Jump to content
  1. Tavita

    Tavita

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Agnostik,
      Ovo je tema koja dodire i veru i istoriju.
       
      Kako je bilo moguce ostvariti san Dositeja Obradovica i kasnije Vuka Karadzica o Srbima tri vere. Gde smo Srbi pogresili, na toj ideji i sta smo trebali uraditi drugacije.
      Ili smo trebali vise raditi da Muslimani ostane u Srbiji, skolstvo oduzeti crkvenoj organizaciji ili nesto trece.
      Koliko je to bilo moguce, ako je bilo ikad uopste moguce.
    • Од Милан Ракић,
      Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

      Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine.
      Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

      „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu.
      Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić.
      Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

    • Од Милан Ракић,
      Sudsko veće Specijalnog suda osudilo je za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije na po 30 godina zatvora bivšeg šefa Državne bezbednosti Radomira Markovića i bivšeg šefa beogradskog centra DB Milana Radonjića, dok su druga dvojica optuženih dobili po 20 godina zatvora.

      Sudsko veće je uz presudu donelo i rešenje po kojem se Radonjiću i Romiću produžava mera kućnog pritvora. Oni su, podsetimo, tokom postupka pušteni iz pritvora, a ta mera im je zamenjena kućnim pritvorom. Svo to vreme biće im uračunato u kaznu.
      Operativci DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, dobili su po 20 godina zatvora.
      Obrazlažući presudu, sudija Snežena Jovanović rekla je da je sudsko veće većinom glasova odlučilo da su optuženi krivi što su 11. aprila 1999. godine, po nalogu nepoznate osobe, sa umišljajem ubili vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, beogradskog novinara Slavka Ćuruviju.
      Prema navodima tužilaštva, Ćuruvija je ubijen sa željom da se ograniči sloboda medija i očuva moć i vlast, čije je predstavnike Ćuruvija javno kritikovao.
      Izricanju presude prisustvovali su Marković, Radonjić i Romić, dok je Kurak u bekstvu i nije dostupan pravosudnim organima Srbije.
      Prilikom dovoženja u Specijalni sud bivšeg načelnika RDB Radomira Markovića, koji se nalazi na odsluženju zatvorske kazne za druga dela, deo Ustaničke ulice bio je blokiran, a ceo kraj je obezbedjivao veliki broj policajaca.
      Izricanju presude prisustvovali su i generalni direktor RTS i nekadašnji glavni i odgovorni urednik magazina Evropljanin Dragan Bujošević, lista čiji je vlasnik bio Slavko Ćuruvija, kao i novinari Vukašin Obradović, Milan Ćulibrk, Nenad Stefanović, Radomir Diklić i drugi.
      Četvoricu optuženih tužilaštvo je teretilo da su „sa umišljajem i iz niskih pobuda ubili Ćuruviju 11. aprila 1999. godine između 16.38 i 16.55 u prolazu zgrade u Svetogorskoj ulici kod broja 35“.
      Prema navodima optužnice oni su funkcionisali kao organizovana kriminalna grupa, gde je svako znao svoju ulogu i zadatak.
      Radomir Marković, načelnik RDB-a je izdao usmene naloge da se Ćuruvija prati bez odluke suda, a potom i ubije po nalogu NN osobe.
      Njegove naloge sproveo je, prema optužnici, Milan Radonjić, koji je upravo iz tog razloga doveden na mesto načelnika Beogradskog centra RDB-a. Ćuruviju je, prema ovoj verziji događaja, ubio Miroslav Kurak, rezervista službe, a saučesnik mu je bio Ratko Romić, inspektor u Drugom odeljenju RDB-a.
      Trojica optuženih koja su prisustvovala suđenju negirala su svoje učešće u ubistvu Ćuruvije. Radomir Marković, optužen da je po nalogu N.N. lica podstrekao druge optužene na teško ubistvo, rekao je na početku sudskog postupka da se optužnica temelji na insinuacijama. „Nije mi problem da priznam ovo krivično delo jer sam već osuđen na 40 godina, ako će to pomoći Srbiji, ali moram da učestvujem aktivno, jer je ova optužnica napisana da bi se dala istorijska ocena jednoj vlasti“, rekao je Marković.
      Milan Radonjić, koji je po optužnici sprovodio Markovićeve naloge, je takođe negirao da je počinio zločin koji mu se stavlja na teret.
      On je iznoseći odbranu insistirao da su njegovi postupci motivisani isključivo profesionalnim razlozima. Radonjić je kazao da je po dolasku na čelo beogradskog RDB-a počeo da se upoznaje sa dokumentacijom i da je tada saznao da je Ćuruvija pod merama i da postoji mogućnost da narednih dana izvrši primopredaju sa nepoznatom osobom i ode u Crnu Goru.
      Po sopstvenim rečima, on je izdao nalog da se Ćuruvija prati, kako bi se identifikovao njegov kontakt. Radonjić je naglasio da ne postoji ništa neobično u tome što je tražio da bude konstantno obaveštavan o kretanju objekta i da on to traži u svim slučajevima.
      Bivši načelnik Beogradskog centra RDB-a je kazao da je obustavio pratnju Ćuruvije kada je identifikovan njegov kontakt negirajući povezanost sa ubicama. Vest o Ćuruvijinom ubistvu sačekala ga je, kako je rekao, na porodičnom ručku.
      Četvrtokrivljeni Ratko Romić, svojevremeno Glavni obaveštajni inspektor u Drugom odeljenju RDB-a je takođe na početku postupka istakao da tužilaštvo nema slučaj.
      „Ako tužilac pokaže dokaze, ja sam spreman da potpišem sporazum o priznanju krivice za krivično delo koje nisam učinio“, istakao je Romić. On je kazao da je na dan ubistva bio na svom radnom mestu i da bi njegov odlazak bio primećen.
      Miroslav Kurak, optužen da je neposredni izvršilac ubistva Slavka Ćuruvije nalazi se u bekstvu i njemu je suđeno u odsustvu.
      Presuda Specijalnog suda nije konačna i stranke u postupku imaju pravo žalbe.
      UNS: Presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije veliki dan za srpsko novinarstvo i pravosuđe
      Udruženje novinara Srbije (UNS) pozdravlja presudu kojom su optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije Radomir Marković i Milan Radonjić osuđeni na po 30, a Ratko Romić i Miroslav Kurak na po dvadeset godina zatvora i traži da državni organi pronađu i kazne neposrednog izvršioca ubistva novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“.
      UNS očekuje da Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu koje je donelo Sudskog veća u sastavu Snežana Jovanović, Dragan Milošević i Vladimir Mesarović i traži da državni organi što pre privedu pravdi Miroslava Kuraka kojem je suđenu u odsustvu i nalazi se u bekstvu.
      UNS ističe da je današnje izricanje presude značajan čin koji treba da znači početak kraja nekažnjivosti zločina nad novinarima u Srbiji i važan dan za srpsko novinarstvo i pravosuđe.
      UNS podseća da je presuda koja je izrečena 20 godina nakon zločina i četiri godine od početka suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije posledica istrajne borbe njegove porodice, kolega novinara i rada Komisije za istraživanje ubistava novinara.

    • Од Милан Ракић,
      Izricanje kazne doživotnog zatvora – koju Radovan Karadžić, a.k.a. Dabić, neće odrobijati na mestu zločina, u bosanskom, nego u nekom belosvetskom KP domu Zenica – propraćeno je znakovitom samozatajnošću zvaničnog Beograda, Kitaj Goroda, Slavskog Pojasa i ostalih selendri i prigradskih naselja smeštenih jedna preko druge u srcu prestone Magakasabe.

      Zašto se srpska truba nije čula s Kosova, zašto se četnici nisu spremili, zašto je samo Šešelj smogao snage da u (za njega) neuobičajeno učtivoj formi promrsomudi nešto o „skandaloznosti“ presude, nije baš najjasnije, ali nije sasvim ni nejasno; u Srbiji, naime, i ostalim „srpskim zemljama“ svi (uključujući i vrapce) – ko svesno, ko intuitivno – znaju da su glavni krivci za bosanski (i ne samo bosanski) pičvajz izmakli ruci slepice pravde, a da je u čitavoj toj krvavoj koreodrami Karadžić samo nastupao u ulozi takozvanog veselnika.
      Pre nego što zađemo u sitna crevca, mlađahnijim čitaocima treba objasniti da je u usmenoj tradiciji našeg naroda „veselnik“ vočić koji se pripušta na kravu da je, klinačkim rečnikom, „napali“, da bi ga – kad rasni bik preuzme stvar – oterali motkama, upregli u plug ili – najgori scenario – odveli na klanicu.
      Nemojte sad doći u napast i pomisliti da će Karadžić robijati na pravdi Boga – tim pre što to ni njegovi doskorašnji intimusi ne misle – daleko od toga; dobio je ono što je zaslužio, možda i manje, ja ovde samo govorim da su ga pravi autori i projektanti pokolja u BiH, a i šire, upravo svojevremeno i odabrali da bi – kad (i ako) stvar propadne – umesto njih dobio to što je dobio ili čak i više.
      Devedesetih je svaka „srpska zemlja“ imala po jednog Dabića, koje je pravovremeno odabrala nacionalna regrutna komisija, kojoj – nemojte biti naivčine – Milošević uopšte nije bio šef. I on je bio samo „veselnik“, glavni doduše, alfa mužjak, ponekad pripuštan na kravu, ali ipak samo izvođač radova.
      Jednoj srpskoj zemlji šef je bio milicaj, drugoj magacioner, Bosni i Hercegovini – draguljima u srpskoj kruni – zapao je psihijatar koji je, uzgred, bio i stihoklepac, stvar vrlo važna za našu priču. Regrutna komisija je, naime, stihoklepca – kada je za to kucnuo čas – oglasila velikim srpskim pesnikom, podsetila ga na „korijene“, a posle je sve išlo kao po loju. Znate priču. „Rašo, sokole, da osvetimo Kosovo.“ I pročaja.
      Eto, tako je Karadžić-Dabić krupnim koracima zakoračio u istoriju koju su mu pisali u Beogradskim mutlacima, ali se relativno brzo obreo, najpre u dubokoj ilegali, potom u haškoj apsani. Članovi pak regrutne komisije su u miru, veselju i prosperitetu proživeli svoje živote i završili kao imena na uličnim tablama. Konkurs za novu regrutnu komisiju je upravo u toku.
      Magacioner, milicaj i psihijatar će se lako naći.
      Oj, Srbijo, zemljo veselnika.
      by BAS

    • Од Милан Ракић,
      Sud je Maji Milodanović naložio da plati 20.000 dinara jer nije vakcinisala dete. Pošto nije platila kazna je preinačena u zatvorsku. Prema njenim rečima, policija je triput dolazila da je hapsi, ali je na kraju uspela da se dogovori sa sudom i da kaznu plati na nekoliko rata

      Subotičanka Maja Milodanović kažnjena jer je odbila imunizaciju trogodišnjeg sina - novčana kazna preinačena joj je u 20 dana zatvora, pišu "Večernje novosti".
      I pored apela lekara o obaveznoj imunizaciji dece, kao i odluke brojnih vrtića da prilikom upisa traže uverenje o primljenoj vakcini, mnogi roditelji i dalje ne žele da vakcinišu svoje dete, navodi list.
      Zbog toga, rame uz rame, iza rešetaka sa najvećim prestupnicima zamalo se nije našla Subotičanka Maja Milodanović, samohrana majka, koja je odbila da vakciniše trogodišnjeg sina i zbog toga dobila kaznu od 20 dana zatvora. 
      Pre zatvorske kazne, Milodanovićeva je prema odluci Prekršajnog suda morala da plati 20.000 dinara jer nije vakcinisala dete. Prema njenim rečima, policija je triput dolazila da je hapsi, ali je uspela da se dogovori sa sudom i da kaznu plati na nekoliko rata. 
      "Verujte, da sam imala kome da ostavim dete, otišla bih da robijam. Ali, kada su mi policajci rekli da će dete smestiti u dom, dok sam ja u zatvoru, tada sam se uplašila. Molila sam ih da to ne rade i molila sud da mi dozvoli da platim kaznu. Pre toga nikakvu opomenu nisam dobila, samo poziv za sud, kaznu, a potom i da se ona preinačava u zatvor. To se nekako rešilo, sada se ništa ne dešava, pitanje je šta će biti kada ponovo odemo na sistematski, ne znam da li će me ponovo tužiti, 
      rekla je za "Novosti" Maja, inače, student bez stalnih primanja. 
      Na isključiv stav da ne dozvoli da njeno dete primi MMR vakcinu, Subotičanka se odlučila jer je videla efekat prve vakcinacije. 
      "Dečak je primio samo prvu vakcinu pentaksina i posle nje mu je opao imunitet, stalno je bio bolestan, i onda sam odlučila da potpišem da odbijam vakcinu. Iza svoje odluke stojim i sada. Da su to one stare vakcine, možda bih i dala, ali ovako zaista ne želim. Vakcinisanje treba da bude stvar izbora roditelja, da sam odluči šta želi za svoje dete, a ne da nas ovako kažnjavaju. Time ništa nisu postigli, jer većina nas od te namere neće odustati", navodi ona. 
      Ovaj slučaj nije usamljen. Iako je vakcinacija u našoj zemlji obavezna i lekari apeluju da deca prime sve što je propisano i ukazuju na posledice, koje mogu biti i fatalne, stavovi roditelja su podeljeni, dodaje list. 
      Po novom Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ukoliko se odbije obavezna imunizacija, kazne su od 30.000 do 150.000 dinara. Sprečavanje obavezne imunizacije smatra se prekršajem, a lekari su dužni da obaveste sanitarnu inspekciju ukoliko roditelji odbiju da vakcinišu dete.

       
×
×
  • Креирај ново...