Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Lekar je vikao što sam rodila "TO DETE"

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР

Deset godina Ledena i Rade Životić iz Požarevca pokušavali su da dobiju dete. Kako u tome nisu uspeli, rešili su da usvoje malenog Vukana, koji je tad imao svega 13 meseci. Ali život se poigrao sa njima, pa je nakon devet meseci od usvajanja Ledena ostala trudna. Rodila se Milica, koja ima Daunov sindrom. Ona će sa svojim drugarima danas obeležiti Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom, koji se širom sveta obeležava 21. marta.

Porodica Životić iz Požarevca: Rade, Milica, Vukan i Ledena PORODICA ŽIVOTIĆ IZ POŽAREVCA: RADE, MILICA, VUKAN I LEDENAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA

Kad sam ga prvi put videla, Vukan je imao 13 meseci. U sobu u kojoj smo sedeli unela ga je sestra. Pogledam, a ono krupne crne oči i kosa u loknama. Lep kao lutka i gleda pravo u mene. Sestra mi ga stavlja u krilo. Pogledam ga, a on se okrene i zalepi mi se snažno za grudi. Ja kažem: „Zdravo, sine“ i tu sve počinje – priseća se Ledena Životić prvog susreta sa Vukanom, usvojenim sinom, koji je danas odrastao čovek. Bilo je to u Zvečanskoj, u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu pre 19 godina.

Pre toga celu deceniju suprug Rade i ona pokušavali su da dobiju dete. Borili su se, išli kod raznih lekari i svi su govorili isto – da zdravstveni problem nemaju i da je u njihovom slučaju prepreka u glavi. Za sve to vreme Ledena je znala da postoji i drugi način da postanu roditelji, a to je usvajanje. Jednog dana to je izgovorila i naglas pred suprugom.

– Moj muž je čovek koji u suštini neće da pokvari ništa što će mene da usreći. I sam je jako želeo decu, tako da nismo dugo razmišljali. Odmah smo krenuli u proceduru usvajanja, koja je jako stroga i komplikovana, što je i razumljivo – otkriva nam Ledena dok sedimo u njihovoj kući u Požarevcu.

Sa 16 godina Vukan je otvorio dosije

I tako posle skoro godinu otkad su ušli u proceduru usvajanja, želja im se ostvarila. U kući su se najzad čuli dečji smeh i plač, a Ledena je postala majka u 33. godini. Imala je mnogo nepoznanica, nije znala kako Vukan spava, šta voli da jede, čega se plaši. U početku je spavala sa njim u sobi i nije htela da ga ostavi ni na tren.

 Čekali smo ga tolike godine, a sad kako je došao, to je totalno nebitno – kaže Rade dok u tom trenutku u sobu ulazi Vukan.

Danas je on vedar, voljen i nasmejan mladić, ima 20 godina, a još kao petogodišnjaku rekli su mu da mu oni nisu biološki roditelji. Tako su im savetovali psiholozi, a kako je postajao stariji, pitanja o njegovom poreklu bila su sve češća i složenija. Rade i Ledena nikad ništa nisu krili od Vukana, a sa 16 godina je tražio da otvori dosije. Tad je saznao za svoje poreklo, mada ga neka pitanja i dalje kopkaju.

– U našoj porodici svi su ga odmah prihvatili. Nikada ga niko nije gledao drugim očima, a najvažnije je da smo ostali zajedno i podržavali jedni druge u teškim trenucima koji su nas snalazili – ističe ova hrabra i snažna žena velikog srca.

Milica i Vukan se lepo slažu i na to je Ledena najviše ponosna MILICA I VUKAN SE LEPO SLAŽU I NA TO JE LEDENA NAJVIŠE PONOSNAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA

U porodilištu mi nisu rekli da Mica ima Daunov sindrom

Vraćamo se opet u Vukanovo detinjstvo. Otkad su ga dobili, Ledena više nije razmišljala o trudnoći, pregledima kod ginekologa, terapiji. Uživala je sa njim, a onda je posle tačno devet meseci od njegovog usvajanja usledio šok. Ostala je trudna i život im je doneo nov izazov. Iako je imala divnu trudnoću bez ikakvih tegoba, tek kad se porodila, saznala je da njena devojčica Milica ima Daunov sindrom.

– Tačnije, u porodilištu niko mi ništa nije rekao. Na otpusnoj listi videla sam dijagnozu. Znala sam šta to znači jer sam 10 godina pokušavala da ostanem u drugom stanju i čitala sam uglavnom medicinsku literaturu. Ne znam samo da li je to Bog tako namestio, ali tokom trudnoće baš sam dosta tekstova pročitala o Daunovom sindromu – priča u dahu.

Njihova borba je zapravo tek tad počela. Na svojoj koži osetili su šta znače surovost i odsustvo podrške sistema. Ledena ističe da pojedini lekari polaze od pretpostavke da ćete dete sa Daunovim sindromom odbaciti i smestiti ga u neku ustanovu.

– Jedna od najtežih situacija za mene desila se kad je Milica imala svega nekoliko meseci. Došli smo u savetovalište za bebe pri Domu zdravlja da primi vakcinu. Doktorka koja je tad radila napravila je haos. Izvrištala se na mene zašto sam dozvolila da se dete rodi iako ništa nije znala o našoj životnoj priči. Samo sam joj rekla da nisam sama sebi vodila trudnoću već njen kolega, koji tokom tih devet meseci ni reč o tome nije pomenuo. Uzela sam Milicu i izašla iz ordinacije – priseća se očiju punih suza.

Od tog stresa izgubila je mleko. Bio je to period kad je iskreno mislila da će skratiti život i sebi i njoj. Ali ne zato što je nije volela, volela je više nego oči svoje, nego iz straha šta će se desiti. Kako će se ona boriti kroz život sa tim, jer deca i okruženje znaju da budu vrlo okrutni. A onda se setila Vukana. Njemu se zarekla da ga nikad neće ostaviti.

– I on me je spasao. Sad kad ih pogledam kako se lepo igraju i slažu, znam da sam uradila pravu stvar.

Nakon te situacije u domu zdravlja promenili su lekara. Doktorka kod koje su otišli rekla im je da je njihova Mica kao i svako drugo dete, samo što će morati malo više da joj se posvete.

– I danas mi odzvanjaju njene reči u ušima. Rekla nam je: „Idite kući i volite je kao da je najsavršenije biće na svetu.“ I mi to činimo 17 godina – kaže Ledena.

Njihova Milica završila je osnovnu školu i prvo je dete u Požarevcu koje je iz specijalnog odeljenja išlo na malu maturu sa zdravorazvojnom decom. Ona inkluziju sprovodi na svoj način, osmehom i zagrljajem. To najbolje znaju njeni drugari iz dnevnog boravka za decu i omladinu ometenu u razvoju, u koji sada ide. I to sa radošću, jer je tamo čeka dečko.

link

 
 
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Svaki dan sam nezadovoljna svojim izgledom pa na društvene mreže postavljam slike iz starih vremena. Želim da smršam. Slučajno pročitam neki članak da je neophodno da želju formiram u cilj ako želim uspeh. Sve elemente za uspeh imam. Jeste, ostvarljiv je, sve resurse imam, vreme sam sebi odredila i motiv je jak. Želim, pardon, biću vitka, atraktivna i privlačna sebi i drugima. Biću zavodnica.
      Puno, posla, splet okolnosti uz to pregršt izazova i hormona i pokleknuh pred hranom. Dok sam jela sreći nikad kraja. Ipak, kraj je došao vrlo brzo, malo posle jela. Tuga, šta drugo reći. Pih, kakav slab karakter i volja. Živo biće sam, počeću sledeću dijetu već od ponedeljka, statistike kažu, efektnije je od utorka.
      Koliko mi je važan cilj, čitam, mogu da odredim po neurologičkim nivoima. E, baš da vidim, sebe da preispitam koliko mi je zaista važno da smršam.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Knjaz Danilo Petrović 1858. godine u gotovo isto vrijeme uvodi dvije zastave sa grbom - crvenu i trobojnu. „Bješe knjaz Danilo naredio da se  načine barjaci od garde s bijelijem dvoglavijem orlom na sredini, na  crvenom polju“, svjedoči Rade Plamenac. Emil Čakra iste godine bilježi  da je crnogorska “velika zemaljska zastava na crveno-plavo-bijelom  polju”. 
      Zastave Knjaževine i Kraljevine Crne Gore Trobojnu zastavu knjaz Danilo uvodi kao francuski đak, iz  modernizatorskih pobuda, inspirisan revolucionarnim veksilološkim  (veksilologija - naučno proučavanje zastava) rješenjima i taj proces  nema nikakve veze sa uvođenjem trobojke u Srbiji (1835).
      Trobojna  zastava sa grbom je bila zastava Knjaževine Crne Gore, za vrijeme  Danilove vladavine, nakon čega knjaz Nikola uvodi crvenu zastavu za  državnu (na unutrašnjem planu). Trobojka sa grbom će biti obnovljena kao  državna zastava Kraljevine Crne Gore u egzilu. 
      Crnogorske zastave u međunarodnim katalozima (1882, 1899) Trobojka sa inicijalima  vladara je najprije bila pomorsko-trgovačka zastava (1880), a onda  postaje državna zastava na spoljašnjem planu. „Čista“ trobojka se daje  na upotrebu narodu krajem 19. vijeka i koristi se prilikom raznih  svečanosti, na svadbama i slično.
      Trobojka na Cetinju U Ustavu Kraljevine Crne Gore iz 1905.  se navode kao narodne boje - crvena, plavetna i bijela. Ovo je prvi  poznati pravni akt u kom je definisan izgled neke crnogorske zastave, u  ovom slučaju narodne zastave. U istom Ustavu piše da je i pravoslavna  crkva u Crnoj Gori autokefalna.
      Ustav iz 1905. Alaj-barjak crnogorske vojske je do  Balkanskih ratova bio crvene boje, međutim tokom Prvog balkanskog rata,  trobojka sa vladarskim grbom je proglašena za alaj barjak cijele  crnogorske vojske (o čemu je pisao Milan Jovićević). Zato se trobojka do  tada nije vijorila na čuvenim bitkama koje je vodila Crna Gora.  Trobojka je bila i zastava crnogorskih komita - zelenaša, što se vidi i u  lovoru medalje-spomenice Božićnog ustanka, ali i na neo-zelenaškoj  zastavi, nastaloj devedesetih godina. 
      Spomenica za Božićni ustanak / Sjedište crnogorske vlade u egzilu (Bordo, Francuska, 1919.) Crnogorski partizani su nosili  trobojku sa petokrakom, što je kasnije postala zastava Narodne  Republike/Socijalističke Republike Crne Gore. Trobojka je bila i u  crnogorskom grbu (amblemu), od 1945. do 1992., čiji je autor bio čuveni  crnogorski slikar Milo Milunović. U vrijeme Drugog svjetskog rata su je  nosili i krilaši Krsta Zrnova Popovića, a bila je “prisutna” i na  Petrovdanskom saboru.
      Grbovi (amblemi) socijalističke Crne Gore, od 1945. do 1992. Svijetla nijansa plave se zvanično uvodi 1992.  godine, jednim dijelom zbog pogrešnog tumačenja termina “plavetna’”, ali  i iz praktičnih razloga: da bi se razlikovala od zastave druge članice  tadašnje federacije - Republike Srbije. Ova zastava, neobičnog razmjera,  bila je zvanična zastava Republike Crne Gore od 1992. do 2004. godine.  Plavetna je u stvari tek arhaizam za plavu boju i nije označavala  svijetlu nijansu plave. U 19. i početkom 20. vijeka se nije vodilo  računa o nijansama plave, a na nekim starim crnogorskim trobojkama koje  se čuvaju u muzejima, usljed specifičnog materijala i kvaliteta boje,  plava je izblijedila. 
      Đukanović sa trobojkom 2003.(Foto: Arhiva Vijesti) U periodu od 2001. do 2004. godine bilo je  izvjesno da će nova zastava Crne Gore biti trobojka, sa bijelim grbom  Petrovića, međutim nakon insistiranja SDP-a, vlast se odlučila za crvenu  verziju sa zlatnim grbom. Trobojka se posljednji put pominje tokom  mandata Igora Lukšića, tokom pregovora oko izmjena ustava 2012. godine,  kada je kabinet vlade ponudio da trobojka sa državnim grbom i obrubom  bude predsjednička zastava. 
      Planirani izgled zastave Nova i PzP su tada odbili ovo rješenje,  insistirajući da trobojka bez ikakvih aplikacija bude narodna zastava,  pozivajući se na tradiciju ustava iz 1905. Potpredsjednik Vlade je tada  bio Duško Marković. Ministarstvo odbrane Crne Gore je u decembru prošle  godine predstavilo novi, veliki znak Vojske Crne Gore, koji je stidljivo  ukrašen i jednom trobojkom.
      Veliki znak Vojske Crne Gore Kako zakoni tretiraju trobojku
      Član  28 Zakona o državnim simbolima Crne Gore kaže: Državni i vojni simboli  Knjaževine Crne Gore i Kraljevine Crne Gore, simboli Narodne Republike  Crne Gore i Socijalisitičke Republike Crne Gore i simboli Republike Crne  Gore utvrđeni Zakonom o grbu i zastavi Republike Crne Gore (“Službeni  list RCG”, broj 56/93) uživaju zaštitu, kao i državni simboli utvrđeni  ovim zakonom. Dakle, Zakon o državnim simbolima jasno propisuje da je  trobojka istorijski simbol Crne Gore. Zanimljivo je da je trobojka bez  aplikacija prepoznata i kao narodna zastava u Srbiji, ali je u praksi  obesmišljena jer se u narodu koristi državna zastava sa grbom (svadbe,  svečanosti). 
      Skup u okviru kampanje "Budućnost Srbije"(Foto: BETAPHOTO) Zato, svjestan bio toga ili ne, onaj koji ocrtava trobojku u  Crnoj Gori u ovom obliku ocrtava narodnu zastavu Crne Gore uvedenu  krajem 19. vijeka. Da docrta grb, to bi bila trobojka knjaza Danila,  koja ima tradiciju u Crnoj Gori, dužu od 150 godina. U svakom slučaju, bez dileme ocrtava crnogorski simbol.
      Trobojka u Maslinama(Foto: Boris Pejović) Kada je u pitanju zaštita javnih površina,  velikoj većini građana je zasigurno poznato da se na zajedničkim  površinama ne smije crtati bez dozvole nadležnih organa ili većine  etažnih vlasnika ako je u pitanju zgrada... Ukratko - bojadisanje izvan  za to određenih površina trebalo bi da podliježe komunalnim, a ne  ideološkim kaznama. Koje su to onda okolnosti, mimo protivljenja Zakonu o  slobodi vjeroispovijesti, koje su dovele do eksplozije crtanja trobojki  i promptnih reakcija komunalnih i policijskih službi da se sa time  obračunava.
      Šta je trebalo uraditi
      Crna Gora je definisana  kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana  na vladavini prava i to su ideali koji su ugrađeni u simbole države. Ti  simboli su, kao što je poznato, usvojeni bez naročitog konsenzusa i  odlučeno je da to po uzoru na jednu od zastava koje je uveo knjaz Danilo  bude crvena zastava sa modifikacijom da umjesto bijelog dvoglavog orla,  to bude zlatni. Dodata je i bordura što je iz veksiološko-heraldičkog  ugla problematično - ponajprije jer ne postoji objašnjenje šta ona  simbolizuje na crnogorskoj državnoj zastavi. 
      No, u ovom kontekstu je to  drugorazredna tema - problem je koliko se država ostvarila u odnosu na  ideale koje promoviše pod simbolima. Ako su simboli bili način da se  napravi distanca od Jugoslavije ili Srbije – onda su građani očekivali  da će ta razlika nastati stvaranjem efikasnije javne uprave, stabilnošću  finansija, slobodom medija, beskompromisnom borbom protiv korupcije,  nepotizma i organizovanog kriminala i uspostavljanjem vladavine prava  kao osnovnog načela.
      Šta je stvarno urađeno
      Vjerovatno bi se  lako prebolio način usvajanja simbola da nisu druge „dnevne“ poruke bile  tako razarajuće po crnogorsko društvo. Vladajuća partija i njeni  sateliti već duže od deceniju u izbornoj kampanji podsjećaju sopstvene  građane da su „glasali protiv Crne Gore“, iako je to ponuđeno bilo kao  demokratsko pravo izbora državnog uređenja. 
      Afere se nižu i gomilaju bez  ikakvih posljedica i preuzimanja odgovornosti, korupcija, nepotizam i  organizovani kriminal cvjetaju. Građansko društvo kao ideal je razoreno,  demokratski principi ne postoje, briga o ekologiji je takva da često  stranci spasavaju dragocjene lokalitete... A Crna Gora je definisana kao  građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na  vladavini prava.
      Šta su posljedice
      Posljedice na građanina  Crne Gore su potpuni osjećaj otuđenosti od države velikog dijela  stanovništva, što je dovelo i do identifikovanja dijela građana sa  drugim državama. Zato je odgovor na pitanje - kako neko može da navija  „protiv svoje države“ - zato što režim ne čini ništa da je on osjeti  svojom, a ne zato što je taj neko „ludo dijete“. Država je toliko  postala partija da građani ne misle da je ono što je u vlasništvu  građana sinonim za državno vlasništvo.

      Jedina sigurnost koju građanin  Crne Gore sada može da osjeća jeste kada vidi da je državni aparat sile  usmjeren na njegovog političkog neistomišljenika, jer tada zna da će  biti pošteđen represije, iako i dalje neće biti zadovoljan uslovima  života, ali vidi da ima onih kojima je još gore. Ali, to vrijeme je  oročeno dok se političke prilike ne promijene, pa se ne identifikuje  druga grupa građana kao „narod koji je neprijatelj ove države“, nije se  sigurno zaboravilo kome je sve ova vlast crtala mete.
      Političke manipulacije i izlaz iz njih
      Neki  identiteti u Crnoj Gori su nastali između ostalog i kao otklon od onoga  što danas predstavljaju vladajuća partija – odnosno crnogorska vlast –  odnosno crnogorski režim jer je država poistovjećena sa partijom. To je  recimo slučaj sa nacionalno-političkim identitetom Srba u Crnoj Gori  koji mnogo manje vezuju identitet za srpstvo u ideološkom obliku (svi  Srbi u jednoj državi, Srbija kao država matica), a više za distancu od  režima.

      Tu dolazimo do tačke kako se tim identitetom potom manipuliše  - jer tačno je da je proporcionalno gledano Srba neuporedivo manje na  funkcijama u državnom aparatu Crne Gore. Manipulacija je da su primarni  motivi za to nacionalni ili etnički. Etnički razlozi ne postoje jer se  radi o istoj etničkoj grupaciji koja je u međuvremenu razvila različite  političko-nacionalne identitete, a Srbi u vlasti i nisu rijetkost ni u  rukovodstvu Demokratske partije socijalista. To znači da je motiv  diskriminacije politička podobnost, jer jednako male šanse za zaposlenje  i visoku funkciju imaju svi koji su politički oponenti vlasti.  
      Činjenica je da jednostavno više ljudi kroz identitet Srba u Crnoj Gori  izlaže to političko neslaganje što zamagljuje činjenicu da ova vlast ne  protežira Crnogorce na neki dodatan način, osim na onaj kojim zahtijeva  apsolutnu političku lojalnost. Zato isto kao što imate veliki procenata  Srba koji odbacuje veze sa Srbijom kao državom, imate i Crnogorce kojima  se smučila privatna država, koji ne žele da gledaju kako se plaća  gorivo i naređuje dolazak na proslave uspjeha reprezentacije. Na taj  doček bi svi došli kada se on ne bi pretvarao u partijski miting. 
      Čak je i veličanstven doček vaterpolista pokvaren skandiranjem pojedinaca (ilustracija)(Foto: Boris Pejović) Svi  oni jednako recimo preziru „biznismene“ iz Crne Gore koji se bahate jer  smatraju da su zadužili državu, a u stvari su je sa Šefom privatizovali.  Ono što dodatno otežava situaciju onih koji se izjašnjavaju kao Srbi su  oni koji su se nametnuli kao predstavnici Srba u Crnoj Gori, a zbog  svog ličnog političkog interesa su prihvatili projektovanu sliku o njima  samima i tako uticali na Srbe u Crnoj Gori da postanu zatvorenici  sopstvenog oponiranja, inaćenja, isključivosti, problematične  tradicionalističko-konzervativne politike koju su shvatili kao dio  nacionalnog identiteta, kao što je primijetio Bojan Baća. 
      Na taj su  način i ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i ljudi koji se izjašnjavaju  kao Crnogorci taoci istih politika i ljudi koji ih dijele ne radi  njihovih nego svojih interesa. Sa tom razlikom, što jedni od te dvije  grupe političara imaju punu političku vlast iza sebe, a drugi “samo”  pune političke privilegije.
      Pa dobro, okle sad trobojka
      Kako  sad tu trobojka ulazi u igru? Iscrtavanje trobojke na javnim površinama  crnogorskih gradova je subverzivan akt jer se radi o istorijskom simbolu  Crne Gore koji izaziva frustraciju vlasti iako je prepoznat u zakonu.  

      Ostaje subverzivan sve dok ne zađe u ideološku zonu odbrane srpstva,  obilježavanja granica srpskog mora, apsolutnog vandalizma i ne prerasta u  ogavnu političku zloupotrebu djece (slikanje trobojke na času, pa  promocija putem društvenih mreža), te jeftinu promociju i sebičluka  političara sa margine, ali i onih uticajnih koji tu takođe vide i  prostor za potencijalnu radikalizaciju. 
      Zloupotreba djece u Baru(Foto: Privatna arhiva) Kada pređe u tu zonu,  iscrtavanje trobojke predstavlja demonstraciju represije, iste one koju  primjenjuje crnogorski režim nad svojim građanima.

      Isti režim čija je  vladajuća poruka uoči lokalnih izbora u Beranama imala bilbord sa  zvaničnom zastavom i - trobojkom!
      Bilbord u Beranama tokom kampanje 2014. godine Poruke na društvenim mrežama  ukazuju da trobojka za dio crtača predstavlja, između ostalog, i period  kada nije bilo oštre nacional-političke podjele na Srbe i Crnogorce, ali  ni njihove “kolorističke” podijeljenosti, koja je produbljena 2004.  godine.  
      Svi smo država
      Zajedničko većini u Crnoj Gori je da  ne ne želi da se doček fenomenalnih crnogorskih sportista pretvara u  politički miting i obračun sa političkim neistomišljenicima. Sigurno je  da većina u Crnoj Gori ne podržava crtanje ocila preko prekrečenog  albanskog grba, ne žele da vide ni pokušaje promocije velikosrpskog  ideološkog koncepta na litijima - bez obzira da li šetaju na njima ili  ne. 
      Male su šanse da većina Crne Gore želi zloupotrebu djece u političke  svrhe (a to je DPS patentirao), niti da Radule Novović u pravom  fašističkom maniru opominje prosvjetne radnike. Bez dileme je da većina  građana želi da je normalno da je aktivni policajac nosio krst na  litiji, da nije normalno da se starica hapsi sa dugim cijevima i  lisicama, a da „predsjednik svih građana“ orgija na partijskim  skupovima. 
      Sigurno je da većina u Crnoj Gori želi solidarnost, što se  vidjelo kad god je bila kriza koja nije bila partijski proizvedena  (jedinstvo kada treba da se skupi novac za liječenje i druge humanitarne  akcije). A trobojka ima smisla kao poruka dok god je ona produžetak  onoga što je bila poruka pokreta Odupri se - mi smo država ili  modifikacija i onoga što je bila poruka Gojka Perovića - nema nama  molitve bez njih, ni njima Crne Gore bez nas.

      Trobojka može da bude i  poruka vlastima da istorija ne završava sa njima i to je sreća jer  znači da nisu ovdje zauvijek ukorijenjene tekovine koje su gajili -  korupcija, kriminal i nepotizam. To znači da ako su zarobili državu, ne  znači da su ubili društvo koje čini ovo zemlju. Društvo je više od  države i mnogo više od režima, ono ne može da se otme iznutra. Pa kao  što se Fukujami vratila istorija, tako se Milu vratila trobojka.

       
      Tri boje - troboljka
      WWW.VIJESTI.ME Kako je trobojka stigla u Crnu Goru, kako je korišćena i kako se mijenjala, šta znači i šta bi moglo da znači to što se 2020. crta po cijeloj državi  
    • Од JESSY,
      Danas, više nego ikada, je neophodno podsećati ljude da se izvor zla nalazi u duhovnom svetu nepomjanika. Duhovnost nije samo čistota i dobar moral. U najskrivenijem delu duha nalaze se dve suprotne strane, a to su svetla i mračna. O tome je pisao Ruski Teolog Vasilije Zenkovski (Problemi Prosvete u Svetlu Hrišćanske Antropologije, Pariz 1934, strana 110). Ovaj dualizam kada govorimo o duhu, nije uvek lako prepoznatljiv onima koji nisu u potpunosti upoznati sa duhovnim životom, već još uvek brinu o spoljašnjem plitkom životu. Ali, kako napredujete u duhovnom životu i kako bivate oslobođeni od spoljašnjeg života, to više iskušenja i duhovnih grešaka ima u vama. Sa većim duhovnim visinama, naše dobre namere se mešaju sa lošim namerama.
       
      U većini slučajeva to zlo koje se nalazi pri vrhu ispliva na površinu. Sa pobedama nad standardnim telesnim grehovima, bivamo iskušavani da sebe hvalimo i smatramo da smo mnogo postigli. Što više dajemo pohvalu svojim moćima to se više udaljavamo od Boga. Ako je savršenstvo u samokontroli i odbacivanju telesnih grehova onda bi mnogi filozofi, pa čak i ateisti bili spaseni, jer bi to značilo da se spasenje može steći bez Božije pomoći. Čak, iako neko uspe da suzbije strasti, zaštita od duhovnog zla je nemoguća bez Boga, jer bez Boga mi ništa ne možemo.
       
      Svetla strana duhovnosti je poniznost pred Bogom, a mračna strana su gordost i odbacivanje Boga. Tako da je savim jasno dok ne prihvatimo Boga i dok ne kleknemo pred Bogom i Njegovim veličanstvom i molimo za Njegovu pomoć, svetla strana u nama ne može da pobedi tamnu stranu. Što više poniznosti pred Bogom to manje gordosti u nama i tada svetla strana duhovnosti izbacuje napolje tamnu. Savršena poniznost znači apsolutno prihvatanje Boga, to je ubeđenje da šta god da postignemo je postignuto uz Božiju pomoć. Takođe znači apsolutno odbacivanje gordosti i ubeđenja da smo bolji  od drugih i odbacivanje ubeđenja da nam nije potrebna Božija pomoć i pomoć ljudi da nešto postignemo. Gordost znači odbacivanje Boga i ljudi i potpuna pobeda tamne strane nad svetlom unutar čoveka.
       
      Poniznost je najproduktivnija vrlina koja donosi najviše duhovnih plodova svetloj strani duhovnosti i moralnoj lepoti. Poniznošću se stiče ljubav prema Bogu i ljudima, a izbacuju se iz nas veliki neprijatelje ljubavi, gordost i mržnja.
       
      Poniznost i osećanja koja ona donosi nas podižu u sferu tajne pokajanja. Tada dolazi do veličanstvene pobede nad našom gordošću. Ali sve to zahteva veliku žrtvu, jer da bi naneli konačni udarac našoj gordosti potrebno je proći kroz bolnu i strašnu “operaciju” nakon koje naše ja više ne postoji i nakon koje je stari mrtvi čovek iz nas izbačen.   
       
      Bitnost pokajanja je voama velika, jer tada dolazi do promene u našem razmišljanju i duhovnom stanju i jer tada dolazi do smrti gordosti, a do početka života čija je osnova poniznost. Tehnički, sagledavanje spoljašnjih grehova i priznavanje istih nema bitnost samo po sebi, već onda kada dođe do pokajanja i promene u nama koja potresa naše celo biće. Tako da je pokajanje potrebno i onima koji čine spoljašnje grehove, ali i onima koji smatraju sebe duhovnim i koji ne vide svoje pređašnje grehove. Baš u tim ljiudima je gordost progutala poniznost pa je njima potreban još veći potres njihovog bića. Onima koji sebe smatraju intelektualcima je takođe potrebno pokanje kao svakom drugom čoveku, jer je duhovno zlo više unutra u čoveku nego van čoveka.
       
      Crkva nam dozvoljava da pristupimo novom dobu sveta, odnosno životu po Vaskrsenju, samo nakon pobede svelte strane duhovnosti.
       
      http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8586
       
    • Од JESSY,
      FOTO: FACEBOOK, ILIJA VUČEVIĆ / SCREENSHOT Ilija Vučević, koji je pretučen u piceriji Trg u Beogradu, jer su dvojica muškaraca mislila da je homoseksualac zbog ljubičaste torbe za psa, kaže za N1 da misli da organi reda treba da urade karakterisanje krivičnog dela, ali da se nada da će biti okarakterisan kao napad iz mržnje. "Iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga. Nisam bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu", rekao je Vučević.
        Kako je saopšteno iz MUP-a, policija je u vezi sa ovim napadom uhapsila dve osobe.
      Vučević je za N1 objasnio šta se te večeri dogodilo.
        - Supruga i ja smo, sa dvoje prijatelja i psom, izašli na piće, a posle toga svratili u piceriju Trg. Moj drug je stao u red, ali nije mogao sve sam da ponese, pa me je zamolio da mu pomognem. Optužila su me dvojica momaka da ulazim preko reda, na šta sam ja rekao da smo zajedno, što su oni shvatili da smo par. Videli su i moju torbu za psa, a to im je bio znak da smo homoseksualci. Krenuli su verbalni napadi, a onda i fizički - kaže Vučević.
      Kako kaže, uvrede koje su mu upučivali bile su homofobične.
        - Iako ja nisam našao za shodno da im se pravdam, smatrao sam da nije u redu da to govore i rekao sam im to. To je možda bila jedina moja krivica, što sam se usudio da odgovorim, što nisam ćutao - kaže on.
      Dodaje da su ljudi pokušali da spreče tuču.
      - To je veoma mali prostor, ispalo je da su prilikom razdvajanja mene ljudi držali, a napadače nisu uspeli, pa sam završio kao boks vreća - kaže.
      Ističe da je policija brzo stigla.
      - Moja supruga je zaustavila dalji napad tako što je pokazala burmu, tek na to su napadači pobegli. Ona je odmah zvala policiju, za pet minuta su stigli i policija i Hitna pomoć - kaže Vučević.
        Vučević od posledica ima razbijenu arkadu i tri polomljena, odnosno dislocirana, zuba. - Druge povrede, osim nagnječenja i modrica, srečom, nisam imao - kaže.
      Nada se da će moći da identifikuje napadače, a dodaje da to "nisu bili mladići koji su nesvesni svojih postupaka, već su ljudi od 25, 26 godina".
      - Nadam se da će policija uzeti izjave od svih svedoka, kao i da će iz picerije ustupiti snimke - navodi Vučević.
        Ističe da karakterisanje krivičnog dela treba da urade organi reda i pravosuđe, kao i da se "usuđuje da im veruje".
      - Nadam se da će biti okarakterisano kao napad iz mržnje, iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga - kaže.
      Kako kaže, nije bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu. - Koliko nisu sigurni nigde. Hvala ljudima koji se sa tim problemima susreću svakodnevno, jer su našli vremena da meni izraze podršku u ovome što se desilo - kaže Ilija Vučević.
       
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ilija-vucevic-napad-beograd/tvsl9hl
       
×
×
  • Креирај ново...