Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Не треба да се плашимо да постављамо питања себи и Богу!

Оцени ову тему

Recommended Posts

voprosy-sebe-i-bogu-1.jpg

 

Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот.

 

Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања…

Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно.

 

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову.
       
      А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе!
      Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева.
      Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства.
      Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика.
      Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа.
      Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења.
      Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке).
      Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси.
      Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље.
      Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота…
      Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције.
      Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви.
      Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити.
      Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља.
      Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе.
      И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа…
      И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста.
      Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска…
      Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња.
      Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога.
      Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.)
      Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)…
      Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин!
      Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945.
      Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена.
      Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства.
      А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме!
      Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава.
      На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918).
      Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога?
      Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”!
      То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква?
      Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило?
      Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од александар живаљев,
      НЕДЕЉА, 14. ЈУЛ 2019, 
      ИЗВОР:РТС
      АУТОР:ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА
          Треба ли нам више толеранције за десне идеје
      У управо објављеној књизи "Толеранција. Једноставно тешко" бивши немачки председник Јоаким Гаук пледира за проширивање толеранције на десно. Иако аутор пледира за толеранцију мисли и аргумента, а никако десног насиља или спремности на насиље, књига је изазвала велику полемику у немачком јавном простору. Лош тајминг, сматрају медији, позивајући се на недавни десничарски атентат на локалног хесенског политичара Валтера Либкеа. Шта сме десна мисао, а да није десни злочин?
      Јоаким Гаук је био протестантски теолог и пастор пре него што је 2012. постао немачки председник и на тој функцији остао до нормалног истека мандата у марту 2017. 
        Нормални крај мандата се спомиње да би се нагласило како Гаук није отишао са функције у јеку неке контроверзе, али да свеједно није био омиљен у свим политичким струјама, те да је скоро годину дана пре краја функције објавио да се неће кандидовати за други председнички мандат.
      Гаук је посебно стајао под притиском такозване леве хуманистичке интелигенције због ставова интерпретираних као латентно десних. Такозване, зато што су и друге политичке опције - центар, десни центар, либерална сцена - хуманистичке, утолико да такође поседују мирољубиве визије о судбини света и човека у њему.
      Јоаким Гаук се овде користи као парадигма за постојање безбројних нијанси између десне и леве мисли, које се у јавном дискурсу Немачке, ништа мање Аустрије, све одреда и олако проглашавају радикалним десничарским ставовима. Довољно је споменути да је Гаук изворно био независни кандидат левице (СПД/Зелени), али да га је одбијало управо чланства тих партија.
      Из оптужби о Гауковом "десном статусу" много пре него што је написао књигу у којој пледира за толерантнију толеранцију, овде су изабране три епизоде - Occupy, ислам и Тило Сарацин.
      Толеранција у времену терора
      За покрет "Occupy Wall Street" Гаук је својевремено изјавио да су његови носиоци "невероватно блесави" ("unsäglich albern"), кад мисле да би након укидања тржишта и капитализма "сви живели сретно и весело, решен проблем".
      Јоаким Кад је његов претходник Кристијан Вулф (ЦДУ) својевремено изјавио да је "ислам део Немачке", Гаук је опонирао како су "само муслимани део Немачке"; муслимани као грађани, а не ислам као религиозно-политички систем.
      Ту је и случај финансијског експерта Тила Сарацина, који је у јавности добио статус про-десничарске иконе још пре девет година кад је објавио књигу "Немачка једе саму себе" ("Deutschland schafft sich ab"), у којој је критиковао прогресивну исламизацију земље под Меркелином политиком. Гаук је изјавио да је то "храбра књига", и тако се и сам, без намере, нашао са Сарацинове стране.
      Сад је са својом књигом "Толеранција, једноставно тешко" (издавачка кућа Хердер) Гаук напустио простор нијансиране сенке можда десног и јавно оптужен за наивног симпатизера десног насиља. 
      Јоаким Гаук, бивши председник, бивши борац за људска права бивше ДДР, ових дана гостује у немачким телевизијским студијима, пролази кроз јавне трибине, даје интервјуе, све да би промовисао поруку која се може свести на следеће: Политичка средина, тај тврди консензус у центру, мора да покаже више толеранције у "десном смеру". Лева хуманистичка интелигенције напросто мора наћи начина да мирно, без излива беса, без моралног остракизма, без топтања ногама, поднесе другачија мишљења.
      Толеранција, онако како је схвата Гаук, и не само он, "почиње тамо где боли". Тамо где боли кад неко мисли другачије него "ми" као група, или "ја" као морални судија.
      Никад се два дијаметрално супротна апела, један за више толеранције, други за никакву толеранцију, нису сударила са већом снагом и иронијом него сада на примеру Гаукове књиге.
      Гаук тражи више толеранције на десно, случај Либке заповеда нулту толеранције према десно.
      Гаук мисли да се јавни дискурс, који функционише под тешком диктатуром консензуса у центру, мора отворити према другачијим мишљењима. Они који га критикују мисле да свако омекшавање јавног дискурса отвара пут бандама десничарских убица и атентатора.
      Коме се не свиђа, пут под ноге!
      Нема сумње, случај Либке је застрашујући пример немачке поларизације. 
      Валтер Либке, ЦДУ, шеф локалне управе за Касел (административна јединица покрајине Хесен) је убијен 2. јуна ове године. Док је седео на тераси своје куће у Волфхагену поред Касела, Либкеу је пришао Штефан Ернст (р. 1973), радикални десничар из Визбадена и испалио му метак у главу с мале дистанце.
        Случај личи на типичну егзекуцију десничарских банди, али, како и друге банде убијају на сличан начин, најбоље је држати се његове правне димензије. 
      Ернст је увек био активно десни, али је 2009. године, по властитом признању, "излечен", и то у поступку који личи на епизоду аутогеног оздрављења. Медији преносе његове изјаве - преко бранилаца - да је пожелео да води нормалан живот, да има породицу, посао, пријатеље и недељни ручак.
      А онда је дошла кобна 2015. Негде од краја августа те године до раних зимских месеци следеће, канцеларка Ангела Меркел је несмотреном, исхитреном политиком пустила у земљу милион исламских миграната с Блиског истока, северне Африке и Хиндукуша, успут суспендовала европско и национално право, избрисала Шенген као културно добро и поларизовала дуж линије на којој се Немачка, Европа и ЕУ тек данас сламају.
      Те јесени су се политичари коалиционих партнера ЦДУ и СПД растрчали по скуповима и трибинама да бране канцеларкину политику, сензибилизују јавност за нову ситуацију и анестезирају је на све могуће изазове за социјалну кохезију друштва. 
      Валтер Либке је био један од њих. На трибини у Лофелдену (Касел) 14. 10. 2015, Либке је бранио канцеларкину политику и на крају у емотивном врхунцу изрекао реченицу: "Коме се не свиђа, нек се покупи из Немачке и оде".
      Наравно, да би неко у тајности ковао убиство једног политичара који каже "коме се не свиђа, нек се купи одавде", потребно је да буде много више од обиног критичара или незадовољног опозиционара. Потребне су одлучност, свест о мисији, спремност на насиље, доза лудила и, наравно, припрема - набавка оружја, похрањивање, склоништа, различити нивои јатака и истомишљеника.
      Ернст је био на скупу у Лофелдену. На Либкеову реплику "коме се не свиђа...", Ернст је у личној епифанији схватио императив ситуације и добио нови напад старе болести. Након тога је скоро четири године планирао Либкеово убиство, чекао га испод терасе као неки злокобни Ромео прељубницу Јулију и сваки пут "са олакшањем напуштао почекушу кад се Либке не би појавио". 
      Будући да је реч о десној опасности, одмах се поставило питање да ли је Ернст деловао сам. О томе истрага за сада не даје јединствено мишљење, чак га често мења, онако као што и сам Ернст у досадашњем поступку мења исказе, а његов бранитељ медијима доставља пробране мрвице.
      Тренутно стање ствари је да је Штефан Ернст радикални десничар који делује из принципа "отпора без вође", у теорији познатог под терминима "leaderless resistance" или "führerloser Widerstand". Ту Брејвик пада на памет, Терант на Новом Зеланду, као и неки исламистички атентати по Европи и Америци.
      Да ли је неки убица с политичким мотивима усамљени вук или организовани манијак је у крајњој линији питање за истражне органе и судове. 
      Код Штефана Ернста је то још отворено. Након што је 2009. "оздравио", он више није имао директних контакта са десничарским групама из полицијског регистра. То не, али је зато имао круг истомишљеника, који су га охрабривали у мисли, можда у делу, а готово сигурно у набавци оружја.
      Отвори се с десна, да храмаш на лево
      Јоахим Гаук говори о мисли, идеји и вербалној форми. Његова опозиција говори о делу и пракси. Гаук о праву на десну мисао; критичари о подстрекивању на злочин. Да ли је то једно исто?
      То је стара морална и правна дилема која је одлучујуће обележила двадесети век и задржала своју формативну улогу и у двадесет и првом. Да ли је Рихард Вагнер крив јер је његова музика усадила Хитлеру у главу борбени потенцијал северних сага? Да ли сликар Албин Егер-Лиенц (умро 1926) са својим потресним мотивима сељачке патње у Првом светском рату, гурнуо Хитлера у Други? Да ли је Ниче у "Веселој науци" стварно позвао на убијање Бога, или је само плакао што су га, у процесу секуларизације, убили други?
      На први поглед звучи натегнуто, али треба знати да се дилеме од којих ти примери полазе и дан данас обрађују у литератури.
      Скок са идеје на реч, са речи на интерпретацију, са интерпретације на дело, са дела на кривицу, са кривице на одговорност, са одговорности натраг на идеју, па опет испочетка, мучи и формира европске цивилизације, притиска њене правне системе, већ две и по хиљаде година.
      Свака генерација из почетка решава ту дилему. Војислав Шешељ је одседео године у истражном затвору у Схевенингену због речи, онда ослобођен, па поново тражен, све због тога што Хашки трибунал није успео да стави прст на место где се, кад, код кога и да ли уопште његова ратна реторика пресликала у физичко тело ратног злочина.
      Пример је радикалан, али добро објашњава напетост која кроз историју одређује однос између речи и дела, још драстичније речи и тела.
      У најновијој епизоди те вечне теме, Гаукова књига је схваћена као једна од Орвелових "зломисли" - један теолог пише књигу коју објављује 220 година стара издавачка кућа теолошке литературе, да би рекао како људи имају право да кажу да им се не допада морална диктатура из мисаоног центра.
      Либке је убијен 2. јуна, Гаукова књига објављена 18. јуна. Како је хронолошки немогуће рећи да је књига припремила дело, прешло се на варијанту да књига легитимизује дело. 
      Колико вреди толеранција у времену терора, питају се немачки медији? Или, зашто је Гаук изабрао тако лош тренутак да пледира за толеранцију десног аргумента? Или, зар му једно убиство, изведено у маниру бруталне егзекуције, није довољно? Је ли он то хоће још?
      Uwe Telkamp: "Коридори једноумља"
      Етички остракизам за реч ван граница допуштене мисли, одомаћио се у европском простору после 2015. Гаук није једина, али је дефинитивно његова најпроминентнија жртва. 
      Партијски суд немачких социјалдемократа (СПД) је протекле седмице заседао трећи пут у последњих девет година покушавајући да Тила Сарацина избаци из чланства.
      Добро сте прочитали: то није државни суд, није религиозни, није етички комитет на факултету - то је партијска комисија унутар политичке партије која разговара о томе да ли некоме одузети партијску књижицу.
      Тило Сарацин се и даље не да. Неће да врати књижицу па бог! Звао га је АфД, нудио му све услове за рад, личну промоцију, напредак, али Сарацин неће. Неће зато што је по идеологији социјалдемократа, а не АфД.
      Ту је и случај Сузане Даген, власнице књижаре из Дрездена. Дагенова је била звезда издавачке сцене. У склопу њене книжаре "Лошвиц" делује и истоимени дом културе. Писци, политички есејисти, морални поправљачи света годинама су пролазили кроз обе локације, доносећи атмосферу креативне гужве и полета. 
        Два пута, 2015. и 2016, је Дагенова добила годишњу награду Удружења немачких књижара за национална достигнућа у области издаваштва и културне промоције.
      Од кад је потписала документ "Charta 2017", Дагенова се нашла на рубу друштва, а "Лошвиц" остао без проминентних гостију. Неки писци демонстративно отказују, неке је срамота да дођу, неки се боје јавне реакције ако их се види у таквом друштву. 
      "Charta 2017" је отворено писмо Франкфуртском сајму књига, у коме су организатори сајма оптужени да толеришу и охрабрују нападе левих активиста на тзв. десне издаваче који излажу у Франкфурту.
      АфД је "месо од меса ЦДУ", каже Дагенова (интервју у аустријском Пресе, 10.7.2019): кад се ЦДУ померио у лево, људи су остали усамљени у страху пред процесима исламизације, глобализације и декултурализације.
      Са Дагеновом је у групи палих анђела културне сцене и познати писац Телкамп, такође потписник "Charte 2017". Као она, и Телкамп је од особе постао не-особа.
      Телкамп тврди како се људи присиљавају да пролазе "коридором између пожељног и толерисаног мишљења". Коридор, значи удари равно, нема скретања и застајкивања, иде се од толерисаног до пожељног, од пожељног до толерисаног - али никако до алтернативног и неортодоксног.
      Познати издавач Сухркамп се одмах дистанцирао од писца. Са таквима се пристојни не друже, ако не желе да сутра буду оптужени као идејни покретачи десног терора по Немачкој.
      Иако то стално одлаже, Немачка ће једном морати да се суочи са бруталним процесима поларизације унутар националног бића после 2015.
      Премда у сличној позицији, Аустрији је ту неупоредиво лакше. Она ће сачекати да види како је чвор 2015. распетљан у Немачкој, а онда применити победничко решење.
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је на празник светих Козме и Дамјана у храму Светог Луке у београдском насељу Кошутњак. Патријарху су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Драган Ђокић, старешина храма јереј Никола Гаврић, ђакони Ненад Јовановић и Никола Мићаковић, уз присуство многобројних парохијана. На крају Литургије Његова Светост се обратио присутнима беседом у којој је истако значај вере. 
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...