Jump to content

Recommended Posts

Poštovani,

 
Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.
 
Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti 
 
E, da sad pređem na stvar :)
 
Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd. 
 
Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.
 
Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije. 
 
Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?
 
Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').
 
Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.
 
Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).
 
Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti. 
 
Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.
 
Unapred zahvalan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

само сам претрчао твоју објаву, нисам је прочитао целу. из онога што сам ухватио из тог мог прелета могу да ти кажем само ово: препусти се слободно вери, не постављај себи никакве границе а Бог ће те водити у дубину, ширину и висину духовну. "не бој се, само веруј". Што се тиче духовника, моли се да га нађеш сам, а крени тако што ћеш се исповедати и консултовати код једног те истог локалног свештеника. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@vetrometina  dobrodosao medju sve nas I hvala za postavljeno pismo

Slazem se sa Predragovim predlozima, zaista su sustinska, narocito oko prepustanja volji Bozijoj I  isposvesti. Pronadji temu sa najavama tribina, pa izaberi gde bi mogao prisustvovati, mislim da je to dobar nacin za primanje zive reci I prilika da svoje nedoumice I pitanja direktno uputis. U svakom slucaju to je korisno jer uvek nesto novo naucis I produbljujes saznanja na duhovnom planu.

пре 7 часа, vetrometina рече

Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi?

Nisam sigurna da razumem ovo pitanje, ali ono sto znam je da u Jevandjelju pronalazimo odgovore na sva nasa pitanja. Toplo preporucujem Tumacenja Pisma (po Jovanu I Mateju) od Ave Justina Popovica. 

Ja sam moju decu ukljucila u redovan crkveni zivot od rodjenja, sada su tinejdzeri I sve su samo ne fanatici, naprotiv, sada je usledila ta poznata distanca od crkve… ja se molitveno nadam da ce se "vratiti" tj da im licni odnos sa Bogom I Crkvom bude prioritet u zivotu.

Dakle, nema pravila, sve nas je On stvorio jedinstvene, neponovljive unikate, te je I takav odnos izmedju svakog pojedinacnog vernika I Boga. U svemu treba imati blagoslovenu meru, ukoliko istemo - dace nam se. 

Neka vam je sa srecom velikoposno podvizavanje I pogruzavanje u ljubav, veru I nadu I autentican hriscanski nacin zivota. :-)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, vetrometina рече

diskrepancijom

sto' ti je ovo' ... (:smeh1:)... prvi put cujem, sad vidim sta kaze googlic :google:

Pa, sta ti ga' znam, ne_shvata,  polako se uzrasta u veri, mozda je najbitnije da je covek u crkvi i onda lagano bez nekog velikog psihickog pritiska  moze da ucestvuje u raznim aktivnostima vezanim za veru i zivot. Jer i u veri covek moze sam sebi da zada' previse stvari koje hoce da ispuni a da nema snage da ispuni sve te stvari. I, onda dodje do rascepa licnosti i problema, 'oces nesto ali nemas snage i mogucnosti ( 'ocu i ja da budem brz ko Jusein Bolt ali ne vredi, stomacina ne dozvoljava ... :)))

Jednostavno nadjes ljude i litelaturu koja trenutno odgovara tvojim ocekivanjima u veri  i bice bolje. :ok:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sočinjenija Hristocentrična koja činiš - ne prestaj. Mnogi su i manjim "žrtvama" ugodili Bogu, tj. 
postali bliskiji sa Njime, zadovoljniji i nadasve zahvalniji Njemu.

Čitaj Sveto Pismo Novog Zaveta svaki dan. Sa razmišljanjem, sa molitvom, i to tako da uveče znaš
šta su ujutru pročitao. Koristi i tumačenja svetih otaca Crkve, i odustaj od svoga mišljenja usvajajući njihovo,
premda će ti um i razum "govoriti" da su arhaična, nedostatna, out of date.... Lažu te tvoja rodjena osećanja!
:)
Gordost u meni prepoznaje gordost u tebi.

Liturgijska zajednica u kojoj si, verovatno nije "po tvojoj meri" ali s obzirom da je Bog - Gospodar nad okolnostima,
dobro ti je ovde biti. Povremeno ćeš i dobiti šta ti je srcu dragu a sporadično ćeš drugima dati ono što je
tebi od Boga dato. To se zove "služenje" i niko ga ne voli. Smara nas. A to nas uvodi u Raj jer time ličimo na Hrista Spasa.

Imaš Jevandjeosku parabolu o semenu i 4 vrste tla na koje je palo. Seme je uvek isto, životonosno, kvalitet zemljišta ... varira.
Kao i direktno sledstvene konsekvence susreta to dvoje. Definiši samog sebe kroz tu prizmu, i sam sebi iskreno reci koja si ti
kakvoća tla u ovom trenutku a koja bi želeo biti. I onda... radi na sebi (tačnije - nastavi sa radom, vidim da su "radovi u toku"),
i ... Bog će te iznenaditi Samim Sobom!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pozdrav,

Hvala svima na odgovorima. 

Proveo sam ovih poslednjih nekoliko meseci zatrpan obavezama, zato nisam bio toliko prisutan, ali sam pročitao sve što ste napisali. Hvala vam. Nekako sam kroz kontemplaciju došao do odgovora, da mi apsolutno fali asertivnost. Pod to ne podrazumevam samo samouverenost, već korak dalje koji iz samouverenosti proizilazi, a to je da si siguran u sebe i spreman da na lep i korektan način iscrtaš granice do koje drugi ljudi smeju da idu u odnosu do tebe. I koja se, naravno, razlikuje od arogancije. 

Pa me zanima da li može neko da preporuči neko štivo u vezi sa tom tematikom ili udeli savet? Imam osećaj da me mentalno gazi svako ko ima minut viška vremena, i odlučio sam se da to više ne dozvoljavam. Neki me sad odjedanput smatrajo arogantnim (razumem ih, iskreno, jer su navikli na jedan sasvim drugi odnos sa mnom), međutim, sam stvarno ne vidim ništa drugo no da sam počeo da drugim ljudima postavljam granice u vezi ponašanja do mene.

pozdrav svima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 22.3.2019. at 10:58, vetrometina рече

Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga?

Ja bih se držala dalje od sektaškog mentaliteta, opustila se, uživala u životu, čitala svetsku književnost i slušala 'ladno pivo.... Bar dok ne bih  zalečile te kratere.

A do tad..'lični Bog'.

 

Ali ko mene pita.... da je sve tako lako...

 

E da, pajsije svetogorac je cool. Bude ti odmah bolje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 22.3.2019. at 10:58, vetrometina рече

Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga?

Interesantno pitanje. A u stvari sadrzi i odgovor, koje je to pravoslavlje koje mora da "trpi" Boga?

Ko je tu veci, Bog ili pravoslavlje?

Brate sledi ti svoje srce, osluskuj, trazi ljude koji ce ti prijati. Neke stvari su samo izmedju tebe i Boga, verujem da ce ti On vec pomoci da se snadjes. Zivi zivot! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не постоје одговори на ваше тегобе у границама логике. Морате мало да зароните у тумачење данашњег времена. Хипокризија је велика, слажем се. Али то није само стање у Цркви, то је неко опште стање друштва. Осврните се, сви имају критику упућену на лекаре, попове лопове, зидаре, механичаре, занатлије, политичаре.. Здрава критика је добра, али смо отишли у крајност, у коме смо поставили себе саме за мерило истине, а не дијалог. А Христос жели дијалог, да му се обратиш.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      U Kairu je u toku 31. svetska islamska konferencija na temu Nadležnost i obaveznost izgradnje države. Islamsku zajednicu Srbije predstavlja muftija Mustafa ef. Jusufspahić.

      Konferenciju, koja se održava 15. i 16. septembra, je organizovalo Ministarstvo vakufa Republike Egipta na čelu sa ministrom Vakufa šeih Muhamedom Muhtar Džumom, a pod pokroviteljstvom predsednika Egipta.
      Konferenciji prisustvuju ministri i muftije iz 55 država i preko 159 islamskih učenjaka.

      Muftija Jusufspahić je u svom obraćanju, nakon zahvale Allahu i salavata na Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kazao da mu je velika čast što se susreće sa prisutnima na skupu u Kairu te je sve poselamio u ime muslimana Srbije.

      Muftija je na početku istakao plemenitost organizatora koja se ogleda u pozivu za učešće jednoj maloj zajednici muslimana, poput Islamske zajednice Srbije, koja broji oko 600 hiljada pripadnika, gde im je data mogućnost da se obrate na ovako velikom i važnom skupu.

      „Mi (muslimani) moramo da prihvatimo obavezu da učestvujemo u izgradnji država (u kojima živimo) zarad Allaha, zarad budućnosti, zarad naše dece. Ja ne verujem u nešto što danas nazivaju modernim islamom. Islam je dat za sva vremena i kao takav ostaće kao put do Allaha.“, kazao je, između ostalog, muftija Jusufspahić.

      U daljem obraćanju, muftija je ukazao na neispravnost i opasnost uzdizanja nacionalizma i stavljanja pripadnosti naciji ispred islama. Muftija je spomenuo odnos države i Islamske zajednice Srbije gde je pohvalno govorio o ponovnom uspostavljanju verske službe unutar vojnih snaga.
      Muftija beogradski i vojni se danas susreo i sa ministrom Vakufa Egipta, muftijama Omana i Malezije.

    • Од Natasa.,
      Kad u nešto čvrsto verujete i potpuno ste ubeđeni da će Bog da vam pomogne kako znate da niste u zabludi?
      Npr. bez ikakve sumnje verujete da će se neko vaš blizak izlečiti, pa se to ipak ne desi-ispade da ste bili sve vreme u zabludi.
      Koliko ima likova koji odbiju lečenje potpuno ubeđeni da će ih Bog izlečiti, snaga molitve, pa ništa od toga-bili su u zabludi. (možda je ekstreman primer, ali opet-ljudi bezrezervno i bez sumnje veruju).
      Samo nemojte ono pravdanje kako nije On tu da nam ispunjava želje i tako te prežvakane priče...
      Gde je granica između čvrste vere i zablude?
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kada se 1951. godine 14-godišnji Australijanac Džejms Herison našao na operacionom stolu hirurškim putem uklonjeno mu je jedno plućno krilo, nakon čega je u bolnici proveo puna tri meseca.

       Foto: Cnn.com
      Džejms je imao sreću da je preživeo operaciju, najviše zahvaljujući velikim količinama donorske krvi. Nakon što je shvatio da su donatori najzaslužniji što je ostao živ, Džejms se i sam zakleo da će  postati dobrovoljni davalac te dragocene tečnosti.
      U skladu sa nekadašnjim australijskim zakonima, davaoci krvi su morali imati barem 18 godina, tako da je dečak morao još malo pričekati. No, ni nakon četiri godine njegova želja se nije ugasila, donosi priču Lola magazin.
      Džejms je održao svoje obećanje i redovno je donirao krv australijskom Crvenom krstu punih 60 godina. Prema procenama te organizacije, ovaj čovek je spasao milione života!
      Ubrzo nakon što je postao dobrovoljni davalac, doktori su mu saopštili da bi njegova krv možda mogla rešiti jedan smrtonosni problem.
      “Do 1967. godine u Australiji je svake godine bukvalno umiralo na hiljade beba. Doktori nisu znali zbog čega se to dešava. Bilo je užasno”, izjavila je za “CNN” Džema Felkinmajr (Jemma Falkenmire) iz australijskog Crvenog krsta, i dodala: “Žene su imale mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga”.
      Danas je poznato da je uzrok toga bio taj što su se bebe rađale sa Rh pozitivnim faktorom nasleđenim od oca, dok je majka bila Rh negativna. U tom slučaju krv trudnica napada krvne ćelije nerođenog deteta. Nakon rođenja deteta s Rh-pozitivnim faktorom, Rh-negativna majka dobiva injekciju anti-D imunoglobulina kako bi se sprečilo stvaranje antitiela koja bi napala crvena krvna zrnca Rh-pozitivne dece u budućim trudnoćama.
      Doktori su otkrili da Džejms ima retka antitela u krvi i zajedno su radili na tome da razviju injekciju “Anti-D” koja će pomoći majkama sa Rh negativnom krvi da spreče razvoj RhD antitela tokom trudnoće. Ono što doktori nisu uspeli otkriti je kako je moguće da Džejms ima ovu retku vrstu krvi. Pretpostavljaju da bi to moglo imati veze sa transfuzijom koju je dobio u 14. godini života kada je išao na operaciju. Prema podacima Crvenog krsta, samo pedesetak ljudi u Australiji ima ta antitela.
       
      Foto: CNN.com
      “Svaka kesa krvi je dragocena, ali Džejmsova krv je posebno izvanredna. Svaka Anti-D serija napravljena u Australiji potiče iz Džejmsove krvi. Budući da je više od 17% žena u Australiji izloženo tom riziku, Džejms je pomogao da se spase oko 2,4 miliona života”, izjavila je Džema.
      Poznat kao “Čovek zlatne ruke”, Džejms je 1.173 puta donirao krvnu plazmu – 1.163 puta iz desne i 10 puta iz leve ruke.
      “To je nešto što mogu da uradim. To je jedan od mojih talenata, verovatno jedini moj talenat – da budem dobrvoljni davalac krvi”, izjavio je Džejms za “CNN”.
      On danas ima 81 godinu i vreme je da ode u zasluženu penziju. Za novine “The Sunday Morning Herald” je izjavio da bi voleo da i dalje može da donira krv. Međutim, prešao je starosnu granicu za darivanje krvi i Crveni krst želi da sačuva njegovo zdravlje.
      Početkom maja prošle godine poslednji put je darovao krv okružen bebicama koje je spasio i njihovim večno zahvalnim majkama. Za svoje dobročinstvo 1999. godine je dobio Medalju Reda Australije.
      https://ddl.rs/zivot/dzejms-herison-covek-zlatnog-srca-spasao-zivot-milionima-beba/?fbclid=IwAR33tGnEhYhPkR5_f3t9pi0CDqls6dNOZPnQ9U5G_3uX8k3QTbjqmjd5Zv8
    • Од АлександраВ,
      Glumica Ana Marković Sepe, koja se sa suprugom Slobodanom-Bobom odselila u Nemačku pre nekoliko godina, opisuje koliko sreće je u njihovu svakodnevicu donela kćerka koja ima Daunov sindrom i kako su zahvaljujući njoj postali porodica
      Ovo je priča o ljubavi, poverenju, istrajnosti, borbi, ovo je priča o dvoje ljudi koji se vole i uz osmeh preskaču ozbiljne prepreke koje im je život postavio. Glumica Ana Marković i hirurg Slobodan-Boba Sepe su se upoznali tako što je u pitanju bila opklada, koju je Ana dobila. On joj je sada suprug i imaju dve kćerke, Vidu i Zoe. Žive u Nemačkoj. Pre nego što su odlučili da napuste rodni Beograd Boba je radio u klinici Dragiša Mišović, a Ana igrala na scenama prestoničkih pozorišta. Prvi put na velikom platnu pojavila se u ostvarenju “Kad porastem biću Kengur”. Igrala je i u filmovima “Klopka” i “Sutra ujutru”, serijama “Mile protiv tranzicije” i “Ranjeni orao”, a poslednja ovdašnja predstava joj je “Antihrist” Andraša Urbana u Bitef teatru.
      – Zapalili smo zajedno. Boba je dao znak za pokret. Bilo nam je odjednom nepodnošljivo. Beograd je bivao sve manji za nas. Perspektiva nam je izmicala iz ruku stalno. Ni on ni ja nismo mogli da se bavimo svojim poslom onako kako smo jedino želeli. Sloboda se svodila na stan u kom smo živeli i na neke naše ljude. Hteli smo da živimo i uživamo, a ne da preživljavamo – kaže Ana.

      Posle duge potrage Slobodan je dobio posao u Bremenu.
      – Prvi dan u tuđini bio je oblačan, naravno. Bio je maj, ali je padala kiša. Boba je već bio ovde, a mene i psa Mileta dovezao je moj brat. U kući smo imali samo dušek za spavanje. To je bilo to. I bili smo srećni. Bili smo zajedno. To je bilo najvažnije. A i dušek je bio vrhunski. U emigrantskom životu nema nekog glamura. Nema crvenog tepiha, niko te ne čeka raširenih ruku. Moraš da se dokazuješ iz početka, da napraviš svoju mrežu ljudi i opcija. Ali niko te ne sapliće. Sve je na tebi, na tvojoj ambiciji. Ceni se ono što umeš i znaš. To nam izuzetno prija.
      SNAŽNA ŽENSKA
      Ana je na svom fejsbuk profilu delila sa prijateljima vesele emigrantske slike. Ostala je u drugom stanju, pravila je otisak svog stomaka pred porođaj u gipsu, zezala se. Mladi bračni par jedva je čekao da njihov život dobije novu dimenziju.
      – Trudnoća je bila romantična. Bila sam zgodna trudnjača sa lubenicom. Kućili smo se i ja sam intenzivno učila nemački.
      Onda se mesec dana posle porođaja nije oglašavala, da bi odjednom pored slike bebe osvanuo status: “Vida Sepe je tačno mesec dana sa nama. Vida ima Daunov sindrom i čeka je operacija srca. Vida je hrabra i snažna ženska. Naša Vida gleda zvezde.”

      – Kad se Vida rodila, bili smo zbunjeni. Posle prvog šoka i vesti da pored dijagnoze Daunovog sindroma ima i ozbiljan problem sa srcem, oboje smo počeli da tonemo. Bili smo uplašeni. Nismo znali šta treba da se radi. Tada smo bili brutalno iskreni jedno prema drugom. To nas je još više ujedinilo. Drugačije ne bismo opstali. Sve smo govorili jedno drugom. Ali baš sve. Naši roditelji, koji su se sabrali brže od nas, bili su s nama sve vreme. Moj brat je odmah došao. Moja kuma se nacrtala u našem stanu. Bobu je drug iz klupe zvao svaki dan. Samo njih dvojica znaju šta su pričali satima, a Bobu su ti razgovori vraćali u život. Bila je gužva i emocije su bile pomešane. S jedne strane želiš da budeš sam, a s druge je veoma važno da se ne osećaš usamljeno.
      Taj prvi Vidin mesec bio je najintenzivniji period u njihovim životima.
      – Počela je borba za njeno zdravlje. Čekali smo operaciju srca, pokušavali da razumemo šta se događa i šta treba da radimo. Sticajem okolnosti shvatili smo koliko imamo prijatelja. Nemamo ih mnogo, ali barem znamo ko su i da se mnogo volimo. Kao i da imamo snažnu i divnu familiju i da ćemo sve uraditi za našu Vidu. I da ćemo da idemo na more kad sve prođe. Usledilo je veliko spremanje života. Prioriteti su se posložili sami od sebe. Postali smo roditelji. Tim. Porodica. To je uradila Vida. Takva drugačija i posebna napravila je od nas porodicu. Nije lako suočiti se s činjenicom da ti je dete drugačije. A još je teže kada nema podrške. Kod nas, na primer, ljudi misle da kada rodiš dete sa Daunovim sindromom ne treba da ti čestitaju. Nemci čestitaju i dolaze da upoznaju bebu. I ponude se ukoliko je potrebna neka pomoć. A kada rodiš drugačije dete, ne treba ti tešenje. Treba ti podrška.
      Osim podrške, Ana napominje da je ključno i obrazovanje.
      – Internet. Knjige. Morali smo da se upoznamo sa Vidom. Nismo znali dovoljno i samo smo čitali. To nije jednostavno, ali je neophodno. Neznanje je problem. I to što se neguje. Čitali smo blogove, gledali filmove, dokumentarce. Shvatili smo da nismo jedini. Usput, Vida nam se uvlačila pod kožu i stvari su polako dolazile na svoje mesto. Zaljubili smo se u nju. Ne bismo je menjali ni za šta na svetu. Baš takva kakva jeste ona je magična.
      OZBILJNA EKIPA
      Vida je, sudeći po fotografijama i utiscima onih koji su je upoznali, jedna radoznala i mila devojčica koja polako, ali sigurno počinje da uživa u bezobrazlucima. Neposredna je, neodoljiva, šarmerka.
      – Pored toga, ona je u ozbiljnom fizičkom i intelektualnom programu. I to je tako od njene osme nedelje života. Vida Sepe ozbiljno trenira. Vrlo smo ponosni na njen trud. Ona je najhrabrija osoba koju poznajem.

      Taj Vidin program zove se “Doman metoda”.
      – To je program koji roditelji sprovode samostalno sa decom kod kuće. Smatra se da su baš oni najviše motivisani za napredak svoje dece, da ih najbolje poznaju sa svim njihovim specifičnostima. Zato se roditelji osnažuju i daju im se znanje i alat za rad sa decom. Ovaj program uključuje ishranu i fizički, taktilni i intelektualni aspekt. Vida trenira od osme nedelje života. Nikad nije suviše kasno niti suviše rano da se počne. Rana stimulacija je, to kažem iz iskustva, veoma moćna stvar. I naravno ne tiče se samo dece koja imaju neka oštećenja.
      U međuvremenu, Vida je dobila mlađu sestru Zoe i njih dve su sada ozbiljna ekipa.
      – Zovemo ih Magična i Talična. Vida je Magična. Baš jeste. Razoružava nežnošću i osmehom. A Zoe je Talična jer ima Vidu za sestru – kaže kroz smeh ova talentovana glumica.
      Ana i Boba su se upravo vratili iz Belgije, iz Briža, i bilo im je divno uprkos činjenici da su sve vreme gurali dvoje kolica i vodili pse sa sobom. Sada se spremaju za Prag, pa dolaze u Beograd, a devojčice su rezervisale i kupanje na Majorki. Ana jedva čeka da ponovo počne da radi.
      – Morala sam da odbijem nekoliko sjajnih ljudi i ponuda jer ili mi je stomak bio do zuba, ili je beba bila previše mala. Ali sad sam tu. Vreme je da se život vrati u pravi ritam. Osećam da će se uskoro desiti neke sjajne stvari.
      Dok razgovaramo, Ana je upravo pročitala vest da je ovde pretučen otac devojčice sa Daunovim sindromom zato što je zamolio nekog da se skloni sa parking mesta za invalide. “Pretukli ga ladno”, kaže u neverici i nastavlja:
      – Roditelji dece koja imaju neki problem jesu jaki ljudi, posebno u Srbiji. Oni nemaju sistemsku podršku i moraju svaki dan da se susreću sa svim mogućim problemima, potpuno sami. Uz to, moraju da budu uz svoju decu jer sistem uglavnom nema nikakvo ili nudi loše rešenje. Zato je vrlo glupo da na sve što prolaze treba još i da se nose sa čudnim i pretećim pogledima u autobusu, na ulici, u parku, u radnji, u domu zdravlja. Da čitaju jezive komentare ispod slike svoje dece koju su objavili na nekoj društvenoj mreži.

      U Nemačkoj je stvar potpuno drugačija.
      – Moram da priznam da sam srećna što Vida ne zavisi od sistema u Srbiji. Ona je ovde apsolutno prepoznata od svih institucija koje su joj potrebne, i što je podjednako važno, od običnog sveta. U tramvaju, na igralištu, u restoranu, nikada i nigde se nisam osetila čudno. Naprotiv. Osećam se vrlo dobrodošlo sa svojim detetom. Važno je i to da Vida ide u jaslice i tamo ima drugare. To su integracione jasle i u svakoj grupi je jedno dete koje je iz nekog razloga drugačije. To obdanište tako funkcioniše trideset godina! To se zove svest društva. To je prava briga za one koji mogu i treba da budu deo društva. Na nama je samo da im stvorimo uslove u kojima će moći da zablistaju i obogate naše živote, a i da sami budu srećni. Da se osećaju dostojanstveno, jer ko smo mi da njima, o kojima nemamo pojma, to oduzimamo. Volela bih da moja Vida sama šeta Beogradom i da ja o tome ne moram da maštam. Ali ovakav Beograd je opasan. Strašno je da ljudi kriju svoju drugačiju decu, da se ti klinci smeštaju u institucije pod ključem. Strašno je da grad Beograd ukida finansiranje stanova za stanovanje uz podršku i da sve počiva na angažovanju roditelja. A najstrašnije je ako mi našu decu, kada nas pitaju o drugačijoj deci, ućutkujemo i na kraju ostavimo bez odgovora. Onda nema nade. Naučite svoju decu da poštuju različitost. Ohrabrite ih da upoznaju drugačije.
      Ana je povodom Dana osoba sa Daunovim sindromom, 21. marta, objavila video u kome, između ostalog, kaže: “U Srbiji ljudi kriju drugačiju decu… Nemoj da okrećeš glavu… Daunov sindrom nije bolest… Zato, druže, nemoj da si cava.” Neposredno pre toga postavila je plakat na kome piše: “Budi miran, to je samo jedan hromozom više.” Sada ima potrebu da kaže još nešto:
      – Možda je neko ko ovo čita upravo dobio drugačije dete. Mi mu porodično čestitamo i cmačemo bebu! Bravo, mama! Svaka čast! Tata, čestitamo ti! Iako je na početku teško, baš teško, biće sve okej. Biće divno. Uživaćete u svom detetu skroz-naskroz. Volećete se kako niste znali da je moguće. Držite se zajedno. Volite se!
      izvor
    • Од nikolav323,
      Koliko ste spremni da se zrtvujete? Jer On kaze onaj koji hoce sa mnom poci valja mu proci kroz svakakve nevolje, tuge , stradanja.
       
       
      Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...