Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Епископ бачки Г. Иринеј о саопштењу Епископа западноамеричког Г. Максима: Опасни портпароли

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити.

Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне.

Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом  решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере.

Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим?

Изворник: Епархија бачка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Надам се пензионисању владике Максима у мају...

А што? Зар он не ''брани'' васељенску патријаршију? и зар није млад за пензију?

Зар није Авва клирик васељенске? :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ценим епископа бачког г. Иринеја и верујем да ће његов труд на многим пољима изаћи пред Господа. Дајем себи право, можда и погрешно, да оценим његово деловање у извесним ситуацијама сасвим у маниру политичког популизма. Није потребно да човек који је толико уложио у своје образовање и дело свог епископског достојанства, толико често коментарише углавном популарне теме, да нам је већ у неку руку обљутавила со његове мудрости. Читајући овај предугачки и аутоафирмишући текст очекивала сам да ће макар једном речју поменути актуелни проблем етнофилетизма који раздире јединство две помесне сестринске Цркве, Српску и Румунску а при чему је улога дотичног у целој ствари велика, тек жалост, то питање није тренутно актуелно, кад ће бити, не замо. Само знам поуздано, јер потичем из тих крајева, да у Источној Србији постоји већ озбиљан број свештеника РПЦ који раде паралелно са нашом свештеницима. За Румуне је то питање итекако актуелно, очигледно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Надам се пензионисању владике Максима у мају...

... и после на Хаваје, да у миру проводи пензионерске дане:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, ronin рече

... и после на Хаваје, да у миру проводи пензионерске дане:D

To može da "knjiži" i kao kanonsku posetu

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Debela Berta рече

да нам је већ у неку руку обљутавила со његове мудрости. 

persiraš sama sebi ili pretenduješ da poznaješ kome je obljutavio a kome nije?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иринеј је изванредан, и човек је цркве. Ово је позив на саборност, а са других страна се види да се не чује овај позив на здрав разум, на фактичко. Чак је и ОУН имао негативну примедбу на интерференцију Цг у Укријинско питање. Насиље постоји и умножено је. Не можемо затрпавати главу као нојеви.     

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Надам се пензионисању владике Максима у мају...

" Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац?.."  (e.Irinej)

:POPOcorn1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Bokisd рече

" Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац?.."  (e.Irinej)

:POPOcorn1:

Спремаш се за филмски маратон?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тебе Аво  @Zoran Đurović треба посебно каштигати, јер се расписујеш по овим темама, а нећеш да дођеш у нашу авлију на Раскол се захуктава. 

:D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије прославкио небеског покровитеља. - Поздравно слово Патријарха српског и орден Светог цара Константина
      Служењем Свете архијерејске Литургије на празник Преподобног Онуфрија Великог, 15. јуна 2019. године, у Успенском храму знамените Кијево-печерске лавре - древне колевке монаштва и духовности, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије обележио је своја два значајна јубилеја: 75. рођендан и 5-годишњицу устоличења на древну кијевску катедру.
      Том приликом, Његовом Блаженству су саслуживали: митрополит одески и измаилски  Агафангел, митрополит хустски и виноградовски  Марк, митрополит каменец-подољски и городокски Феодор, намесник Кијево-печерске лавре митрополит вишгородски и чернобиљски  Павле; председник одељења Спољних црквених послова УПЦ митрополит бориспољски и броварски Антоније; митрополит дњепропетровски и павлоградски Иринеј,митрополит ровенски и острожски Вартоломеј, митрополит туљчински и брацлавски Јонатан, митрополит тернопољски и кременецки Сергиј, митрополит николајевски и очаковски Питирим, митрополит хмељницки и староконстантиновски  Антоније, као и велики број свештеника и свештеномонаха Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије.
      По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, као званични представник Српске Православне Цркве свечаностима је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније, викар Патријарха спрског и старешина Подворја Српске Цркве у Москви.
      Молитвену радост за Његовим Високопреосвештенством су поделили и остали представници помесних православних Цркава: митрополит картагински гМелетије (Александријска Православна Црква), митрополит вострски Тимотеј (Јерусалимска Патријаршија), митрополит сингапурски  Сергије, егзарх за Југоисточну Азију (Руска Православна Црква), Митрополит корсунски г. Антоније (Руска православна црква), митрополит зугдидски г. Герасим (Грузијска православна црква), Митрополит ловчански г. Гаврило (Бугарска православна црква), митрополит томасоски Исаија (Кипарска Православна Црква), Архиепсикоп прашки Михаил (Православна Црква Ћешских земаља и Словачке), епископ гајновски Павле (Пољска Православна Црква), архимандрит Атанасије (Јанош) (Румунска Православна Црква) и протојереј Назарије Полатајко (Православна Црква у Америци).
      На Малом входу,је Блажењејши Митрополит Онуфрије  архиепископа ровењковског и свердловског Пантелејмона наградио титулом митрополита, док је у чин архиепископа увео ректора Почајевске богословије епископа шумског Јова, Епископа ивано-франковског  Серафима, епископа овидиопољског  Аркадија и епископа јужненског Диодора.
      Празничну проповед после читања Јеванђеља о подвижништву Преподобног Онуфрија Великог одржао је митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије.
      У име клира и верника Украјинске Православне Цркве митрополит одески и измаиљски Агатангел је честитао Високопреосвећеном Митрополиту Онуфрију значајне јубилеје, уручивши му високо одликовање Украјинске Православне Цркве - орден Светог и благоверног кнеза Владимира Великог. 
      Високо одликовање СПЦ митрополиту кијевском Онуфрију – орден св. цара Константина
      На предлог Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве је Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију доделио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог цара Константина. Ово одликовање „за ревносно и пожртвовано служење у љубави, као и за истрајну, храбру, постојану, достојну и исповедничку одбрану јединства свете Православне Цркве Христове“ Његовом Блаженству је уручио епископ моравички гАнтоније, викар Патријарха српског.
      Том приликом је епископ Антоније прочитао и поздравно слово Његове Светости Патријарха српског  Иринеја, упућену митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију поводом његове 75-годишњице рођења и 5-годишњице устоличења на кијевску катедру. У своје лично име, владика Антоније је митрополиту Онуфрију уручио икону празника Силаска Светог Духа на апостоле.
      За време богослужења, заједно са хоровима Кијево-Печерске лавре, одговарао је и хор из Србије.
      .
      Поздравно слово патријарха српског Иринеја упућено митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију
      Ваше Блаженство,
      Блажењејши митрополите кијевски и све Украјине
      г. Онуфрије,
      љубљени у Христу Брате и Саслужитељу!
      Целивајући Вас у љубави у Христу, срдачно и топло Вас поздрављам.
      Итекако ми је драго [toимам ту могућност да Вас поздравим данас са духовном свечаношћу Вашег Блаженства - успоменом на Вашег небеског покровитеља.
      Данашњи празник је дан прослављања Ваших духовних напора и дан успомене на Ваше монашке завете чистоте, светости и молитве, које сте примили. За сваког монаха тај дан је попут одсјаја долазеће неисказане небеске радости, коју је Господ припремио за све оне који Га љубе (1 Кор 2,9).
      Ви сте ступили на пут монаштва у годинама док сте се учили у mосковским духовним школама, у обитељи Свете Тројице код Преподобног Сергија Радоњешког, великог руског подвижника, који је молитвом и светошћу живота ујединио руски народ. Тамо сте узрастали како би се затим вратили у родне крајеве и донели духовни дар Преподобног Сергија у западне земље древне Руси, на земљу Черновцов и Буковини, где сте достојно провели архијерејску службу и одакле сте били изабрани на кијевску катедру, мајку свих руских градова.
      У Српској Цркви Вас познају као изузетног архипастира који данас, на челу више хиљада нових исповедника православне вере, храбро одолевате пред непријатељима Православља. Украјинску земљу је погодило велико искушење вере, бола и туге. Међутим, како наше смирење лично и наш Свети Синод и сви архипастири Српске Цркве, тако и сво наше монаштво, свештенство и сав благочестиви наш народ, верујемо у Христову победу и молимо се за спасење Свете Руси, чије је срце град Кијев. Нека би Господ дао да Ваша паства изађе из те страшне борбе овенчана славом и духовно ојачана, као што јој и приличи у њеној благодатној обнови, части и величини.
      О томе се моле и пoворке светих Божјих угодника на небу и о томе се молимо и дви ми недостојни овде на земљи. Нека би Вам "Подвигоположник" Господ даровао духовну радост и телесну снагу, како би на многа и блага лета исправно управљали речју истине Христове на свештеном трону кијевске крстионице.
      Ваш сабрат и самолитвеник,
      Вашег Блаженства увек предани и у љубави Христовој Сабрат и Саслужитељ,
      Архиепископ пећки,
      митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,
      Председник Свештеног Синода
      Епископ моравички Антоније подсетио на став Српске Цркве о ситуацији у Украјини
      После свечаног обележавања два значајна јубилеја: 75. рођендана и 5-годишњице устоличења на древну кијевску катедру Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, Његово Преосвештенство епископ моравички  Антоније дао је изјаву за украјинске медије. Владика је подсетио на званични став Српске Православне Цркве о ситуацији у Украјини: „Ми не познајемо другу Православну Цркву у Украјини осим оне на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Према томе, никакве структуре које су формиране од стране Константинопоља ми не признајемо.”
      Према његовим речима, оно што је једна помесна православна Црква учинила (у овом случају Константинопољска), ниједна друга није признала. Једино могуће решење поменуте ситуације јесте дијалог.
       
      Извор: Подворје Српске Патријаршије у Москви
    • Од Логос,
      Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, бесједећи на „Видовданским вечерима“ у Затону код Бијелог Поља, пред црквом Светог Јована Крститеља и Претече, казао је да „такву пошаст, каква је данас у Црној Гори нијесмо доживјели ни од једног непријатеља у историји, јер ниједан непријатељ није одузимао наше светиње“.
       
      – Било је рушења светиња и страдања, али ниједна окупаторска власт није прекњижила наше светиње на било коју државу, него су биле и остале Божји домови. Оно што је било остаје и нико није хтио себи да присвоји. У овом времену имамо тај грдни наум, да оно што је божије, Богу посвећено и што је црквено и свето, да нека власт, и то атеистичка власт и партијска памет, са свим својим ограничењима и фанатизмом хоће да преузме и да располажу како они знају да располажу, бесједио је Епископ Јоаникије, који је одговорио на „бригу власти о заштити културних добара у Црној Гори“.
      Било би, како је навео, боље да народу дају одговор на питање шта је са покраденим културним благом из цетињских музеја, ко их је опљачкао и гдје је завршило.
      –Нестало је више од 2000 културних добара. Наша власт ћути као заливена и није дала одговор шта је било са тим културним добрима. Шта је било са тим културним добром, ко их је попљачкао и где су завршила, упитао је Епископ Јоаникије.
       
      Извор: ИН4С
    • Од Логос,
      У оквиру циклуса предавања Служење и различите службе у Цркви, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, у четвртак 28. фебруара 2013. године, беседио је пред слушаоцима сабраним у свечаној дворани Задужбине Душана Радића у Суботици, на тему Службе као благодатни дарови у најранијој историји Цркве. Из архиве доносимо звучни запис овог надахнутог предавања. Звучни запис смо преузели са званичне интернет стране Радио Беседе.
       
       
       
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поручио је данас да је српство мјера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи. Да бисмо сачували себе, сматра владика, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. Поуку Преосвећеног владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у цијелости:
      Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо. У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи.
      Зашто? Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели.
      Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање.
      Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје!
      Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи!
      Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик!
      Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање!
      Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове!
      Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање!
      Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније!
      Није српство славити Славу, а псовати Име Божије!
      Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо!
      Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души!
      Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас!
      Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу!
      Није српство критиковати друге, већ исправљати себе!
      Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге.
      Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“
      Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо.
      У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања.
      Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева.
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Create New...