Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi.

12342474_912285588866196_831139243517564

Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru.

Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije.

Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!"

Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti.

Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!”

Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu.

Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? 

Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom...

Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda.

Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju.

Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile.

"Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!"

U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant.

Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu:

"Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!"

Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” 

U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. 

Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!?

Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. 

Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka.

Na kraju nisam mogao da gledam gluposti.

Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih.

Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu.

A komšiluk? 

Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. 

"Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?”

Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji!

I dođe taj dan…

Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne...

Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.”

Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!"

U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je.

Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.”

Pogledom smo sve rekli jedan drugom.

Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” 

Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. 

Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana.

Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima.

I gle čuda!!

Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav.

Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!?

Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?!

Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih.

Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa.

Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.”

Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu.

"Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." 

Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo.

Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam.

“Dođi odmah!”

Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. 

E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro

Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. 

Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima.

Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat.

Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama.

Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja.

Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš...

I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo.

Da se vratim na priču.

Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru.

Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja.

Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu.

Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice.

Pitaju me : ”Šta radiš ovde?”

Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio.

"Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?"

"Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu."

"Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" 

Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu?

Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje.

Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji.

Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile.

Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni.

Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo.

Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice.

Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu.

Da li je i Srbija!? 

Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana.

Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji.

Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju.

Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude.

Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. 

Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje.

Tako je počeo moj rat 99-e...

https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од Милан Ракић,
      Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

      Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine.
      Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

      „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu.
      Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić.
      Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

    • Од Милан Ракић,
      Američka Centralna komanda potvrdila je juče da je iznad moreuza Hormuz, u međunarodnom vazdušnom prostoru, iranskim raketnim sistemom zemlja-vazduh oborena bespilotna letelica RQ-4.

      Obaranje se prema zvaničnom saopštenju dogodilo 19. juna približno oko 11:35po Griničkom srednjem vremenu, SAD su demantovale navode Iranaca da se njihova BPL nalazila u iranskom vazdušnom prostoru i nazvale su ovaj incident ‘’neisprovociranim napadom’’.
      Američka verzija obaranja RQ-4 – letelica je bila u međunarodnom vazdušnom prostoru. Iranski mediji preneli su da su na američki Global Hawk dejstvovale Aerokosmičke snage Revolucionarne Garde a prvobitne pretpostavke američkih medija da je oborena verzija MQ-4C Triton ispostavile su se kao netačne pošto su SAD zvanično saopštile da se radi o bespilotnoj letelici za prikupljanje obaveštajnih podataka, osmatranje i izviđanje RQ-4N BAMS-D (Broad Area Maritime Surveillance) američke Mornarice.
      Položaj iranskog PVO sistema sa kog je lansirana raketa i mesto obaranja RQ-4. Reč je o letelici sa evidencijskim broj 166510 koja je bila prototip MQ-4C a pripadala je eskadrili VX-20 US Navy. Najverovatnije je poletela iz vazduhoplovne baze Al Dafra u Ujedninjenim Arapskim Emiratima a prema rečima komandanta vazduhoplovnih snaga Centralne komande (U.S. Air Forces Central Command and the Combined Forces Air Component Commander) generala Džozefa GuasteljeRQ-4 je u vreme napada leteo na velikoj visini i na 34 km od iranske obale.
      Lansirno vozilo raketnog sistema 3. Hordad sa raketama Sayyad SD2C. Na veb-sajtu Jutjub objavljen je navodni snimak lansiranja rakete sa jednog od položaja PVO Revolucionarne garde na kome se vidi i momenat pogotka rakete. Takođe se vidi i da je u pitanju raketni PVO sistem 3. Hordad (Sevom Hordad) što je potvrdilo da je tačna informacija iranske agencije Tasnim koja je prenela vest o tome da je za obaranje američke BPL korišćen upravo ovaj sistem. Prema iranskim izvorima to se dogodilo 20. juna oko 4:05 časova po lokalnom vremenu a BPL je narušila iranski VaP u reonu mesta Kuh Mubarak, provincija Hormozgan.
      Iran trvdi da je američka BPL bila u njenom vazdušnom prostoru. RQ-4 pripada tzv. klasi HALE (High Altitude, Long Endurance) izviđačkih bespilotnih letelica, dakle BPL koje lete na velikim visinama i imaju veliki dolet. To je trenutno najnapredniji sistem koje koristi američka vojska i poseduje širok spektar senzora, od radarskog, preko elektrooptičkog do elektronskog sistema za prikupljanje informacija. Njihova aktivnost primećena je iznad gotovo svih današnjih kriznih žarišta u svetu od kojih je jedno i Persijski zaliv.
      Raketni sistem 3. Hordad je najnoviji član porodice iranskog PVO sistema Raadkoji je uveden u naoružanje septembra 2012. RQ-4 je oboren raketom Sayyad SD2C koja je razvijena na bazi američke rakete RIM-66 (SM-1) koje je Iran nabavio pre revolucije 1979. godine. Uvedena je u naoružanje 2015. godine, domet joj je do 27 km po visini a postoji mnogo različitih podataka o dometu rakete po daljini pa se tako briojke kreću od 60 do 120 km. Navođenje je poluaktivno radarsko, brzina rakete je oko 4 maha a masa bojeve glave je oko 200 kg.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Логос,
      Породицама погинулих и профeсионалним припадницима војске већ се уручују споменице „Двадесетогодишњица одбране отаџбине од НАТО агресије”
       
      Сви припадници Војске Југославије, који су учествовали у одбрани земље у време НАТО агресије 1999. године, без обзира на држављанство које данас имају, добиће спомен медаље, сазнаје „Политика” у Министарству одбране. Ово се односи и на све резервисте, а спомен-медаље биће уручене и породицама учесника рата који су у међувремену преминули. Спомен-медаље ће у значајном броју бити уручене наредне године, али и касније јер је реч о великом броју ветерана.

      У међувремену, увелико је у току уручивање војних споменица Двадесетогодишњица одбране отаџбине од НАТО агресије. Споменица се уручује породицама погинулих припадника војске, као и професионалним припадницима Војске Србије, државним службеницима и намештеницима који су у време поменутог рата били у активној служби. Ово признање добиће и пензионисани припадници војске који су, иако су тада били пензионери, учествовали у одбрани земље 1999. године.

      – Уручивање наведене војне споменице реализује се на нивоу команди, јединица и установа Министарства одбране и ВС на пригодним свечаностима – објашњавају у Министарству одбране. Тако су на пригодној свечаности у Команди Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у Земуну уручене војне споменице ветеранима 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства и 126. бригаде за ваздушно осматрање јављање и навођење. Борцима 549. моторизоване бригаде споменице су уручене у Лесковцу, а њиховим саборцима из 37. моторизоване бригаде у Краљеву.

      Осим војних споменица, професионалним припадницима војске учесницима рата 1999. године уручују се и војне спомен-медаље за учешће у борбеним дејствима на територији Савезне Републике Југославије. Услов за добијање ове медаље јесте да је реч о припадницима војске који су учествовали у борбеним дејствима од 23. марта до 26. јуна 1999. године, што се доказује решењем надлежног старешине. Такође, да би неко стекао ову медаљу не сме иза себе имати дисциплинске казне, као ни кривични поступак због кривичног дела које се гони по службеној дужности, односно услов је да није осуђиван.

      – Наредбу о додељивању војне спомен-медаље за учешће у борбеним дејствима на територији Савезне Републике Југославије доноси министар одбране, а на предлог надлежног старешине – објашњавају у Министарству одбране.
      Додељене војне спомен-медаље и војне споменице су посебна врста војних признања и не представљају основу за остваривање посебних бенефита и права, прецизирају у овом министарству. Када је реч о споменицама и медаљама за учеснике рата, на који начин Министарство одбране подржава њихова удружења?

      Сарадња Министарства одбране и ВС са удружењима ветерана остварује се кроз годишњи план сарадње Министарства одбране са удружењима, за сваку календарску годину посебно, а на основу исказаних потреба удружења и могућности, одговарају у Министарству одбране.

      Сарадња се, како кажу, одвија у областима учешћа представника удружења у обележавању годишњица значајних догађаја из војне историје, присуства представника удружења прослави Дана ВС, дана родова и служби и дана јединица и установа ВС, организовања информисања – предавања удружењима, организовања посета чланова удружења јединицама и присуства припадника Министарства одбране на промоцијама, комеморацијама и осталим скуповима у организацији удружења.

      – Министарство одбране учествује у финансирању њихових пројеката од значаја за одбрану, у складу са расположивим финансијским средствима – објашњавају у овој институцији. 
       
      Извор: Политика
    • Од АлександраВ,
      Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola.
      Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja".
      Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi
      Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem.
      Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat...
      I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti.
      Nekadašnji bioskop Balkan
      Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju".
      Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije.
      Dorćol
      Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo.
      U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju.
      Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi.
      Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija
      Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst.
      Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago.
      Park kod Palasa
      Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad.
      Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku.
      Vladimir Skočajić
      Извор

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...