Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Епископ бачки Г. Иринеј о саопштењу Епископа западноамеричког Г. Максима: Опасни портпароли

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити.

Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне.

Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом  решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере.

Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим?

Изворник: Епархија бачка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Надам се пензионисању владике Максима у мају...

А што? Зар он не ''брани'' васељенску патријаршију? и зар није млад за пензију?

Зар није Авва клирик васељенске? :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ценим епископа бачког г. Иринеја и верујем да ће његов труд на многим пољима изаћи пред Господа. Дајем себи право, можда и погрешно, да оценим његово деловање у извесним ситуацијама сасвим у маниру политичког популизма. Није потребно да човек који је толико уложио у своје образовање и дело свог епископског достојанства, толико често коментарише углавном популарне теме, да нам је већ у неку руку обљутавила со његове мудрости. Читајући овај предугачки и аутоафирмишући текст очекивала сам да ће макар једном речју поменути актуелни проблем етнофилетизма који раздире јединство две помесне сестринске Цркве, Српску и Румунску а при чему је улога дотичног у целој ствари велика, тек жалост, то питање није тренутно актуелно, кад ће бити, не замо. Само знам поуздано, јер потичем из тих крајева, да у Источној Србији постоји већ озбиљан број свештеника РПЦ који раде паралелно са нашом свештеницима. За Румуне је то питање итекако актуелно, очигледно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Надам се пензионисању владике Максима у мају...

... и после на Хаваје, да у миру проводи пензионерске дане:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, ronin рече

... и после на Хаваје, да у миру проводи пензионерске дане:D

To može da "knjiži" i kao kanonsku posetu

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Debela Berta рече

да нам је већ у неку руку обљутавила со његове мудрости. 

persiraš sama sebi ili pretenduješ da poznaješ kome je obljutavio a kome nije?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иринеј је изванредан, и човек је цркве. Ово је позив на саборност, а са других страна се види да се не чује овај позив на здрав разум, на фактичко. Чак је и ОУН имао негативну примедбу на интерференцију Цг у Укријинско питање. Насиље постоји и умножено је. Не можемо затрпавати главу као нојеви.     

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Надам се пензионисању владике Максима у мају...

" Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац?.."  (e.Irinej)

:POPOcorn1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Bokisd рече

" Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац?.."  (e.Irinej)

:POPOcorn1:

Спремаш се за филмски маратон?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тебе Аво  @Zoran Đurović треба посебно каштигати, јер се расписујеш по овим темама, а нећеш да дођеш у нашу авлију на Раскол се захуктава. 

:D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, на Духовски понедељак, 17. јуна 2019. лета Господњег, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму свештене обитељи манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у Београду.
       
      Његовом Преосвештенству саслуживало је бројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и других епархијâ наше помесне Цркве. У наставку Свете Литургије, Владика Иларион је служио четрдесетодневни парастос новопрестављеног схиигуманији Анастасији, која се у Господу упокојила 8. маја 2019. лета Господњег.

    • Од after_silence,
      NE MUČI SEBE!
      Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"
      U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
      Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
      U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.
      U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.
      Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.
      Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.
      Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.
      Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!
      Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.
      Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.
      Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.
      Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.
      Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.
      Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".
      Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?
      Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.
      Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.
      Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
    • Од Логос,
      На Духовски понедељак, који је и слава Светототројичног храма, подворја Московске Патријаршије у Београду,  17. маја 2019. године у 9 часова звона руске цркве Свете Тројице означила су почетак торжествене Литургије.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је светом Литургијом уз саслужење домаћина протојереја Виталија Тарасјева, старешине цркве Свете Тројице, и свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке: протојереја-ставрофора Трајана Којића, старешине цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка; и Николе Трајковића, старешине цркве Свете Петке на Чукаричкој падини; протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичне цркве у Земуну; војног свештеника Саше Совиља, старешине параклиса Светог Луке Симферопољског на Војно медицинској академији; kао и јереја Ивана Делића из Епархије банатске епархије.
      На величанственој Литургији саслуживали су и протођакон Стеван Рапајић, ђакони Александар Секулић и Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијаиловић.
      Протојереј Виталие Тарасјев је, после Литургије, заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју што је богослужио у Светотројичној цркви на Ташмајдану:
      -Данас смо се помолили за све хришћане. Посебно смо се помолили да Господ сачува Цркву своју од раскола и унутрашњих трзавица. И та молитва је утеха свакоме од нас, пошто сви ми осећамо ране на Телу Христовом, односно, све оне несреће које се дешавају у Православној Цркви. Јер, по речима Светог апостола Павла, када страда један уд, сви удови страдају. И када се један уд радује, сви остали се радују.
      У ово тешко време када се нарушава вековно канонско устројство односа између помесних аутокефалних Православних Цркава и односи унутар православне породице, Ви сте, Ваша Светости, принципијелно заједно са архијерејима Српске Православне Цркве стали на страну светих канона, светог предања и апостолских правила који су нама животно важни. Изражавам нашу велику благодарност за љубав, стрпљење и време које издвајате за нашу Светоројичну цркву.
      На молитвени спомен на величанствени празник и бескрајну подршку Подворју Руске Православне Цркве, старешина храма протјереј Виталиј Тарасјев је, у име Црквеног одбора и свих чланова руског Светотројичног храма у Београду и, првенствено са благословом Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, уручио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју сребрно кандило које симболизује пламен вере и пламен Серафимовске молитве.
      О самом празнику, заокружењу обећања које је Господ Бог дао људима и испунио га пославши прво Сина свога Јединороднога међу људе, који је провео неко време проповедајући Реч Божју, и који је за искупљење грехова целокупног човечанства био предан, осуђен и разапет на Крсту, и који је испунио такође обећање о Васкрсењу, казивао је Свјатјејши Патријарх Иринеј:
      -Молим се Господу и Духу Светоме да нас све уразуми и да будемо на правом путу који води Господу. Поменуо сам да Руска Православна Црква има великих искушења, али не само она. Испуњавају се речи нашега Спаситеља када је рекао: Гонили су мене, гониће и вас. Православље је гоњено, али никада није убијено, никада није лишено живота на овој планети. Господ је са праведнима. Ми верујемо да је Господ са нама који страдамо за име Божје. Сила Крста и моћ Господња је велика и верујем да неће дати да непријатељ надвлада.
      Патријарашки благослов и награде за радове на тему житија словенских просветитеља Ћирила и Методија примили су: Сара Божанић, Дарија Јаблановић и Маријаника Тарасјев.
      Прослави славе Светотројичног храма присуствовали су, између других узваница и пријатеља, амбасадор Руске Федерације у Србији г. Александар Чепурин, г. Храпунов из Трговинске привредне коморе; министар за технолошки развој и иновације г. Ненад Поповић; директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, као и многе личности из културног и јавног живота престонице.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
×
×
  • Create New...