Jump to content

"Мој" почетак НАТО агресије или сказка о једној беретки

Оцени ову тему


Препоручена порука

Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима...

207819_1011039133440_6212452_n.jpg?_nc_c

Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. 

Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ").

MomaVZ.jpg

Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив.

Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд...

54728007_2311824929142190_71357078000002

Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta.

Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод.

Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету.

55933674_2311824945808855_72911648198838

С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон.

Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима...

Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

55604840_2311824895808860_57395199103886

Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ.

Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну...

Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде...

54523401_2311825129142170_64449813068025

Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода.

Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос.

Резултат осионости политике над струком...

54519646_2311825232475493_53266622620505

Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас...

Ћутимо. Ми немамо где.

Најхрабрији од мештана остадоше уз нас.

Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине.

Зликовци знају њихов домет.

Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна.

За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако.

55543777_2311825345808815_90030815879899

Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема...

"Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан.

Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере."

Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре...

Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање.

- Све гори!, кажем.

- Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже.

54799830_2311825409142142_45513695206519

Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом.

Тако и чиним.

У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде...

Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле...

Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух...

Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине...

Жао ми...

54525004_2311825702475446_64320960054826

Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука.

На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају...

До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... 

Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи...

Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас.

55458153_2311825915808758_77198143714796

Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал...

Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо...

Генерал одсечно рече: "Здраво!"

Ћутимо.

Обрати се директору.

- Јебено!

- Видиш!, рече директор.

Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти...

- Ко ти је дежурни?

Директор погледом указа на мене.

55441153_2311826019142081_36889815984740

Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"...

- Дежурни!?, рече.

- Изволите господине генерале!, одговорих.

- Где ти је беретка!?

Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером:

- Генерале! Где је теби Завод!

Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега...

Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости!

Милан РАКИЋ

фото: Томислав СТОЈКОВИЋ

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала Милане на мемоарима.. Ако имаш још прича из те ратне 99-те настави да пишеш.. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Милан Ракић рече

- Генерале! Где је теби Завод!

Kratko, ali jebitacno, kako i treba! sFun_bat

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
On 27.3.2019. at 13:22, Милан Ракић рече

Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

Подсетио си ме на један мој догађај у вези нато бомбардовања. Поменуо сам негде раније да ми је несуђена жеља, од малена, била и јесте остала, да сам војно лице. Те 98 године је све и ишло ка томе. Е сад, што држава није испоштовала све своје обавезе, опростио сам јој, а вала сам јој и дебело отплатио то што ме је 2 године школовала. Била ми је част што сам се барем те 2 године звао питомац Војне Академије. Да сам барем озбиљније схватао ту математику.. Али, недовољно предзнање, моја и неозбиљност да је боље научим, већ ''ма лако ћу ја то'', след немилих догађаја.. Па ипак, тешко изговарам ту реченицу, шта ћу, Богу хвала, Он зна зашто је то добро. Него, да се вратим на почетак приче. Те 98 отиђосмо на терен, војни полигон Бубањ поток. Мало, мало па узбуне. Још тада су почеле. Стално је била напета ситуација. Онда дође и 99. Исто. Само што су сада узбуне биле учесталије. И онда, никада нећу заборавити ту ноћ када је бомбардовање почело. Сместили су нас са пуном борбеном опремом у доње просторије ВА. У том, да кажем подруму, била је и кантина и пошта. Борбене ранчеве нисмо ни скидали, већ би нам служили као наслон о зид. Мобилне телефоне тада нисмо имали. Седео сам наспрам улазних врата у пошту и са тугом у очима гледао ка поштанским кабинама из којих сам се скоро свакодневно чуо са мојима код куће. Пре одласка на Академију често сам се свађао са својом сестром, онако детињасто, незрело, а по одласку за Београд, од тада није дан могао да прође, а да се не чујемо. Од тада се наш однос тотално променио. После ручка увек бих прво отишао у пошту да позовем кући и да видим како су, шта раде. И тако, гледајући у те кабине из којих бих их звао, срце ми се цепало. Не знам ни шта је ни како је у мом месту, у мом граду. Како су моји. И онда наређење да се вратимо у собе. Значи, ништа се још не дешава, помислио сам. Међутим, није дуго прошло, сада је наређење гласило да поново сиђемо у подрум, а мало затим да узимамо шта је ко дужио (мени је било запало да са још једним класићем носим сандук са муницијом па ни дан данас не могу да схватим зашто су правили онако мале руче, да све прсте изгулиш носећи) и правац шума. Трчећи низ брдо и данас се сећам неба над Београдом прошараним противавионским гранатама, ракетама и чиме све већ што је летело и покушавало да погоди злочиначке авионе. Гледајући све то док смо трчали имао сам осећај да просто не могу да верујем да је рат почео. А како је само то небо било ведро и препуно звезда. Ноћ у шуми је била хладна, нека магла се била спустила, страже су биле постављене, а ми који нисмо имали дежурство покушавали смо да макар мало одремамо и одморимо. То прво јутро, након почетка нато агресије, мада Сунце још није било свануло па се дан тек мало назирао кроз шуму, чуо сам од некога да је и Краљево бомбардовано. Тешко ми је било што нисам могао детаље да знам, ни где, ни шта. И онда једно вече нас окупише у предворје студентске зграде и саопштише да свако узме своје ствари и да иде својој кући. Мркли мрак, ми прљави, никакви, између себе се питамо шта и како, да ли да се барем окупамо па онда да идемо да тражимо превоз. И ја ти од свих њих скупим храбрости и питам тог старешину да ли можемо да се истуширамо па да онда напустимо своје просторије. Мајко мила кад је он подвикнуо ''шта ти мислиш, хоћеш да се купаш, а бомбе само што нису почеле да падају на зграду, брзо бре кући и чекајте да вас позовемо натраг на Академију''. Ух, какав ме је стид тада обузео, а остали класићи само спустише главе и ни реч да проговоре.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.  
        Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.   Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.     О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.   Богослужбене особености Томине недеље   Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)   Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.   У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.   Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)   Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас је почетак нашега спасења, и откривење превечног тајанства: Син Божији постаје Син Дјеве и Гаврило благодат благовести. Стога и ми са њим Богородици ускликнимо: радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар празника)     Синаксар на Благовести   Реч на Благовести Пресвете Богородице   Свети Григорије Палама: О Благовестима   Свети Владика Николај Охридски и Жички: Благовести - Еванђеље Архангела Гаврила   Преподобни Јустин Ћелијски: Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, он Ње је!   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Благовести   Повест о Чудотворној Благовештенској икони
      Благовести Пресвете Богородице – лекција о слободи

      Митрополит Амфилохије на Благовести: Пречиста Дјева постала је трпеза Хљеба живота којим се задобија бесмртни живот!

      Митрополит Порфирије на Благовести: Заједница са Богом је плод љубави Божје и вере наше!
        Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Благовести   Епископ жички Јустин: Беседа на Благовести
      Епископ Атанасије (Ракита) на Благовести: Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу!

      Епископ Игнатије на Благовести: После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица!
        Епископ далматински Фотије: Беседа на Благовести
      Епископ Сергије на Благовести: У Пресветој Дјеви се налази возглављење - почетак нашега спасења!
        Епископ осечкопољски и барањски Херувим на Благовести: Данас смо се саобразили са речима архангела Гаврила када је благовестио Пресветој Богородици!
      Епископ Исихије на Благовести: Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота!
        Протојереј Александар Шмеман: Благовести
      Протопрезвитер Никола Пејовић на Благовести: Нема молитве у којој не узносимо вапај Пресветој Дјеви за молитвено посредништво!
        Презвитер Младен Глушац: Предпразништво Благовести   Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Благовести - празник почетка нашега спасења   Катихета Бранислав Илић: Благовести - Празник почетка нашега Спасења   Емисија о богослужбеним особеностима празника Благовести Пресвете Богородице
      Даница Црногорчевић: Светоме Архангелу Гаврилу
        Радио Беседа: Акатист Пресветој Бого­родици и Општи молебан Пресветој Богородици   ТВ Храм: Тропар Благовести   ТВ Храм: Кондак Благовести   ТВ Храм: Величаније Благовести   Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак празника)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина.

       
      Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве.
      Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и  све што смо имали.
      Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог!
      Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други...
      На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији?
      Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа.
      Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.
      Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
×
×
  • Креирај ново...