Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.  

      ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ

      Текст на македонском језику:

      Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното
       
        Повезан садржај:    Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
        I.   У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.   У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.   Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света.   II.   Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом.    Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“.   Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа.   За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа.   Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама.     III.   Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању.   У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве!   Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV)    IV.   Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве.    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“.   Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве.    Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом!   Епископ стобијски  и мјестобљуститељ струмички  г. Давид (Нинов)   *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28)     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 25. јула 2020. године, на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, свету архијерејску Литиргију у Саборној цркви у Београду. Саслуживало је братство Саборног храма Светог архангела Михаила: протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина храма; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник београдски други; јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић.       За певницом су појали студенти Православног богословског факултета у Београду. Октетом је дириговао Радивоје Спасојевић. После свете архијерејске Литургије, патријарх Иринеј је служио помен за покој душе своје мајке, блаженоуснуле монахиње Нине, и најближих чланова породице.      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је 26. јула 2020. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора светог архистратига Гаврила.     Владици су саслуживали монаси Светоархангелске обитељи. После читања јеванђелског одељка, Епископ мохачки је беседио о значају ангелâ и архангела Гаврила за наше спасење. Многи манастири су посвећени светим архангелима. Знамо да монаси у свом подвигу подражавају анђелима, да они личе на те бестелесне силе и да се код истинских монаха може видети смисао те речи да је „човек привремено мањи од анђела”, јер остварени и испуњени монаси могу да се сасвим рачунају као равноангелним. У Предању се каже да су анђели узор монасима који, у своме подвигу и у својој молитви, могу да докуче мало од те анђеоске природе и славе, а потом монаси стоје као узор осталом верном народу у Цркви, навео је владика Исихије.   После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Епископ мохачки је честитао славу манастирском братству и пренео благослове и молитве њиховог духовног пастира, Епископа бачког г. Иринеја.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони.     Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију, на празник иконе Богородице Тројеручице, у Храму Свете Тројице у Осмацима и том приликом освештао фреске и генерално обновљену цркву.     Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник тузлански протојереј-ставрофор Стево Јовић, архимандрит Николај (Јовић), протојереј-ставрофор Драган Тодоровић, протојереј-ставрофор Милан Танацковић, протонамјесници Бошко Клисарић и Марко Данојловић, јереји Јеленко Лазић и Пајо Тришић, протођакон Богдан Стјепановић и ђакон Никола Чекетић.   Велики је благослов кад се сабирамо на свете Литургије и Богу се молимо за добро наше и нашга народа, као и за очување наших светиња – цркава и манастира и наше спасење, браћо и сестре, које нам Бог дарује у Цркви православној.     Потребно је да се трудимо и украшавамо наше светиње, као што је украшена ова овде у Осмацима. Међутим, поред храмова, ми треба да водимо рачуна и о својој души и да њу украшавамо јеванђелским врлинама: добротом, милосрђем и благодаћу Духа Светог да би постали христолики људи, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи.   Након Свете Литургије услиједило је освећење фресака, свечана литија, парастос жртвама Отаџбинског рата и додјела признања.     Извор: Епархија зворничко-тузланска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...