Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  2. александар живаљев
  3. Августин

    Августин

  4. arhangeli

    arhangeli

  5. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца.  
      Послушајте беседу ОВДЕ
    • Од Логос,
      Знаменита српска песникиња Десанка Максимовић у вечност се преселила 11. фебруара 1993. године. Сваке године тога дана, бранковински Храм Светог архангела Гаврила у чијој порти почива са супругом Сергејем Сластиковим, место је молитвеног сећања на најлепше перо српске лирике.      И лета Господњег 2020. помен Десанки Максимовић служили су Епископ ваљевски Г. Милутин и Епископ шабачко – ваљевски Г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства својих епархија. Владику Лаврентија са Десанком Максимовић везивало је дугогодишње пријатељство.    Један је од оних који су добро знали величину њеног лика и дела, о ком данас са дубоким поштовањем говори. „Поносимо се што смо је имали међу нама. Кад год вам затреба духовне снаге и окрепљења, свратите овде, целивајте јој крсно знамење, она ће вам помоћи.    Нека Господ благослови душу њену и све сроднике њене, а вама нека је здравља, дугог живота и сваке среће и радости“, рекао је Владика Лаврентије, благосиљајући чланове фамилије, представнике Задужбине „Десанка Максимовић“ из Београда, представнике локалне самоуправе и културних установа Ваљева и друге поштоваоце славне поетесе.      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини.   Звучни прилог радија Светигоре   Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.   Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.   Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже:   „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.”   У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други.     Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Леденог јануара, пре 78 година, Нови Сад завијен је у црно – од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски окупатори побили су и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2020. године, обележена је 78-годишњица од овог трагичног догађаја.   Повезана вест:    У Новом Саду откривена прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији     У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава.   На самом почетку програма, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да прошлост има много тога да нам поручи и да је не смемо препустити забораву. Јануар 1942. године: снежна зима беснела је у Бачкој исто као што је беснео Други светски рат. Мраз је пустошио све пред собом исто као што су фашисти остављали пустош где год да су газили. Тог леденог јутра, 21. јануара, Нови Сад се пробудио облепљен прогласом хонведског командира са упозорењима и претњама како се, наводно, траже сумњива лица. Био је то наговештај ужаса и масовних зверстава над Србима, Јеврејима и Ромима. Кренули су фашисти у свој крвави пир, подсетио је градоначелник Новог Сада.   Звучни запис обраћања градоначелника г. Милоша Вучевића     Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Српске Православне Цркве, служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење епископâ банатског Никанора, мохачког Исихија и умировљеног Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Ми немамо право на заборав. Ми, као хришћани, овим сећањима не призивамо никакву освету нити распирујемо било какву мржњу. Не дозволити себи да због већег или мањег броја зликоваца са њима поистоветимо било који народ. Ово што се овде десило извршили су окупатори из Мађарске, у време нацистичке епохе, уз подршку једног броја наших суседа, домаћих Мађара. У истом том времену, у истом том народу, постојали су и ликови као Телеки и Бајчи Жилински. Ми, вршећи ова свети и светли помен, негујемо истинску човечност, која није могућна без истинске вере у Бога, у правду и љубав Божју, која ће на крају увек тријумфовати. Јачи је Бог него сатана, Христос него антихрист, светлост него тама, живот него смрт, правда него неправда, љубав је јача него мржња, поручио је владика Иринеј.   Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја   Епископ бачки је казао да је данас, непосредно пре свечаног обележавања годишњице Рације на Кеју, откривена у центру Новог Сада прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији.   У име Јеврејске заједнице Србије помен је одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Сећање може да улије животну снагу, истакао је врховни рабин Србије.   Звучни запис обраћања рабина Исака Асиела   Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, представници Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници амбасада Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске.   Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске.   После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације.     У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...