Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Породица – љечилиште страсти

Оцени ову тему

Recommended Posts

Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

Атанасије.png

            Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.

            Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.

            Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.

            Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.

            Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.

 

Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић

Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,

Издательство Сретенского монастыря


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву.       "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву.   Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза.   Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву.   У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу.     Извор: РТС
    • Од Логос,
      Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, изразио је забринутост у вези са тешком ситуацијом у којој се Српска Црква тренутно налази у Црној Гори, преноси се на званичној страници Украјинске Православне Цркве. Митрополит Онуфрије послао је  20. августа, писмо Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију поводом дискриминације СПЦ у Црној Гори и изразио своју подршку Његовом Високопреосвештенству и верном народу Српске Цркве.     Митрополит Онуфрије у писму жали што до њега долазе вести о погоршаном стању СПЦ у Црној Гори у којима се говори да им “прети насилно одузимање светиња и уништење појединих молитвених места”. Такође се помиње и пројекат закона црногорских власти “који за циљ има да дискриминише црногорско-приморску Митрополију СПЦ по питању црквене имовине”. Са жаљењем, Његово Блаженство констатује да “се све то дешава уз подршку политичара и осталих људи са националистичким интересима који у Црној Гори желе да одвоје Православље од древне традиције српског народа”.   Узимајући у обзир да и верници Украјинске Православне Цркве у Украјини такође доживљавају репресије од стране појединих представника украјинских власти , истиче се да догађаји у Црној Гори нарочито погађају украјински верни народ, стога митрополит призива ка узајамној молитви.   Његово Блаженство наводи да утеху и радост треба да нађемо у речима Светог писма да ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.   У даљем тексту писма наводи се да “у име епископа, клира и верника Украјинске Православне Цркве” Предстојатељ Украјинске Православне Цркве “изражава братску молитвену подршку митрополиту Амфилоју и Његовој пастви, и жели непрестану помоћ од Бога у тврдом стајању за веру Православну и непоколебљивост јединства Христове и Божије Цркве, која је ступ и тврђава истине”, преноси званична интернет-страница Украјинске Православне Цркве.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Његовим преосвештенством Епископом баришевским Виктором Коцабом, викарним епископом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уз саслужење свештенства и вјерног народа који се за Преображење традиционално у великом броју окупља на Бјеласици.   Звучни запис беседе     Митрополит Амфилохије је око цркве, која је вјерна копија срушене ловћенске Цркве Светог Петра Цетињског, предводио Преображењску литију и након тога благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа.   У бесједи након литије владика је казао да је Кључки Тавор обасјан истом оном светлошћу којом је обасјан и први Тавор – гора Преображења у вријеме Господње:   „То се догодило прије двије хиљаде година и то се догађа кроз вјекове. Свјетлост Преображења Господњег преображава горе и планине, преображава људске душе, нарочито Светим тајнама крштења и миропомазања, причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, Божијим присуством у овоме свијету и призивом сваке људске душе да буде обасјана том вјечном непролазном Божанском свјетлошћу којом су тројица ученика обасјани и двојица пророка на Таворској гори.“   Владика је казао да је и ова Кључка гора нови Тавор који је засијао, као и Света црква Божија на њој која је долећела са Ловћена, са оне горе Преображења на којој се преображавао Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Подсјетио је владика да је на Ловћену он подигао црквицу коју је пројектовао стрицу Светоме Петру Првоме, заклевши Црногорце да га ту сахране, оставивши на њима проклетство ако то не учине:   „Гора Преображења је Ловћен планина а сада и ова нова планина – Кључки Тавор, која призива и обасјава свјетлошћу Божије истине и лица Христовога, свјетлошћу Свете Торјице – Бога љубави, не само сабране овдје, него све земаљске људе и народе да чују глас Господњи са неба и повјерују у Сина Његовога јединороднога.“   У Сину Божијем је истина и живот вјечни, и непролазни, казао је владика Амфилохије и додао:   „У Њему је преображење смртнога свијета и творевине, смртнога људског рода, преображење том свјетлошћу вјечном и задобијање вјечне и непролазне свјетлости, вјечног и непролазног људског достојанства. Зато се радујемо што смо данас овдје на овоме светоме мјесту, новој гори Таворској.“   Високопреосвећени Митрополит је благосиљао архимандрита Јоила (Булатовића), чијим трудом и љубављу је, прије двадесет година у мјесту Речине код Колашина, освећен први манастир Светих Кирила и Методија,  затим 2005. Црква Преображења, а 2008. године освећен је манастир Пресвете Богородице Јерусалимске:   „Сав Јерусалим се овдје преселио, дошао је овдје већ двадесет година. Ова речинска пустиња је плоднија сада него што је икада била, јер рађа и препорађа, обасјава вјечном и непролазном свјетлошћу безбројне душе и препорађаће и обасјаваће и у будућности.“   Сабрани на Кључком тавору су имали и посебну радост да добију благослов светога града Кијева а преко њега и свих други светих градова освештаних именом Божијим и обасјаних том свјетлошћу Христовог Преображења.   „Нека Бог подари снаге нашем брату Онуфрију и његовим епископима који припадају Цркви Христовој православној и који чувају вјерност Светом равноапостолном Владимиру који је покрстио руски православни народ и све оне народе који су се из њега изњедрили до данашњих дана“, рекао је владика и додао да је благослов Светога Владимира и овдје код нас присутан преко личности нашега Јована Владимира који је 1016. године мученички пострадао за Христа, обасјан том Божјом свјетлошћу којом и нас обасјава кроз вјекове.   У знак благодарности Преосвећеном владици г. Виктору, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је додијелио панагију иконе Мајке Божије да се сјећа овога светога мјеста и нас у својим молитвама.   „Благодат са ове горе Кључке иде даље и шири се читавим свијетом, стигла је до светога Кијева“, истакао је између осталог Архиепископ цетињски наглашавајући значај благослова великих кијевских подвижника Св. Антонија и Теодосија и лаври из ове благословене земље:   „Благодаримо драги владико, и вама и нашем драгом Митрополиту Онуфрију, једном од најумнијих архијереја наше православне Цркве данас. Он није само архијереј, него и мудар човјек са дубоким смирењем који се труди да ту дубоку рану на бићу кијевске Русије замири на један изворни хришћански начин, што није лако.“   Митрополит је казао да би та украјинско-кијеворуска рана хтјела да се и овдје у Црној Гори преко овдашњих безбожника пресели и постане рана на тијелу наше Цркве и народа:   „Али, јачи је Господ Бог од свих земаљских сила. Свака власт је довремена, као и ово земаљско сунце које је привремено, а Божија свјетлост, свјетлост Христова Преображења остаје вјечна. Она увијек изнова призива све људе и народе да буду обасјани том Божијом свјетлошћу, истином и правдом Божијом, Светоројичном љубављу чиј је свједок и ова светиња – Кључки Тавор.“   Благослове Украјинске православне цркве, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Митрополиту, свештенству, оцу Јолили и братији, вјерном народу пренио је Његово преосвештенство Епископ баришевски Виктор Коцаба.   Владика се захвалио Митрополити на прилици да на овај велики празник служи на оваком мјесту – гори Преображења, преносећи топле поздраве и благодарност Блажењејшег Митрополита Онуфрија за молитве и чврсту, недвосмислену подршку православном народу Украјине, правди Божијој и Христовој истини.   На крају владика је прочитао и писмо које је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије овом прилико упутио Митрополиту Амфилохију у којем истиче да са тугом и бригом прима вијести о угрожености и дискриминаторском односу црногорских власти према Православној цркви у Црној Гори. Тим поводом Блажењејши упућује братску молитвену подршку Митрополиту Амфилохију и његовој пастви са жељом да уз Божију помоћ остану у чврстом залагању за чистоту православне вјере и јединство Цркве Христове.   Сабрање на Кључком тавору, благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, представља централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска   Црква Преображења на Кључком Тавору прославила храмовну славу | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици...
    • Од Логос,
      На празник Светог мученика Евсингија и претпразништво Преображења, 18. августа, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру са свештенством, монаштвом и вјерним народом.   Звучни запис беседе     Митрополиту Амфилохију саслуживали су: протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протонамјесник Радоје Мијовић, старешина Храма Светог Ђорђа у Бору, јеромонаси Прохор Јосифов и јеромонах Јустин Мреновић, ђакони Александар Лекић, Игор Пешикан и Благоје Рајковић.   У току Литургије, Свете тајне крштења и миропомазања примио је новопросвећени слуга Божији, Радомир Митић из Лесковца, а кум на крштењу му је био Никола Поповић из Подгорице.   Послије прочитаног Апостола и Јеванђеља, сабраном вјерном народу ријечима архипастирске бесједе, обратио се Митрополит Амфилохије дјелећи радост због тога што се у Цетињском манастиру родила једна нова душа и што је брат Радомир дошао из Лесковца код ћивота Светога Петра Цетињског и руке Светог Јована Крститеља, која је Христа крстила у Јордану, и честице Часнога крста на коме је Христос разапет, да прими благослов и постане дјете свјетлости.   Владика је подсјетио да увијек када се у име Христово крштава нека нова душа, пјевамо дивну пјесму: Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли, алилуја! Крштење у име Оца и Сина и Духа Светога је прва и основна тајна људскога и хришћанскога живота и представља погружавање у тајну божанску: Оца и Сина и Духа Светога. Поучио је Архиепископ цетињски сабране да је прво рођење, тјелесно од оца и мајке, рођење за овај свијет и земљу, за живот који је пролазан.   „Крштење Духом Светим и водом, на које је призвао Христос све људе и земаљске народе, је препорађање смртнога земаљскога живота огњем вјечнога и непролазнога живота силом Духа Светога животворнога. Човјеков дух и душа, тијело које је рођено у пролазном свијету и које би остало пролазно, ништавно и роб смрти и пролазности, прима не себе тај велики Божији дар – Тајну крштења.“   Казао је владика Амфилохије да се хришћани разликују од свих других људи и народа по томе што примају на себе тај Свети печат дара Духа Светога којим се запечаћује: човјеково чело – ум, очи – да гледају према вјечности, нос – да мирише правду и истину Божију, усне – да говоре правду и истину Божију, уши – да слушају што је Божије, груди – да сво биће човјеково буде освећено силом Духа Светога, леђа, руке, ноге ..сво човјеково биће.   Посебно је нагласио да је у човјековом животу најважнији тај Божији дар Свете тајне крштења:   „Човјек је бесмртно вјечно биће, и то је оно што примамо кроз Тајну крштења и остале Свете тајне, врлине живећи по заповјестима Божијим, примајући у себе оне божанске силе и енергије, нарочито примајући Тијело и Крв Христову – Свето причешће.“   Причешћујући се Њега постајемо једно са Христом постајући дјеца свјетлости и бесмртности, бесједио је Високопреосвећени владика Амфилохије и додао:   „И као што је Христос призивао небескога Оца и био послушан Њему до смрти, тако и ми исповједамо Оца небескога као свога Оца: Оче наш који си на небесима да се свети Име Твоје да дође Царство Твоје …“   Ту дивну молитву смо научили од Христа и у њој исповједамо Свету Тројицу, истако је Митрополит. Појаснио је да Име Божије, које нам је Бог преко анђела јавио и открио Мајци Божијој, јесте Исус Христос, а Царство је Царство Духа Светога који долази и силази на нас у свим Светим тајнама: миропомазања и крштења, литургији. На Литургији призивамо Духа Светога на нас и наше дарове да нас преобрази у своје храмове а наше приносе, хљеб и вино, претвори у Тијело и Крв Своју.   Даље је објаснио да се на Литургији ми причешћујемо Њега и Његове љубави и  постајемо једно са Њим и једни са другима, не само у овом животу него у вјечности.   „Црква Христова једна Света саборна и апостолска јесте тијело Христово, која нам дарује живот вјечни и непролазни, бесмртност. Зато се радујемо данас да је једна нова душа рођена – новорођена, наш брат Радомир, у овој дивној светињи гдје се родило толико душа кроз вјекове. Овдје се више од 500 година рађају и препорађају безбројне душе, постајући дјеца Божија, дјеца Свјетлости и синови Христа Бога“,  поручио је на крају свог пастирског слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска   Митрополит Амфилохије: У човјековом животу најважнији дар је Света тајна крштења | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM На празник Светог мученика Евсингија и претпразништво Преображења, 18. августа, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и...
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Орахово и том приликом освештао обновљени манастирски комплекс и новоизграђени пут који води до ове древне светиње у Црмници. Током службе Божије владика Амфилохије је досадашњу настојатељицу манастира, мати Атанасију рукопроизвео у чин игуманије.     У литургијској бесједи Митрополит је рекао да у овој древној ораховској светињи прослављамо Светог оца нашега Николаја, коме је посвећен овај храм, прослављамо Христа Господа који је рођен ради нас и нашега спасења, преображенога, распетога, васкрслога и на небо вазнесенога, као и да данас просављамо Светих седам мученика ефеских.   Подсјетио је владика да су се седам отрока заједно са Христом распели и мученички пострадали у вријеме страшнога гоњења Цркве Божије у вријеме римскога императора Декија, али и посвједочили Његово васкрсење. Зазидани су у тој пећини у Ефесу, да би се пробудили за вријеме цара Теодосија послије 200 година.   Како је истакао владика Ефески мученици су у то вријеме, када, као и у ово наше, многи сумњају у васкрсење Христово и вјечни живот – бесмтрност, посвједочили Христа сараспевши се Њему а у исто вријеме су Га посвједочили као васкрслога из мртвих својим буђењем.   „Ево у наше вријеме у обновљеној лаври у подножју Ловћена, у Стањевићима се гради у стијени пећина посвећена седморици отрока ефеских. Тако и ми имамо и имаћемо свједочанство њиховог сараспећа и васкрсења.“   Све је у Цркви Божијој и свеукупној Божијој творевини у знаку Христа распетога и васкрслога:   „Историја Његове Цркве је сва у том знаку до наших времена. И историја ове свете обитељи је такође у знаку страдања, распећа, али Његовог васкрсавања“, рекао је Митрополит.   Казао је да је ова немањићка светиња била запустјела па је трудом сестара уз помоћ честитих људи и вјерника васкрснула:   „Заједно са њом васкрсава памћење и сјећање на све оно који су себе уградили у њену историју од прадревних немањичких времена. Обанавља се и памћење на све оне који су сахрањени на овом светом гробљу око  ове светиње.Тако бива кроз сву историју Цркве Божије.“   Све је у Цркви Божијој у Христовом знаку, у знаку умирања за Христа, али и рађања Њиме и за Њега храњењем Њиме као хљебом живота који је сишао с неба да сваки који једе од Њега не умре него жив буде вавијек вјека.   „Непрекидно благосиља силом Духа Свога Светога наш хљеб и вино и преображава у тијело Своје вјечно присутно са нама и међу нама у Светој тајни причешћа.“   Митрополит Амфилохије је казао да је живот Цркве, живот човјека, човјечанства, живот свијета, све је призвано да се храни тим хљебом живота – Христом Богом нашим и да се преобрази од смртнога у бесмртнога, од пролазнога у непролазно, да се преобрази силом Божијом и Светом тајном причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.   „То је оно што је својство првенствено хришћана кроз вјекове. Они су били и остали свједоци тога хљеба живота – Христа Бога нашега који је сишао с неба ради нас и нашега спасења, ради даривања вјечнога живорта“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   На крају Свете службе Божије, владика Амфилохије је изразио благодарност сестрама на челу са мати Анастасијом и њиховим претходницима који су себе уградили у обнову манастира.   Високопреосвећени је уручио и седам архијерејских похвалница за помоћ и несебичну љубав у обнови цркве, манастирског конака и пута до Манастира Светог Николе: Општини Бар, за помоћ у асфалтирању пута, и појединцима Радомиру и Стеву Новаковићу и Зорици Дабановић из Бара, Жарку Машановићу, Бранку Ђуришићу и Миливоју Вукмановићу из Вирпазара.   Архиепископ цетињски је пожелио да се на барску општину угледају и све друге црногорске општине, да уграђују себе у светиње и да их чувају као преци њихови.   „У неким другим општинама нападају Цркву Божију и тврде да скрнавимо културно благо Црне Горе, па је то чак стигло до Владе. Није много разумно, али  шта да радимо. Они који су се васпитали од Броза у духу Маркса и Енгелса и одрекли Бога и Цркве они тако размишљају и настављају то дјело. Али даће Бог да се и они полако врате изворној и правој Црној Гори и схвате да Црква Христова не припада једноме народу већ свим земаљским народима.“   Благодарност је владика изразио и свима који су на било који начин помогли да Манастир Орахово васкрсне, као и онима који су за то принели своје молитве.   „Благодарност и свима вама сабранима! Да ова светиња умножи у вама добро, љубав, радост, мир и сваки благослов Божији у све дане вашега живота и ваших породица“, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Заједничарење у Христу је настављено уз трпезу хришћанске љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска   Митрополит Амфилохије освештао обновљени комплекс манастира Орахово | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са...
×
×
  • Create New...