Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јереј др Зоран Ранковић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, у разговору за Радио "Слово љубве" појашњава начин битисања Факултета у оквиру Универзитета и улогу Светог Архијерејског Синода СПЦ у животу и раду ове образовне институције. Питамо нашег госта како гледа на живот ПБФ када је реч о искушењима кроз која је пролазио током свог стогодишњег трајања, па и данас, да ли нови захтеви и изазови који се стављају пред Цркву Христову данас могу да угрозе њену мисију и која би порука била садашњим и будућим студентима и професорима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Декан ПБФ подсећа да живот Факултета данас истовремено има једну двојност – не одваја се из окриља Цркве, а опет припаја се и прилази у окриље академске заједнице познате као Универзитет у Београду. "Та двојност је препозната и са том двојношћу, двоструким покровитељством и улогом, ПБФ функционише на Универзитету у Београду", рекао је наш гост.
      Говорећи о плејади изузетних Срба који су у прошла, а и ова наша времена светлели целокупном друштву и оставили, а и још увек остављају, неизбрисив траг у српском народу, о. Зоран Ранковић је закључио да „академски начин живота без духовне димензије на ПБФ не може да опстане – претвара се у празан академизам“ и подсетио на речи св. Аве Јустина о тумачењу Светога Писма, да је „потребно ући у дух Светога Писма да би га тумачили“, дакле, "потребно је да тим учењем живимо" наглашава Декан ПБФ.
      "Наш живот у Цркви почива на љубави", каже Декан ПБФ и да ако то имамо у виду онда његова порука свим студентима али и свима онима који би икада желели да се упознају са учењем Цркве гласи - "живећи у љубави приближавамо се Богу".
      "Основа тога да ми испуњавамо Јеванђеље и тај начин живота који је Господ пред нас поставио јесте послушност" наглашава Декан ПБФ и појашњава да "из послушања Цркви проистиче и та могућност да ми на тај начин живимо, јер када улазимо у Цркву прихватамо Христово учење и наше умовање прилагођавамо Јеванђељу и искуству Цркве". "Свакодневно читање Јеванђеља, Псалтира и учешће у богослужењима јесте нешто што наш ум преображава и доводи га у сагласје са Јеванђељем", рекао је о. Зоран Ранковић дајући као својеврсну поуку и живописан пример на самом крају емисије.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу 18. по Духовима, када наша света Црква прославља преподобног Харитона Исповједника, Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску литургију у Храму Свете преподобне Петке Параскеве, у Баткуши. 

       
      Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намјесник брчански протојереј-ставрофор Драган Ћирковић, протојереј-ставрофор Илија Филиповић, протођакон Славољуб Милошевић, ђакон Милан Михајловић и ђакон Остоја Дикић. У току свете литургије ђакон Остоја Дикић рукоположен је у чин свештеника.
      Након литургијског славља Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански г.  Фотије, освештао је просторије светосавског дома у порти храма Свете Петке у Баткуши.
      Овај светосавски дом  је подигнут добровољним  прилозима мјештана овог посавског села и несебичном помоћу Општине Шамац, а заслугама и трудом свештеника протојереја-ставрофора Зорана Илића, старјешине храма, као и црквеног одбора при Храму Свете Петке.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу осамнаесту по Духовима, 11. октобра, 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном Св. Јовану Владимиру у београдском насељу Медаковић. На крају Свете Литургије Патријарх Иринеј је осветио новоизграђену капелу за паљење свећа.

       
      У својој литургијској омилији Патријарх Иринеј је поучио свештенство и верни народ о смислу данашњег прочитаног Јеванђеља. Том приликом је Патријарх Иринеј истакао да нас данашње Јеванђеље учи да све оно што у животу чинимо чинимо само благословом Божијим: „јер не можемо ништа учинити вредно и велико и трајно без благослова Божијег. А све оно што чинимо са благословом Божијим доноси нам велики успех.“ Зато за свако наше дело треба да тражимо благослов Божији, а то су чинили и сви светитељи у нашој Цркви.
      Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: протојереј – ставрофор Бранко Топаловић, јереји Драган Шовљански и Александар Лучић и протонамесник Игор Лукић, протођакон Стевица Рапајић и ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Светој архијерејској Литургији поред многобројног верног народа присуствивала су и деца полазници верске наставе из ОШ „Бранислав Нушић“ са Вождовца, са својим вероучитељем Владимиром Радовићем.
      За свој несебичан труд, љубав и бригу према Цркви Свети Архијерејски Синод одликовао је орденом Св. краља Милутина привреднике господина Стевана Мицића и господина Жарка Ристића из Београда. Господин Стеван Мицић је поред несебичне љубави према Мајци Цркви и велики хуманитарни трудбеник посебно када су у питању болесни и немоћни. Нарочиту пажњу господин Мицић посвећује домовима и школама за незбринуту децу као и школама за децу ометену у развоју „Драган Херцог“ и „Миодраг Матић“.
      Господин Жарко Ристић са својом породицом, такође је велики приложник храма, а његовим трудољубљем у храм је донешена, са троном, на велику молитвену радост свих верних, икона Пресвете Богородице Млекопитатељице. Дарежљивост г. Ристића позната је и препозната у мнгобројним манастирима и црквама широм наше земље.
      Након освећења капеле за паљење свећа Патријарх Иринеј је почасним граматама за исказану љубав према цркви одликовао професора Правног факултета Далибора Ђукића, машинског инжењера Милорада Пуцаревића, дипломираног политиколога за међународне послове и секретара за културу у Управи града Београда Андрију Бојанића, спцијалисту интерне медици др Бојана Јаношевића, црквењака при храму св. Јована Владимира Зорана Благојевића, архитекту и пројектанта храма св. Јована Владимира и капеле Љубицу Бошњак, руководиоца јавног осветљења и енергетике града Београда Владимира Ђорђевића, извођача радова на изградњи капеле Милоша Медића, руководиоца службе за транспорт грађевинске механизације ЈКП „Београд – пут“ Горана Јањићијевића, инг. Петра Ковачева и привреднике: Александра Краговића, Филипа Кошанина, Ђорђа и Славишу Несторовића, Сашу Јоксимовића, Славка Бошковића и Михајла Поповића.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј борави у Православној Епархији нишкој 3. и 4. октобра 2020. године, поводом освећења великих светиња у Куршумлији и Пролом Бањи. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је, са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Г. Иларионом, са црквеним клиром и верним народом богоспасаване нишке Епархије, дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја у суботу, 3. октобра 2020. године, у порти манастира Светог Николе у Куршумлији. 
       
      Радост због доласка поглавара Српске Православне Цркве била је утолико већа и због тога што током обележавања великог јубилеја у септембру 2019. године Свјатјејши Патријарх, због здравственог стања, није могао и физички присуствовати овом радосном Евхаристијском сабрању.
      Свјатјејши Патријарх и Преосвећене Владике тимочки Г. Иларион и  нишки Г. Арсеније, најпре су присуствовали вечерњој служби којом је началствовао архимандрит Серафим (Мишић), уз саслуживање архимандрита Рафаила (Голушина), архимандрита Дамаскина (Грабежа),  протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу,  протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, старешине Саборног храма у Нишу, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, архијерејског намесника топличког,  протојереја-ставрофора Ненада Микића, пароха првог нишког, протојереја Душка Капларевића, архијерејског намесника топличког, јеромонаха Атанасија (Марковића), јеромонаха Јефрема (Шекарића), протођакона Стевана Кричке и ђакона Ђорђа Филиповића.
      Надахнуту беседу о манастиру Светог Николе у Куршумлији произнео је Владика нишки Арсеније, заблагодаривши Поглавару Српске Цркве што је издвојио своје драгоцено време, да у овом важном тренутку за нашу Епархију буде са верним народом Епархије нишке, на чијем челу је био скоро пуне три деценије.
      Благољепију богослужења допринели су изврсни појци наше Епархије протојереј Владица Савић, парох пети нишки и професори Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу - протојереј Дејан Крстић и јереј Стефан Цинцаревић. На Светој служби одговарао је и део Великог хора НЦПД "Бранко", предвођен диригентом госпођом Саром Цинцаревић.
      Након вечерњег богослужења Његова Светост Патријарх Иринеј на платоу испред храма освештао је нова звона за северну кулуа, чија је реконструкција завршена ове године. 
      По освећењу звона, Патриајрх Иринеј је произнео надахнуто слово, изразивши радост што види обновљену светињу, која га је, како је рекао, увек подсећала на човека без руку. Свјатјејши је заблагодарио добротворима који су помогли да се храм обнови, и истакао да је ово знак да се српски народ враћа себи и својим коренима. 
      Патријарх је изразио наду да ће и друга Немањићка светиња - манастир Пресвете Богородице, чији се темељи налазе недалеко од куршумлијског манастира, такође дочекати да буде обновљен.  
      Потом су високим црквеним признањима одликовани сви добротвори, институције и појединци, уз чију подршку је обновљена северна кула, једне од две најстарије задужбине Великог жупана Стефана Немање, у којој је 2019. године торжествено обележен велики јубилеј - 850 година Немањиних задужбина.
      Орденом Светог Саве 1. степена одликован је велики добротвор Цркве господин Радован Раичевић из Плочника, генерални директор ад ''Планинка'' у Куршумлији, док су Орденом Светог Саве 2. степена одликовани господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, Општина Куршумлија и Акционарско друштво ''Планинка'' из Куршумлије.
      Господин Радољуб Видић председник Општине Куршумлија, награђен је Орденом Светог Краља Милутина, док је одликовање Орден Светог Романа Ђунишког 2. степена уручено господину Драгославу Илићу из Куршумлије, господину Златку Вељовићу из Куршумлије, господину Радоју Павловићу из Претежана и господину Жарку Ђурићу из Калудре.
      Такође, Архијерејске грамате добили су  Републички завод за заштиту споменика културе – Београд и Завод за заштиту соменика културе – Ниш.
      Верни народ који је у великом броју дочекао Његову Светост Патријарха Иринеја и након вечерње службе наставио је да долази да заблагодари Господу у овој светињи и да присуствује овом историјском догађају - дану када ће на храму бити постављена јединствена звона, пристигла из Аустрије, која ће, ако Бог да, позивати верни народ овог краја на молитву, на многа лета.
       
      Извор: Радио Глас
    • Од Иван Ивковић,
      Недостатак радости није увек пројава гордости, незахвалности и мрачног карактера коме се често показујемо као неумитне судије, просипајући светоотачке изреке извучене из контекста. Некада је то просто последица измучености дугим периодима траума, несрећних околности, или је физиолошки условљено грађом.
      Нисмо створени по истом калупу и због тога не треба да судимо онима који су слабији од нас, нити себе да сврставамо у табор духовне елите само јер смо створени као јачи, напротив - онај ко се више труди и страда, макар носио мањи крст, примиће већу награду од оног ко с лакоћом подноси нешто што би другога сломило.
      Неко има више снаге, па може већи крст носити, док се други слама под тежином много мањег. То не значи да је размажен. То значи да је слаб. Мали брат Христов. Мали христос коме је потребан други Симон Киринејац да му помогне да понесе крст. Но то увек касно увидимо.
      Када смо заборавили да слабима не треба судити? ("Јер кад учинисте једном од ових малих - Мени учинисте") Кад смо то поверовали у безбожничке филозофије овога света да је човек апсолутни господар живота и смрти, и свега видљивог и невидљивог у своме животу?
      И зашто, зашто, зашто упорно заоборављамо да је некад нечија слабост заправо кушање нашег срца: шта ако нас Бог испитује - или боље речено - пружа нам прилику, да би видео хоћемо ли другоме пружити руку помоћи или ћемо га гурнути још дубље?
      Шта ако смо ми та Божја рука помоћи, која одбија послушност Глави и гура на дно другог уместо да га извлачи из воде? Речи "у тамници бејах и не посетисте Ме, гладан бејах и не нахранисте Ме" не морамо увек схватити буквално. Ако и не можемо неког посетити у тамници, ако данас нема логора - али увек ће бити тамница унутар душа људских, увек тамних собичака у које се плашљиво повучемо повређени од света; увек ће бити душа гладних утехе и речи Божије; увек ће непријатељ рода људског мраком обавијати хришћанске невесте заточене у земљаним сасудима.
      Када смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа?
      Где је то братољубље о коме слушамо проповеди?
      Зашто не спроводимо веру у дело и чинимо је мртвим словом на папиру?
      Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
      Пуна су нам уста речи о миру и љубави, али делатно мало разумевања показујемо у односима са ближњима, па сопственим поступцима чешће ширимо неверје него ли веру. Није ми намера икога да вређам и молим за опроштај свакоме коме ово смета. Жеља ми је само да свако од нас, ко се усуди да себе назове хришћанином, не допусти себи да разапне изнова Христа у себи и другоме.
      Христос васкрсе, радости моје!
      Старац Јефрем Аризонски
      Извор: Чудо
×
×
  • Креирај ново...