Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Помен на аеродрому Батајница - Дан сећања на жртве НАТО агресије

Оцени ову тему

Recommended Posts

На данашњи дан пре 20 година, 24. марта 1999. године, започела је НАТО операција ваздушних удара по циљевима на територији СРЈ под називом "Савезничка сила".

2403-11.jpg&key=ec8fda83ae2584c11f620791

У присуству свих припадника јединица са батајничког аеродрома и чланова породица настрадалих, молитвено смо се сетили наших настрадалих другова...

2403-14.jpg

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Badge-Allied-Force_A.png&Size=400

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Mi-G-29-snimio-M-Micevski-0022.jpg

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

0907028.jpg?v=v40

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

111781-53413788-Gazelle-srj.jpg

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

-Akk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

20181222165831_514649.jpg

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

%25D0%25A1%25D0%25B5%25D1%259B%25D0%25B0

На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

2403-24.jpg

У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

2403-7.jpg

Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

2403-9.jpg

Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 

2403-5.jpg

29573247_10204648772256422_5024957434710

Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

31948378_10204804568831239_2993769707720

Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловацрођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

2403-3.jpg

Да се никада не заборави...

 

View full Странице

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Милан Ракић рече

Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jednog dana, uz Boziju pomoc, napisace se i jedna velika i kvalitetno opremljena knjiga o novim junacima otadzbine. U to nema nikakve sumnje.
I ovaj sad mrak ce da prodje, bas kao sto svaki mrak neminovno prodje.

Nebeska i zemaljska cast i slava svim junacima koji su ispunili zakon Hristov koji kaze da "od te ljubavi nema vece, nego da neko polozi zivot svoj za bliznje svoje".

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

Jednog dana, uz Boziju pomoc, napisace se i jedna velika i kvalitetno opremljena knjiga o novim junacima otadzbine. U to nema nikakve sumnje.
I ovaj sad mrak ce da prodje, bas kao sto svaki mrak neminovno prodje.

Nebeska i zemaljska cast i slava svim junacima koji su ispunili zakon Hristov koji kaze da "od te ljubavi nema vece, nego da neko polozi zivot svoj za bliznje svoje".

Amin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Milan Klisura,
      Светог Григорија Ниског (+394) пробудио је упорни кашаљ, једног прохладног јутра. Постајало је све неподношљивије, тако да је светитељ одлучио да узме папир и оловку и напише своје можда ипак последње речи. Сваки кашаљ је могао бити кобан тих година, па није било гаранција да и овај његов неће поћи по злу. И није био једини човек тог времена, који је сваку прехладу дочекивао са зебњом да може бити фатална. Медицине као науке није било, па су и најбезазленије упале могле бити кобне. У таквим стрепњама одвијао се живот онога доба, са мноштвом опасности. Погрешна чаша воде или неопрезно узета храна могли су бити последњи укуси за памћење. Свети Оци у таквим данима проводе свој живот, промишљају о егзистенцији и чекају дан када ће људска креативност отворити свој пут дуговечнијем и хуманијем постојању – мањој смртности рођене деце и њихових мајки, мање болести, више хране... Свет у којем они живе, јесте неки други свет – њихов живот јесте други живот. Да ли би Григорије Ниски желео да је могао да се пробуди у свету у којем кашаљ није ништа страшно, у свету у којем ће бити сигуран да ће пар таблета одагнати неподношљиве болове? Да ли би Светитељ желео да може видети сва она добра која је систематично изучавање науке донело човечанству? Да ли би Свети Григорије игнорисао њен значај, или би покушавао да је угради и у своју теолошку мисао, као део свог богословског света? Или би можда ипак желео да кашаљ буде игра живота и смрти и да га досадна прехлада одведе што пре на Суд Божији?
       
      И један православни епископ, баш као и Оци, желео је да оплемени своје верне „гномама“ - на радост њихових душа. Кићеним језиком који саплиће језике читалаца, он записује своје мисли о науци у ширем смислу. Беспоштедно цитира Свете Оце, јер су они одговор за све, чаробни зачин у свакој православној кухињи. И док Свети Оци воде борбе са теолошком мишљу, плаше се прехладе који их може покосити у сваком тренутку, данашњи епископ, човек 21. века, не плаши се тога, али се плаши да се удаљи од света у којем кашаљ влада и царује. И зато не може без Отаца, јер они имају одговор на све, осим можда коју таблету да попију како би се сачували од грипа?
       
      Али пре него што је почео писати „гноме“, епископ је морао устати из постеље. Отишао је да се умије у купатилу са топлом текућом водом (чудо бојлера и топле воде!). Жедан од дуге ноћи, прислонио је чашу и напио се чисте воде. И док размишља о Богу, не размишља о тој води у чаши. Не промишља о генијалности и труду, науци која је дошла до тога да велики системи врше прераду воду - воде коју он без страха пије у свом стану. Мисао о Богу му не допушта да мисли о силним филтерима који су му дозволили да је без страха испије, а да се не плаши бактерије. Уколико није сигуран, направиће мали знак крста изнад ње, али ће наука ипак одрадити остало. Он не мора да се плаши да ће му та вода бити последња попијена ствар у животу. Свети Григорије пак мора… Владика не мора о томе да мисли, он мисли о Богу. Други су мислили о томе, они други који су напорно и вредно користили ум и преко науке стигли до чаше те исте воде коју он испија у једном даху.
       
      Испијање воде га подсетило да своје тело мора да ослободи вишка течности која се у њему сакупила током ноћи. Ништа лакше, отићи ће и повући воду која односи све са собом, не дозвољава заразу и не захтева да излазимо напоље – све је ту у кући. Векови су били потребни, а сада је све тако елегантно решено. Али мисли су у глави толико моћне, владика не може да размишља о томе, о нечему тако плитком и површном – о науци која нам је омогућила да се теорија преведе у праксу, да чак и тако једноставна ствар учини наш живот лакшим, једноставнијим и безбеднијим.
       
      И док доручкује, узима прве залогаје хлеба, промишља о Светом Григорију Ниском „Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали…“ Он не размишља о том хлебу који узима у уста?! Сувише је то банално за „гноме“. Размишљати о хлебу који се прави на начин који омогућава да готово и не размишљамо о њему, његовој доступности – нечему што је непојмљиво за векове пре нас, за оне милионе гладних који никада нису чули за индустријску револуцију, за науку… И док је доручак текао својим током, секретар му предаје електронску пошту, све мејлове који су пристигли – уредно одштампани.
       
      Док гледа у папир, и даље обузет облацима богословствовања, он не може да мисли о њему - том осамдесетграмском папиру. Не може да мисли о процесору у рачунару суседне канцеларије његовог секретара. Не може да мисли ни о рачунару, а још мање о бежичном штампачу који му у неколико секунди избацује, готово бешумно, значајне одлуке и питања. Не може да мисли о неизменичној струји, не може да мисли о ноћима у којима чита и пише захваљујући светлости електричне сијалице. Уместо спавања дугих зимских ноћи, та је сијалица омогућила да се мисли о Богу запишу, образложе и среде и то баш у току ноћи. Али епископ не може о томе да мисли, ипак је то огавна наука, која је по природи већ богохулна и јеретичка. Та наука и технологија нису производ директних промишљања о Богу, него производ ужасног хуманизма, то не може бити благословено, јер је ипак производ упорног и систематичног труда и рада нечијег ума и целокупног знања, знања које се вековима надограђује. Али, оставимо се те јеретичности у човековом прегалаштву у којем нема благослова. Уздигнимо своје мисли:  „Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.“ Зашто бисмо преузимали најновија истраживања науке која показују наше ДНК сличности са остатком живог света, када имамо Светитеља који је о томе знао све већ у 4. веку, јер се знање о таквим стварима не може проширивати, нити се смеју користити нова изучавања. А и зашто би? Зашто бисмо пили чисту воду, када можемо да се вратимо у четврти век и пијемо на сопствену одговорност. Зашто бисмо штампали и гледали мејлове, када то Оци нису радили? Повратак у прошлост се мора ипак пажљиво изабрати сходно одабраној теми, кроз систематско проучавање историјских периода, тј. мора се јасно установити када је за одређене дискутабилности било најбоље време. Нпр. како да се облаче православни хришћани? Није згодно ићи у четврти век, боље је изабрати можда 19. век и грађанско одело. За апсолутну епископску власт (монаха) је боље одабрати време од краја 7. века, неголи трећи век. За Литургију је боље одабрати повратак у 14. век, неголи у други итд. За бављење науком и настанком света, боље је одабрати 4. век и Оце тог периода, неголи теологе 20/21 века. Неки ред ипак мора да се зна на путу у прошлост, нека систематичност мора постојати.
       
      „Владико, сутра идемо у оближње село, очекују нас тамо да служите Литургију“. Владика нетрпељиво погледа секретара, одмахну руком и процеди „нека ауто буде спреман.“ Није му сада до тога да промишља о еволуцији науке која је довела до тога да километарске раздаљине прелазимо у неколико минута или пак сати. Ауто је само нужно зло по себи, какве то везе има са науком. Можда ће му та брзина путовања ускратити могућност да још мало промишља о Богу, још мало дуже. Еволуција науке нас је довела до тога да смо много мобилнији и бржи, много бржи од бицикла који управо из тога што није довољно еволуирао треба и забранити, макар међу верницима његове епархије. Еволуција превозних средстава се мора поштовати.
       
      Није много прошло, заустављен је поново у својим размишљањима – звонио је његов мобилни. Један други владика, члан Синода, зове га како би га обавестио о важним одлукама које морају донети. Кратак разговор и одлука је већ пала, све се договорио са „братом у Христу.“ Одложио је телефон, сада већ видно изнервиран овим непрестаним упадима у поље сопствених мисли. Уплашио се да ће му због свега овога текст испасти прекратак, можда толико кратак да га неко на крају и прочита. Па ипак, истовремено је био и задовољан, јер је решио значајан проблем у неколико секунди разговора на мобилном апарату. Нити једног тренутка му није прошло кроз главу, откуда мобилни, откуда глас у слушалици, откуда брзина и лакоћа у којој му се живот нуди као на тацни. Да се замислио над тиме, можда би потражио одговор код Светог Григорија? Али није. То га ипак не спречава да посегне за другим одговорима код Светог Григорија или Свештеног Предања као научним чињеницама: „Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!“ Зар има ту нешто нелогично? Зар не би било најнормалније да Матеј и Лука запишу имена примата? То што ипостасна имена примата нису записали, није ли то врхунски доказ за науку, ону исту на којој почива сваки радни дан једног обичног епископа?
       
      Није могао да мисли о томе, наставио је да мисли о нечему другом… једног сасвим обичног дана. Помислио је: „Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски,“ отуда нам наука ни не треба за разумевање човека. Векови труда, ДНК анализа, истраживања, психолошка проучавања човекове природе, мозга, тела… све је то небитно – Бог нам ионако није дао науку, него Библију за богословствовање. Обичан живот човека, једног богослова не треба да занима, све док имамо Библију и њене теоријске поставке и док имамо Оце из 4. века, јер се човечанство у свом разумевању од тада до данас није помакло ни за једну стопу, све је то исто. Ипак, нико нам не забрањује да преко Библије извлачимо научне закључке и супротставимо научним теоријама. Зашто да не? Савремено је време, све је допуштено – мешати и бркати. Није да се модерна времена воле, али некад заиста згодно дођу.
       
      Свршено је, текст је завршен. Видно задовољан написаним, није дао никоме да погледа текст. „Имају интернет, па нек читају!“, помислио је. Нико није смео да види то генијално дело, јер се сећао и подсећао речи: „да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20).“ Наложио је да му се текст одмах постави на неколико интернет страница и једном порталу.
       
      Желео је неки цитат Светог Григорија, али га није могао наћи, јер гле у његово време не беше интернета. Погледао је сада на екрану великог рачунара свој текст, још задовољнији. Одлучио је коначно и да промисли мало о интернету, чудио се зашто Свети Оци нису писали на поукама.орг (све ћирилицом)? А можда ипак нису могли, јер нити је било писмених, нити портала, интернета, науке …. друкчијег живота! Свети Григорије са друге стране опет брине о оном кашљу што га је јутрос пробудио, никако да скрене мисли са тог немилог догађаја. А наш владика и даље лебди у својим гномама и пита се: „Зашто Оци нису писали на интернету?“
    • Од Логос,
      Поводом обележавања имендана блеженопочившег Патријарха српског Г. Г. Павла, који ће бити обележен на Павловдан - Сабор Светих дванаест апостола, 13. јула 2019. године Сабором у Кућанцима, родном селу Патријарха Павла, разговарали смо са протојерејем-ставрофором Радованом Петровићем. Отац Раша поделио је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла из времена када је био Епископ рашко-призренски.
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

       
      Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Данас, на Петровдан, у коњичком селу Борци освећен је новообновљени Храм Светих Апостола Петра и Павла. Чин великог освећења извршио је Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, а Храм је обновљен у славу Светих апостола Петра и Павла и у помен српским дечацима Петру и Павлу Голубовићу, који су, заједно са родитељима, убијени 1992. године у Коњицу.
       
      Након освећења храма Владика Димитрије служио је Свету архијерејску Литургију. По окончању Литургије и славског обреда одржан је парастос члановима породице Голубовић. Владика Димитрије поручио је да је данас добро победило зло и да се Бог открива онима који имају чисто срце. "Ко има срце, може се спасити. Бог нас је створио слободне и у тој слободи можемо постати боголики, људи љубави и мира, а можемо постати и злочинци и људи злочина. То се све обистинило на судбини породице Голубовић. Али ми данас нисмо дали да нас зло победи него смо победили зло добром" - рекао владика Димитрије. Еписком је рекао да је Бог људе могао створити као марионете, али да тада ништа не би било ни добро нити лоше, да би људи били попут лутки или робота.
      "Или нам је могао дати слободу и неки ће бити светитељи, а неки, нажалост, злочинци. За све има наде и простора у љубави Божијој, тако да нико од нас не сме да губи наду, па чак ни ти злочинци" - рекао је Владика Димитрије. Он је додао да је Господ много пута и на много начина показао да све људе воли и чека бескрајно, али да сви имају одговорност за своје поступке, те да свима треба покајање. На улазу у цркву постављена је плоча на којој је написано да је Храм саграђен 1896. године, да је обновљен ове године у славу Светих апостола Петра и Павла, а у спомен убијених српских дјечака Петра и Павла и да је ктитор обнове Милорад Додик у својству председника Републике Српске. У храму се налази и икона на којој су осликани апостоли Петар и Павле са дечацима Петром и Павлом.  Браћа Петар и Павле Голубовић имали су тек седам и пет година када их је у ноћи између 1. и 2. јула 1992. године у Коњицу, заједно са родитељима, угледним Србима из Коњица, професорима Ђуром и Властом, из стана извело пет припадника Интервентног вода Полицијске станице Коњиц, предвођених Миралемом Мацићем, одвезли неколико километара од стана и под окриљем ноћи стрељали. 
      Дечаци и њихови родитељи стрељани су недалеко од полицијског пункта у насељу Поље Бијела, поред пута према селу Спиљани.  Петар Голубовић је преживио прво стрељање. Он је након рафалне паљбе пао на земљу између тела својих родитеља и брата Павла. Након што су починиоци отишли, он је устао и кренуо према полицијском пункту у насељу Поље Бијела. Када је дошао до пункта испричао је дежурним полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу шта се догодило. Крвници су то чули путем радио-везе, вратили се и одвели Петра. Зауставили су се код места Бегин Вир, гдј су га извели из аутомобила и поново стрељали. 
      Тела убијених дечака и њихових родитеља лежала су неколико дана на обали Неретве пре него што су сахрањени на православном гробљу на Мусали. Захваљујући Анису Косовцу у јулу 2018. постављена је нова капија на улазу у православно гробље на Мусали. На капији се налази спомен-плоча с илустрацијом Петра и Павла Голубовића. Имена Петра и Павла Голубовића уклесана су и на заједнички споменик убијеној деци Коњица, који је постављен испред школе на Мусали. Прва оптужница за овај злочин подигнута је 1994.године, а пресуда је изречена крајем 1995. године. Тужилац Ибро Булић је као починиоце злочина навео Миралема Мацића, Јусуфа Потура и Адема Ланџу, уз Шефика Туцаковића и Мирсада Максумовића који су погинули у рату. 
      Суђење овој тројици поновљено је пред Кантоналним судом у Мостару. Мацић и Ланџо су 25. јула 2000. осуђени на по 12 година затвора, док је Ланџо осуђен на осам година. Врховни суд Федерације БиХ потврдио је ове пресуде. Осим њих, за овај злочин се у оптужници из 1994. године везује и име ветеринарског техничара Халила Туцаковића, као и полицајаца на пункту Поље Бијела, Дражена Марковића и Хаџе Мацића. О убиству без осуде, без објашњења, без разлога мало се знало у широј јавности, али Срби Коњица и свих херцеговачких места овај злочин добро памте и препричавају да се никада не заборави. Црква на Борцима, која је проглашена националним спомеником БиХ 2006. године, до потписивања Дејтонског споразума била је под српском контролом и била сачувана, али је девастирана после повлачења српске војске и српског народа са тог подручја послије Дејтонског споразума. Домаћини тога краја који су ту остали Ђуро и Неђо Симић поправили су храм само толико да не пада киша и да не дува ветар док се у њој обавља служба Господња. Пре рата у Коњицу је живело око седам хиљада Срба, а данас их нема ни 300. Данас на Борцима живи мали број српских породица. Данашњем освећењу Храма и Светох архијерејској Литургији присуствовао је и представник Католичке цркве у Коњицу.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Патријарх српски Иринеј уручио орден царице Милице - Преподобне мати Евгеније директорки Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој.

      Дан породице, љубави и верности прославља се у Руској Православној Цркви на дан светих подвижника Петра и Февроније који су одувек штитили брачне супружнике и њихове породице. У Руском дому је тим поводом 8. јула 2019. године уприличена свечаност доделе медаља и грамата брачним паровима који најмање четврт века живе у заједници.
      Нешто пре 19 часова Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је стигао у пратњи свог викара, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и шефа Кабинета ђакона Александра Прашчевића. На улазу у Руски дом срдачно су их дочекали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина руске Светотројичне цркве на Ташмајдану,  директорка Руског дома гђа Надежда Кушченкова и заменик руководиоца компаније Россотрудничества А.В. Радков.
      На почетку свечаности у Мраморној сали Руског дома, патријарх Иринеј је гђи Кушченковој уручио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден царице Милице - Преподобне Евгеније, а потом је уручио орден Преподобних Петра и Февроније брачним паровима који више од четврт века живе у заједници .
      Високи орден Српске Цркве је, према одлуци Светог Архијерејског Синода, додељен гђи Кушченковој за делатну љубав према Српској Православној Цркви, нарочито показану њеним несебичним трудом на јачању духовних и културних веза српског и руског народа. 
      Патријарх Иринеј је честитао празник Божјих угодника Петра и Февроније свима који су добили медаље за исказану брачну постојаност и верност, узајамну љубав. Архипастир Српске Цркве је, између осталог, говорио о узајамним односима два народа, српског и руског и њихове две Цркве, и истакао да ти односи нису од јуче:
      -Наши су односи не само пријатељски, него и братски. Кроз читаву историју ми смо осећали те добре односе и добро мишљење руског народ који нам је помагао у многим приликама. Када се десило да нису били у прилици да помогну, нису нам одмагали. Ми смо духовно, морално и историјски везани, и та веза ће остати. То се и сада показује када руску државу и народ имамо за великог помоћника и велику подршку  у нашим приликама у односу на Косову и Метохији. На ту помоћ рачунамо и надамо се да ћемо моћи да сачувамо наше вековно и свето Косово и Метохију. Ту је и помоћ око изградње и завршетка нашег заветног храма Светог Саве. Руска Црква се прихватила велике обавезе да мозаиком украси храм, са својим стручним људима, али и са великом финансијском помоћи.
      Свјатјејши је казивао и о породици, малој цркви чија је улога веома важна у очувању основне ћелије друштва и пожелео свима: -Нека Господ благослови све наше домове, нека се у њима рађају деца, којих је, нажалост, све мање. Ми се надамо да неће то трајати вечито, јер ако би криза  потрајала, било би то трагично за народ, за друштво, али и за појединца. Надамо се да ће опстати породица, та благословена заједница.
      На крају званичног дела Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану, протојереју Виталију Тарасјеву, старешини руске цркве на Ташмајдану, и г. Зорану Аврамовићу дипломе за међународни развој и унапређење културних и друштвених веза уручио је г. Радков из компаније Россотрудничество.
      -Велики је благослов за мене што сам члан тима који ради на пројекту завршетка радова у Спомен-храму Светог Саве. За мене је то огромна част и огромна одговорност. Веома сам захвалан компанији Гаспром њефт за помоћ у завршетку овог светог дела. Искрено се надам да ћемо доћи убрзо до завршетка олтара и поткуполног дела храма Светог Саве, тим више што се у овој години прославља велики јубилеј Српске Православне Цркве - осам векова њене самосталности. И, унапред честитам на овом јубилеју. Још једном, Ваша Светости, захваљујем Вам што што нашли време да учествујете са нама за овај празник породице. Изражавам за изузетан рад велику захвалност и дивном руководиоцу Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој, казао је г. Радков. 
      У уметничком делу програма учествовали су специјални гости из Русије - солисти Академског оркестра руских народних инструмената. Програм је водио заменик директора Руског дома г. Јегоров Дјамин.
      Добитници медаље Преподобних Петра и Февроније:
      Др Радојевић Милета и Зорка; Аврамовић Зоран и Милка; Кокорин Олег и Елена; Савић Душан и Марина; Корнејнков Владимир и Олга, Лукић Љубомир и Љубица; Кононеков Олег и Елена; Давинић Првослав и Марија; Степанишћев Александар и Олга; Веселиновић Петар и Наташа; Герасименко Николај и Елена; Антошин Константин и Невена; Горбунов Михаил и Светлана; Самарџија Миливој и Смиљана; Зубков Сергеј и Валентина; Матић Милош и Татјана; Осипкин Александар и Берченко Зинаида; Кампе Леонид и Сања; Јовановић Дејан и Мартина; Цветковић Небојша и Слађана; Шепитковски Владимир и Мирјана; Станковић Драгољуб и Валентина; Цветковић Срећко и Раиса; Марковлев  Душан и Љиљана; Оташевич Љубиша и Елена; Дубајић Мирко и Едита; Красојевић Константин и Анђелка; Лазић Лазар и Светлана; Цвијовић Милутин и Елена и Новаковић Душан и Мирјана.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Милан Ракић,
      Дан Ваздухопловног завода „Мома Станојловић“ и 103 године постојања те установе свечано су обележени јуче на Војном аеродрому „Пуковник-пилот Миленко Павловић“ у Батајници.

      Свечаном скупу присуствовали су начелник штаба Команде РВ и ПВО бригадни генерал Александар Бјелић, представници организацијских јединица Министарства одбране и Војске Србије, ранији команданти РВ и ПВО, представници цивилних организација са којима Завод сарађује, запослени и пензионисани припадници те установе и бројни гости.

      Обраћајући се присутнима, директор Завода пуковник Деспот Јанковић подсетио је на богат историјат установе и резултате постигнуте у претходном периоду. Он је, између осталог, нагласио да је Завод од 25. јуна носилац сертификата за одржавање хеликоптера „газела” СА-341 и СА-342, који им је првог дана сајма „Партнер 2019“ уручио директор компаније „Ербас” Бруно Евен у присуству председника Србије Александра Вучића.

      На данашњој свечаности су додељене стимулативне мере и похвале, а у радионици Завода, где је одржан свечани скуп, могли су се видети ваздухоплови у различитим фазама ремонта или поправки.
      Дан Ваздухоповног завода „Мома Станојловић“ обележава се 1. јула у спомен на дан када је 1916. године формирана Аеропланска радионица на аеродрому Микра крај Солуна.

       
×
×
  • Create New...