Jump to content
nikolav323

Da li ste spremni da izgubite svoj zivot za Hrista?

Оцени ову тему

Recommended Posts

жртвујем склоности ка страстима, жртвујем потребу за хедонизмом, жртвујем жељу за комфором, жртвујем научене ми обрасце живљења и мењам их неким благословеним садржајем и много тога. просто може да се каже жртвујем своје старо одело и молим за ново. жртвујем себе сваки дан да бих био ближи Христу. ја то тако видим. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од vetrometina,
      Poštovani,
        Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.   Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti    E, da sad pređem na stvar   Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd.    Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.   Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije.    Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?   Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').   Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.   Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).   Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti.    Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.   Unapred zahvalan.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kada se 1951. godine 14-godišnji Australijanac Džejms Herison našao na operacionom stolu hirurškim putem uklonjeno mu je jedno plućno krilo, nakon čega je u bolnici proveo puna tri meseca.

       Foto: Cnn.com
      Džejms je imao sreću da je preživeo operaciju, najviše zahvaljujući velikim količinama donorske krvi. Nakon što je shvatio da su donatori najzaslužniji što je ostao živ, Džejms se i sam zakleo da će  postati dobrovoljni davalac te dragocene tečnosti.
      U skladu sa nekadašnjim australijskim zakonima, davaoci krvi su morali imati barem 18 godina, tako da je dečak morao još malo pričekati. No, ni nakon četiri godine njegova želja se nije ugasila, donosi priču Lola magazin.
      Džejms je održao svoje obećanje i redovno je donirao krv australijskom Crvenom krstu punih 60 godina. Prema procenama te organizacije, ovaj čovek je spasao milione života!
      Ubrzo nakon što je postao dobrovoljni davalac, doktori su mu saopštili da bi njegova krv možda mogla rešiti jedan smrtonosni problem.
      “Do 1967. godine u Australiji je svake godine bukvalno umiralo na hiljade beba. Doktori nisu znali zbog čega se to dešava. Bilo je užasno”, izjavila je za “CNN” Džema Felkinmajr (Jemma Falkenmire) iz australijskog Crvenog krsta, i dodala: “Žene su imale mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga”.
      Danas je poznato da je uzrok toga bio taj što su se bebe rađale sa Rh pozitivnim faktorom nasleđenim od oca, dok je majka bila Rh negativna. U tom slučaju krv trudnica napada krvne ćelije nerođenog deteta. Nakon rođenja deteta s Rh-pozitivnim faktorom, Rh-negativna majka dobiva injekciju anti-D imunoglobulina kako bi se sprečilo stvaranje antitiela koja bi napala crvena krvna zrnca Rh-pozitivne dece u budućim trudnoćama.
      Doktori su otkrili da Džejms ima retka antitela u krvi i zajedno su radili na tome da razviju injekciju “Anti-D” koja će pomoći majkama sa Rh negativnom krvi da spreče razvoj RhD antitela tokom trudnoće. Ono što doktori nisu uspeli otkriti je kako je moguće da Džejms ima ovu retku vrstu krvi. Pretpostavljaju da bi to moglo imati veze sa transfuzijom koju je dobio u 14. godini života kada je išao na operaciju. Prema podacima Crvenog krsta, samo pedesetak ljudi u Australiji ima ta antitela.
       
      Foto: CNN.com
      “Svaka kesa krvi je dragocena, ali Džejmsova krv je posebno izvanredna. Svaka Anti-D serija napravljena u Australiji potiče iz Džejmsove krvi. Budući da je više od 17% žena u Australiji izloženo tom riziku, Džejms je pomogao da se spase oko 2,4 miliona života”, izjavila je Džema.
      Poznat kao “Čovek zlatne ruke”, Džejms je 1.173 puta donirao krvnu plazmu – 1.163 puta iz desne i 10 puta iz leve ruke.
      “To je nešto što mogu da uradim. To je jedan od mojih talenata, verovatno jedini moj talenat – da budem dobrvoljni davalac krvi”, izjavio je Džejms za “CNN”.
      On danas ima 81 godinu i vreme je da ode u zasluženu penziju. Za novine “The Sunday Morning Herald” je izjavio da bi voleo da i dalje može da donira krv. Međutim, prešao je starosnu granicu za darivanje krvi i Crveni krst želi da sačuva njegovo zdravlje.
      Početkom maja prošle godine poslednji put je darovao krv okružen bebicama koje je spasio i njihovim večno zahvalnim majkama. Za svoje dobročinstvo 1999. godine je dobio Medalju Reda Australije.
      https://ddl.rs/zivot/dzejms-herison-covek-zlatnog-srca-spasao-zivot-milionima-beba/?fbclid=IwAR33tGnEhYhPkR5_f3t9pi0CDqls6dNOZPnQ9U5G_3uX8k3QTbjqmjd5Zv8
    • Од АлександраВ,
      Glumica Ana Marković Sepe, koja se sa suprugom Slobodanom-Bobom odselila u Nemačku pre nekoliko godina, opisuje koliko sreće je u njihovu svakodnevicu donela kćerka koja ima Daunov sindrom i kako su zahvaljujući njoj postali porodica
      Ovo je priča o ljubavi, poverenju, istrajnosti, borbi, ovo je priča o dvoje ljudi koji se vole i uz osmeh preskaču ozbiljne prepreke koje im je život postavio. Glumica Ana Marković i hirurg Slobodan-Boba Sepe su se upoznali tako što je u pitanju bila opklada, koju je Ana dobila. On joj je sada suprug i imaju dve kćerke, Vidu i Zoe. Žive u Nemačkoj. Pre nego što su odlučili da napuste rodni Beograd Boba je radio u klinici Dragiša Mišović, a Ana igrala na scenama prestoničkih pozorišta. Prvi put na velikom platnu pojavila se u ostvarenju “Kad porastem biću Kengur”. Igrala je i u filmovima “Klopka” i “Sutra ujutru”, serijama “Mile protiv tranzicije” i “Ranjeni orao”, a poslednja ovdašnja predstava joj je “Antihrist” Andraša Urbana u Bitef teatru.
      – Zapalili smo zajedno. Boba je dao znak za pokret. Bilo nam je odjednom nepodnošljivo. Beograd je bivao sve manji za nas. Perspektiva nam je izmicala iz ruku stalno. Ni on ni ja nismo mogli da se bavimo svojim poslom onako kako smo jedino želeli. Sloboda se svodila na stan u kom smo živeli i na neke naše ljude. Hteli smo da živimo i uživamo, a ne da preživljavamo – kaže Ana.

      Posle duge potrage Slobodan je dobio posao u Bremenu.
      – Prvi dan u tuđini bio je oblačan, naravno. Bio je maj, ali je padala kiša. Boba je već bio ovde, a mene i psa Mileta dovezao je moj brat. U kući smo imali samo dušek za spavanje. To je bilo to. I bili smo srećni. Bili smo zajedno. To je bilo najvažnije. A i dušek je bio vrhunski. U emigrantskom životu nema nekog glamura. Nema crvenog tepiha, niko te ne čeka raširenih ruku. Moraš da se dokazuješ iz početka, da napraviš svoju mrežu ljudi i opcija. Ali niko te ne sapliće. Sve je na tebi, na tvojoj ambiciji. Ceni se ono što umeš i znaš. To nam izuzetno prija.
      SNAŽNA ŽENSKA
      Ana je na svom fejsbuk profilu delila sa prijateljima vesele emigrantske slike. Ostala je u drugom stanju, pravila je otisak svog stomaka pred porođaj u gipsu, zezala se. Mladi bračni par jedva je čekao da njihov život dobije novu dimenziju.
      – Trudnoća je bila romantična. Bila sam zgodna trudnjača sa lubenicom. Kućili smo se i ja sam intenzivno učila nemački.
      Onda se mesec dana posle porođaja nije oglašavala, da bi odjednom pored slike bebe osvanuo status: “Vida Sepe je tačno mesec dana sa nama. Vida ima Daunov sindrom i čeka je operacija srca. Vida je hrabra i snažna ženska. Naša Vida gleda zvezde.”

      – Kad se Vida rodila, bili smo zbunjeni. Posle prvog šoka i vesti da pored dijagnoze Daunovog sindroma ima i ozbiljan problem sa srcem, oboje smo počeli da tonemo. Bili smo uplašeni. Nismo znali šta treba da se radi. Tada smo bili brutalno iskreni jedno prema drugom. To nas je još više ujedinilo. Drugačije ne bismo opstali. Sve smo govorili jedno drugom. Ali baš sve. Naši roditelji, koji su se sabrali brže od nas, bili su s nama sve vreme. Moj brat je odmah došao. Moja kuma se nacrtala u našem stanu. Bobu je drug iz klupe zvao svaki dan. Samo njih dvojica znaju šta su pričali satima, a Bobu su ti razgovori vraćali u život. Bila je gužva i emocije su bile pomešane. S jedne strane želiš da budeš sam, a s druge je veoma važno da se ne osećaš usamljeno.
      Taj prvi Vidin mesec bio je najintenzivniji period u njihovim životima.
      – Počela je borba za njeno zdravlje. Čekali smo operaciju srca, pokušavali da razumemo šta se događa i šta treba da radimo. Sticajem okolnosti shvatili smo koliko imamo prijatelja. Nemamo ih mnogo, ali barem znamo ko su i da se mnogo volimo. Kao i da imamo snažnu i divnu familiju i da ćemo sve uraditi za našu Vidu. I da ćemo da idemo na more kad sve prođe. Usledilo je veliko spremanje života. Prioriteti su se posložili sami od sebe. Postali smo roditelji. Tim. Porodica. To je uradila Vida. Takva drugačija i posebna napravila je od nas porodicu. Nije lako suočiti se s činjenicom da ti je dete drugačije. A još je teže kada nema podrške. Kod nas, na primer, ljudi misle da kada rodiš dete sa Daunovim sindromom ne treba da ti čestitaju. Nemci čestitaju i dolaze da upoznaju bebu. I ponude se ukoliko je potrebna neka pomoć. A kada rodiš drugačije dete, ne treba ti tešenje. Treba ti podrška.
      Osim podrške, Ana napominje da je ključno i obrazovanje.
      – Internet. Knjige. Morali smo da se upoznamo sa Vidom. Nismo znali dovoljno i samo smo čitali. To nije jednostavno, ali je neophodno. Neznanje je problem. I to što se neguje. Čitali smo blogove, gledali filmove, dokumentarce. Shvatili smo da nismo jedini. Usput, Vida nam se uvlačila pod kožu i stvari su polako dolazile na svoje mesto. Zaljubili smo se u nju. Ne bismo je menjali ni za šta na svetu. Baš takva kakva jeste ona je magična.
      OZBILJNA EKIPA
      Vida je, sudeći po fotografijama i utiscima onih koji su je upoznali, jedna radoznala i mila devojčica koja polako, ali sigurno počinje da uživa u bezobrazlucima. Neposredna je, neodoljiva, šarmerka.
      – Pored toga, ona je u ozbiljnom fizičkom i intelektualnom programu. I to je tako od njene osme nedelje života. Vida Sepe ozbiljno trenira. Vrlo smo ponosni na njen trud. Ona je najhrabrija osoba koju poznajem.

      Taj Vidin program zove se “Doman metoda”.
      – To je program koji roditelji sprovode samostalno sa decom kod kuće. Smatra se da su baš oni najviše motivisani za napredak svoje dece, da ih najbolje poznaju sa svim njihovim specifičnostima. Zato se roditelji osnažuju i daju im se znanje i alat za rad sa decom. Ovaj program uključuje ishranu i fizički, taktilni i intelektualni aspekt. Vida trenira od osme nedelje života. Nikad nije suviše kasno niti suviše rano da se počne. Rana stimulacija je, to kažem iz iskustva, veoma moćna stvar. I naravno ne tiče se samo dece koja imaju neka oštećenja.
      U međuvremenu, Vida je dobila mlađu sestru Zoe i njih dve su sada ozbiljna ekipa.
      – Zovemo ih Magična i Talična. Vida je Magična. Baš jeste. Razoružava nežnošću i osmehom. A Zoe je Talična jer ima Vidu za sestru – kaže kroz smeh ova talentovana glumica.
      Ana i Boba su se upravo vratili iz Belgije, iz Briža, i bilo im je divno uprkos činjenici da su sve vreme gurali dvoje kolica i vodili pse sa sobom. Sada se spremaju za Prag, pa dolaze u Beograd, a devojčice su rezervisale i kupanje na Majorki. Ana jedva čeka da ponovo počne da radi.
      – Morala sam da odbijem nekoliko sjajnih ljudi i ponuda jer ili mi je stomak bio do zuba, ili je beba bila previše mala. Ali sad sam tu. Vreme je da se život vrati u pravi ritam. Osećam da će se uskoro desiti neke sjajne stvari.
      Dok razgovaramo, Ana je upravo pročitala vest da je ovde pretučen otac devojčice sa Daunovim sindromom zato što je zamolio nekog da se skloni sa parking mesta za invalide. “Pretukli ga ladno”, kaže u neverici i nastavlja:
      – Roditelji dece koja imaju neki problem jesu jaki ljudi, posebno u Srbiji. Oni nemaju sistemsku podršku i moraju svaki dan da se susreću sa svim mogućim problemima, potpuno sami. Uz to, moraju da budu uz svoju decu jer sistem uglavnom nema nikakvo ili nudi loše rešenje. Zato je vrlo glupo da na sve što prolaze treba još i da se nose sa čudnim i pretećim pogledima u autobusu, na ulici, u parku, u radnji, u domu zdravlja. Da čitaju jezive komentare ispod slike svoje dece koju su objavili na nekoj društvenoj mreži.

      U Nemačkoj je stvar potpuno drugačija.
      – Moram da priznam da sam srećna što Vida ne zavisi od sistema u Srbiji. Ona je ovde apsolutno prepoznata od svih institucija koje su joj potrebne, i što je podjednako važno, od običnog sveta. U tramvaju, na igralištu, u restoranu, nikada i nigde se nisam osetila čudno. Naprotiv. Osećam se vrlo dobrodošlo sa svojim detetom. Važno je i to da Vida ide u jaslice i tamo ima drugare. To su integracione jasle i u svakoj grupi je jedno dete koje je iz nekog razloga drugačije. To obdanište tako funkcioniše trideset godina! To se zove svest društva. To je prava briga za one koji mogu i treba da budu deo društva. Na nama je samo da im stvorimo uslove u kojima će moći da zablistaju i obogate naše živote, a i da sami budu srećni. Da se osećaju dostojanstveno, jer ko smo mi da njima, o kojima nemamo pojma, to oduzimamo. Volela bih da moja Vida sama šeta Beogradom i da ja o tome ne moram da maštam. Ali ovakav Beograd je opasan. Strašno je da ljudi kriju svoju drugačiju decu, da se ti klinci smeštaju u institucije pod ključem. Strašno je da grad Beograd ukida finansiranje stanova za stanovanje uz podršku i da sve počiva na angažovanju roditelja. A najstrašnije je ako mi našu decu, kada nas pitaju o drugačijoj deci, ućutkujemo i na kraju ostavimo bez odgovora. Onda nema nade. Naučite svoju decu da poštuju različitost. Ohrabrite ih da upoznaju drugačije.
      Ana je povodom Dana osoba sa Daunovim sindromom, 21. marta, objavila video u kome, između ostalog, kaže: “U Srbiji ljudi kriju drugačiju decu… Nemoj da okrećeš glavu… Daunov sindrom nije bolest… Zato, druže, nemoj da si cava.” Neposredno pre toga postavila je plakat na kome piše: “Budi miran, to je samo jedan hromozom više.” Sada ima potrebu da kaže još nešto:
      – Možda je neko ko ovo čita upravo dobio drugačije dete. Mi mu porodično čestitamo i cmačemo bebu! Bravo, mama! Svaka čast! Tata, čestitamo ti! Iako je na početku teško, baš teško, biće sve okej. Biće divno. Uživaćete u svom detetu skroz-naskroz. Volećete se kako niste znali da je moguće. Držite se zajedno. Volite se!
      izvor
    • Од Srdjan Kotur,
      Gledao sam skoro film u kom, između ostalih, postoji lik momka koji ima veliku potrebu za ispovešću. Potreba je tolika da mu nije bitno da li će iko drugi čuti šta ima da ispovedi, čak ni da li je onaj kome bi trebalo da se ispovedi pravi sveštenik, bitno mu je samo da se ispovedi i olakša dušu.
      Da li ljudi zaista imaju svest o svojoj grešnosti, koliko njih se iskreno pokajalo, da li se samo formalno ispovedaju, da li nam se ispovest svodi na dobijanje „ulaznice za Pričešće“?
    • Од Милан Ракић,
      U Sarajevu će se 6. aprila otvoriti muzej "Valter brani Sarajevo", inspirisan legendarnim filmom Fahrudina Šibe Krvavca. Muzej će se nalaziti u ulici Džentića Čikma, iza pijace Markale.

      To je mala poslovna zgrada u vlasništvu "Filmskog centra Sarajevo" (FCS). Sam prostor ima istorijski značaj za domaću kinematografiju, jer su se tu nekada nalazile velike producentske kuće "Bosna film" i "Sutjeska film".
      Režiser, filmski producent i direktor FCS Jasmin Duraković idejni je tvorac i pokretač ovog projekta, a za Buka magazin pobliže objašnjava detalje vezane za muzej. 
      "Radi se scenografskom muzeju. Tu su elementi muzeja voštanih figura, rekvizita, zvučna kulisa, multimedija. Planiramo da radimo i digitalne aplikacije muzeja, geomaping lokacija na kojima je sniman film i turu Valter brani Sarajevo. Dakle, filmski muzej u pravom smislu te riječi", kazao je Duraković.
      On je prije nešto više od godinu dana imenovan za direktora FCS-a. U tom trenutku, bilo je to potpuno raspadnuto javno preduzeće sa ogromnim dugovanjima, radnicima koji nisu dobili plate više od tri godine, isključenom strujom, vodom i grijanjem. 

      "Krenuli smo sanaciju stanja u firmi i sada, nakon godinu dana, mogu da kažem da smo u tome uspjeli. Sretne okolnosti za ovaj projekat su bile činjenice da je Fimski centar Sarajevo vlasnik prava na ovaj film, da je registriran i za muzejsku djetnost i da je imao prostor u centru Sarajeva podesan za jedan ovakav projekat. Ideju smo razvijali preko 6 mjeseci, a oko Nove godine, nakon što smo uspješno završili godinu, sanirali smo dugove i ostvarili određenu dobit, te ušli u realizaciju ovoga projekta.  Moram da naglasim da je FCS takav rezultat ponajviše ostvario zahvaljujući svojim aktivnostima na tržištu", objasnio je Duraković.

      Projekat je započeo i najvećim dijelom finansirao FCS, a u završnoj fazi za podršku projektu javili su se Grad Sarajevo i Tuiristička zajednica Kantona Sarajevo.
      "Mislim da je ovaj projekat značajan za Sarajevo i BiH. On ima kulturološki značaj, održava kulturu sjećanja na vrijeme antifašizma u Drugom svjetskom ratu, ali i brine o velikim imenima i djelima naše kulturne i umjetničke prošlosti. S druge strane, može imati i turistički potencijal, te pokazuje da kulturna baština nije mrtva stvar, nego da može imati i tržišnu i ekonomsku vrijednost. Inače, smatram da je veza između filmske industrije i turizma poptuno logična i da ta veza može puno značiti za razvoj kreativne industrije na ovim prostorima", naglasio je naš sagovornik.
      Krvavac je među najvećim ex-Yu režiserima
      Durakovića je početkom devedesetih godina kao mladog novinara, negdje pred sami rat, pozvao pisac Midhat Ajanović da učestvuje kao filmski kritičar u anketi o najboljim domaćim filmovima svih vremena. 
      "Kako je tada, za razliku od današnjeg vremena, bilo sasvim dovoljno ljudi od pera u BiH koji su pisali o filmu, čitava stvar je imala i te kako smisla. Rezultate ankete je objavila "Nedjelja", prestižno sedmično izdanje u okviru "Oslobođenja", što je akciji dalo na značaju. Prvi film na toj listi bio je film "Sjećaš li se Dolly Bell", što nije bilo ni za koga iznenađenje, jer Kusturica je već bio dobitnik svih velikih svjetskih nagrada i neki od njegovih filmova morao je pobijediti. Međutim, drugo mjesto za film "Most" Hajrudina Šibe Krvavca bilo je iznenađenje za ovdašnju javnost. Osim za nas koji smo glasali za taj film", prisjetio se Duraković i dodao da su u to vrijeme u Sarajevu neki drugi autori bili na puno većoj cijeni, koji su radili tzv. ozbiljne umjetničke filmove, a Fahrudin Krvavec je snimao  žanrovski vrlo određene akcione trilere. Duraković je mišljenja da zbog toga Krvavca njegova generacija nije smatrala ozbiljnim filmskim autorom. 
      "U tom smislu je anketa koju su inicirali Ajanović i Gordan Bobinac bila prekretnička, a i ja sam, kao jedan od onih koji je dao svoj glas za Šibine filmove, osjećao kako se radi važna stvar za tretman tog autora.  U to vrijeme sam puno o njemu pisao, a i termin "partizanski vestern", uz koji se danas vežu njegovi filmovi, došao je od te naše grupe koja je Šibu tada proglasila jednim od najvećih filmskih autora u BiH uopće. Ako Hajrudina Krvavca gledamo kroz prizmu tzv. teorije autora koji su promovirali veliki francuski kritičari i sinaeasti Francois Triffaut i Jean-Luc Godard, onda je on možda naš najveći filmski autor. Stil, jezik, žanr, kanon, teme, junaci, dijalozi – u svemu je pokazao autorsku dosljednost koja velike reditelje čini istinskim autorima", naglasio je Duraković.

      Ovaj filmadžija imao je priliku da prije rata upozna glumca koji je tumačio glavni lik fima "Valter brani Sarajevo", Batu Živojinovića, i  tada je spoznao da se radi o velikom umjetniku i čovjeku. U neku ruku, ovaj film je spojnica između Srbije i BiH jer najveći srbijanski glumac glavni je lik u jednom od najboljih bh. filmova svih vremena.
      "Ne znam koliko jedan muzej može doprinijeti normalizaciji odnosa dvije države, ali je činjenica da ovaj film spaja ljude iz ove dvije danas samostalne države, a nekad ljude iz iste zemlje.  Producent filma je bio "Bosna film", reditelj Hajrudin Šiba Kravac, a većina glavnih glumaca iz Srbije. Zato su ljudi iz BiH i Srbije, ali i čitavog prostora bivše Jugoslavije, duhovno i emotivno vezani za ovaj film. Na neki način, taj film je dio našeg kolektivnog pamćenja i kulturnog identiteta. Po  meni treba tako i da ostane. Na otvaranje dolazi puno filmskih radnika iz svih centara bivše Jugoslavije, kao i članovi porodica nekih od glavnih aktera filma. Dobro su došli i čast nam je da budu tu sa nama prilikom otvaranja", kazao je Duraković.
      BiH film u nezavidnom položaju
      Direktor FCS-a tvrdi da je stanje bh.. kinematografije jako loše, jer nemamo velike produkcije, te da je zakonski to jako neuređena oblast.
      "Medijsko okruženje, i javne i privatne tv stanice, je ignorantsko i vrlo često neprijateljsko prema domaćoj kinematografiji. To je bio i glavni razlog zašto sam pristao da budem direktor Filmskog centra Sarajevo. Cilj nam je da kroz ovu instituciju javno zagovaramo novi zakon o kinematografiji donošenjem Uredbe o poticajima investicijama stranih fimskih producenta u BiH i druge mjere koje će doprinijeti poboljšanju stanja u filmskoj industriji BiH. Teško ide, jer kod političara imamo jedan potpuni autizam kad je kultura i umjetnost u pitanju", sa žaljenjem je zaključio Duraković.
      Ipak, on vjeruje da bh. kinematografija ima budućnost.
      "Ovo je zemlja talentiranih autora, ima dobre priče o sebi  i u sebi. Glupa je zemlja i političari u njoj koji to ne vide i ne žele da koriste za opće dobro, pa čak i za svoje političke ciljeve", kazao je Duraković na kraju razgovora.
      Ernest BUČINSKI

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...