Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Optionally enter a message with your report.

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке.

      Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону.
      Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа.
      Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби.
      Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону.
      У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.
      За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.
      Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.
      За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.
      Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.
      Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”
      Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Milan Klisura,
      Светог Григорија Ниског (+394) пробудио је упорни кашаљ, једног прохладног јутра. Постајало је све неподношљивије, тако да је светитељ одлучио да узме папир и оловку и напише своје можда ипак последње речи. Сваки кашаљ је могао бити кобан тих година, па није било гаранција да и овај његов неће поћи по злу. И није био једини човек тог времена, који је сваку прехладу дочекивао са зебњом да може бити фатална. Медицине као науке није било, па су и најбезазленије упале могле бити кобне. У таквим стрепњама одвијао се живот онога доба, са мноштвом опасности. Погрешна чаша воде или неопрезно узета храна могли су бити последњи укуси за памћење. Свети Оци у таквим данима проводе свој живот, промишљају о егзистенцији и чекају дан када ће људска креативност отворити свој пут дуговечнијем и хуманијем постојању – мањој смртности рођене деце и њихових мајки, мање болести, више хране... Свет у којем они живе, јесте неки други свет – њихов живот јесте други живот. Да ли би Григорије Ниски желео да је могао да се пробуди у свету у којем кашаљ није ништа страшно, у свету у којем ће бити сигуран да ће пар таблета одагнати неподношљиве болове? Да ли би Светитељ желео да може видети сва она добра која је систематично изучавање науке донело човечанству? Да ли би Свети Григорије игнорисао њен значај, или би покушавао да је угради и у своју теолошку мисао, као део свог богословског света? Или би можда ипак желео да кашаљ буде игра живота и смрти и да га досадна прехлада одведе што пре на Суд Божији?
       
      И један православни епископ, баш као и Оци, желео је да оплемени своје верне „гномама“ - на радост њихових душа. Кићеним језиком који саплиће језике читалаца, он записује своје мисли о науци у ширем смислу. Беспоштедно цитира Свете Оце, јер су они одговор за све, чаробни зачин у свакој православној кухињи. И док Свети Оци воде борбе са теолошком мишљу, плаше се прехладе који их може покосити у сваком тренутку, данашњи епископ, човек 21. века, не плаши се тога, али се плаши да се удаљи од света у којем кашаљ влада и царује. И зато не може без Отаца, јер они имају одговор на све, осим можда коју таблету да попију како би се сачували од грипа?
       
      Али пре него што је почео писати „гноме“, епископ је морао устати из постеље. Отишао је да се умије у купатилу са топлом текућом водом (чудо бојлера и топле воде!). Жедан од дуге ноћи, прислонио је чашу и напио се чисте воде. И док размишља о Богу, не размишља о тој води у чаши. Не промишља о генијалности и труду, науци која је дошла до тога да велики системи врше прераду воду - воде коју он без страха пије у свом стану. Мисао о Богу му не допушта да мисли о силним филтерима који су му дозволили да је без страха испије, а да се не плаши бактерије. Уколико није сигуран, направиће мали знак крста изнад ње, али ће наука ипак одрадити остало. Он не мора да се плаши да ће му та вода бити последња попијена ствар у животу. Свети Григорије пак мора… Владика не мора о томе да мисли, он мисли о Богу. Други су мислили о томе, они други који су напорно и вредно користили ум и преко науке стигли до чаше те исте воде коју он испија у једном даху.
       
      Испијање воде га подсетило да своје тело мора да ослободи вишка течности која се у њему сакупила током ноћи. Ништа лакше, отићи ће и повући воду која односи све са собом, не дозвољава заразу и не захтева да излазимо напоље – све је ту у кући. Векови су били потребни, а сада је све тако елегантно решено. Али мисли су у глави толико моћне, владика не може да размишља о томе, о нечему тако плитком и површном – о науци која нам је омогућила да се теорија преведе у праксу, да чак и тако једноставна ствар учини наш живот лакшим, једноставнијим и безбеднијим.
       
      И док доручкује, узима прве залогаје хлеба, промишља о Светом Григорију Ниском „Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали…“ Он не размишља о том хлебу који узима у уста?! Сувише је то банално за „гноме“. Размишљати о хлебу који се прави на начин који омогућава да готово и не размишљамо о њему, његовој доступности – нечему што је непојмљиво за векове пре нас, за оне милионе гладних који никада нису чули за индустријску револуцију, за науку… И док је доручак текао својим током, секретар му предаје електронску пошту, све мејлове који су пристигли – уредно одштампани.
       
      Док гледа у папир, и даље обузет облацима богословствовања, он не може да мисли о њему - том осамдесетграмском папиру. Не може да мисли о процесору у рачунару суседне канцеларије његовог секретара. Не може да мисли ни о рачунару, а још мање о бежичном штампачу који му у неколико секунди избацује, готово бешумно, значајне одлуке и питања. Не може да мисли о неизменичној струји, не може да мисли о ноћима у којима чита и пише захваљујући светлости електричне сијалице. Уместо спавања дугих зимских ноћи, та је сијалица омогућила да се мисли о Богу запишу, образложе и среде и то баш у току ноћи. Али епископ не може о томе да мисли, ипак је то огавна наука, која је по природи већ богохулна и јеретичка. Та наука и технологија нису производ директних промишљања о Богу, него производ ужасног хуманизма, то не може бити благословено, јер је ипак производ упорног и систематичног труда и рада нечијег ума и целокупног знања, знања које се вековима надограђује. Али, оставимо се те јеретичности у човековом прегалаштву у којем нема благослова. Уздигнимо своје мисли:  „Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.“ Зашто бисмо преузимали најновија истраживања науке која показују наше ДНК сличности са остатком живог света, када имамо Светитеља који је о томе знао све већ у 4. веку, јер се знање о таквим стварима не може проширивати, нити се смеју користити нова изучавања. А и зашто би? Зашто бисмо пили чисту воду, када можемо да се вратимо у четврти век и пијемо на сопствену одговорност. Зашто бисмо штампали и гледали мејлове, када то Оци нису радили? Повратак у прошлост се мора ипак пажљиво изабрати сходно одабраној теми, кроз систематско проучавање историјских периода, тј. мора се јасно установити када је за одређене дискутабилности било најбоље време. Нпр. како да се облаче православни хришћани? Није згодно ићи у четврти век, боље је изабрати можда 19. век и грађанско одело. За апсолутну епископску власт (монаха) је боље одабрати време од краја 7. века, неголи трећи век. За Литургију је боље одабрати повратак у 14. век, неголи у други итд. За бављење науком и настанком света, боље је одабрати 4. век и Оце тог периода, неголи теологе 20/21 века. Неки ред ипак мора да се зна на путу у прошлост, нека систематичност мора постојати.
       
      „Владико, сутра идемо у оближње село, очекују нас тамо да служите Литургију“. Владика нетрпељиво погледа секретара, одмахну руком и процеди „нека ауто буде спреман.“ Није му сада до тога да промишља о еволуцији науке која је довела до тога да километарске раздаљине прелазимо у неколико минута или пак сати. Ауто је само нужно зло по себи, какве то везе има са науком. Можда ће му та брзина путовања ускратити могућност да још мало промишља о Богу, још мало дуже. Еволуција науке нас је довела до тога да смо много мобилнији и бржи, много бржи од бицикла који управо из тога што није довољно еволуирао треба и забранити, макар међу верницима његове епархије. Еволуција превозних средстава се мора поштовати.
       
      Није много прошло, заустављен је поново у својим размишљањима – звонио је његов мобилни. Један други владика, члан Синода, зове га како би га обавестио о важним одлукама које морају донети. Кратак разговор и одлука је већ пала, све се договорио са „братом у Христу.“ Одложио је телефон, сада већ видно изнервиран овим непрестаним упадима у поље сопствених мисли. Уплашио се да ће му због свега овога текст испасти прекратак, можда толико кратак да га неко на крају и прочита. Па ипак, истовремено је био и задовољан, јер је решио значајан проблем у неколико секунди разговора на мобилном апарату. Нити једног тренутка му није прошло кроз главу, откуда мобилни, откуда глас у слушалици, откуда брзина и лакоћа у којој му се живот нуди као на тацни. Да се замислио над тиме, можда би потражио одговор код Светог Григорија? Али није. То га ипак не спречава да посегне за другим одговорима код Светог Григорија или Свештеног Предања као научним чињеницама: „Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!“ Зар има ту нешто нелогично? Зар не би било најнормалније да Матеј и Лука запишу имена примата? То што ипостасна имена примата нису записали, није ли то врхунски доказ за науку, ону исту на којој почива сваки радни дан једног обичног епископа?
       
      Није могао да мисли о томе, наставио је да мисли о нечему другом… једног сасвим обичног дана. Помислио је: „Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски,“ отуда нам наука ни не треба за разумевање човека. Векови труда, ДНК анализа, истраживања, психолошка проучавања човекове природе, мозга, тела… све је то небитно – Бог нам ионако није дао науку, него Библију за богословствовање. Обичан живот човека, једног богослова не треба да занима, све док имамо Библију и њене теоријске поставке и док имамо Оце из 4. века, јер се човечанство у свом разумевању од тада до данас није помакло ни за једну стопу, све је то исто. Ипак, нико нам не забрањује да преко Библије извлачимо научне закључке и супротставимо научним теоријама. Зашто да не? Савремено је време, све је допуштено – мешати и бркати. Није да се модерна времена воле, али некад заиста згодно дођу.
       
      Свршено је, текст је завршен. Видно задовољан написаним, није дао никоме да погледа текст. „Имају интернет, па нек читају!“, помислио је. Нико није смео да види то генијално дело, јер се сећао и подсећао речи: „да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20).“ Наложио је да му се текст одмах постави на неколико интернет страница и једном порталу.
       
      Желео је неки цитат Светог Григорија, али га није могао наћи, јер гле у његово време не беше интернета. Погледао је сада на екрану великог рачунара свој текст, још задовољнији. Одлучио је коначно и да промисли мало о интернету, чудио се зашто Свети Оци нису писали на поукама.орг (све ћирилицом)? А можда ипак нису могли, јер нити је било писмених, нити портала, интернета, науке …. друкчијег живота! Свети Григорије са друге стране опет брине о оном кашљу што га је јутрос пробудио, никако да скрене мисли са тог немилог догађаја. А наш владика и даље лебди у својим гномама и пита се: „Зашто Оци нису писали на интернету?“
×
×
  • Create New...