Jump to content
  1. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Литургија је служена у Саборном храму Васкрсења христовог у Ваљеву, а потом у просторијама Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ приређена је трпеза љубави у знак благодарја сестрама за сва добра која чине, како за богослужбени живот храма Васкрсења Христовог, тако и све суграђане којима пружају руку помоћи баш како су чиниле мироносице у првим вековима Хришћанства.     У име братства храма, свештеник Александар Филиповић уручио им је књиге „Свето причешће – лек бесмртности“, аутора Преосвећеног Епископа бачког др Иринеја, које је управо новосадски архијереј послао на дар браћи и сестрама у Ваљевској епархији. Свака сестра је добила по три примерка – један за себе, а два за своје ближње, како би књига допрла до што више богочежњивих душа.   Сваки долазак на свету Литургију прилика је да се подсетимо да је управо она, заједно са Светим причешћем, оно што чини Цркву. Овај свет је створен ради сједињења са Богом, а то остварујемо учешћем у светим тајнама. Црква је кроз векове бивала гоњена, али су хришћани увек налазили начин да се причесте: у шумама, пустињама, тамницама... Зато, ми који исповедамо да смо хришћани у овом свету, који у злу лежи, треба да посведочимо хришћанску љубав према Богу и међу собом по узору на бројне Свете Божје људе које прослављамо, рекао је у литургијској проповеди свештеник Дејан Трипковић.   Управо о томе, како се из наслова да закључити – „Свето причешће – лек бесмртности“ говори и књига, својеврстан практикум и одбрана литургијског живота у условима напада оних који га нису искусили, коју је написао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), објављена у издању Издавачке куће „Беседа“ Епархије бачке. Свестрани ерудита, духовно рођен у ваљевским Ћелијама крај богомудрог оца Јустина, владика Иринеј је сабрао фундаментална богословска учења о светој тајни неопходној за спасење сваке душе, поткрепивши их мноштвом примера из богослужбених пракси Православних Цркава кроз историју. Пишући једноставним језиком уз, за овакав дискурс наметнут у јавности неопходан академски ниво, владика Иринеј објашњава да је света тајна причешћа од памтивека била и остала извор здравља (и телесног и духовног) и да су јој као таквој приступали и приступају свештеници и верници, без обзира на то да ли су у том тренутку од нечега боловали или не. „Од причешћа се за ове две хиљаде година нико није заразио, чак ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих болести“, истиче бачки архијереј, уз опаску на ситуацију коју данас имамо у време епидемије вируса корона – „како то да бивају заражени они који у цркву не иду, камоли да се причешћују?“ Дакле, реч је о свеколико корисном штиву које би данас сваки хришћанин требало да прочита и подели са својим ближњима, будући да смо сви који смо одабрали да живимо хришћански изложени свакаквим малициозним и нимало искуствено утемељеним нападима за „неодговорно понашање“ и томе слично.   -Вредност ове књиге је непроцењива. Она говори о ономе што је центар хришћанског живота, центар Литургије – светом причешћу. Многи људи се питају зашто смо се ми определили да недељу проводимо у цркви, да постимо, страдамо и да у овом свету трпимо велика искушења. Разлог свему томе је наша боголикост и ми смо то препознали у Цркви, одлучили да кренемо путем Христовог васкрсења, јер је њиме нама омогућено да учествујемо у Његовој љубави у вечности. Свако од нас је, уверен сам, осетио Божју благодат кроз умиљење, сузе, топлину... То је залог који се нама даје да истрајемо на хришћанском путу, који преко крста води у васкрсење, рекао је свештеник Александар Филиповић приликом даривања књиге „Свето причешће – лек бесмртности“. Питање преношења вируса корона преко кашичице у светој тајни причешћа смислено је само онима који нису осетили Божју благодат и не верују у Христово васкрсење. Стога, Епископ бачки г. Иринеј у овој књизи је направио историјски пресек о светом причешћу, изложио проблематику причешћивања и много тога вредног за све нас. Да се подсетимо суштине наше вере – сједињавања са Христом да бисмо постали богови по благодати, указао је свештеник Александар Филиповић, истакавши да је владика Иринеј у право време написао ову књигу и подарио је сестрама и верном народу Ваљевске епархије. Ова књига је мисионарског карактера и свима који буду желели да је имају братство Храма Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског дариваће је наредних дана.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно шест година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада.   Господе, шта је човек, да га се сећаш?   Или син човечији, да га походиш?   Умањио си га замало од Анђела,  славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6)   Овим речима се давно запитао псалмопојац цар Давид, очаран неизрецивом и превеликом тајном људске личности, а поновио је богомудри свети апостол Павле задивљен чудесним и неизрецивим испуњењем те тајне у личности Христа Богочовека. Имајући у виду велику тајну човека, ваистину, није лако казивати о другом човеку, а посебно када је реч о једном врлинском архијереју који тихо и постојано носи омофор архијерејског служења, служећи Богу и свом христољубивом роду.    Брижном очинском љубављу и надахнутом светитељском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра.   Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1), речи су знаменитог апостола Павла који на другоме месту саветује да су јаки дужни да носе слабости слабијих, тако указујући да је свака служба у Цркви, а поврх свега архијерејска служба, сагледана у ношењу крста хитајући ка вечној радости Васкрслог Христа. Фактицитет Крста сводио се, пре Христа, на сигурну смрт и готову пропаст, али Господ је видео даље и открио више од тога. Следујући тог и таквог Бога, наш Владика Иларион се није поколебао пред чињеницом бројних тешкоћа, већ је истрајавао и истрајава до непобитне чињенице да ношење архијерејског омофора подразумева и ношење свих радости и тешкоћа повереног му свештенства, монаштва и верног народа.    Ходећи крсто-васкрсним путем, Епископ тимочки покренуо је многе мисионарске делатности преко којих се на најлепши начин актуализује Спаситељева последња заповест коју је упутио својим ученицима, а преко њих и кроз њих, и свима нама, да идемо и проповедамо вечну и непролазну реч Његову.    Господ је Епископа Илариона наградио и посебним даровима. Владика је уметник, а хришћански етос нас подсећа да је уметник најсличније биће Творцу. Велика љубав према иконопису и уметничкој фотографији осликавају владикину љубав према Творцу који је све премудрошћу створио, као и према васколикој творевини коју је Господ предао човеку да јој он буде свештеник.     Учествујући у радости јубилеја - шест година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона - васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас обузима поводом јубилеја који ове године са љубављу прослављамо, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије.    Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот.   На овај празнични дан, присаједињујући се свима који узносе молитве за здравље и благоденствије Епископа тимочког Илариона, нашем владици молитвено желимо мира, благодатног утврђења духовних и телесних сила, духовне радости у Господу Исусу и Његове неоскудевајуће помоћи у старању ради добра поверене му богољубиве пастве.   Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!   Катихета Бранислав Илић   * * *   Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, 19. фебруара ове године, био је гост на таласима васељенског Радија Светигора. О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грдинић, новинар Радио Светигоре. Поводом шесте годишњице од хиротоније и устоличења Епископа Илариона, доносимо звучни запис наведеног интервјуа:     Повезан садржај:    Катихета Бранислав Илић: Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године.   1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања?   - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.   Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.   Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.   Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.   Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.   2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе?   - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије.   3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења?   - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија...   Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма.   4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви?   - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године.   Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју.   5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве?   - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији.   6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве?   - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани.   Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова).   7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори?   - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима.   Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе.   8. Који је по Вама пут изласка из кризе?   - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“.   9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску?   - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве.   Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена...   Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић.   10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика?   - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији.   Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца.   Разговор водио, Дејан Давидовић новинар   Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je монашко опело новопрестављеном архимандриту Андреју, игуману манастира Сланци. Претходно је викарни Епископ ремезијански Стефан началствовао светом заупокојеном Литургијом у овоме манастиру надомак Београда.  
      Звучни запис беседе     Свјатјејши Патријарх Иринеј је укратко подсетио сабране на животопис оца Андреја указавши да "где год је био оставио је најбољи пример о себи, о својој вери, о својој љубави према Богу и према нашем народу". "Зато ће му Црква остати вечно захвална и молити се Господу да га прими тамо где су наши свети преци, јер је и вером својом и животом својим и заслужио да буде међу нашим светим прецима" рекао је између осталог Патријарх Иринеј.    Подсетимо да је архимандрит Андреј (Јовичић) рођен 1937. године у месту Гојна Гора у општини Горњи Милановац и крштен као Алекса. Од седамнаесте године је живео монашким животом, служио Господу свим срцем у неколико Епархија СПЦ, од чега је 15 година провео у Епархији рашко-призренској уз тадашњег Епископа и потоњег Патријарха српског, блаженопочившег г. Павла.    Нека Господ упокоји душу новопрестављеног оца Андреја и подари му Царство Небеско!     Извор: Радио Глас

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...