Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Zoran Modli: Hoćemo li se srušiti zbog mobilnog telefona?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Eh, da nema ZAIRA, ko zna da li bismo se setili mobilnih telefona i takozvane "opasne" elektronike u putničkim avionima, a usput i dr Aleksandra Simića, zaslužnog za epski serijal u mojoj radio emisiji pod naslovom pozajmljenim sa korica njegove knjige - "Sve što je potrebno znati o putovanju avionom". Odlučio sam da iz ovonedeljne emisije izvučem odgovor na pitanje: šta je istina u vezi sa mobilnim telefonima i prenosivim elektronskim uređajima - da li su zaista opasni po letenje? Čitajte, ako već na radiju niste odslušali intervju sa dr Simićem...

595023f2e25eef7bf30832ba24c56867

Malo je pravila koja više zbunjuju putnike od onih koja se tiču upotrebe mobilnih telefona i prenosivih elektronskih uređaja u letu. Ljudi žele jednostavan odgovor u koji se sve uklapa. Nažalost, nema ga. Zavisi od spravice i kako i za šta se ona koristi.

Uzmimo prvo laptopove. U teoriji, stari, slabo zaštićeni kompjuter mogao bi da emituje štetnu energiju. Međutim, glavni razlog zbog koga laptopovi treba da budu odloženi tokom poletanja i sletanja je, najpre, da se spreči da postanu projektili velike brzine u slučaju iznenadnog zaustavljanja ili udara, a zatim da se osigura da ne zakrče prolaze ako dođe do evakuacije. Zato, nakon sletanja, letačko osoblje objavljuje dozvolu za korišćenje telefona, ali ne i kompjutera. Ma koliko neznatna bila, i dalje postoji mogućnost hitne evakuacije, a pritom ne želite da se ljudi sapliću preko svojih mekbukova dok hitaju ka izlazima.

Dalje, imamo tablet uređaje. Iz perspektive ometanja, teško je ozbiljno shvatiti zabranu sada kad i piloti koriste tablet u kokpitu. Onaj argument sa projektilima deluje dosta uverljivo - niko ne želi ajped koji fijuče u lice brzinom od 200 kilometara na čas, ali knjige sa tvrdim povezom isto toliko su teške, ako ne i teže: ako ćemo zabraniti tablete tokom poletanja i sletanja, zašto bi knjige bile izuzetak? Vazduhoplovne vlasti razmišljaju o tome i moguće je da u trenutku dok ovo čitate pravila za tablete postaju sve opuštenija.

I najzad, ono glavno: mobilni telefoni: mogu li mobilne komunikacije zaista da ometaju opremu u kokpitu?

Očekivani odgovor je da, ali isto tako i ne. Aviokompanije i vazduhoplovne vlasti su, jednostavno, neodlučne, pa rezonuju linijom manjeg otpora i kažu: bolje sprečiti nego lečiti. Elektronika aviona je konstruisana sa idejom da bude imuna na ometanje. Ovo bi trebalo da eliminiše sve loše efekte i do danas nema dokazanih slučajeva da je nečiji telefon negativno uticao na ishod leta. Svejedno, nikad se ne zna. Ako je zaštita aviona stara ili falična, na primer, šansa za nevolju postoji. Čak i ako se ne koristi aktivno, režim rada uključenog telefona odašilje nalete potencijalno štetne energije. Zato telefoni moraju da se isključe pre rulanja, kao što nalažu nikada dosadna saopštenja o bezbednosti pre poletanja. Ova politika je jasna, ali se očigledno ne sprovodi dosledno. Logična pretpostavka je da su rizici minimalni, inače bi osoblje aviokompanije pokupilo ili vizuelno pregledalo telefone, umesto što se oslanja na savest putnika.

Usudiću se da nagađam, kaže Aleksandar Simić na kraju, da bar polovina telefona, bilo greškom ili zbog lenjosti njihovih vlasnika, ostaje uključena tokom leta. To je bar milion telefona dnevno samo na nebu Evrope. Ako je ovo recept za katastrofu, onda bismo do sada morali da imamo i neki dokaz!

* * *

Tako je ovog puta govorio Aleksandar Simić. Nemam bogznašta da dodam, osim serije vlastitih iskustava - dakle, esperimentisanja sa mobilnim telefonom u avionu na platformi, u rulanju, na poletanju i u vazduhu. Nema šta nisam činio da uznemirim avionsku elektroniku, ali je ona ostajala tvrdoglavo nema i ledeno mirna, koliko god da sam sve to radio sedeći u prvim borbenim redovima - u kokpitu, za komandama aviona!

Zaključak: nema ometanja. Mada, što reče Simić, nikad se ne zna... Zna se jedino da sa deset hiljada metara baš nikog ne možete pozvati telefonom oslanjajući se na zemaljske repetitore. Gluvi ste i nemi, pa vam je đaba uključen telefon. Možete "progledati" samo uz pomoć satelitskog linka ili internet veze za putnike, ukoliko je aviokompanija bila toliko ljubazna da vam uz kupljenu kartu obezbedi i to zadovoljstvo.

Link ka emisiji: http://modli.rs/zair/zair2019/Zair_2019.html

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste.
        Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS".
      Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira.
        FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir.
      - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić.
      Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina.
       
      FOTO: RTS / SCREENSHOT
      - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar.
      Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put.
      - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić.

      Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla.
      - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar.
      Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena.
      izvor
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Da inspekcija zatvara lokale i trgovinske radnje zbog neizdavanja fiskalnog računa odavno je uobičajena pojava u Srbiji, ali vlasnici porodičnog restorana „Amadeo S“ u Priboju, tvrde da su zatvoreni na tri meseca zbog doručka koji je pojeo njihov zaposleni.
       
      "Poštena Srbija": Ulazna vrata zatvorenog pribojskog lokala U porodici vlasnika ovog restorana smatraju da je ova kazna nepravedna i drakonska, jer se utvrđene nepravilnosti odnose na, kako kažu , dva jaja i dva parčeta hleba, koje je pojeo radnik.
      Inspektorka iz poreske inspekcije iz Kragujevca je, nakon kontrole krajem februara, u rešenju ipak konstatovala nepravilnosti oko izdavanja fiskalnog računa. Svetlana Radovic, ćerka vlasnika ovog porodičnog restorana svoje negodovanje je izrazila na društvenim mrežama, objavljujući fotografiju postavljenu na ulazna vrata lokala, ispod koje piše: „Ovaj lokal je zatvoren na 90 dana zbog dva jaja i dve kriške hleba koje su pojeli radnici. Ovo je poštena Srbija“
      – Da, dobro ste pročitali zbog dva jaja, koja su u subotu 23. februara pojeli zaposleni za doručak, dovedeno je u pitanje šta ćemo svi mi jesti naredna tri meseca, tokom kojih će restoran biti zatvoren po nalogu poreske inspekcije. Pošto je proverom utvrđeno da su sve porudžbine izdate tog jutra uredno kucane na fiskalnoj kasi, inspektorka, prilično neprijatna i drska, utvrdila je da smo ipak oštetili budžet Republike Srbije za dva jaja koja je pojeo konobar, a za koja nije imao fiskalni račun uz direktnu pretnju:“Proći ćete gore nego da ste ubili čoveka“. I prošli smo izgleda, pošto se u ovoj zemlji takvima i ne sudi nego se koplja lome o leđa građana koji pokušavaju da žive život dostojan čoveka. Kao student četvrte godine farmacije, koji do sada nije razmatrao opciju odlaska u inostranstvo nakon završetka studija, uviđam da sam 23 godine živela u iluziji da se u Srbiji može živeti od svog rada, a da ti tata pri tom nije obezbedio posao, kad je prodao dušu đavolu i zavalio se u partijsku fotelju., napisala je na stranici „Priboj“ Svetlana Radović „Ogorčena i razočarana građanka Republike Srbije“.
      Negodovanju su se pridružili i zaposleni u lokalu zabrinuti za izdržavanje svojih porodica, a bilo je i konstatacija da razne inspekcije pribojske lokale kontrolišu vrlo selektivno i da postoje oni u koje se, kako kažu, ne ulazi. U pokušaju da povodom ovog slučaja, dobijemo izjavu inspektorke koja je bila u kontroli, zaposlene u Poreskoj upravi u Regionalnom odeljenju Kragujevac, pozivali smo telefonski broj centrale ovog odeljenja. Niko se nije javljao, a na jednom od ostalih telefona, čiji su brojevi navedeni u kontaktima na sajtu Ministarstva finansija, rečeno nam je da operater ovih dana ne radi. Na telefon se javio šef terenske kontrole odeljenja, u kome je ova inspektorka angažovana i rekao da nije praksa da inspektori telefonom daju izjave novinarima, već da treba da se inspektorki obratimo pisanim putem i zatražimo informacije. Pitanja smo uputili mejlom i dobili obaveštenje od Poreske uprave Srbije „da su primili obraćanje pismenim putem na koje će biti odgovoreno u narednih nekoliko dana“. Do zaključenja ovog broja odgovor nije stigao.
      Žalili se na rešenje
      Od članova porodice vlasnika porodičnog restorana „Amadeo S“ u Priboju“ dobili smo informaciju da su se žalili na rešenje kojim im se lokal zatvara na 90 dana. Očekuju odgovor.
      https://www.danas.rs/drustvo/zbog-dva-jaja-katanac-tri-meseca/?fbclid=IwAR2MrpEBgqHMLAkScV9b6f2acQBADLhlerhHBx1Yo5u8x12ofAKGRwNQ4Rg
    • Од Милан Ракић,
      U suštini, mnoge političke dileme i sukobi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom Dolu.

      Nažalost, Duboki Do nije stekao slavu Prerova (Dobrica Ćosić), Petlovca (Radoš Bajić), Končareva (Dragan Marković Palma), ali je proročki poučan. Duboki Do je nulta tačka naše sabornosti, naših raskola, mistični naturalizam, mig pluralizma, pokušaj egzitovanja samoupravljanja, kad niko nije ni mogao zamisliti Egzit, pokušaj da se predupredi dekadencija Guče i duh ‘Hajdučke česme’ unese u Marićevića jarugu. Duboki Do je glavni toponim iz antologijskog filma ‘Sok od šljiva’ Branka Baletića iz 1981.
      Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Dovoljan je bio pogled iz prigradske perspektive na ‘Rudo’ – poznatiji kao ‘Istočna kapija Beograda’. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Ako je ‘Bolji život’ pokazao terminalnu fazu samoupravnog socijalizma, ‘Sok od šljiva’ je kao eksperiment ‘kontrolisanog primitivizma’ oslikao raspusni vrhunac tog sistema, tačku kada se prosvećenost i dekadencija, anarhizam i glamur, nađu i istoj tački i od kada prosvećenost malaksava, a dekadencija se zahuktava spremajući teren za fatalnu ‘antibirokratsku revoluciju’.
      Za svoj ‘hepening u prirodi’ Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni ‘Šljivokombinat’, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog ‘hepeninga’ (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – ‘Treba li nešto da akontiram?’
      Ne treba zanemariti da je film snimljen 1981, samo godinu dana od Titove smrti, a u godini kada izbijaju velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu. Jedini film koji bi se u (ne)namernoj subverziji mogao uporediti sa ‘Sokom od šljiva’ je hrvatski film ‘Medeni mjesec’ iz 1983. u režiji Nikole Babića, koji je adaptacija romana ‘Marko na mukama’ Zvonimira Majdaka. Glavni junak je Marko Bilogara (glumi ga Slobodan Milovanović), provincijalac i seoski švaler koga u hrvatskoj provinciji ‘snima’ zagrebačka top riba – Vanda. Ona ga dovodi u Zagreb kao svog ljubavnika i ubacuje ga u džetsetersko purgersko društvo, dekadentno, kriminogeno i promiskuitetno. Marko Bilogora postaje seksualni predator među Vandinim frendicama koje su uglavnom ‘imućne privatne poduzetnice’ u vezi s murijom i komunističkim glavonjama. I kao što se u ‘Soku’ dalo naslutiti ‘događanje naroda’, u ‘Mjesecu’ je famozna ‘hrvatska šutnja’ (mimikrija nakon maspokovske galame), postala nesnošljiva. Film je intuitivno nagovestio dolazak tuđmanizma i ‘svetonazora’ koje je ona donela, dok je svojim tretiranje privatluka najavio i tajkunsku sudbinu Hrvatske.
      U ‘Medenom mjesecu’ su i koreni konteksta na kome se bazira do sada neprevaziđena hrvatska TV novela ‘Vila Marija’ u kojoj Žarko Radić glumi tajkuna Tomu Juraka. I to tako uverljivo da vam se učini da nikad nije bio komandant Bošku Buhi u istoimenom filmu u kome je Oliver Dragojević otpevao jednu od svojih najlepših pesama, tako mučki prećutanoj (izuzev kolumne Miljenka Jergovića) u danima nacionalne žalosti povodom njegove smrti.
      Sa ‘Kombinatom’ protiv koga se kao hajdučki di-džej bori Miki Rudinski, lakše se kasnije razumela i afera Agrokomerc s Fikretom Abdićem u glavnoj roli, ali i sudbine Todorićevog Agrokora, ili našeg PKB. U ‘Mjesecu’ se pojavljuje i DŽimi Stanić kome uporno traže da iznova peva lascivnog ‘Dimnjačara’ koji ‘mlad ili star svakoj peći zna naći kvar’, da bi se konačno neko pobunio da se preteruje jer je čovek u drugom separeu (s indikativnom bradom) već odavno naručio (u sred Zagreba, zamislite) ‘Oj, Moravo, moje selo ravno’.
      ‘Medeni mjesec’ je za to vreme imao prilično eksplicitne erotske scene. Film sam prvi put gledao u bioskopu ‘Partizan’ u Titovom Užicu te 1983. i sećam se da se u gradu na Đetinji, za tih nekoliko dana prikazivanja, film pročuo po tim softcore scenama, a ne kao lucidna anatomija YU krize. Tadašnja kritika je većinski popljuvala film, kao što se na tom polju nije proslavio ni ‘Sok od šljiva’ koji takođe ima veliki erotski naboj. Od nastupa Vesne Zmijanac, preko kafanske euforije koju s trubačima izvodi Radmila Živković s pesmom ‘Puče bruka’, do Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića ujutru na livadi. Danas je kultni status jedino što zaslužuju ova dva filma.
      Kao ona replika ‘Treba li šta da akontiram’ u srpskom filmu, u hrvatskom je na sličan način bitna ona kad Biserka Ipša koja glumi Vandu uhvati DŽeka (Zvonka Lepetića) za muda, a on je pita da li je svesna koliko se dnevno izdvaja para za Kosovo?
      Ali, pravi razlog zašto sam se setio ‘Soka od šljiva’ je pogibija Šabana Šaulića koji tu glumi sam sebe u nekoliko briljantnih minijatura. Interesantno je da se Pavle Vuisić pojavljuje u oba filma. Karijera Šabana Šaulića je impresivna, ali treba znati da je on i daleke 1981, dakle godinu dana nakon Titove smrti i godinu dana pre Mundijala u Španiji, imao ultimativnu popularnost. Zato Pavle Vuisić kao LJuba kaže u onoj čuvenoj sceni Mikiju Rudinskom – ‘dovedi mi Šabana, ne mora da peva, samo da ga narod gleda’. Bože kako sad deluje jezivo scena kad Miki nudi Šabanu da po njega dođe svojim kolima da idu na ‘tezgu’, a Šaban mu odgovora – ‘ne, ja sam sebe vozim’. Dok se u pozadini vidi pevačev ‘mercedes’.
      Da se podsetimo kako je Živojin Pavlović opisivao neistrošenu (bez fasade) Srbiju: … Nevezani kerovi u hladu, ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa, nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima, farme kokošaka nosilja, plastenjaci sa zimskom salatom i ranim paradajzom, prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja, vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem, iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora veseli jecaj Šabana Šaulića…’
      Upravo u takvoj sceni ‘Soka od šljiva’, ispred kuće je istovaren teški nameštaj, dok se na terasi (bez ograde, ali sa svadbarskim ćilimom) pojavljuje gotovo nestvarni – astralni – Šaban sa leptir mašnom da otpeva svoj megahit – ‘Ne plači, dobri domaćine’.
      E sad, napravite parabolu od te scene do spota benda Let 3 iz Rijeke, i pesme ‘Dijete u vremenu’ kao moćnoj obradi Šabana u Deep Purple maniru. Više puta sam slušao ljude (od Bugarske do Nemačke), koji o Šabanu govore maltene kao o polubožanstvu, a kad sam imao čast da me Hasan Dudić upozna s njim, ostavio je utisak jako skromnog i pristojnog čoveka. Na omotu singlice ‘Dva galeba bela’ iz 1979. Šaban je zaista ličio na ‘strane pevače’, a retko koji pevač ima raspon od takve pesme za koju neko napisa da je ‘ispunjena divnim simbolima, neprikosnovenim glasom i lirskom dramom’ do nezaboravnih stihova ‘… a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’ iz čuvene ‘Vojničke pesme’ (1985) koja je u ‘zlatnim osamdesetim’ ubedljivo bila najpopularnija za ispraćaje u vojsku.
      Šabanova harizma imala je pokriće u moćnim hitovima, snažnim identifikacijama, poverenju, i decentnosti koja je zračila i pod šatrom i na gala sceni.
      Moramo shvatiti da Srbija neće biti dobra država dok viziju modernosti ne budu podržavali većinski i ljudi koji slušaju narodnu muziku, odnosno interpretatori te muzike. Ohrabrujuće je bilo kad je Šaban 2007. podržao LDP, jer nezavisno od potonje sudbine same partije i njenog lidera, program LDP je i danas superioran.
      Omot albuma ‘Soldatski bal’ (1985) Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je ‘postavka’ koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, pomenuti DŽimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike NJegoša – kralj Šaban Šaulić!
      https://www.danas.rs/kolumna/zoran-panovic/dijete-u-vremenu/
    • Од Милан Ракић,
      Moja prijateljica Natasa Ristic, koja je ovo i snimila, juče me je tek tako, na puc' prsta, prozvala: "Jutros nebo čisto plavo, potom "ižvrljano". Sad se štrafte pretvorile u oblake. Kako je Zoran Modli za mene autoritet u mnogo čemu, a apsolutni u nebeskim temama, možda bi on mogao da zna dal' su ovo regularne mlaznice ili 'onako'!" :-)

      E pa, posle ovako ozbiljne prozivke nemoguće je ne uozbiljiti se, a pošto sam na Natašin zidić stigao sa dan i po zakašnjenja, najpre sam morao da joj se izvinim:
      Draga, Nataša, oprosti što se sa zakašnjenjem uključujem u priču - počeo sam, a onda: Pretpostavljaš sigurno da neću “ogovarati” ovako lepe kondenzate što se vijore iza aviona... Ako neko želi bilo koga da otruje, pa tako i nas, važne stanovnike planete od čije neviđene srpske pameti i dominacije cvika ceo svet, sve sa Amerikom na čelu, sigurno se neće služiti providnim trikovima vidljivim sa kilometarskih daljina. Valjda će se potruditi da bojne i kakve sve već ne otrove učini nevidljivim, umesto da pravi ovoliki spektakl dok ih neštedimice posipa po gologlavim Evropljanima!
      Kondenzovana vlaga iz izduvnika mlaznih motora ponekad ostaje, ponekad nestaje, a ponekad je uopšte i nema. Koliko li smo puta visoko na nebu primetili trenutni bljesak sa sićušnog srebrnog aviončića na koji su zraci sunca pali pod povoljnim uglom, potom začuli daleki zvuk njegovih motora, ali traga nigde... Pojava tragova i dužina njihovog boravka na nebu zavise od trenutnog stanja (što bi meteorolozi rekli - stratifikacije) atmosfere, a to znači od odnosa između relativne vlažnosti vazduha i njegove temperature na visini leta aviona, ali i od smera prostiranja i brzine visinskih vetrova. Ako nema vetra, tragovi će neko vreme ostati nepromenjeni, a sa vetrom će se razvlačiti u maštovite mrežaste strukture, ponašajući se praktično kao (njima identični) visinski oblaci cirusi i cirkokumulusi.
      Kondenzat koji ostaje iza aviona identične je strukture kao i cirusni oblaci: sastoji se od sitnih kristala leda, jer na tim visinama temperature su nekoliko desetina stepeni ispod nule, pa se vodene kapljice lede trenutno. U "prosušenoj" atmosferi odgovarajuće temperature kondenzat iza aviona će opstati vrlo kratko vreme, a onda ispariti, generišući tek omanju "perjanicu" dugu svega nekoliko stotina metara ili koji kilometar.
      E sad, kome ovi tragovi na nebu najviše smetaju?
      Verujem, filmadžijama kada u eksterijeru snimaju antičke i srednjovekovne filmske spektakle. Zamislite da iznad glave kralja Artura iznenada preleti avion - ko bi ikada poverovao u istorijsku autentiku holivudskih priča? :-) Za ostale ne znam.
      .
      * * *
      Ova storija očekivano ima i svoj post scriptum, zahvaljujući uvek vispreno artikulisanim komentarima Kapetana Balda s naučne pozicije, naravno, a kao odgovor na večiti skepticizam pristalica verovanja da nas neko odozgo truje. Jedan od brojnih skeptika (ne navodim imena, mada ćete ih lako naći nešto niže) kaže da je "...broj preleta iznad Beograda višestruko veći od broja chemtrailsa na nebu. Zašto u istom danu pod istim uslovima neki ostavljaju celodnevne tragove, a neki ne? Znam da ne lete svi na istoj visini, ali veliki broj leti, a ne ostvljaju iste tragove. I zašto ih nije bilo kad smo mi bili deca i zurili u nebo gledajući avione, makar jedan dnevno?" - da bi se sledeći nadovezao: "Управо тако, али овима из науке ништа не пије воду од тога што кажемо. Ја лично не верујем у ово што Зоран Модли објашњава, уз сво дужно поштовање према поменутом."
      Kapetan Baldo: "Zašto se vama kada dišete nekada vidi para iz usta, a nekada ne? Mislim, čovek je lepo objasnio u gornjem tekstu da od odnosa relativne vlažnosti i temperature zavisi da li će doći do efekta kondenzacije vlage iz vazduha, ali vi to jednostavno nećete da čitate, nego uporno postavljate isto pitanje. Iz istog razloga nam nekada izlazi para na usta, magle se stakla na prozorima i šoferšajbnama, pojavljuje se magla itd itd, a nekada NE. Tragove aviona gledam od kad sam se rodio i stvarno ne znam od kuda vam ta priča da ih nije bilo. Možda su zaista izgledali malo drugačije u smislu potencijala za grupisanje sa ostalima, ali su i motori tada bili drugačiji. Danas dominiraju dvostrujni turbo motori sa velikim procentom vrućeg vazduha u odnosu na sagorelo gorivo koje u sebi sadrži više vlage nego klasičan turbo mlazni motor. To je jedan od mogućih razloga zbog čega se danas tragovi na kraju pretvore u ciruse na velikim visinama.
      Ponavljam, mi možemo da diskutujemo da li ove hiljade aviona, emitujući u svakoj sekundi produkte sagorevanja u zemljinu atmosferu, utiču na klimatske promene, ali da vam neko puni nekakve boce i zaprašuje vas sa 10.000 metara je budalaština: zamislite da vi probate da zaprašujete vaše breskve u dvorištu sa 10.000 metara visine. Razmislite kakvu kontrolu zapravo imate nad tim gde će taj prah otići... Ja zaista ne mogu da shvatim zašto ljudi jednostavno ne uključuju svoje mozgove i zaista ne procesiraju ispravno sve podatke koji su im nesumnjivo danas, u 21. veku, lako dostupni.
      Ali, tako to ide kada preovlada religija. Onda sve, pa čak i nauka, postane stvar verovanja ili neverovanja, što je naravno suludo. U boga se veruje, a nauka raspolaže eksperimentima kao dokazom. Probajte da se namirišete ispod miške dezodoransom sa rastojanja od 10.000 metara. Jasno vam je da nećete imati kontrolu gde to završava. Zato to radite sa 10-20 centimetara, zar ne? Otuda je budalaština pomisliti da bi neko sa visine od 10.000 metara ciljano mogao da zaprašuje bilo koga, a da ne zapraši i sam sebe - osim ako ne ide ulicama sa gas-maskom, a ja takve nigde nisam video. Ili su se genetski modifikovali, tako da njima taj prah ne smeta? Da li shvatate koliko je to besmisleno?"
       
×
×
  • Create New...