Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Милан Ракић

Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !

Оцени ову тему

Recommended Posts

Париз, 26. март 2019.

На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије.

55536509_10215745360280605_3906872650974

У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим…

55674613_10215745330119851_5469577642422

Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи.

54731011_10215745362000648_7743339414893

Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу.

55927982_10215745363600688_5703557217211

Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица.

55686762_10215745330239854_6710547612979

Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. 
Сад и ја видим да немам.

Наташа Пејин
Координатор за односе са медијима КИЦ-а

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam koje su joj kvalifikacije, ali kompetencije za to mesto očigledno nema.

Da ne bude sporno nema ih ni ambasador ili ako to nije on lično organizovao, onda onaj iz ambasade koji:

a) ne zna koja i kakva izložba je u toku u Kulturnom centru Srbije u Parizu (što je problem samo po sebi ako si srpski diplomata u Parizu),

b) organizuje neki skup u tom KC, a da tek dan pred skup proveri šta je na zidovima u tom trenutku.

Međutim, kad je već sve to organizovano i pozvani gosti, između ostalog i oficiri NATO, potpuno neprimereno i nekulturno bi bilo da ovi radovi stoje na tom skupu i jedina normalna reakcija je da se taj dan sklone i posle vrate.

Dakle, nije uopšte izložba problem (izbor slika koje bi trebalo da Parižanima predstave našu kulturu ne komentarišem), ali je nekulturno da zoveš goste iz NATO na nešto drugo, a da takve slike budu na zidovima... ili da bilo kojeg gosta zoveš u svoju kuću, a na zidove postaviš nešto što je upereno direktno protiv njega... ako ova žena to ne kapira, onda je svakako nekompetentna da bude Koordinator za medije Kulturnog centra.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Avocado рече

Ne znam koje su joj kvalifikacije, ali kompetencije za to mesto očigledno nema.

Da ne bude sporno nema ih ni ambasador ili ako to nije on lično organizovao, onda onaj iz ambasade koji:

a) ne zna koja i kakva izložba je u toku u Kulturnom centru Srbije u Parizu (što je problem samo po sebi ako si srpski diplomata u Parizu),

b) organizuje neki skup u tom KC, a da tek dan pred skup proveri šta je na zidovima u tom trenutku.

Međutim, kad je već sve to organizovano i pozvani gosti, između ostalog i oficiri NATO, potpuno neprimereno i nekulturno bi bilo da ovi radovi stoje na tom skupu i jedina normalna reakcija je da se taj dan sklone i posle vrate.

Dakle, nije uopšte izložba problem (izbor slika koje bi trebalo da Parižanima predstave našu kulturu ne komentarišem), ali je nekulturno da zoveš goste iz NATO na nešto drugo, a da takve slike budu na zidovima... ili da bilo kojeg gosta zoveš u svoju kuću, a na zidove postaviš nešto što je upereno direktno protiv njega... ako ova žena to ne kapira, onda je svakako nekompetentna da bude Koordinator za medije Kulturnog centra.

 

Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

- Колумбо, зашто си открио Америку?

На пример, овај натпис са слике, чему то...  Непотребно. Постојао је много бољи избор транспарената и реченица  са тих протеста од ових. Ово само може западну јавност да утврди у предрасудама о нама и наводно нашој мржњи према Америци и Европи... Чак и онај ко тамо има иоле симпатије према  нама би се запитао... 

 

imageproxy.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па и председник (ваљда да не наљути своје саветнике, и инвеститоре) како је неко приметио током оног плакања у Нишу:

Цитат

Цитира Вебера, Мартина Лутер Кинга, цитира све, па чак и на годишњицу бобмардовања цитира њих, само никада Светога Саву, Владику Николаја, Петра Цетињксог... Тако је то када си тиква без корена...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Цитирао је, чак је у неколико прилика веома смело и храбро указао на Св. Вукашина из Клепаца, и из црквено-православног угла објашњавао његове речи - Само ти синко ради свој посао. А има тога још..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Благовесник рече

 

- Колумбо, зашто си открио Америку?

На пример, овај натпис са слике, чему то...  Непотребно. Постојао је много бољи избор транспарената и реченица  са тих протеста од ових. Ово само може западну јавност да утврди у предрасудама о нама и наводно нашој мржњи према Америци и Европи... Чак и онај ко тамо има иоле симпатије према  нама би се запитао... 

 

imageproxy.jpg

To nema nikakve veze sa događajem. 

Valjda bi trebao da postoji barem nekakav kolegijum pri našoj "pariškoj embahadi" koji ima minimum umetničkog integriteta da promisli kada, kako i gde. Pomenuo je Avokado embahadora. 

Moram da priznam da, iako pripada bitangaškoj udrugi zvanoj SNS, aktuelni ambasador u Parižu je autor meni dva omiljena dela -  predstave/a "Šovinistička farsa" i televizijske serije "Moj rođak sa sela"; što ne mora moj lični ukus naravno da znači nešto; tim pre što su, koliko se sećam, po medijima pominjani raznorazni embahadorovi ljudski, društveni i diplomatski gafovi...

Šta hoću reći?

Ne vidim razlog zašto bi iko uskraćivao direktnu poruku kroza umetničkog načina izraz upućenu "prozvanome" (vojnim atašeima iz NATO armija).

Mogu negde da se složim da je fraza o Kolumbu onako "seljačka" baš i nepotrebna dakako, ali ako ćemo već, van toga što si narečeno "skrozirao" i isekao, istine radi, u konkretnom, to je u dnu korišćenog dela.

Na samom vrhu, a to je ono što obično prvo privuče pažnju je natpis (igra reči): "NATO kiša za tebe (YU)" i "Krvavi Uskrs".

poveznice su vrlo jasne i realne. I nisu deo ikakve umetničke slobode. Desilo se!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Милан Ракић рече

Ne vidim razlog zašto bi iko uskraćivao direktnu poruku kroza umetničkog načina izraz upućenu "prozvanome" (vojnim atašeima iz NATO armija).

Pa možeš tako što ćeš da organizuješ takvu izložbu... pa ako dođu i vide, sami su došli su na takvu izložbu i boli te uvo i ako se naljute... ali da ih kao domaćin zoveš u goste na neki skup koji praviš, a da je eto kao igrom slučaja na zidovima baš takva izložba, to je više nego nepristojno...

Slikar ima umetničku slobodu šta će da naslika... kulturni centar ima umetničku slobodu da izabere koje slike će da izloži (mada je i to malo upitno kada je u pitanju državna institucija u stranoj zemlji)...  ali ambasada nije umetnik i nema umetničku slobodu da izabere šta će biti na zidovima u prostorijama u kojem pravi neki skup i poziva goste...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Avocado рече

Pa možeš tako što ćeš da organizuješ takvu izložbu... pa ako dođu i vide, sami su došli su na takvu izložbu i boli te uvo i ako se naljute... ali da ih kao domaćin zoveš u goste na neki skup koji praviš, a da je eto kao igrom slučaja na zidovima baš takva izložba, to je više nego nepristojno...

Odlično!

Eto, ja ih nisam zvao, a ni ti mnim. 

Da l' su došli nepozvani il' usput, uglavnom, lupahu nas bezmalo tri meseca.

Zbog zločina? Bombardovanja Sarajeva, zločina u Srebrenici, etničkog čišćenja po Kosmetu?

Ok.

Što nisi ubio "heroje" Karadžića, Mladića, miloševića i ostale...

No si ubijao narod... Čitav. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Милан Ракић рече

Odlično!

Eto, ja ih nisam zvao, a ni ti mnim. 

Da l' su došli nepozvani il' usput, uglavnom, lupahu nas bezmalo tri meseca.

Zbog zločina? Bombardovanja Sarajeva, zločina u Srebrenici, etničkog čišćenja po Kosmetu?

Ok.

Što nisi ubio "heroje" Karadžića, Mladića, miloševića i ostale...

No si ubijao narod... Čitav. 

To sve stoji ali nema veze sa ovom temom, niti onim što sam napisao...

Evo da uzmem naciste koji su uvek nesporni, pa da bude jasnije... možeš da napraviš izložbu sa slikama nemačkih nacističkih zločina... možeš čak i Merkelovu da pozoveš na takvu izložbu... ali ako ambasada pozove Merkelovu na nešto drugo, a na zidovima gde se održava skup su kao igrom slučaja okačene slike nacističkih zločina onda je to ozbiljan incident... veoma ozbiljan... a i nekulturno je... i uopšte ne razumem šta je tu sporno i teško za razumevanje... to se prosto ne radi...

Kao što već rekoh, tu je inicijalni zaheb napravio taj ko je zakazao takav skup sa takvim gostima u KC u trenutku dok ide ta izložba... ali kad je već zakazan, jedino normalno rešenje je da se slike sklone dok traje skup...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Avocado рече

To sve stoji ali nema veze sa ovom temom, niti onim što sam napisao...

Evo da uzmem naciste koji su uvek nesporni, pa da bude jasnije... možeš da napraviš izložbu sa slikama nemačkih nacističkih zločina... možeš čak i Merkelovu da pozoveš na takvu izložbu... ali ako ambasada pozove Merkelovu na nešto drugo, a na zidovima gde se održava skup su kao igrom slučaja okačene slike nacističkih zločina onda je to ozbiljan incident... veoma ozbiljan... a i nekulturno je... i uopšte ne razumem šta je tu sporno i teško za razumevanje... to se prosto ne radi...

 

Ne kapiram. Nebitno. Glup sam ipak

Share this post


Link to post
Share on other sites

А што нису најурили оног који је заказао пријем усред изложбе?* А пријем могу да помере за после или да одрже на неком другом месту ако је тематика изложбе проблем. Него су као и увек изабрали најглупље могуће решење.

 

 

*реторичко питање, нисам толико глуп да помислим да могу да одраде нешто без трансфера блама  :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Avocado рече

Evo da uzmem naciste koji su uvek nesporni, pa da bude jasnije... možeš da napraviš izložbu sa slikama nemačkih nacističkih zločina... možeš čak i Merkelovu da pozoveš na takvu izložbu... ali ako ambasada pozove Merkelovu na nešto drugo, a na zidovima gde se održava skup su kao igrom slučaja okačene slike nacističkih zločina onda je to ozbiljan incident... veoma ozbiljan... a i nekulturno je... i uopšte ne razumem šta je tu sporno i teško za razumevanje... to se prosto ne radi...

Зато јесте овај свет отишо и тек ће да оде у три лепе. Запад је измислио те протоколе где је срамота ако урадиш нешто што формално одудара од прихваћеног. “Тако се не ради...” Али истовремено није срамота три месеца убијати цивиле, рушити земљу мимо свих међународних правила, отети део територије сувереној земљи и дати је нарко мафији и трговцима органима. 

Укратко, тотално ме заболе да л ће неки од тих окречених гробова да се увреди, шокира или наљути. Штавише, треба их шокирати. Као што видиш, њихово време пролази. Народ на изборима на западу бира геџе без лепих манира које не маре за протоколе. А ви их и даље поштујте формалне протоколе, игноришите суштину, па после плачите и питајте се шта би кад разни наранџастокоси освоје власт...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Милан Ракић рече

Ne kapiram. Nebitno. Glup sam ipak

Не капираш да треба да се извиниш Ђури што те је тукао?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Милан Ракић рече

Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно.

Iako ne znamo o kakvoj se konferenciji radilo, znam samo da imamo elementarno parvo da otkazemo sve susrete sa natoovcima u toku ovih prebolnih dana kada cela nasa zemlja, sav narod pominje zrtve njihove agresije. Zar da nas jos uvek posle 2 decenije sada bombarduju konferencijama, svojim prisustvom na nasem parcetu prostora u gradu svetlosti I zadaju nove rane jos neisceljene!? Zar je tesko reci gostima da se promeni dan skupa!? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благодарје Удружења књижевника Србије Патријарху српском г. Иринеју, Епископу бачком г. Иринеју  и Првом београдском певачком друштву.     Удружење књижевника Србије од 2011. године за Савиндан организује светосавску академију у славу и част Светог Саве, првог Aрхиепископа српског, дипломате, књижевника... Изражавајући захвалност за све што је учинио за свој народ, а негујући дух српске народне и уметничке књижевности, Удружење књижевника Србије на тај начин доприноси очувању знамена Светог Саве.   Благодарје је признање које се додељује заслужним појединцима и институцијама за изузетан допринос у неговању духа српске народне и уметничке књижевности, за очување српске традиције и народних обичаја између два Савиндана.   Ове 2020. године Благодарје је припало Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Иринеју.   Дв дана раније  у просторијама Удружења Благодарје је уручено и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју.   Остали добитници Благодарја су: Прво београдско певачко друштво на чијем челу је старешина Саборне цркве у Београду, протојереј-ставрофор Петар Лукић, Александар Б. Лаковић, Драган Марковић, Бранкица Нововић, Ђорђе Сибиновић, Гордана Пешаковић, Тања Шикић, Јелена Котевић, Саша Паунић, Гордана Крајачић, Јања Тодоровић, Мајо Даниловић, Биљана Пашић, Александар Аврамовић, Културни центар Пожаревац, „Јединство-Панорама“, часопис из Приштине, часопис Стремљење и часопис Стиг.   Скуп, који је почео Светосавском химном, благословио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, Патријарха српског. Преосвећени Владика је пренео благослове патријарха Иринеја и казао: -Данашњом Светосавском академијом отпочињемо прослављање Светог Саве. Овом приликом указана је велика част Свјатјејшем Патријарху г. Иринеју који је добитник овог високог признања Удружења књижевника Србије.   Скуп је отворио заменик председника Удружења књижевника Србије г. Милош Јанковић који је и уручио признања. Из поздравног слова председника Удружења књижевника, г. Милована Витезовића издвајамо: „Дело Саве Немањића јесте крштеница српског народа, сведочанство о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина, његова тапија на српску  земљу, тестамент којим се наслеђује отаџбина, доказ о историји да је заувек изборио своје место на карти Европе и завет да му то место нико не сме и не може одузети."   У име свих награђених обратио се добитник Благодарја г. Ђорђе Сибиновић.   У програму су учествовали: проф. др Богољуб Шијаковић који је произнео Светосавску беседу; „Хор краљице Марије“, Леонтина Вукомановић, Александра Станковић и Јелена Марјановић са дечјим хором ОШ „14. октобар“, др Урош Дојчиновић (гитара), Тања Андријић (сопран), Сара Влајић (харфа и глас), као и књижевници Гојко Ђого, Слађана Ристић,  Бошко Сувајџић. Програм су водили Миљурко Вукадиновић и Гроздана Лучић Лалић.   Светосавској академији су присуствовали чланови Удружења књижевника Србије, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, свештеник Александар Михаиловић, проф. на Академији за уметности и консервацију Српске Православне Цркве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ц.,
      Зашто се у Србији води кампања против Вас?
      Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији).
      А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности…
      Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ?
      Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене.
      Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић?
      Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве.
      Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора.
       
      Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева?
      Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе.
      Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве.
      У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто?
      Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла…
      Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство.
      Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима?
      Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост.
       
      Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву?
      Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником.
      Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради.
      Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено?

      Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала.
      Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети!
      Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима.
      По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију?
      То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката.
      То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону.
      Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији.
      С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину.
      Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите?
      Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине.
      Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу?
      Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници.

      Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча?
      Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора.
      И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све.
      Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену.
      Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори.
       
      (Вијести)

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Зашто се у Србији води кампања против Вас?
      Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији).
      А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности…
      Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ?
      Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене.
      Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић?
      Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве.
      Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора.
       
      Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева?
      Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе.
      Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве.
      У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто?
      Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла…
      Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство.
      Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима?
      Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост.
       
      Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву?
      Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником.
      Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради.
      Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено?

      Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала.
      Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети!
      Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима.
      По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију?
      То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката.
      То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону.
      Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији.
      С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину.
      Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите?
      Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине.
      Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу?
      Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници.

      Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча?
      Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора.
      И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све.
      Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену.
      Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори.
       
      (Вијести)
    • Од Иван Ц.,
      (Фото Пиксабеј) У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка Сигурне куће Весна Станојевић указује на чињеницу да број жртава остаје исти, из годину у годину, упркос бројним мерама у циљу превенције и сузбијања насиља над женама.
      Она истиче да је у протеклој деценији чак 350 жена било жртве фемицида.
      „Без обзира на усвајање Закона, Стратегија, препорука и разних аката, подаци из године у годину показују да број убијених жена у Србији остаје исти или сличан и да се ситуација скоро па не мења”, рекла је Станојевић Танјугу.
      Експертска група Савета Европе јуче је објавила извештај у којем поздравља мере које је Србија предузела ради примене Истанбулске конвенције, и констатовала политичку посвећеност српских власти у искорењивању родно заснованог насиља.
      Поздрављен је напредак у законодавству, али и у пракси.
      Станојевић није тако задовољна, и сматра да би било мање убијених жена када би се на проблем реаговало „у старту”, односно када би се схватило да су убиства епилог малтретирања жена и партнерског и породичног насиља над њима које се не пријављује.
      Проблем је, указује Станојевић, што се малтретирање и насиље и даље не пријављује и да су бројни разлози за то што људи најчешће говоре да неће да се замерају или зато што мисле да је то породична - „њихова ствар”.
      „Није тако, то је ствар свих нас. Не може се неко малтретирати и тако не може да живи ни жена, ни дете, па ни тај насилник. То су несрећне породице, а насиље оставља трајне последице на све”, истакла је она.
      Како каже, починиоци убистава жена су и прошле године били из свих социјалних структура, иако су предрасуде да они долазе са маргина.
      „Било је и богатих, моћних и високообразованих починилаца. Фемицид су извршили и високообразовани људи, који су одлично знали шта из тога произилази”, рекла је Станојевић.
      Савет Европе је иначе навео у извештају да у Србији нема довољно специјализованих служби за подршку жртвама насиља, те да их претежно воде невладине организације, са ограниченим буџетима.
      Активисткиња Аутономног женског центра „Мрежа жене против насиља” Ведрана Лацмановић указује да жртве нису само жене, већ и њихова деца, којима је потребна подршка, а прошле године је, због фемицида, 40 малишана остало без мајки.
      „Нажалост, подршке за децу коју су присуствовала насиљу нема. У контакту смо са цлановима породица и они имају бројне трауме. Децу то све прати цео живот, а завршавају по хранитељским породицама или у сиротиштима”, рекла је Лацмановић.
      Према њеним речима, прошле године забележено је и 12 случајева покушаја убистава жена.
      „Могуће да је број већи, а не знамо ни колико је жена преминуло од последица вишегодишњег мучења”, казала је Лацмановић.
      Станојевић упозорава да су за само три прве седмице ове године убијене три жене.
      „Моја порука свима је да се насиље пријављује. Жртвама се мора помоћи и поступци се морају покренути”, истакла је Станојевић.
      Фемицид је термин који дефинише убиство жене мотивисана мржњом према том полу, а у неким друштвима, па и у нашем, насилник мисли да има право да одузме живот „својој” жени.
       
      Политика Online - У 2019. убијено 28 жена, без мајке остало 40 деце
      WWW.POLITIKA.RS У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка...  
    • Од Иван Ц.,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика.
      Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално:
      О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели.
        Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори.
      * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло…
      – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова.
      * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор?
      – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве.
      * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду?
      – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво.
      ШАНТИЋ И ГРОБОВИ
      * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно…
      – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер.
      Извор: Новости/Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...