Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Trifke

    Trifke

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, на Духовски понедељак, 17. јуна 2019. лета Господњег, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму свештене обитељи манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у Београду.
       
      Његовом Преосвештенству саслуживало је бројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и других епархијâ наше помесне Цркве. У наставку Свете Литургије, Владика Иларион је служио четрдесетодневни парастос новопрестављеног схиигуманији Анастасији, која се у Господу упокојила 8. маја 2019. лета Господњег.

    • Од after_silence,
      NE MUČI SEBE!
      Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"
      U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
      Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
      U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.
      U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.
      Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.
      Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.
      Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.
      Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!
      Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.
      Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.
      Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.
      Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.
      Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.
      Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".
      Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?
      Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.
      Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.
      Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
    • Од Логос,
      На Духовски понедељак, који је и слава Светототројичног храма, подворја Московске Патријаршије у Београду,  17. маја 2019. године у 9 часова звона руске цркве Свете Тројице означила су почетак торжествене Литургије.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је светом Литургијом уз саслужење домаћина протојереја Виталија Тарасјева, старешине цркве Свете Тројице, и свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке: протојереја-ставрофора Трајана Којића, старешине цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка; и Николе Трајковића, старешине цркве Свете Петке на Чукаричкој падини; протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичне цркве у Земуну; војног свештеника Саше Совиља, старешине параклиса Светог Луке Симферопољског на Војно медицинској академији; kао и јереја Ивана Делића из Епархије банатске епархије.
      На величанственој Литургији саслуживали су и протођакон Стеван Рапајић, ђакони Александар Секулић и Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијаиловић.
      Протојереј Виталие Тарасјев је, после Литургије, заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју што је богослужио у Светотројичној цркви на Ташмајдану:
      -Данас смо се помолили за све хришћане. Посебно смо се помолили да Господ сачува Цркву своју од раскола и унутрашњих трзавица. И та молитва је утеха свакоме од нас, пошто сви ми осећамо ране на Телу Христовом, односно, све оне несреће које се дешавају у Православној Цркви. Јер, по речима Светог апостола Павла, када страда један уд, сви удови страдају. И када се један уд радује, сви остали се радују.
      У ово тешко време када се нарушава вековно канонско устројство односа између помесних аутокефалних Православних Цркава и односи унутар православне породице, Ви сте, Ваша Светости, принципијелно заједно са архијерејима Српске Православне Цркве стали на страну светих канона, светог предања и апостолских правила који су нама животно важни. Изражавам нашу велику благодарност за љубав, стрпљење и време које издвајате за нашу Светоројичну цркву.
      На молитвени спомен на величанствени празник и бескрајну подршку Подворју Руске Православне Цркве, старешина храма протјереј Виталиј Тарасјев је, у име Црквеног одбора и свих чланова руског Светотројичног храма у Београду и, првенствено са благословом Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, уручио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју сребрно кандило које симболизује пламен вере и пламен Серафимовске молитве.
      О самом празнику, заокружењу обећања које је Господ Бог дао људима и испунио га пославши прво Сина свога Јединороднога међу људе, који је провео неко време проповедајући Реч Божју, и који је за искупљење грехова целокупног човечанства био предан, осуђен и разапет на Крсту, и који је испунио такође обећање о Васкрсењу, казивао је Свјатјејши Патријарх Иринеј:
      -Молим се Господу и Духу Светоме да нас све уразуми и да будемо на правом путу који води Господу. Поменуо сам да Руска Православна Црква има великих искушења, али не само она. Испуњавају се речи нашега Спаситеља када је рекао: Гонили су мене, гониће и вас. Православље је гоњено, али никада није убијено, никада није лишено живота на овој планети. Господ је са праведнима. Ми верујемо да је Господ са нама који страдамо за име Божје. Сила Крста и моћ Господња је велика и верујем да неће дати да непријатељ надвлада.
      Патријарашки благослов и награде за радове на тему житија словенских просветитеља Ћирила и Методија примили су: Сара Божанић, Дарија Јаблановић и Маријаника Тарасјев.
      Прослави славе Светотројичног храма присуствовали су, између других узваница и пријатеља, амбасадор Руске Федерације у Србији г. Александар Чепурин, г. Храпунов из Трговинске привредне коморе; министар за технолошки развој и иновације г. Ненад Поповић; директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, као и многе личности из културног и јавног живота престонице.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
×
×
  • Create New...