Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Предраг М

У шта смо се то претворили? Где су нам част и достојанство?

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Преносим овај текст у целости и нећу сада ништа коментарисати, стидим се. :blush:

МАНЕ ТАКОЗВАНЕ "ГРАЂАНСКЕ ДРЖАВЕ", А У ОКОЛНОСТИМА ПОПУТ НАШИХ 

Ето, група младих Албанаца, ”спортиста”, је, без пардона, развила своју џиновску заставу НА ДАН ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ на Србију и Југославију. Све то кроз трик учешћа на новосадском полумаратону, одржаном истог дана. 
То су урадили, све смејући се и без скривања, на сред Варадинског моста, једног од три које су срушили непријатељски бомбардери пре тачно двадесет година. Пред стотинама ту присутних Срба, такође присутних, али без икакве реакције. 
Само један је како-тако одреаговао, али и он не директно, већ зовући полицију, која је, затим, нешто и пробала да уради - али је став нашег тужилаштва да овде ”нема елемената кривичног дела”, па су шесторица обесних Албанаца пуштени на слободу! 

Као да нас нема; као да немамо част, ни образ; као да се нама може радити ма шта (без икаквих последица), за разлику од третмана било каквих наших акција. И због тога више нема никкавог смисла понављати оно: Како би реаговали Шиптари (Хрвати, ”Бошњаци”...) да смо ми урадили исто што и они, рецимо - у Приштини (Загребу, Сплиту, Сарајеву...)?  Јер је разлика између њих и нас, њихове осетљивости на оно што сматрају повредом њихове суверености и недопустивом провокацијом и наше млитаве о кукавичке попустљивости (шта год се десило, шта год нас урадили) толико велика да се, одавно још, не може поредити.

Туга. И ужас, у сред ове овдашње, вишегодишње мазохистичке праксе, која се још дичи таквим својим ставом - аутодеструктивном логиком како смо ми, наводно, ”много хуманији (бољи, грађански освешћенији, мање националистички) од њих” кад се понашамо на самопоричући начин, и да, тобоже, ”прво треба 'чистити у свом дворишту', а нека се они сами позабаве својим екстремистима и инцидентним ситуацијама" (што они, наравно, никада неће да ураде, ни под разно, па онда испада да се њиховим нескривеним и непокајаним злочинима не бави нико, чак ни ми, као жртве, а нашим и најситнијим преступима - сви, од реда, до нивоа пребацивања ”стопроцентне кривице” искључиво на наш рачун)... 
Па онда Јасеновац (са СТОТИНАМА ХИЉАДА побијених српских цивила) добија мањи значај у оваквој дегенеричној, наметнутој нам пропорцији од (намештеног) стрељања НЕКОЛИКО МУШКАРАЦА, БОШЊАКА, У УНИФОРМАМА од стране групе српских диверзаната (под називом ”Шкорпиони”), а планетарно оплакана Сребреница (са искључиво мушким, пунолетним жргвама, без убијених цивила, а камоли жена и деце) лицемерно прекрива ужасе које су над Србима у том истом крају чинили баш ти у Сребреници побијени муслимански војници (и то ужасе почињене и над српском децом, па чак и нашим псима и домаћим животињама, у крвавом процесу геноцидног истребљења свих наших сународника - до бебеће колевке, али и последње животиње у некој српској штали у општинама Сребреница, Скелани и Братунац).   

Ми не бранимо жустро и са потребном озбиљношћи и непопустљивошћу своје страдале, за разлику од наших непријатеља, и још се, приде, тиме поносимо и бестидно хвалимо пред читавим светом. Просто призивамо нове некажњене покоље над нама, јер ће и они убрзо постајати прошлост (мало се сачека и - ето), а зна се, политички, другосрбијански оријентисани овдашњи политичари, говоре да треба заборавити прошлост и ”бавити се будућношћу”. Будућношћу која ће собом опет донети нова српска страдања, која ће, онда, поново постати прошлост (након неколико деценија, рецимо) и тиме нестати из програма и агенди наших према новој будућности опет окренутих политичких елита. И тако у круг, док не нестанемо. 

Све то зато што о страдању и неподношљивим боловима и језивим мучењима Срба, Српкиња и Српчади говоре њихови заштићени сународници из својих кабинета, фотеља и луксузних хотела, као о ликовима из романа или филма, нечем што више не постоји, него што постоји (поготово када је овај срамни процес подмазан новцем, наградама и привилегијама моћних заштитника наших џелата и непријатеља).    

И сад, ево, догађа нам се и ова шиптарско-албанска проба докле може да се иде у овој и оваквој држави. То су, пре њих, увежбавали и сплитски хулигани (са безболкама, гвозденим штанглама и ножевима) на једној бензинској пумпи у сред Србије, и ко зна ко све још. Пре пар дана су се тако играле и ”шиптарске делије” крај Панчева у својој пекарској (!!!) радњи, све сликајући се са пумпарицама и рукама у положају нацистичког орла са раширеним крилима. И све то - без казне, самим тим и без превентивног укидања сличних ситуација у непосредној будућности. 
Полако схватају да овде може све шта год хоће, како хоће и колико хоће, јер наше целокупно друштво (и његова режимска и она опозициона половина) даје сигнале ненормалне попустљивости, до аутошовинизма и уживања у томе да смо само ми - жртве, а сви други неваљали дерани који се понашају дивљачки и екстремно. 
Почињемо да забављамо своје противнике оваквим дизнијевским реакцијама на насиље и иживљавања свих врста. 

Ускоро, изгледа, можемо да очекујемо и организоване сафарије из суседних држава, за ”лов на људе” и некажњено малтретирање ”небрањених Срба”. А има и згодних Српкиња, приде. 
Ма, уживанција за сваког србождера из региона (и шире).

Морамо да почнемо да се бранимо, сами ако треба, јер овако више не може и не сме.
Постајемо народ за исмевање и шегу, као циркуски кловнови који урнебесно забављају своје гледаоце у овој балканској шатри (у коју свет не гледа, нити га интерсује шта се под њом збива - осим ако је реч о српским реакцијама и отпору безочним нападима). 

На путу смо ка националној држави или коначном нестанку! 
Још увек можемо да бирамо један од та два пута. 

Драгослав Бокан

 

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3225756/bezobzirna-provokacija-u-novom-sadu-rasirili-albansku-zastavu-na-mostu-gde-je-nato-ubio-mladog-olega-nasova-29-prvu-zrtvu-agresije?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Предраг М рече

Преносим овај текст у целости и нећу сада ништа коментарисати, стидим се. :blush:

И ја се стварно стидим. Овог текста, иако немам никакве везе са њим...

пре 30 минута, Предраг М рече

Па онда Јасеновац (са СТОТИНАМА ХИЉАДА побијених српских цивила) добија мањи значај у оваквој дегенеричној, наметнутој нам пропорцији од (намештеног) стрељања НЕКОЛИКО МУШКАРАЦА, БОШЊАКА, У УНИФОРМАМА од стране групе српских диверзаната (под називом ”Шкорпиони”), а планетарно оплакана Сребреница (са искључиво мушким, пунолетним жргвама, без убијених цивила, а камоли жена и деце) лицемерно прекрива ужасе које су над Србима у том истом крају чинили баш ти у Сребреници побијени муслимански војници (и то ужасе почињене и над српском децом, па чак и нашим псима и домаћим животињама, у крвавом процесу геноцидног истребљења свих наших сународника - до бебеће колевке, али и последње животиње у некој српској штали у општинама Сребреница, Скелани и Братунац).   

Пре неки дан сам се расправљао са једним Хрватом на фејсу. Човек ми мртав ладан прича да је Јасеновац био радни логор у коме је за цело време рата страдало мање од 500 људи. Сад разумем где је епицентар свог тог зла и мржње који су уништили цео овај регион. У људима као што је аутор овог текста.

За њега је скоро седам хиљада стрељаних ратних заробљеника "неколико мушкараца, Бошњака, у униформама" (и још све то онако лепо великим словима, за истицање; а после опет потенцирање да су убијани само пунолетни мушкарци као да је то неки хуманитарни чин), а у истој реченици се пита како то Јасеновац добија мањи значај? Па управо због таквих дебилних, варварских сподоба као што је он на свим странама на овом проклетом Балкану. Управо због тог злочина који дотични тврди да се никада није десио нас читав свет гледа као злотворе и српске жртве више никоме нису битне. Или су мање битне од других. А чисто ме занима да ли се Бокан можда буни када Хрвати, ето, тврде да у Јасеновцу нико није страдао? Пошто раде потпуно исто што и он ради. Кад из туђег племена страдају, то је добро. Кад из мог, то је  лоше.

А остатак текста не разумем шта он хоће тачно. Да се понашамо као дебили из комшилука, да јуримо људе док не скоче у реку, као у Сплиту што скочише у море да спасу главе?  Да их млатимо као јуче хрватски навијачи оног са српском заставом у Будимпешти? Стварно генијално решење, ајде да се понашамо као болесници а после да кукамо како су само други болесни према нама. Јесте, треба да постоје санкције према онима који се намерно ругају српским жртвама у Србији, то нико не треба и не сме да игнорише. Као што нико није игнорисао оне Шиптаре поред Панчева који су млатили заставама. Приведени, тражи се оружје са којим су се сликали и затворили су пекаре које су држали. Тако то ради било која нормална држава, а не да испуњава фантазије сваког дебила о одговору на "сафарије из суседства".

Share this post


Link to post
Share on other sites

ти и ја смо две димензије са ставовима који се тешко могу ускладити. ја не разумем где си ти у тексту видео позив на линч или било који вид агресије? ја једино што сам схватио из текста горе је позив на отрежњење да повратимо част и достојанство и да не дозвољавамо да "пишају" по нама, ко стигне и где стигне. ал џаба кад смо крцати другосрбијанцима који то исто раде боље и јаче од свих. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 48 минута, Предраг М рече

 ја не разумем где си ти у тексту видео позив на линч или било који вид агресије? ја једино што сам схватио из текста горе је позив на отрежњење да повратимо част и достојанство и да не дозвољавамо да "пишају" по нама, ко стигне и где стигне. ал џаба кад смо крцати другосрбијанцима који то исто раде боље и јаче од свих. 

Jasno ko' dan, ...

i sta sad .... ako neko dodje u tvoju kucu i pravi se huligan, pa naci ce se i sa druge strane huligan koji ce odgovoriti,... sta su mislili oni nasi tamo u centru Splita, da ce da im daju cvece i bombonjeru dobardecko kada ih vide u dresovima zvezde i Srbije, svasta, potpuno odsustvo realnosti,.... zato' i sada imamo da su nas Hrvatske firme okupirale i lepo kupe profit za sebe, dok mi tamo ne mozemo ni srpske cokoladice nekako skriveno da prodamo .... http://www.nedeljnik.rs/vesti/portalnews/hrvatska-predsednica-se-izvinila-zbog-srpskih-cokolada/...

samodestrukcija neverovatna, :1314_womens:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Bokisd рече

 

пре 2 дана екстремисти провоцирају у сред бела дана у центру Н. Сада ширећи џамбо албанску заставу, пре 4 дана у Долову екстремисти провоцирају сликајући се са тзв симболом велике албаније, са пушкама, са двогодишњом  децом која такође показују симбол в албаније, пре месец дана шиптари у Суботици шенлуче уз пушке певајући и величајући велику албанију. то не може да се пореди са спортистима у сплиту који су тамо отишли да играју  званичну утакмицу. они су тамо представљали свој клуб и сасвим је нормално што су били униформисани. ту нема ништа спорно, нема провокације и ван сваке памети је ово поређење. шта се бре то дешава нама? откуд та болесна потреба да пљујемо себе и своје а правдамо туђе? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, GeniusAtWork рече

А чисто ме занима да ли се Бокан можда буни када Хрвати, ето, тврде да у Јасеновцу нико није страдао? Пошто раде потпуно исто што и он ради. Кад из туђег племена страдају, то је добро. Кад из мог, то је  лоше.

Ja sam shvatila da se on zapravo I buni protiv te nepravde I od samozaborava; zasto mislis da su stavovi istovetni? Za Hriscanina, na stradanje se gleda sa empatijom a ne kao nesto dobro, sa odobravanjem; prosto ne ucitavam takav stav kod Bokana; da je covek ogorcen sa celokupnim stanjem naseg naroda, svakako nije jedini I ne smatra da treba odlaziti u krajnosti kada su u pitanju odnosi izmedju razlicitih nacija. To sto naziva stvari pravim imenom, pa valjda bismo svi trebali barem da nastojimo ici u tom smeru, bez kojekakvih projekcija, zabluda I sl. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења.   Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).
        Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ  Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“   У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота.   У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“   Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота.   Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац  Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“   Кратак преглед вишедневних постовâ   У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια  (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен.   О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу   Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен  у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног  неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама.   Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског.  Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом,  саборна је јер се у њој пројављује   суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.   Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај)   Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ   И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје  једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ  апостолског служења (Дела 14:23).   Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.   Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!   Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ   катихета Бранислав Илић  
      View full Странице
    • Од Логос,
      Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења.   Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).
        Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ  Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“   У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота.   У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“   Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота.   Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац  Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“   Кратак преглед вишедневних постовâ   У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια  (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен.   О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу   Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен  у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног  неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама.   Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског.  Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом,  саборна је јер се у њој пројављује   суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.   Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај)   Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ   И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје  једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ  апостолског служења (Дела 14:23).   Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.   Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!   Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ   катихета Бранислав Илић  
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поручио је данас да је српство мјера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи. Да бисмо сачували себе, сматра владика, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. Поуку Преосвећеног владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у цијелости:
      Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо. У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи.
      Зашто? Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели.
      Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање.
      Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје!
      Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи!
      Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик!
      Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање!
      Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове!
      Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање!
      Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније!
      Није српство славити Славу, а псовати Име Божије!
      Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо!
      Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души!
      Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас!
      Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу!
      Није српство критиковати друге, већ исправљати себе!
      Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге.
      Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“
      Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо.
      У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања.
      Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева.
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      Дана 24. јуна 2019. године, када наша Света Црква прославља успомену на Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву, у месту Раниловић, надомак Аранђеловца, верни народ је дочекао свога Архијереја заједно са свештенством орашачког намесништва у порти храма Св. апостола Вартоломеја и Варнаве. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање архијерејског намесника опленачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја-ставрофора Драгана Јездића, госта из Брчког, архијрејског наменсика орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја-ставрофора Драгомира Кеџића, протонамесника Ивана Теодосића, јереја Немање Искића и ђакона Уроша Костића, Стевана Илића и Александра Бабића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      По прочитаном Светом Јеванђељу, Епископ је присутне вернике поучио беседом. Епископ Јован је своју проповед започео речима: “Где се служи Литургија, невидљиви Бог је увек присутан”. Подсетио нас је још и да је основно начело молитве благодарност. “Господ нас обилно дарује својим даровима, а на нама је да Му кроз свој живот искажемо захвалност на тим даровима, јер требамо да живимо живот достојан Бога, достојан правог хришћанина. Најпре бисмо требали да се запитамо да ли ми заиста живимо исправно и да ли Богу показујемо поштовање и благодарност за благослов који смо добили од Њега? Прави пример исправног живота треба да нам буду Свети апостоли, јер су они ти који су ревносно проповедали и ширили реч Христову. Дарови које су апостоли добили од Господа су да болесне лече, васкрсавају мртве и многе друге, а те дарове су добили на дар и Господ их саветује да их на дар и дају. Господ им је рекао да ће моћи да стају на змије и скорпије али да им неће наудити и та вера са којом су они то носили са собом им је био основни покретач. Данас, када бисмо ми покушали тако нешто, спречила би нас сумња, она сумња која нас спутава, али ако искрено верујемо у Бога ту нема никаквог места сумњи”, поучио је Епископ Јован. “Свети апостоли су гарант наше вере”, каже Преосвећени Владика, “јер су они ти који су Господа видели и опипали, који су Његови сведоци. Апостоли су били одушевљени тиме да им се и демони покоравају, али их је Господ подсетио да не треба то да им значи већ чињеница да су њихова имена записана на небесима. Тамо где влада љубав, ту нема места страху, јер љубав припада ономе који верује”. Епископ нас је подсетио да обратимо пажњу на свој живот јер онако како сејемо, тако ћемо и пожњати.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона.
      „У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он.
      Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона.
      „Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић.
      Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“.
      „Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он.
      Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено.
      „Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић.
      Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана.
      „Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...