Jump to content

Veštačka sreća – zavisnost 21. veka

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju.

1-Copy-89.jpg

Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat!

Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost!
Ovde se ne radi samo o automobilima.

Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni.

Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao:

Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas.

U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima.

U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta!

Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta.

Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati.

Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati.

U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu.

Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju?

Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda:

„Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem.

A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu.

Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“

(Femina)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Иван Ц. рече

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju.

1-Copy-89.jpg

Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat!

Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost!
Ovde se ne radi samo o automobilima.

Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni.

Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao:

Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas.

U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima.

U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta!

Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta.

Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati.

Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati.

U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu.

Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju?

Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda:

„Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem.

A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu.

Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“

(Femina)

болест данашњице и потрошачког друштва. данашњи човек носи више маски но икада у историји човечанства. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Излуђује ме овај феномен духовно-ментално сиромашних особа. :(

Послато са HUAWEI Y625-U21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...

Zanimljivi su mi gasterbajteri koji štede preko cele godine da bi došli u svoj kraj i pukli celu svoju ušteđevinu da bi pokazali kako su "uspeli" . Da dođu u svom BMW- u kupljenim baš za tu priliku, koji inače čuvaju u garaži a voze se nekim jeftinim polovnjakom tamo gde su..u kreditima do guše. Žive "na crtu". Ne mogu da objasnim taj fenomen, ali kod nas su uglavnom svi takvi. Valjda ih je stid da kažu kući kako su se zeznuli što su otišli. (ne govorim o sebi samo da se zna... ja vozim biciklo i "autobus" i ne kajem se :) )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, sanja84 рече

Zanimljivi su mi gasterbajteri koji štede preko cele godine da bi došli u svoj kraj i pukli celu svoju ušteđevinu da bi pokazali kako su "uspeli" . Da dođu u svom BMW- u kupljenim baš za tu priliku, koji inače čuvaju u garaži a voze se nekim jeftinim polovnjakom tamo gde su..u kreditima do guše. Žive "na crtu". Ne mogu da objasnim taj fenomen, ali kod nas su uglavnom svi takvi. Valjda ih je stid da kažu kući kako su se zeznuli što su otišli. (ne govorim o sebi samo da se zna... ja vozim biciklo i "autobus" i ne kajem se :))

Нажалост људи робују а нису свесни...слобода је скупа....:)

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Istopljeni kamen рече

Нажалост људи робују а нису свесни...слобода је скупа....:)

Jeste baš. Teško je izboriti se za sebe. Baš sam slušala o. Ugrina Popovića i lepo je objasnio. Rekao unuk dedi kad si bio mlad niste imali internet , struju i ostalo, zato vam je bilo lakše. Jer sad svi očekuju od vas da sve to imate, inače ste čudak i izoluju vas iz društva.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Vrv3NPC60Yg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, sanja84 рече

Jeste baš. Teško je izboriti se za sebe. Baš sam slušala o. Ugrina Popovića i lepo je objasnio. Rekao unuk dedi kad si bio mlad niste imali internet , struju i ostalo, zato vam je bilo lakše. Jer sad svi očekuju od vas da sve to imate, inače ste čudak i izoluju vas iz društva.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Vrv3NPC60Yg

ја немам проблем са тим....мислим свима нам је лакше ако имамо ово и оно...и лепше и квалитетније ...али то није смисао...или ти можеш да имаш али да се не везујеш за то,,,типа кућа ...бољи услови...интернет....тв.. а камоли да човек буде несретан јер нешто нема....е то је болест новог доба...незадовољство...а у питању је шарена лажа.....лизалица или колач који је пресладак и само ћу мало и мало и више га нема све си појео а опет си гладан...

 

такви људи не треба да се брину о томе шта каже околина... он има своје и сретан је...мислим да би и они волели да буду део те његове среће...јеер њему је све потаман....све му добро....слава Богу....

 

упознаш некога па ти се отворе нови видици...добијеш нова хтења....нове жеље...није тешко..

 

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ne znam... meni se desilo kad sam došla u Srbiju da su svi znali marke svega čak i soka i čaja. E tu mi je pao mrak na oči. Veoma je onda nezgodno pokloniti nešto čoveku koji gleda konju u zube.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, sanja84 рече

Ne znam... meni se desilo kad sam došla u Srbiju da su svi znali marke svega čak i soka i čaja. E tu mi je pao mrak na oči. Veoma je onda nezgodno pokloniti nešto čoveku koji gleda konju u zube.

разумем ..не труди се око тога...знам тај феномен...моја свекрава има пријатељицу из Немачке и она њој годинама доноси неку козметику...неке немачке марке а она њу пита а како није нивеа или дове...:)) мислим стварно људи....аман...многи су разочарани кад дођу у Србију....али то је погрешан систем вредности...нека мука међу људима...иѕгубило се чојство можда не знам...достојанство....а рекламе их убијају...ја не гледам тв али никад и не знам али коментари су типа јеси видела ово на реклами јеси видела оно....ма не бре .имам своје критичко мишљење и нећу да се тиме бакћем....али то Вам је валда од рођења---за шта се интересујете   за које вредности...књиге...музику...пријатеље...па обда друштво...теме...и кад прође 20 година ,,,30...ви се окренете...где сте били где сте се хранили духовно...шта сте стекли од знања....искуства...запажате...скупљате и креирате себи живот како ви хоћете у скалду са Господом наравно и благодарите ѕа све људе које Вам Бог пошаље у живот...

 

отишла сам далеко....али све је то један возић па сад ти види где купујеш карту и за који смер...и која класа...:sunce:

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Iz produkcijske kuće Contrast Studios ove jeseni na male ekrane stiže drugi ciklus igrano-dokumentarnog serijala "Srpski junaci srednjeg veka", reditelja i scenariste Gordana Matića.
       
      Nakon prve sezone koja je 2017. premijerno emitovana na RTS-u, uz odlične reakcije i interesovanje publike i snažan odjek u javnosti, stiže novih deset epizoda koje će nam doneti malo poznate detalje iz srpske srednjovekovne istorije i baštine - petkom u 20.00 na RTS 2 (repriza nedeljom u 12.20 na RTS 1).

      "Srpski junaci srednjeg veka" Realizovan u produkciji Telekoma Srbija i izvršnoj produkciji Contras Studios, ovaj veliki projekat nošen je idejom da se gledaocima svih generacija ponudi svež i atraktivan kulturno-obrazovni sadržaj vrhunskog kvaliteta, po uzoru na popularne inostrane formate ovog tipa, a sve sa ciljem edukacije publike svih uzrasta i očuvanja nasleđa i identiteta srpskog naroda.

      "Srpski junaci srednjeg veka" Svesni važnosti ovakvih televizijskih projekata, producenti su u projektu, uz stalnu autorsku ekipu, angažovali brojne domaće i strane eksperte iz različitih oblasti, koji su svojom stručnošću dali dodatnu vrednost i legitimitet serijalu, stavljajući akcenat na duboko edukativni karakter, koji, pored onog zabavnog, ovaj igrano-dokumentarnog serijal ima.

      "Srpski junaci srednjeg veka" Druga sezona serijala "Srpski junaci srednjeg veka" istorijski obuhvata period četrnaestog i prve polovine petnaestog veka. Kao i u prvih deset epizoda i ovoga puta prepliće se istorijsko, epsko i tradicionalno u pričama o ličnostima koje su odredile sudbinu mnogih naroda i kultura na prostoru Balkana u ovom veoma dinamičnom i turbulentnom periodu istorije.

      "Srpski junaci srednjeg veka" - Anđela Jovanović Ipak, ovo nisu samo svedočanstva o njihovim biografijama, već i o tadašnjem načinu života, običajima, tradiciji i uticajima koji su ostali do dana današnjeg.

      "Srpski junaciu srednjeg veka" Nova sezona "Srpskih junaka srednjeg veka" donosi priče o istorijskim, ali i izmaštanim likovima. O onima koji su bili predodređeni da postanu "junaci", kao i onima koji su to postali mačem ili sticajem okolnosti - svakako priče o likovima o kojima nismo dovoljno znali. Junaci novih deset priča biće despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Jelena Balšić, car Uroš, vojvoda Momčilo, Tvrtko Prvi Kotromanić, Banović Strahinja i Jug Bogdan.

      "Srpski junaci srednjeg veka" Realizacija drugog ciklusa ovog igrano-dokumentarnog serijala bila je dugotrajna i temeljna. Snimajući nove epizode, ekipa "Junaka" obišla je ceo Balkan i posetila lokacije od kojih neke do tada nisu bile zabeležene okom kamere, slikajući mnoge dokumente o čijem se postojanju samo spekulisalo, ali su ih retki zaista videli. Snimalo se na lokacijama širom Srbije, zatim u Hrvatskoj, Crnoj Gori. Pojedini segmenti zabeleženi su i u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj, Mađarskoj, Bosni i u manastirima Svete Gore.

      "Srpski junaci srednjeg veka" - Branka Pujić i reditelj Gordan Matić Kao i u prvom ciklusu, u ulozi naratora koji publiku vodi kroz priče, biće glumac Vladimir Aleksić, dok će Tihomir Stanić govoriti stihove epske narodne poezije, vešto ukomponovane u priče o junacima. Uz bogate rekonstrukcije istorijskih događaja, u kombinaciji najsavremenije animacije i igranih segmenata sa autentičnim kostimima, oružjem i rekvizitom, gledaoci će moći da uživaju u nesvakidašnjim svedočanstvima o srpskom srednjem veku.
       
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/09/22/6838699_srpski-junaci-srednjeg-veka-andjela-jovanovicjpg "Srpski junaci srednjeg veka" - nova sezona petkom u 20.00 na RTS 2
      WWW.RTS.RS Iz produkcijske kuće Contrast Studios ove jeseni na male ekrane stiže drugi ciklus igrano-dokumentarnog serijala "Srpski junaci srednjeg veka", reditelja i scenariste Gordana Matića.  
    • Од Justin Waters,
      Zapad vekovima poriče pravo na zasebno postojanje drugim civilizacijama. Čitav svet trebalo je da postane Zapad. Sada je ta naivna ideja konačno doživela poraz Propadanje Amerike nemoguće je odvojiti od uspona Kine, uočava američki politički analitičar Aris Rusinos. To je tema koja danas dominira diskusijama o političkoj budućnosti sveta. Ali paralelno s opadanjem američke moći i njenog, sve upitnijeg, „moralnog autoriteta“, sada širom Evroazije jača model „civilizacijske države“ ili „države-civilizacije“: „Rezimirajući civilizacijsko-državni model, politički teoretičar Adrijan Pabst primećuje da `u Kini i Rusiji vladajuće klase odbacuju zapadni liberalizam i širenje globalnog tržišnog društva. One definišu svoje zemlje kao karakteristične civilizacije, sa svojim jedinstvenim kulturnim vrednostima i političkim institucijama`.“ To je ono što se na Zapadu naziva „autokratijama“, „autoritarnim režimima“ i „diktaturama“. Ali od Kine do Indije, i od Rusije preko Irana do Turske, velike i srednje velike evroazijske sile „iscrtavaju ideološku sukcesiju od predliberalnih carstava u kojima traže svoje poreklo, iznova oblikujući svoje nedemokratske, statičke političke sisteme kao izvor snage a ne slabosti, i tako preokreću onaj liberalno-demokratski trijumfalizam s kraja XX veka“.
      Suprotan pokret od ovog je upravo taj „liberalno-demokratski trijumfalizam“, ovaploćen u demokratskim, „obojenim revolucijama“; od onih „plišanih“, kojima su oborene „narodne demokratije“ – socijalistički režimi Istočne Evrope i potom razbijen Sovjetski Savez i Jugoslavija (ne uvek „plišano“ i mirno već često u krvi), do takozvanog Arapskog proleća, ili savremenih „obojenih revolucija“, uspešnih ili neuspešnih, u Ukrajini, Gruziji, Siriji, Venecueli ili Belorusiji.
      Planetarna Amerika Naizgled, to su pokreti koji teže „slobodi“. Ova težnja je u čudnoj protivrečnosti sa činjenicom da su sve one, bez izuzetka, danas diktirane, organizovane i potpomagane iz jednog strateškog i logističkog centra: Sjedinjenih Američkih Država. Koncept koji ih pokreće je američka, u stvari liberalna definicija „slobode“. Zapravo, reč je o modelu liberalne, uniformne i jednoobrazne planete, neokonzervativnom „projektu američkog stoleća“, koji je trebalo da, milom ili silom (ali uglavnom silom), učvrsti „American way of life“ kao univerzalan i obavezujući za sve – kao jedinstveni model i uzor za čitavo čovečanstvo. Koncept koji raskida s idejom o SAD kao nacionalnoj državi (Amerika to nije ni bila od samog početka), i pretvara je u Svetsku državu (World State), kojom upravlja Svetska vlada, odnosno čitav svet u utopijsku „planetarnu Ameriku“. „Amerika od tog trenutka pretenduje da svuda proširi jedinstveni kod koji prodire u život naroda i država tisućama raznih puteva – kao globalna mreža – kroz tehnologije, tržišnu ekonomiju, politički model liberalne demokratije, informacione sisteme, klišee masovne kulture, uspostavljanje otvorene strateške kontrole Amerikanaca i njihovih satelita nad geopolitičkim tokovima…“ (Aleksandar Dugin: Četvrta politička teorija).
      Ponovimo: jedina američka definicija slobode je ona liberalna. Pojam „Zapada“ u stvari obuhvata niz zemalja okupljenih oko takozvanih liberalnih vrednosti, zbog čega Zapad ne predstavlja, niti može da predstavlja civilizaciju u pravom smislu reči. „Postoji li uopšte Zapad“, pita se Rusinos, „kao koherentan i čvrstim granicama odvojen entitet (civilizacija)? Ili je Zapad, poput liberalizma u ovoj fazi samo ideologija koja opravdava postojanje američke imperije“, odnosno „ideološko sredstvo koje američki imperijalizam koristi kako bi Evropu trajno vezao za sebe“ (Klaudio Muti)?
      „LIBERALIZAM – BOG KOJI JE PAO“
      Danas su „obojene revolucije“, a ne više direktne vojne intervencije, glavno oružje kojim posustala „zapadna imperija“ („Zapad“, a to znači pre svega SAD) nastoji da zaustavi ili barem odgodi sopstveni pad, uspostavljajući privremenu geopolitičku kontrolu nad pojedinim državama i važnim regijama. Da li je ovaj „trijumfalistički talas“, pokrenut još kasnih 80-ih godina prošlog veka, najzad stigao do svog kraja?
      Ovaj „liberalni univerzalizam“ bio je od početka lažan, dodaje britanski analitičar Alister Kruk, i služio je isključivo evropskoj (kasnije američkoj) potrebi da ozakoni i opravda sopstveni kolonijalizam. I sada se konačno „razotkriva mračna `tajna` liberalizma: njegovi osnovni principi mogli su se projektovati kao univerzalni samo dok su bili podržavani silom“: „Danas, s padom meke američke moći i američkim društvom u kome se otkrivaju duboke unutrašnje pukotine, više se ne može održati čak ni ta iluzija univerzalizma“. Paralelno sa „liberalizmom, široko shvaćenim kao Bog koji je pao“, pojavljuju se alternative liberalnom projektu, nudeći se kao odvojene, podjednako ubedljive `civilizacijske države`. One odbacuju zapadni model nacionalne države. Kao civilizacijske države, one se obrazuju u prvom redu na kulturi“ – na kulturnom nasleđu, a ne na usko političkim zahtevima. „Povezana sa civilizacijom, država ima najvažniji zadatak da zaštiti određenu kulturnu tradiciju. Njen doseg obuhvata sve regije u kojima je ta kultura dominantna.“
      Predsednici Kine i Rusije u obilasku Kremlja nakon bilateralnog sastanka, Moskva, 5. jun 2019. (Foto: ALEXEY DRUZHININ/AFP/Getty Images) Širom sveta danas je na delu, podvlači Kruk, „snažna centrifugalna dinamika“. Budući da je liberalizam izgubio sopstveni stup moći (onaj američki), Evropa, shvaćena kao „drugi stup liberalnog poretka“, ili samo kao američka ispostava na evropskom tlu, „najzad je ostala gola“. Do sada evropski projekat bio je skriven pod okrilje američke „tvrde moći“, kao puki „dodatak američkoj civilizacijskoj misiji, ali s tim je konačno završeno: Tramp je Evropu već nazvao neprijateljem Amerike, ravnopravno sa Kinom. SAD više nisu dobroćudni ujak Evrope koji raspoređuje svoju čvrstu moć kad god se Evropa zaplete“.
      Iz tog razloga, ni stara liberalna paradigma više ne može biti nastavljena – zato što je američka moć snažno erodirala, i zato što se njene osnovne vrednosti radikalizuju i postaju oružje u ogorčenoj borbi koja se vodi „između klasičnih američkih i evropskih liberala, kao i američkih hrišćanskih konzervativaca“. Osim toga, „danas mlađa generacija američkih liberala glasno tvrdi ne samo da je stara liberalna paradigma iluzorna već da nikad nije bila ništa više od paravana koji prikriva ugnjetavanje – bilo `kod kuće`, bilo ono kolonijalno, rasističko ili imperijalističko; moralna mrlja koja se može očistiti samo kroz iskupljenje“.
      KINA KAO „CIVILIZACIJSKA DRŽAVA“
      S tim u vezi, politički teoretičar Kristofer Koker nas podseća da „ni Grci, kao ni Evropljani iz šesnaestog veka (…) nisu sebe smatrali `zapadnjacima`, i da termin `Zapad` potiče tek sa kraja XVIII veka“. Stvoren je u epohi prosvetiteljstva, kako bi označio jednu novu, ili navodno jedinu postojeću i tobože „univerzalnu civilizaciju“. „I upravo su nas univerzalizujuće tendencije sadržane u prosvetiteljskom liberalnom projektu dovele do sadašnjeg zastoja“. U tom smislu, Amerika nije zasebna civilizacija, a nije čak ni avangarda ni povlašćena tvrđava „Zapada“ već samo agresivni hegemon, „anticivilizacija u kojoj se rastvara raznolikost evropskih i drugih kultura, u korozivnom rastvaraču globalnog kapitala“. Kako primećuje bivši portugalski ministar inostranih poslova Bruno Makais, u eseju Napad civilizacijske države, ove globalne težnje liberalizma odvojile su zauvek Evropu od njenih kulturnih korena: „Zapadna društva žrtvovala su svoje specifične kulture zarad ovog univerzalnog projekta. Ne može se više nigde naći stara tapiserija tradicija i običaja ili vizija dobrog života u tim društvima.“ Međutim, danas jedan bauk proganja takav „liberalni Zapad“, u kome su se rastvorile sve evropske tradicije, zaključuje Rusinos: uspon „država-civilizacija“, uz konstataciju da „Zapad“ nema adekvatan odgovor na pojavu samouverenih sila koje se grade na sopstvenim kulturnim korenima.
      Primer za to je Kina, zemlja koja se nije odrekla svog komunističkog nasleđa, ali to je tek jedna strana medalje. Kristofer Koker, u svojoj knjizi Uspon civilizacijske države (The Rise of the Civilizational State, 2019), tvrdi da je „prelaz (Kine) u konfučijanizam počeo 2005. godine, kada je predsednik Hu Đintao pozdravio konfučijanski koncept socijalne harmonije i dao instrukcije partijskim kadrovima za izgradnju `harmoničnog društva`“. Moguće je da ovo nije tačan trenutak „prelaza“, čak i da se „prelaz“ nikad nije ni odigrao već da je Kina oduvek, čak i u periodu Kulturne revolucije, „bila i ostala kineska“, te da su arhetipovi „Podnebeskog carstva“, stvoreni još pre početka nove ere, u svojoj čistoj formi vaskrsli upravo u revolucionarnoj Kini. „Revolucionarni voluntarizam“ Maove epohe zbrisao je sve preživele i neokolonijalne strukture, omogućavajući za zapadnjake paradoksalnu sintezu tradicionalnog i revolucionarnog, koja je oblikovala lik savremene Kine.
      „Ali bilo kako bilo, tokom vladavine njegovog naslednika Sija (Đinpinga), Kina je kao suparnička civilizacijska država zaista prodrla u zapadnu svest. Dolazak Sija Đinpinga na mesto kineskog predsednika 2012. godine izbacio je u prvi plan ideju `civilizacijske države` u političkom diskursu“, dodaje indijski naučnik za međunarodne odnose Ravi Dut Bajpai, „jer Si veruje da se civilizacija gradi na duši zemlje ili naroda“.
      SPOJ SAVREMENOG I DREVNOG
      Nema sumnje da Kina, kao moćna sila današnjeg doba, počiva na veoma drevnom civilizacijskom etosu: godine 2012. kineski politički teoretičar Zang Veivei sa ponosom je primetio da je „Kina sada jedina zemlja na svetu koja je spojila najdužu kontinuiranu civilizaciju sa ogromnom savremenom državom… Najduža svetska civilizacija na svetu omogućila je da kineske tradicije evoluiraju, razvijaju se i prilagođavaju u gotovo svim granama ljudskog znanja i prakse, poput političkog upravljanja, ekonomije, obrazovanja, umetnosti, muzike, literature, arhitekture, oružanih snaga, sporta, ishrane i medicine. Izvorna, kontinuirana i endogena priroda ovih tradicija zaista je retka ili čak jedinstvena u svetu.“ Jednom rečju: „Kina koristi svoje drevne tradicije i mudrost, a njena današnja nadmoćnost prirodna je posledica toga.“
      Za razliku od Zapada, koji „ne prestaje da se menja“ i koji je razorio sve nasleđene kulturne tradicije, „neprestano tražeći napredak i uređujući svoja društva u skladu sa intelektualnim modama trenutka“, ovde je reč o snažno centralizovanoj državi, duboko posvećenoj sopstvenoj kulturnoj tradiciji; o državi sa istorijom dugom preko 4.000 godina, sa „efikasnom birokratskom (upravljačkom) klasom koja je odana konfučijanskim vrednostima i koja preferira stabilnost i društvenu harmoniju u odnosu na slobodu“. Da se Rimsko carstvo nije raspalo već doživelo neku vrstu transformacije i prilagođavanja, dodaje Veivei, možda je današnja Evropa mogla postati „civilizacijska država srednje veličine“, ali prilika za ovakav scenario definitivno je propuštena.
      Antička kraljevska palata Zabranjenog grada u Pekingu (Foto: zhaojiankang/Getty Images) Privlačnost civilizacijsko-državnog modela nije ograničena jedino na Kinu. Niz evroazijskih sila danas usvaja model „civilizacijske države“ u pokušaju da se odvoje od „paralizovanog liberalnog poretka, koji posrće iz krize u krizu, pri čemu još nije umro, ali nije ni dobio naslednika sposobnog za život“. „Pod predsednikom Putinom“, uočava Rusinos, „druga velika evroazijska imperija, Rusija, javno je odustala od evropski fokusiranih liberalizujućih projekata iz devedesetih – perioda dramatičnog ekonomskog i društvenog kolapsa, vođenog odanošću politici zapadnih liberalnih teoretičara – zbog sopstvenog kulturnog puta ili posebnog puta jedinstvene ruske civilizacije usredsređene na svemoćnu državu.“
      RUSIJA NIJE EVROPSKA ZEMLjA?
      Putin je pri tome prešao dug put: od stava da je „Rusija evropska zemlja“ (što je značilo: deo „Zapada“, deo zapadnog sveta), do stanovišta da je Rusija zasebna civilizacija, a ne jedna od mnogobrojnih evropskih „država-nacija“.
      „U obraćanju klubu Valdai 2013. godine, Putin je naglasio da se Rusija `uvek razvijala kao `civilizacija-država`, ojačana ruskim narodom, ruskim jezikom, ruskom kulturom, Ruskom pravoslavnom crkvom i drugim tradicionalnim religijama zemlje. Upravo je državno-civilizacijski model oblikovao našu državnu politiku.“ Ovo stanovište još je jasnije izraženo u govoru ispred ruske Savezne skupštine 2012. godine, kada je predsednik Putin izjavio da „moramo poštovati jedinstveno iskustvo koje su nam preneli naši preci. Vekovima se Rusija (od samog početka) razvijala kao multietnička nacija, kao državno-civilizacijska sjedinjenost ruskog naroda, ruskog jezika i ruske kulture, stvorene za sve nas, ujedinjujući nas i sprečavajući da se rastopimo u ovom raznolikom svetu“.
      Rusija je, počev od ranih 2000-ih, izabrala sopstveni put, ili se samo vratila sopstvenom nasleđu i sopstvenom imperijalnom projektu, posle kratkotrajnog i neuspešnog liberalnog eksperimenta, odbijajući da sebe definiše kao Evropu ili Aziju, Istok ili Zapad. Rečima bivšeg Putinovog savetnika Vladislava Surkova: „Sudbina Rusije je sudbina civilizacijske države, nalik na Vizantiju, civilizaciju koja je apsorbovala Istok i Zapad. U isto vreme evropska i azijska, i iz tog istog razloga ni sasvim azijska, ni sasvim evropska.“ Ali to je stari motiv, koji se ponavlja počev od filozofa istorije Nikolaja Danilevskog i ruskog mislioca i pisca Konstantina Leontjeva, koji je naglašavao rusku „istočnost“, „vizantizam“, „azijstvo“, preko ruskih evroazijaca, mladorusa ili nacional-boljševika, sve do savremenih neoevroazijaca, koji poriču njen (isključivo) evropski karakter.
      Sve u svemu: Rusija nije ni uporište „belog (ruskog) nacionalizma“. Ovakvo poimanje, karakteristično pretežno za Amerikance, bilo liberalne analitičare, bilo poklonike „belog suprematizma“, potiče iz rasnih opsesija Sjedinjenih Država, a ne predstavlja stvarnu ideologiju ruske države, koja ostaje višejezična i multirasna imperija, stvarna civilizacijska država, a ne puka nacija, budući da je „samoodređenje ruskog naroda upravo ovakva multietnička civilizacija“. Rusija je, zapravo, Evroazija: civilizacija sasvim posebnog tipa (a ne mehanički spoj Azije i Evrope), zasebni „kulturno-istorijski tip“ (N. Danilevski), koji ima sopstveni put razvoja, različit ili čak nespojiv sa Evropom ili modernim „Zapadom“.
      ERDOGAN PROTIV ATATURKA
      Pozicija „između Evrope i Azije“, to je pozicija još jedne snažne evroazijske sile: Turske, „problematičnog deteta NATO-a“. Turska novovekovna istorija se odvijala u znaku stalnog oscilovanja između dva pola: Istoka i Zapada, Evrope i Azije. Posle Ataturkove revolucije, koja je označila konačni pad Osmanskog carstva, Turska nastoji da se približi ili sasvim integriše u zapadne (evropske) strukture. Ali zapadna orijentacija Turske održavana je silom, neretko ili po pravilu državnim udarima: turska vojska je dugo vremena bila tradicionalni čuvar sekularnog nasleđa Kemala Ataturka i pouzdana brana od islamizma. Pokušaj Turske da se integriše u „Zapad“ imao je samo polovični uspeh: ona postaje veoma važna članica NATO-a, okosnica njegovog „južnog krila“ i odskočna daska američke politike prema Bliskom istoku i Srednjoj Aziji, ali nailazi na čvrsto odbijanje da bude primljena u Evropsku uniju.
      Redžep Tajip Erdogan drži govor ispred postera na kojima su prikazani Mustafa Kemal Ataturk i on, Ankara, novembar 2014. (Foto: ADEM ALTAN/AFP/Getty Images) Međutim, Turska pod Erdoganom menja zacrtani kurs, i to nije „samovolja novog sultana“ već mnogo i dalekosežniji dublji proces: „Poput Kine, velike predmoderne imperije pomračene usponom Zapada ka globalnoj dominaciji, Turska pod Erdoganom prikriva svoje revanšističke želje pod raskošnim plaštom osmanske prošlosti, omalovažavajući Zapad čak i dok opstanak Erdoganovog režima zavisi od Trampove Amerike i Nemačke Merkelove.“ Događaj od najvećeg simboličnog značaja je pretvaranje Aja Sofije iz muzeja u džamiju. Sekularno nasleđe Ataturka time je i simbolički i stvarno odbačeno. Završilo se doba zalaganja za „pridruživanje Evropi“, kada je Turska bila samo „siromašni podnositelj molbe“: „I baš kao što je Justinijan, ulazeći u svoju veliku novu sabornu crkvu, rekao da je nadmašio Solomona (graditelja hrama), tako je i Erdogan nadmašio Ataturka.“Iran je još jedna evroazijska sila koja se razvija u smeru „države civilizacije“, posebno posle Islamske revolucije, kada je, 1. aprila 1979. godine, imam Homeini proglasio Islamsku Republiku Iran. Islamskom revolucijom Iran je izašao iz orbite Zapada i okrenuo se preporodu potisnute domicilne kulture, na osoben način spajajući tradiciju i savremenost. Od tada do danas Iran predstavlja kamen o koji se spotiču svi planovi Sjedinjenih Američkim Država za hegemoniju nad Bliskim istokom. Iranski uticaji pružaju se danas širom islamskog sveta, pre svega u okvirima takozvanog šiitskog luka, i imaju naglašeno antizapadni, antiimperijalistički i antikolonijalni karakter.
      SMRT „ZAPADA“
      Šta se za to vreme dešava s Evropom, rastrzanom između dva isključiva, međusobno nepomirljiva koncepta – Evrope kao „Zapada“, bazirane na liberalnim i prosvetiteljskim vrednostima, savršeno otelotvorenoj u današnjoj Evropskoj uniji kao produžetku Sjedinjenih Država, i one stvarne, istorijske Evrope kao posebne civilizacije, koja sebe nikad (barem ne do XVIII stoleća) nije videla kao „Zapad“ već kao „središte sveta“? (Tipično za modernu Evropu je da, za razliku od stare Grčke ili Rima, samu sebe više ne doživljava kao „centar sveta“, što je nužan preduslov da preraste u nezavisan geopolitički pol, već kao mesto na periferiji, „na zapadu“ i u senci Amerike.)
      U govoru koji je prošle godine održao na skupu francuskih ambasadora, predsednik Makron je progovorio o „državama-civilizacijama“, konstatujući da „Kina, Rusija i Indija nisu samo ekonomski rivali, već prave civilizacijske države… koji nisu samo narušile naš međunarodni poredak i preuzele ključnu ulogu u ekonomskom poretku, već su takođe snažno preoblikovale politički poredak i političko mišljenje… sa mnogo više nadahnuća nego mi“.
      Makron je upozorio i da „civilizacije nestaju“ i da bi Evropa uskoro mogla nestati ukoliko se budući svet bude formirao oko dva velika pola – Kine i SAD – gde bi Evropi, budući da nije uspela da se obrazuje kao nezavisan geopolitički pol, preostao samo jedan izbor: da se prikloni nekom geopolitičkom polu. Odgovor na to pitanje, prema Makronu, treba tražiti „u afirmaciji evropske civilizacije i njenog suvereniteta“. A to nesumnjivo „znači smrt `Zapada` kao civilizacijskog koncepta koji je ušao u široku upotrebu krajem 80-ih godina, u vreme urušavanja Sovjetskog Saveza, i preispitivanje odnosa sa glavnim evropskim saveznikom, SAD“ (Ana Otašević).
      Makron je zapravo pozvao na „evropsku renesansu“ kao projekat evropske civilizacije, u kojoj bi ključnu intelektualnu ulogu igrala Francuska, jer je „misija Francuske, njena istorijska sudbina, da vodi Evropu u civilizacijsku obnovu, stvarajući kolektivne narative i kolektivnu maštu“.
      GEOPOLITIČKI NEPRIJATELj EVROPE
      O kakvoj evropskoj civilizacije je govorio francuski predsednik? Definisanje suštinske prirode te civilizacije, primećuje Rusinos, mnogo je teže pitanje za savremenu Evropu nego za Kinu ili Rusiju. Dok se države-civilizacije u usponu u Evroaziji određuju „protiv Zapada“ kako bi redefinisale sopstvene civilizacijske projekte, „zapadna“ (evropska) civilizacija se u poslednjih trista godina razvijala u znaku poricanja postojanja (drugih) civilizacija kao jasno ograničenih entiteta. Drugim rečima, čitav svet trebalo je da postane „Zapad“, a sada se ta „naivna vera“ – da će liberalizam, koji potiče iz političkih i kulturnih tradicija Severne i Zapadne Evrope, osvojiti svet – konačno slomila. „Šta sad treba da uradimo s liberalizmom?“, pita se Rusinos. „Makron nas poziva da učvrstimo svoje osećanje pripadnosti posebnoj evropskoj civilizaciji iz doba prosvetiteljstva, ali to je veoma daleko od ubedljive perspektive“, budući da su upravo globalne težnje liberalizma zauvek odvojile Evropu od njenih kulturnih korena. „Do sada kada smo žrtvovali sopstvenu kulturnu tradiciju kako bismo stvorili univerzalni okvir za celokupnu planetu“, dodaje Makais. „Da li sada treba da ostanemo jedini koji ga usvajamo?“ Evropa je danas u padu zahvaljujući upravo „univerzalizujućim mitovima liberalizma“: mitovima „o `svemoćnom Zapadu`, koji arogantno odbacuje `ostatak` sa stanovišta političke superiornosti“.
      Zastave Evropske unije u Briselu (Foto: European Council/Mario Salerno) Evropa bi, u stvari, morala da se konačno odvoji od „Zapada“ i iluzije „zapadne, judeohrišćanske, privilegovane civilizacije“, kao sasvim veštačkog konstrukta koji promovišu SAD kako bi se najzad vratila sebi. Zadatak je mnogo složeniji i teži nego što izgleda. Amerika ne brani Evropu, niti štiti suverenitet njenih država-nacija; to je zabluda takozvanih evropskih suverenista, koji očekuju da će ih „Amerika osloboditi“, gubeći iz vida geopolitičku logiku „velikih prostora“. Upravo suprotno: ona ih na taj način potčinjava, razbijajući „evropski veliki prostor“. „Danas, ukoliko bi Evropa, u naletu naglo otkrivenog samopoštovanja“, zaključuje italijanski geopolitičar Danijele Pera, „poželela da povrati svoj suverenitet, prvi i neophodan korak bila bi identifikacija svog egzistencijalnog i geopolitičkog neprijatelja. A taj neprijatelj je (bez ikakve sumnje) Amerika.“
       
      Naslovna fotografija: Sarah Silbiger/CQ Roll Call
      Boris Nad: Novi Standard (Objavljeno u Pečatu)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33)     Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим.   Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота.   Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт.   Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи:   „…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“   Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу.   Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА!   Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено.   И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је!     ХРИСТОС ВАСКРСЕ!     протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије   Извор: Епархија сремска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење.     Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога.   По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно.   Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе.   Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало.   Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења.   Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“.   Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима.   Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом.   Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве.   Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама.   Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез.    Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем.   Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове.   Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности.    На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском).    Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће.   Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну.    Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима.   Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим.    Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора.   Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати.   Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту   (Wycliffe College, University of Toronto)     Извор: Светосавље
×
×
  • Креирај ново...