Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Са великом тугом у Неготину је примљена вест да је у 83. години у Београду преминула  Даринка Матић Маровић, прослављени диригент и једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи. Даринка Матић Маровић је, као учесник а потом и члан и председник Програмске комисије, својим залагањем, огромном енергијом и јединственим  талентом дала посебан печат фестивалу Мокрањчеви дани за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама.
      Даринка Матић Маровић једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи,  била је прва жена декан Факултета музичке уметности и  прва жена Ректор Универзитета уметности у Београду, који јој је 2011. године доделио престижно звање професор емеритус. Професор дириговања на академијама у Београду, Цетињу и Бањалуци, паралелно са педагошким радом  остварила је и бриљантну интернационалну диригентску каријеру сталним ангажманом са два академска хора: Collegium musicum (од оснивања 1971. године) и мешовитим хором Бранко Крсмановић, данас Обилић (од 1981. године). Са овим хоровима гостовала је у преко 40 земаља широм света, у  најпрестижнијим концертним дворанама (Карнеги Хол, сала Конзерваторијума Чајковски у Москви, Златна сала Музикферајна у Бечу, опере у Ници и Букурешту…), као и на најзначајнијим домаћим и страним хорским такмичењима (Арецо, Ланголен, Гориција, Варна, Берлин, Торевијеха, Пекинг, Масмехелен…) на којима је освојила бројне награде. Дириговала је и многим угледним светским оркестрима, највише обимна вокално – инструментална дела и наступала на водећим светским фестивалима.
      Управо је на тим великим и важним сусретима музичара у свету готово без изузетка промовисала музику најзначјанијег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца, истичући да је то музика која је на свим континетима освајала својом лепотом срца публике. Такође је и у земљи и у иностранству била посебно ангажована на промоцији савремене српске музике, о чему речито говори податак да је остварила преко 150 домаћих премијерних извођења. Међу њима је велики број реализовала управо на концертима у оквиру фестивала Мокрањчеви дани, за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама. Квалитет програма Фестивала у Неготину је много пута значајно био увећан управо захваљујући концертима одржаним под дригентским вођством Даринке Матић Маровић, која се позиву организатора увек радо одазивала доносећи избор реперотоара достојан највећих музичких манифестација у свету. Да поменемо само неке од концерата одржаних за протекле 42 године, колико је прошло од њеног првог гостовања у Неготину са хором Collegium musicum. Управо је овај хор 1978. године предвођен Даринком Матић Маровић на 13. фестивалу одржао први пут концерт духовне музике у неготинској Старој цркви, а након 6 година (1984) је хор Бранко Крсмановић први пут наступио у Цркви Свете Тројице. Са овим је мешовитим хором, славна диригенткиња је, између осталог освојила прво место на Натпевавању 1975. године, док је 1998. неготинској публици представила Кармину Бурану Карла Орфа, 2005. Мокрањчеву Литургију, а 2006. Моцартов Реквијем – капитална дела музичке литературе која свакако наглашавају реноме фестивала и додају ексклузивност његовом програму.
      Дирљив је био наступ хора 2011. године у цркви Свете Тројице – фантастичан концерт духовне музике са само два, али капитална дела – Мокрањчевом Литургијом и Тајчевићевим циклусом Четири духовна стиха. На овом „концерту за памћење“, како је након концерта тог 11. септембра коментарисала одушевљена публика остварене су савршене интерпретације поменутих дела. Мокрањчева Литургија обликована „као исклесана у камену“, док су Тајчевићеви Стихови (иначе заштитни знак репертоара Даринке Матић-Маровић), зазвучали у оној врсти тумачења где не знате коме пре да се дивите – аутору или извођачу. Музика која је пре експресионистички крик него скрушена молитва, сасвим особено схватање односа човека према богу јединственог Тајчевића, оставили су на публику неизбрисив утисак, а оне осетљивије ганули до суза. Био је то уједно и прави врхунац програма 46. Мокрањчевих дана који је још једном потврдио вокалне и извођачке квалитете хора, као и  бесконачну енергију, музикалност и креативну сензибилност диригенткиње.
      Са хором Collegium musicum је у Неготину наступала 1972, 1973, 1976, 1978, 1984. године, а 1991. је концертом у оквиру Фестивала обележена 20-огодишњица ансамбла. Уследили су потом и концерти 2004. ( на отварању), затим 2006, 2007. (када је изведена композиција Десет обраћања богородици Тројеручици Хиландарској Зорана Христића) и 2010. са програмом насловљеним Посвете Неготину и Мокрањцу. Под управом Даринке Матић Маровић су посетиоци фестивала Мокрањчеви дани слушали и избор духовних композиција у извођењу Хора РТС (2003) или нпр. Нишки симофнијски оркестар и Здружене оркестре из Ниша и Приштине (1986). Неготин је овој уметници невероватне креативне енергије указао част да буде беседник на отварању 30. Фестивала Мокрањчеви дани, 1995.  У истој сезони је представљена у оквиру програма Портрет уметника, а као што се увек радо одазивала позиву да се на фестивалу  представи као извођач-диригент поменутих ансамбала, тако се увек пожртвовано и несебично ангажовала у организационим пословима везаним за Мокрањчеве дане. Члан Програмске комисије је била 1974, члан Одбора фестивала од 1991. до 1993, а председник Уметничког савета, односно Програмске комисије у континутитету од 2005. до 2015. године.
      На 48. Мокрањчевим данима 2013. година била је један од диригената који је дириговао здруженим Црногорским хорским ансамблима, док је годину дана касније, у оквиру 49. Фестивала, у Цркви Свете Тројице у Неготину, приредила концерт са Хором Обилић-АКУД Бранко Крсмановић.  Била је и члан стручног жирија на Натпевавању хорова, а на отварању Фестивала се исте године представила беседом  Са Мокрањцем на сценама свијета. Фестивалска публика још памти њену поруку:
      - О значају укупне Мокрањчеве дјелатности, и њеном доприносу српској музици и српској култури, несагласја никада није било. Јединствена је и трајна вриједност његовог незамјењивог доприноса српској музици као организатора, педагога, мелографа, диригента. И коначно, кроз бројна и ауторитативна тумачења његовог дјела, а прије свега трајним присуством и изванредном перцепцијом његове музике на подијумима широм свијета сто година послије његове смрти, Мокрањца са разлогом доживљавамо као истинског великана српске културе, а његов хорски опус као угаони камен српске хорске музике, према коме се морамо односити са дужним поштовањем и жељом да и наша генерација да удио потврђивању његове величине…
      Последње учешће на Фестивалу, Даринка Матић Маровић је имала 2015. године у оквиру јубиларних 50. Мокрањчевих дана, у програму који носи назив Сећање и омажи, чији је модератор била мр Александра Паладин. Исте године, на затварању Фестивала, уручена јој је и Плакета Мокрањчевих дана.
      Даринка Матић Маровић је својим знањем, ауторитетом, али и познанствима у интернационалим стручним, музичким круговима константно била ангажована на  промоцији, афирмацији  и унапређењу квалитета Фестивала. Тиме се уједно ова уметница уписала у ред оних чији ангажмани, дела и достигнућа предстаљају изузетан допринос развоју Мокрањчевих дана и позиционирања Неготина на културној мапи Србије, региона и Европе.
       Неготин и Неготинци одају велику почаст врсној уметници чији ће ведар дух, непресушна енергија и врхунско стваралаштво заувек недостајати фестивалу Мокрањчеви дани.
      IN MEMORIAM: ДАРИНКА МАТИЋ МАРОВИЋ (1937–2020) | Дом културе "Стеван Мокрањац" Неготин
      WWW.DOMKULTURE-NEGOTIN.RS Dom kulture Negotin, Dom kulture, Dom kulture u Negotinu, Negotin, Opstina Negotin, Dom kulture "Stevan Mokranjac" Negotin, Mokranjac, festival, Festival "Mokranjcevi dani"...  
    • Од Милан Ракић,
      Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години.

      Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова.
      Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана.
      Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута.

      Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља".

      Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. 

      Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а.
      Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили...
       
      Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.

      Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ

      Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...
      Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.
      Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

      Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

      И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... 

      Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини  ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...
      Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

      Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.
      Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....
      Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!
      IMDb

       
       
    • Од karadjordje,
      Сведоци смо да је наведено лице доста пута критиковано и прозивано због појединих антиправославних учења и ставова а сведоци смо исто тако да је наведено лице држало предавања у црквама.
      Пренијећу са форума Верујем писмо које је отац Милић упутио брату Емануилу и цитираћу комплетан пост,цитирам:
      ``Пратећи тему на форуму,контактирао сам О.Милића на контакт адресу са сајта http://www.otacmilic.com/kontakt.php и добио сам одговор :
      Хвала на лепим речима и трезвеном упозорењу. Врло ми је жао, ако је присуство Мирољуба Петровића саблазнило неке правоверне душе. Прихватам критике као добронамерне, уз закључак да сам ја добронамаран и отворен за сваког човека. НА ПРЕПОРУКУ ПРИЈАТЕЉА ступио сам у разговор са МП и на основу неколико одгледаних предавања из ове области прихватио сам да може да изнесе СВОЈЕ виђење широке теме Вера и знање. Пре доласка питао сам га да ли је он православни хришћанин и добио сам потврдан одговор. Данас је тешко наћи ПРАВИ филтер којим би селектовали или успешно одвојили православне од осталих '' верујућих''. Чини ми се да много енергије трошимо у доказивању православности и ми који униформом припадамо Цркви православној( један епископ не верује другом да је православан и ако седе у истом Сабору СПЦ, СВЕШТЕНИЦИ И КАЛУЂЕРИ ПОДОЗРЕВЈУ ЈЕДНИ ДРУГЕ...)Сећајући се нашег драгог патријарха уверавам Вас '' нико нас неможе упропастити, ако ми сами себе не упропастимо''. И на крају из искрене и братске љубави, без обзира што не верујем у било какву вредност форумских мишљења и ставова, у знак личног покајања што сам Вас без имена и многе без имена саблазнио скинућу предавање МП са нашег сајта као неприхватљиво.
      Братски поздрав о. Милић.``
      Волио бих да остали чланови форума дају коментар.
    • Од Милан Ракић,
      Члан Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, преминуо је у Београду, потврђено је РТС-у у САНУ. Хајдин је био на челу САНУ од 2003. до 2015. године.

      Рођен је 4. априла 1923. у Врбовском у Хрватској. Дипломирао је и докторирао на Грађевинском факултету у Београду, где је био редовни професор од 1966. године. Био је један од водећих светских стручњака у области пројектовања мостова и лучних брана.
      Његови мостови са косим затегама представљају светско достигнуће у изградњи мостова. Један од најпознатијих је мост на реци Висли у граду Плоцку у Пољској.
      Пројектовао је и лучне бране широм света. Аутор је више стотина научних радова. Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција.
      Из великог опуса тих остварења издвајају се Железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979), друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучна брана "Глажње" у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској.
      За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.
      Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата - од 2003. до 2015. године.
      Никола Хајдин је био инострани члан неколико академија - Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине.
      Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција, и на радове из Теорије танкозидних носача. 
      Научни опус Николе Хајдина обухвата преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи.
      Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011), саопштила је Српска академија наука и уметности.
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3594459/preminuo-akademik-nikola-hajdin.html
    • Од александар живаљев,
      Недавно је надбискуп Станислав Хочевар говорио о положају Албанаца католика на КиМ. Надбискуп је рекао: „Наши верници тамо имају много проблема, посебно са исељавањем.” Откуд сад то? Зар није опште место да су од Призренске лиге 1878. Албанци уједињени, без обзира на веру, и теже стварању антирелигиозне велике Албаније? Да није случајно реч о Хрватима? Али дилеме нема. Хрвати на КиМ више не постоје. Према хрватским изворима, може их бити највише до три стотине. Дакле, реч је о исељавању Албанаца католичке вере. Сви који причају о уједињеним Албанцима различитих вера требало би да питају: Зашто би се они исељавали из „своје државе”? Одговор је у томе што међуверско братство Албанаца није успостављено, а носиоци акције су Албанци муслимани, који теже стварању исламске државе. А свака исламска држава увек је антинационална. Дакле, реч је о покрету који је антиалбански. 
      О томе да су и Албанци католици под притисцима постоје безбројни докази. Још у време СФРЈ писало се о католицима који су са Космета бежали од притиска муслиманских сународника. Једно од места где су нашли нови дом је Беденик код Бјеловара. Марјан Маркај, избегли Албанац, говорио је о томе. Да би спречио истину, Ругова је формирао Демохришћанску странку. На њено чело поставио је Љазара Краснићија. Али је Краснићи врло брзо оптужио Ругову да му је та странка само покриће за форсирање муслимана на рачун католика. Због тога је смењен и сам се склонио са Косова. 
      Дубина сукоба осетила се за време рата 1999. Свештеник фрањевачког самостана из Ђаковице фра Нуа обавестио је бискупску конференцију Југославије да се више од 90 одсто католика иселило. Прогнани Ђон Љиљај је причао: „Наши сународници муслимани најпре су нам побили свиње и рафалима из пушака изрешетали бурад и бачве у којима смо држали вино и ракију, уз претњу да прави Албанци не пију ракију и не једу свињетину.” 
      Све ово потврђују католичке институције из Америке. У октобру 1999. године, када је Тачи већ преузео власт, амерички католички сајт „Национални католички регистар” описао га је овако: „Радикални муслиман Тачи не крије своју жељу да створи исламску државу Косово. Та чињеница објашњава зашто је половина од 60.000 католика већ побегла, чинећи још рањивијим оне који су остали”. Амерички сајт упозорава да Албанкама монахињама муслимани прете зато што носе крстове и распеће. 
      Генерални став према католицима Албанцима изразио је један од највиших функционера Исламске заједнице Шефкет Краснићи, професор исламског теолошког факултета у Приштини, главни имам Велике џамије, војни хоџа ОВК, оптужен за врбовање џихадиста за Сирију. О Мајци Терези, симболу католичких Албанаца, казао је: „Њој је место у сред пакла, зато што није веровала у Алаха, пророка и Куран. Чак и ако је веровала у Бога, њено веровање је било непотпуно, са недостацима. Бог не прихвата такво веровање.” 
      Због тога је, за само две-три године, још 10.000 Албанаца католика напустило Косово. О томе је говорио бивши призренски бискуп Албанац Марк Сопи, који је под неразјашњеним околностима умро 2006. За часопис из Вићенце је поновио да је на Космету било 60.000 католика, али да их је две трећине због притиска напустило покрајину. Тако да их је у том тренутку остало око 20.000. А то је нешто више од један одсто укупног косметског становништва. Дакле, католици на Косову практично – не постоје. Зато Тачи може да гради катедрале. Тако се најбоље глуми толеранција. Види се да су Албанци дубоко подељени по верским основама и да доминантни муслимани желе исламску државу. А исламска држава је дубоко антиалбанска. Али у овом тренутку рећи то значило би окренути САД против себе. Отуда највећи проценат добровољаца за ИСИЛ из једне европске државе долази са Косова. 
      Описујући социјалистичку партију Едија Раме 1999. француски албанолог Ражванте Лакшман-Лпен каже: „За социјалистичку партију, јужњачку и православну, рат на Косову није њен рат. То је рат муслимана који она не разуме.”
      У последње време неки, примећујући ту промену, ублажавају ранију оцену о секуларном национализму, па говоре да се код Албанаца мешају национализам и исламски екстремизам. То је трагично непознавање ислама. Муслиман који би прихватио секуларни национализам био би вероодступник, због чега би био кажњен паклом. 
      Зато би Срби који спомињу идеју велике Албаније, која је увек екстремно антирелигиозна, требало добро да размисле коме праве штету спомињањем велике Албаније – Србима или Албанцима? Жеља им је да раскринкају Албанце и добију америчку помоћ. Резултат је, међутим, супротан, јер је пројекат велике Албаније амерички. Причу о великој Албанији подржава Харадинај, кад каже да се „Западна цивилизација брани на Ибру, спречавајући помахнитали руски и српски православни фундаментализам да уништи слободу”.
      *Професор универзитета, оснивач Научне дисциплине Политикологија религије
×
×
  • Креирај ново...