Jump to content
Милан Ракић

"Мој" почетак НАТО агресије или сказка о једној беретки

Rate this topic

Recommended Posts

Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима...

207819_1011039133440_6212452_n.jpg?_nc_c

Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. 

Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ").

MomaVZ.jpg

Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив.

Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд...

54728007_2311824929142190_71357078000002

Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta.

Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод.

Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету.

55933674_2311824945808855_72911648198838

С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон.

Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима...

Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

55604840_2311824895808860_57395199103886

Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ.

Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну...

Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде...

54523401_2311825129142170_64449813068025

Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода.

Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос.

Резултат осионости политике над струком...

54519646_2311825232475493_53266622620505

Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас...

Ћутимо. Ми немамо где.

Најхрабрији од мештана остадоше уз нас.

Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине.

Зликовци знају њихов домет.

Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна.

За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако.

55543777_2311825345808815_90030815879899

Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема...

"Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан.

Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере."

Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре...

Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање.

- Све гори!, кажем.

- Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже.

54799830_2311825409142142_45513695206519

Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом.

Тако и чиним.

У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде...

Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле...

Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух...

Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине...

Жао ми...

54525004_2311825702475446_64320960054826

Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука.

На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају...

До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... 

Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи...

Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас.

55458153_2311825915808758_77198143714796

Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал...

Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо...

Генерал одсечно рече: "Здраво!"

Ћутимо.

Обрати се директору.

- Јебено!

- Видиш!, рече директор.

Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти...

- Ко ти је дежурни?

Директор погледом указа на мене.

55441153_2311826019142081_36889815984740

Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"...

- Дежурни!?, рече.

- Изволите господине генерале!, одговорих.

- Где ти је беретка!?

Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером:

- Генерале! Где је теби Завод!

Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега...

Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости!

Милан РАКИЋ

фото: Томислав СТОЈКОВИЋ

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 27.3.2019. at 13:22, Милан Ракић рече

Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

Подсетио си ме на један мој догађај у вези нато бомбардовања. Поменуо сам негде раније да ми је несуђена жеља, од малена, била и јесте остала, да сам војно лице. Те 98 године је све и ишло ка томе. Е сад, што држава није испоштовала све своје обавезе, опростио сам јој, а вала сам јој и дебело отплатио то што ме је 2 године школовала. Била ми је част што сам се барем те 2 године звао питомац Војне Академије. Да сам барем озбиљније схватао ту математику.. Али, недовољно предзнање, моја и неозбиљност да је боље научим, већ ''ма лако ћу ја то'', след немилих догађаја.. Па ипак, тешко изговарам ту реченицу, шта ћу, Богу хвала, Он зна зашто је то добро. Него, да се вратим на почетак приче. Те 98 отиђосмо на терен, војни полигон Бубањ поток. Мало, мало па узбуне. Још тада су почеле. Стално је била напета ситуација. Онда дође и 99. Исто. Само што су сада узбуне биле учесталије. И онда, никада нећу заборавити ту ноћ када је бомбардовање почело. Сместили су нас са пуном борбеном опремом у доње просторије ВА. У том, да кажем подруму, била је и кантина и пошта. Борбене ранчеве нисмо ни скидали, већ би нам служили као наслон о зид. Мобилне телефоне тада нисмо имали. Седео сам наспрам улазних врата у пошту и са тугом у очима гледао ка поштанским кабинама из којих сам се скоро свакодневно чуо са мојима код куће. Пре одласка на Академију често сам се свађао са својом сестром, онако детињасто, незрело, а по одласку за Београд, од тада није дан могао да прође, а да се не чујемо. Од тада се наш однос тотално променио. После ручка увек бих прво отишао у пошту да позовем кући и да видим како су, шта раде. И тако, гледајући у те кабине из којих бих их звао, срце ми се цепало. Не знам ни шта је ни како је у мом месту, у мом граду. Како су моји. И онда наређење да се вратимо у собе. Значи, ништа се још не дешава, помислио сам. Међутим, није дуго прошло, сада је наређење гласило да поново сиђемо у подрум, а мало затим да узимамо шта је ко дужио (мени је било запало да са још једним класићем носим сандук са муницијом па ни дан данас не могу да схватим зашто су правили онако мале руче, да све прсте изгулиш носећи) и правац шума. Трчећи низ брдо и данас се сећам неба над Београдом прошараним противавионским гранатама, ракетама и чиме све већ што је летело и покушавало да погоди злочиначке авионе. Гледајући све то док смо трчали имао сам осећај да просто не могу да верујем да је рат почео. А како је само то небо било ведро и препуно звезда. Ноћ у шуми је била хладна, нека магла се била спустила, страже су биле постављене, а ми који нисмо имали дежурство покушавали смо да макар мало одремамо и одморимо. То прво јутро, након почетка нато агресије, мада Сунце још није било свануло па се дан тек мало назирао кроз шуму, чуо сам од некога да је и Краљево бомбардовано. Тешко ми је било што нисам могао детаље да знам, ни где, ни шта. И онда једно вече нас окупише у предворје студентске зграде и саопштише да свако узме своје ствари и да иде својој кући. Мркли мрак, ми прљави, никакви, између себе се питамо шта и како, да ли да се барем окупамо па онда да идемо да тражимо превоз. И ја ти од свих њих скупим храбрости и питам тог старешину да ли можемо да се истуширамо па да онда напустимо своје просторије. Мајко мила кад је он подвикнуо ''шта ти мислиш, хоћеш да се купаш, а бомбе само што нису почеле да падају на зграду, брзо бре кући и чекајте да вас позовемо натраг на Академију''. Ух, какав ме је стид тада обузео, а остали класићи само спустише главе и ни реч да проговоре.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      У уторак, 24. марта 2020. године, навршава се 21. годишњица од почетка ваздушних напада НАТО агресора на Савезну Републику Југославију. НАТО је отпочео бомбардовање Савезне Републике Југославије, кршећи тиме Повељу Уједињених нација и свој оснивачки акт.   Специјална емисија (1)   Специјална емисија (2)   Специјална емисија (3)   Током бомардовања, које је трајало 78 дана, на територији тадашње Савезне Републике Југославије страдало је неколико хиљада људи, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, као и споменици културе.   Поводом 21. годишњице од почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, Вашој пажњи препоручујемо три емисије које су реализоване у програму Радио-Беседе. О догађајима из периода ратних дејстава НАТО агресије 1999. године, говорили су: Божидар Делић, генерал-мајор у пензији, и пуковници у пензији Љубинко Ђурковић и Ратко Вујадиновић.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Поводом 21. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 24. марта, у Цетињском манастиру парастос пострадалима у НАТО бомбaрадовању.     Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године нешто прије 20 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.   Иако тачан број пострадалих још увијек није утврђен, процјењује се да је за 78 дана колико је трајало бомбардовање убијено близу 3.000 људи, међу којима је 79 дјеце. Током агре­си­је Али­јан­се у Цр­ној Го­ри је стра­да­ло 10 осо­ба.   Прва жртва НАТО агресије био је деветнаестогодишњи војник Саша Стајић из Београда. Погинуо је на данашњи дан приликом бомбардовања касарне у Даниловграду, гдје је служио редовни војни рок.   7. апри­ла бом­бар­до­ва­на је фар­ма у Под­го­ри­ци, ка­да су стра­да­ла три рад­ни­ка за­по­сле­на на њој. Му­ри­но је бом­бар­до­ва­но 30. априла и тада је стра­да­ло шест цивила, међу којима и троје дјеце: три­на­е­сто­го­ди­шњи Ми­ро­слав Кне­же­вић (1985), три­на­е­сто­го­ди­шња Оли­ве­ра Мак­си­мо­вић (1986) и де­се­то­го­ди­шња Ју­ли­ја Бру­дар (1989). У на­па­ду су стра­да­ли и Ву­кић Ву­ле­тић (1953), Мил­ка Ко­ча­но­вић (1930) и Ма­ној­ло Ко­ма­ти­на (1927). У нападу су повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић, Тина Миловић, Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић.   НАТО агресија на СРЈ почела је под изговором “спријечавања хуманитарне катастрофе” Албанаца на Косову и Метохији, мимо сагласности Савјета безбједности УН, супротно документу о европској безбједности из Хелсинкија који су његове чланице потписале, чак и уставима појединих држава чланица. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт којим је пола вијека раније дефинисан као одбрамбени савез.   Током агресије коришћена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом. Само на Србију НАТО је бацио шест тона уранијума, колико би било довољно за конструкцију 170 реплика нуклеарне бомбе каква је бачена на Хирошиму.  НАТО је бомбардовао претежно цивилне циљеве: стамбена насеља, мостове, болнице, школе и обданишта, хотеле, амбасаде, рафинерије и фабрике, избјегличке колоне, путничка возова и аутобусе, телевизијске станице и релеје, електроенергетске објекте… починивши ратне злочине и изазвавши хуманитарну катастрофу огромних размјера.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By PredragVId
      Годишњица почетка НАТО бомбардовања Србије
       
                          Данас се навршава 21 година од почетка ужасне НАТО-агресије на нашу земљу, када је током 78 дана непрекидног бомбардовања тадашње СРЈ, данас Србије и Црне Горе, убијено око 2500 људи, погинуло 1.031 припадника Војске и српске полиције, теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета нанесена нашој земљи процењена је на више десетина милијарди долара. А у страшним годинама после НАТО агресије, наш народ се већ две деценије бори са последицама бомбрадовања осиромашеним уранијумом.
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је прошле, 2019. године, на дан тужне годишњице која је тада пала у другу недељу Чанога поста, богослужио у Саборном храму Силаска Светога Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа нишког г. Арсенија, пренеле су тада колеге из епархијског радија "Глас". На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији, после кога је Свјатјејши произнео надахнуту беседу и упутио архипастирску поуку бројном сабраном народу.
      Истога дана, 24. марта 2019. године, у Нишу је одржана централна државна манифестација којом је обележена тужна годишњица. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је на почетку ове академије, непосредно по престанку звука сирена за ваздушну опасност, а благодарећи колегама из радија "Глас", у могућности смо да се подсетимо ових изузетних речи Патријарха Иринеја који је подвукао да се моли Господу да се "овакви дани и страшни догађаји који су задесили нашу земљу, нигде, никада и никоме не понове".
      Извор Радио Слово љубве
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...