Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

IZJAVE MINISTRA OBRANE DA ĆE DOBROVOLJNO OTIĆI NA VOJNU OBUKU U TRAJANJU OD 15 DANA IZAZVALE SU NEGATIVNE KOMENTARE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, POSEBNO BIVŠIH VOJNIKA I POLICAJACA, UČESNIKA RATOVA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI. PORED POMINJANJA "TETKE IZ KANADE" NA ISPRAĆAJU ILI ZAKLETVI, "ĆEBOVANJA" I "PALJENJA BICIKLA", MNOGI SE NUDE DA MU BUDU INSTRUKTORI I KOMANDIRI – MAKAR SAMO JEDAN DAN. ŠTA ZAISTA VOJNIK MOŽE DA NAUČI ZA 15 DANA I KAKO ĆE TO IZGLEDATI U PRAKSI, "VREME" JE PROVERILO KOD NEKOLIKO PENZIONISANIH VISOKIH OFICIRA PEŠADIJE KOJI SU NAJVEĆI DEO KARIJERE PROVELI U TRUPI

ban_6619_1529677736.JPG

"Ni čizme ne možeš da razgaziš za 15 dana, ovo je teško ruganje profesiji", objavio je na društvenim mrežama jedan od penzionisanih generala. Ovaj bivši komandant i operativac kroz čitavu vojnu karijeru, time je prvi put progovori o svojoj bivšoj "firmi". Konkretno – o odluci da se pozovu na vojnu obuku ljudi stariji od 30 godina koji nisu služili vojni rok ili su to uradili civilno dok nije ukinut.

"Odlučim se da ne komentarišem vojna pitanja, ali ne mogu ovo a da ne komentarišem. I pored najbolje volje, ne razumem, da li stvarno ljudi misle da se postaje obučen rezervni pripadnik Vojske posle 15 dana obuke. Pa kad sam pošao u Srednju vojnu školu, period prilagođavanja je trajao 10 dana. Sugerišem da se o ovim problemima napravi ozbiljna analiza i sačini adekvatno rešenje. Mislim da ovako brzopleto rešenje nema smisla", napisao je još general.

Na ovaj način izrazio je suštinu odluke koja ne doprinosi ničemu drugom osim populističkom pokušaju Ministarstva odbrane da se nečim pohvali i digne nazovi borbeni moral nacije te, naravno, doprinese pumpanju ličnog marketinga ministra Aleksandra Vulina, a time i njegovog "vrhovnog komandanta". Jer, zahvaljujući "politici Vlade Aleksandra Vučića, konačno imamo dovoljno novca da pokrenemo rezervu", kao što to Vulin tvrdi. Pitanje je zašto se te pare nisu upotrebile za poboljšanje plata, uslova života i rada profesionalnih vojnika i onih po ugovoru da masovno ne napuštaju vojsku. Ili za koncept aktivne rezerve, koji nikad nije zaživeo, nego se rasipaju na ovakve besmislice.

NEMOGUĆA MISIJA

Ove godine će, prema Vulinovoj najavi, 600 ljudi, među njima i on – kakvog li samožrtvovanja – proći vojnu obuku od 15 radnih dana, a sledeće godine još 15 dana podeljenih u dva termina – u maju i oktobru. Šta vojnik može da nauči za to vreme i kako će obuka izgledati u praksi, "Vreme" je proverilo kod nekoliko penzionisanih visokih oficira pešadije koji su najveći deo karijere proveli u trupi.

Jedan od njih, sa ratnim iskustvom, bio je poprilično surov: čoveka možete naučiti da rukuje naoružanjem, kretanju na bojištu i da iskopa zaklon. Nekada su vojnici regrutovani u pojedine jedinice koje su bile namenjene za radove po magacinima i slično, imali obuku od mesec i 22 dana i za to vreme su mogli da nauče sve ovo. Ovi sad mogu da izvedu gađanje, što je dovoljno da sutra brane otadžbinu. Ovaj sagovornik smatra i da je, zbog iskustava ratova devedesetih, potpuno glupo služenje vojnog roka bez naoružanja zbog prigovora savesti, "jer se u ratu zna da ako ga ti ne ubiješ, ubiće on tebe bez razlike na tvoje ubeđenje".

ban_5976_1549458644.JPG

Na drugoj strani je penzionisani general, u delu karijere i nastavnik. U razgovoru za "Vreme" on podseća da je do ukidanja služenja vojnog roka osnovna pešadijska obuka za sve bila 180 sati ili 30 radnih dana, što je, kada se uračunaju vikendi, nešto više od mesec i po. Najmanje dva dana treba utrošiti samo na to da se vojnik nauči pakovanju i nošenju opreme, a svako ko je služio vojsku zna kako je izgledala nemoguća misija da one silne stvari koje po dolasku zaduži nabacane u šatorsko krilo, spakuje u vojničku kasetu.

"Pa i kad se to nauči, gde je pakovanje borbenog ranca, transportne vreće, šta ide u koje od njih i u koji deo", objašnjava naš sagovornik taj početni period, uz mogućnost da se sve radi ubrzano.

Radni dan u vojsci, inače, traje šest nastavnih časova prepodne i dva-tri popodne, ali u drugom delu dana sa vojnicima nisu starešine, nego samo komandiri odeljenja sa kojima ponavljaju naučeno. Sada je ta obuka umesto šestonedeljne postala dvonedeljna, što znači maksimalno 90 nastavnih časova, odnosno, upola manje. Pored toga, vojnike čeka i strojeva obuka koja, makar i ona osnovna, zahteva vreme, kao i upoznavanje sa Pravilom službe i opštevojnim propisima, bez čega se ne može.

Obuka je, po strukturi, podeljena u tri dela, raspoređena u tih šest časova dnevno – vojnostručna, fizička i ono što se naziva moralna nastava. Vojnostručna, otprilike, treba da zauzme dve trećine obuke, a ona se, opet, deli na taktičku, vatrenu i strojevu.

"Da bi vojnika doveo do prvog borbenog gađanja, a vatrena obuka je glavna, najteža i najzahtevnija tema, mora da nauči borbene osobine i namenu, kao i samostalno sklapanje i rasklapanje oružja. Potom slede pravila gađanja, stavovi za gađanje, lična i bezbednost ostalih", nabraja sagovornik "Vremena", general u penziji.

1116720128.jpg

On dodaje i da je posebna tema taktička obuka – osmatranje bojišta i kretanje po njemu (pretrčavanje, puzanje, izvlačenje ranjenika), kao i kopanje zaklona, jer nije dovoljno samo iskopati rupu u zemlji (norma za ležeći rov je 25 minuta, a za stojeći sat i 20 minuta), nego je potrebno naučiti ih kako se i gde bira zaklon. A tu je i obuka u korišćenju zaštitne maske.

"Pa, kako samo ovo da se stavi u 15 dana", pita on, naglašavajući koliko je tek potrebno pripreme za takozvano pripremno gađanje na rednom broju jedan da vojnik upozna svoju pušku i njenu preciznost, kao i da starešina proceni kakav je vojnik strelac. Plus fizička obuka od četiri časa nedeljno, uz obavezne jutarnje vežbe. Sve to smestiti u dve nedelje izuzetno je teško, a neophodno je da bi vojnik to prvo gađanje izveo bezbedno.

Posle te početne obuke, koja će biti duplo kraća, vojnici su se nekad slali na specijalističku, koja je opet trajala mesec i po kad je pešadija u pitanju. Kada su neki drugi rodovi u putanju, ona je bila stalna, kao na primer, kod tenkista. Kako će sad vojska uspeti da za 15 dana osposobi ljude za tenkiste ili artiljerce, pitanje je na koje nadležni iz Ministarstva odbrane nemaju odgovora, a teško i da će ga imati.

Prema mišljenju penzionisanog pukovnika, takođe sagovornika "Vremena", suština ovih pozivanja na "obuku" je to što Vojsku Srbije napuštaju profesionalni vojnici, pa sada nadležni žele da ih nadomeste time što bi ove "kursiste" mogli rasporediti u rezerviste i imati brojno stanje jedinica na papiru. Zbog toga se, ukazuje on, povećava i broj vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka: oni isto primaju platu, a otvara im se mogućnost da se posle lakše zaposle u vojsci ili državnim službama. Međutim, sve se, u suštini, svodi na to da su vojsci, pored popunjavanja spiskova, oni potrebni i za banalne stvari poput čišćenja kasarnskih krugova ili držanja straže.

ban_6051_1549458647.JPG
MINISTAR I PRAVA VOJSKA: Vežbe VS


VOJNO SPOSOBAN MINISTAR

Što se odlaska Vulina na "obuku" tiče, kolika je to smejurija najbolje pokazuju komentari na društvenim mrežama. Jer, reč je o čoveku koji je proglašen nesposobnim za vojnu službu 1990, u vreme kad su se ratni oblaci uveliko nadvijali nad bivšom Jugoslavijom, a sada kao ministar vojni – posle upadljivog paradiranja u paravojnim uniformama, preko marševanja sa padobrancima i potom sa vojnom policijom – kreće u "žuđeno vojevanje". Iako prorežimski mediji, posebno oni na razne načine interesno povezani sa Ministarstvom odbrane i Jugoimportom SDPR, tvrde da će se obuka odvijati u dve klase godišnje – po 300 ljudi u maju i novembru – već su 5. marta objavili da je Vulin dan nakon što je na RTS obznanio da ide na obuku, obavio i uspešno prošao medicinske preglede te "postao jedan od rezervista na vežbama".

Otkud Vulin na obuci u martu? Da li je ona organizovana samo za njega? Da li se samo promocije radi na 15 dana priključio klasi vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka? Gde služi, u kojem centru za obuku? Sve ovo su pitanja bez odgovora.

Kako je Vulin sam rekao, oslobođen je služenja vojske jer je imao veliku dioptriju. Ta dioptrija, međutim, nije ga sprečila da postane vlasnik dozvola za najmanje pet pištolja, kao i da redovno posećuje streljane i odlazi u lov. Nedavno se, na komemoraciji ubijenom predsedniku Automoto saveza Srbije Mirku Butuliji, prisetio kako mu je obećao da će ga naučiti da lovi.

"Želim da pođem od sebe i sopstvenog primera. U vojsci postoji jedno pravilo: Kaži – pa pokaži, uradi – pa naredi. Ako ja mogu da dam 15 dana svog života godišnje, zašto ne može neko drugi? Nema opravdanja da ne služite svojoj zemlji i da se ne borite za svoju zemlju", nadahnuto je ministar poručio javnosti. Te reči su izazvale lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama, posebno bivših vojnika i policajaca, učesnika ratova u bivšoj Jugoslaviji. Uz najčešće ironičnu konstataciju da se u slučaju ministra radi o dezerteru, pominjali su mu i "tetku iz Kanade" na ispraćaju ili zakletvi, "ćebovanje", "paljenje bicikla", medicinske preglede; neki su se nudili i da mu budu instruktori i komandiri – makar samo jedan dan.

ban_3630_1546861446.jpg

Režimski mediji su, takođe, najavili da će Vulin biti u obuci ravnopravan sa ostalim vojnicima. U to je prosto nemoguće poverovati, kao što će biti nemoguće i da se sa bar jednog segmenta njegove "obuke" ne pojavi televizijski snimak – eto kako je dobar i poslušan vojnik. A pošto Vulin, po funkciji, ima obezbeđenje iz bataljona Vojne policije za posebne namene "Kobre", teško je poverovati da neki od njihovih pripadnika neće biti sve vreme tamo i glumiti vojnika na obuci. Ono što tek nije moguće zamisliti jeste mogućnost da bilo koji od desetara ili vodnika Vulinu naredi "ostav" ili ga "počasti" nekim težim rečima uobičajenim u vojničkom žargonu. Kako stvari stoje, Vulinu će najviše nedostajati svakodnevna obraćanja javnosti raznim povodima, uključujući zaštitu svog ličnog "vrhovnog komandanta". Srećom po njega, tu su ipak dani vikenda, pa će tada delimično moći da nadomesti medijsku izolaciju od Pinka nadalje.

vulin-beta.jpg

Sve u svemu, Srbija će na 15 dana ostati bez ministra vojnog, a i vlada premijerke Ane Brnabić biće uskraćena za njegovo prisustvo na sednicama. No, ako se ima u vidu Vulinovo neformalno zaduženje "ministra za kvarenje odnosa sa regionom", poruka je ipak poslata svim onim koji prema tekstovima "Informera" i nastupima raznih analitičara na Pinku, "prete" Srbiji. Ta poruka glasi – čuvajte se, Srbija je dobila vojno osposobljenog ministra.

vreme_logo.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ko je je lider vaše opozicije – ovo pitanje vrlo interesuje strane diplomatske krugove u neposrednim susretima sa sagovornicima iz Srbije. 

      Poneki se trude da daju odgovor ko bi to mogao biti – recimo Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, koji je za govorniciom Saveta Evrope najavio da Savez za Srbiju pokreće novu veliku političku priču.

      A to je priča o nasilju dela vladajuće Srpske napredne stranke prema protivnicima i neistomišljenicima. Istina, to je prvi osmislio i na taj spoljnopolitički nivo (Savet Evrope je parlamentarno telo koje uključuje i nečlanice EU, među njima i Rusiju) Saša Paunović, potpredsednik DS-a. On je prvi i počeo da skuplja dokumente o pritiscima na lokalne odbornike da promene stranu, kao i sadržaj napisa sa SNS portala.
      Ali, samo osmišljavanje i nastup, uključujući i dokumentovanje, ne bi značili ništa bez stvarnog događaja. Koliko 20-tak dana posle tog Zelenovićevog govora, koji je na licu mesta u Strauzburu pokušao da pobije niški naprednjak Zoran Perišić, u Kruševcu je u glavu udaren Borko Stefanović, lider Levice Srbije. I potom je priča “proradila”, uspešno čak i iznad svih očekivanja u Savezu za Srbiju. Uspešno je podignut talas vikend demonstracija, nezamisliv još koliko 2016. i 2017.godine.
      Krajnje nezgodna stvar po Aleksandra Vučića i njegovu vlast je što tom pričom koja se i dalje razvija, ne gospodari jedan određeni lider, niti je to u sadašnjim okolnostima moguće. A to su okolnosti pridobijanja najšire moguće podrške za demonstranje protiv vlasti - od pijace do akademije nauka. Čak i lažna podrška se ne odbacuje. Jer, na demonstracijama govore ljudi zagovarajući ideje koje su potpuno oprečne glavnim zahtevima opozicije. Glavni zahtevi su vanredni izbori na svim nivoima i otvaranje medija za opoziciju. Oni koji predlažu recimo, da opozicija skuplja potpise za promenu izbornog sistema u većinski, samo žele skretanje pažnje i kupovinu vremena za Vučićevu vlast do maja 2020.

      Vučić bi i sam mogao to vreme da kupi posredno, otvarajući medije, na šest meseci pred izbore, prećutnim ili polutajnim primirjem sa Savezom za Srbiju. Ima onih koji procenjuju da jedino što on nikad neće ispuniti opoziciji, jesu upravo ti medijski zahtevi. Prema tim procenama, svi Vučićevi potezi usmereni su na dokazivanje i pokazivanje da opozicija ima sasvim dovoljno sopstvenog medijskog prostora i da je njen problem što ne može da mu time politički naudi.
      Na površini to i deluje tako. Međutim, nije samo stvar u zastupljenosti, već i u snazi jedne političke priče. Primenjujući prethodnih sedam godina ono što se u marketingu zove “strategija Šeherezade”, Vučić je svoju “hiljadu i jednu noć” ispričao. Pažnja publike, bez obzira da li joj je on pozitivan ili negativan lik, po toj logici, preselila se u “novu sezonu”. A u “novoj sezoni” radnja se vrti ne oko toga šta će da uradi predsednik Srbije i SNS, nego šta će biti sa demonstrantima, protestima, opozicijom... Vučić udarnički pokušava sve kako bi ponovo preuzeo tok radnje. Svi događaji od obeležavanja 20.godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije, preko sastanka Predsedništva Srpske napredne stranke, do finiša predsedničke terenske kampanje 19. aprila u Beogradu, podređeni su tom pokušaju. Međutim, Vučić više nema dovoljno jak unutrašnji zaplet na raspolaganju, svakako ne neki koji već više puta nije upotrebio. I spoljni zaplet mu izmiče zlokobnim zatišjem u vezi pregovora o Kosovu, evrointegracijama i odsustvom nekog jakog međunarodnog događaja, koji bi mogao više da zaokupi publiku od demonstracija. Kao da su utihnuli svi međunarodni “iventi” i forumi, čak i najavljena poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona, nikako da se odigra.
      Ali, zato u opoziciji je sve neizvesno i svi su zapleti i raspleti i dalje mogući, što podiže interesovanje čak i kod najravnodušnijih. I kod onih koji su ubeđeni da se posle 13. aprila i gromoglasno prizivanog velikog skupa opozicije, (uporedivog sa saborom Deposa iz 1992. koji se završio piknikom u Pionirskom parku) ništa neće desiti. Ali, i kod onih koji su ubeđeni da će opet doći do izliva energije, možda i hapšenja demonstranata, što sve samo ubrzava put ka promeni vlasti.
      Pri čemu, konkurs za lidera sprske opozicije je i dalje, kao i prethodnih sedam godina otvoren. Odnosno, onaj u čije su političke mogućnosti oči prevashodno uperene – Dragan Đilas, ga drži otvorenim. Iako je posle povlačenja Saše Jankovića i uprkos željama dela javnosti, očito da Đilas predvodi borbu protiv Vučića, ostavljanje nade da ta stvar nije konačno rešena, je vrlo bitna. Za privlačnost zapleta na strani opozicije, naravno. Jer, prema svim anketama, opozicione pristalice se i dalje nadaju “novim licama”. Stvar sa tim licima nije u tome da su nepoznata, mlada ili već kakva, nego da se ne mogu dovesti u vezu sa vrhom ranijeg političkog establišmenta. Đilas im tu nadu neće uskratiti – jer je i to prednost u odnosu na vladajuću SNS, gde je sve u funkciji neprikosnovenog lidera.

      Držati priču krajnje napetom, to je uostalom veština, koju je Vučić primenjivao prvih pet godina svoje vlasti, sve dok nije uzeo predsednički mandat i penzionisao Tomislava Nikolića. Ali, kad nastane zamor od glavnog lika, veština ne pomaže, samo izvesna pauza, a upravo je to ono što Vučić izbegava po svaku cenu.

    • Од Милан Ракић,
      RUSKO ZAUZIMANJE AERODROMA SLATINA KOD PRIŠTINE NIJE IMALO VEZE SA SRBIJOM I ZAŠTITOM SRBA NA KOSOVU. REČ JE BILA O UNUTARRUSKIM IGRAMA I BORBI ZA PREVLAST, KAO I O RIVALSTVU LJUDI IZ VRHA MINISTARSTVA ODBRANE I SLUŽBI BEZBEDNOSTI SA OKRUŽENJEM TADAŠNJEG PREDSEDNIKA BORISA JELJCINA. A NA ČELU SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST BIO JE VLADIMIR PUTIN, DIREKTOR FEDERALNE SLUŽBE BEZBEDNOSTI
      Rusko-srpski koprodukcijski film Balkanska međa, koji beleži veliku gledanost ovih dana, a tehnički je napravljen u rangu najboljih holivudskih ostvarenja, pokušaj je da se propagandno prikaže akcija jednog bataljona Vazdušno-desantne vojske Rusije u zauzimanju prištinskog aerodroma u junu 1999. Ta priča je inače do danas ostala nedorečena i njena pozadina nepoznata. Ako se uzme da je osnova radnje filma stvarni događaj i da su neke činjenice date kako treba, a druge su stvar umetničke slobode, zbog svih onih koji ne pamte te događaje treba ukazati na tadašnju stvarnu situaciju u Prištini i na Kosovu, ali i u Srbiji i njenim odnosima sa Rusijom.
      Ukratko, ono što je stvarnost jeste da je taj bataljon padobranaca, u to vreme u sastavu ruskog kontingenta mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, smešten u bazi u mestu Simin Han između Tuzle i Ugljevika, dobio nalog 10. juna da sledeće noći krene usiljenim maršom 620 kilometara prema Kosovu i 12. juna rano ujutro zauzme prištinski aerodrom pre NATO snaga – one su dolazile iz Makedonije.

      Zašto je to urađeno i po čijoj odluci, teško je znati, ali je sigurno da to nije imalo veze sa Srbijom i zaštitom Srba na Kosovu – u pitanju su bile unutarruske igre i borba za prevlast, kao i rivalstvo ljudi iz vrha Ministarstva odbrane i službi bezbednosti sa okruženjem tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. A na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost bio je Vladimir Putin, kao direktor Federalne službe bezbednosti.
      Koliko se u medijima u Srbiji mnoge činjenice iskrivljuju i idealizuju dovoljno govori i to da je jedna rečenica glumca Miloša Bikovića, da mu je prilikom susreta Putin rekao da je učestvovao u toj akciji, izokrenuta pa je ispalo da je tada i lično bio tamo. "Putin vodio akciju NATO u Prištini 1999. godine, "Putin je naredio: Zgazite NATO u Prištini", samo su neki od naslova u beogradskim tabloidima koji na to upućuju.
      NAS I RUSA 300 MILIONA
      Glavni akteri cele priče bili su general-pukovnik Leonid Ivašov, tada načelnik glavnog odeljenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane Rusije, general-potpukovnik Viktor Zavrazin, predstavnik Rusije u NATO-u, i general-major Valerij Ribkin, kao vođa operativne grupe koja je išla na Kosovo. Ribkin je bio u bazi u BiH i izdao naređenje komandantu desantnog bataljona pukovniku Sergeju Pavlovu, potom u koloni od 15 oklopnih transportera točkaša BTR-80 i desetak kamiona sa logistikom, a u Srbiji im se priključio i Zavrazin. Svaka priča o tome da je konvoj stigao neprimećeno od NATO-a u Prištinu je potpuna izmišljotina, pošto su ih odmah u Srbiji čekale televizijske kamere i foto-aparati novinarskih ekipa, a mediji su njihovo kretanje pratili od punkta do punkta, dok je u Prištini pripreman slavljenički doček.

      Pukovnik Pavlov je o toj operaciji napisao jednu vrstu svojih uspomena, sažetu na dvadesetak stranica teksta, gde je neke stvari pomalo idealizovao, ali izrekao je suštinu. O tome šta se dešavalo kada su iz pravca Bijeljine ušli u Srbiju, Pavlov piše: "Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale. Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja je napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike… Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna."

      Pavlov piše dalje: "Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi foto-aparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.
      Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne ‘ispuštaju’ Srbi, prate nas desetine kola i motora."
      Autor ovog teksta je tada po novinarskom zadatku boravio u Prištini i lično je gledao sve što se dešavalo, kako su kosovski Srbi očekivali "braću Ruse" kao oslobodioce (nas i Rusa 300 miliona), uopšte ne obraćajući pažnju na to da stiže svega 200 ljudi. "Sad će im Rusi pokazati", "Evo naših spasilaca", "E, kad počnu da sleću ruske snage na aerodrom" (znalo se da je cilj ruskog bataljona zauzimanje aerodroma) i slični komentari prevladavali su u hotelu Grand, još od osamdesetih stecištu policajaca, "debejaca", špijuna raznih vrsta i fela, kao i novinara. Svaki pokušaj razumnijih da se objasni da ruski avioni ne mogu tek tako da prelete preko država koje su sad pod američkim nadzorom, a pamte vreme dok su bile polukolonije Rusije, poput Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ostao je bezuspešan. Sve je podsećalo na one situacije iz romana Vuka Draškovića, kad su seljaci u Hercegovini u leto 1941. godine, nakon što je Nemačka napala Rusiju, palili svaku noć vatre, očekujući ruske avione.
      Takvu situaciju teško je prepričati, tu količinu iracionalnog oduševljenja i izliva "bratske ljubavi" prema onima koji potom ni prstom neće mrdnuti da zaštite "slovensku braću".
      "SMUK" I "POŠTENI ALBANAC"
      Svoje ushićenje nisu te večeri 11. juna u Prištini krili ni razni državni funkcioneri koji su se tu zatekli, a prednjačio je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić, perjanica JUL-a, kasnije "proslavljen" po predstavljanju u javnosti montiranih amaterskih afera hapšenja navodnih atentatora na Slobodana Miloševića. Bilo je međutim i onih razumnih, poput sada pokojnog Vojislava Živkovića, tada predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a, koji nije krio razočaranje svime što se dešava i realno je sagledavao situaciju. Dva dana kasnije, sedeći u svojoj kancelariji sa potpisnikom ovih redova, pitao me je vraćam li se za Beograd ili ostajem još, a na odgovor da ostajem, otvorio je komodu gde je bio priručni bife pun raznog pića i rekao: uzmi šta hoćeš, trebaće vam, ionako će već danas ovamo doći drugi. I tako je i bilo.

      Prethodnica ruske kolone je oko 01.40 ušla u centar Prištine, čelo oko 02.00, a građani su ih čekali od popodnevnih časova, uz sve pesmu, klicanje i skandiranje, ne sluteći da su Rusi tu zbog nekih svojih interesa, što se kasnije pokazalo kao tačno. Na pitanje zašto Rusi kasne, kad je odavno trebalo doći znajući kada su izašli iz Beograda, jedan vojni bezbednjak, koji je pomno pratio situaciju, novinaru je rekao da je to zato jer im se pojedina vozila kvare, pa kolona stane i čeka njihovo osposobljavanje. U kasnijim sećanjima i napisima u ruskim medijima je, međutim, stalno isticana izdržljivost ruske tehnike, jer se, navodno, za 600 kilometara nijedno vozilo nije pokvarilo.
      Kada su Rusi stigli, i nastavili dalje, a pre toga su imali susret sa predstavnicima Prištinskog korpusa, jedan srpski oficir je kasnije ispričao da je ruski general koji je vodio operaciju (ne zna da li Zavrazin ili Ribkin) bio mortus pijan. Taj oficir je inače bio skeptik po pitanju cele ruske avanture, znajući kao obaveštajac kako se stvari odvijaju, a ne uspevajući da dokuči šta je pozadina svega, i to ga je kopkalo. "Uzmu aerodrom, i šta onda? NATO ih blokira i nemoćni su, a ništa ne može trajati večno", prognozirao je on i ispostavilo se kao tačno.

      Pukovnik Pavlov piše da je aerodrom zatekao potpuno prazan, bez ičije kontrole, što takođe nije tačno, jer je tadašnja Vojska Jugoslavije njima predala aerodrom. Avioni MiG-21, smešteni u podzemnom objektu na Slatini, tek su 11. juna po podne odleteli prema Srbiji, praveći počasni krug nad Prištinom. To je mnoge uznemirilo, jer su pomislili da se radi o NATO letelicama koje će dejstvovati.
      Umetnička sloboda filma je, međutim, čitavu stvar "nadogradila" – pa je prikazana situacija da su aerodrom kontrolisali OVK i njen šef "Smuk" (aluzija na Hašima Tačija čiji ratni nadimak je bio "Zmija") i da je služio za skladište švercovanog heroina i logor za kidnapovane Srbe. U sve to je u filmu umešan i šef međunarodne humanitarne organizacije (aluzija na "Lekare bez granica", a doktor iz filma likom podseća na Bernara Kušnera). I onda ekipa od šest ruskih specijalaca-obaveštajaca, uz pomoć lokalnog srpskog policajca, bivšeg padobranca i policajca Albanca, zauzme aerodrom, prethodno likvidiravši obezbeđenje, suprotstavi se stotinama pripadnika OVK koji žele da ga povrate i dočeka ruske padobrance. Pritom su, podrazumeva se, pobili pripadnika OVK koliko Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić u partizanskim epopejama. A "Smuka" na kraju ubija ko bi drugi nego "pošteni Albanac".
      OBAVEŠTAJCI I VIDEO-KASETE
      Kada je reč o ruskim obaveštajcima, ne treba sumnjati da je njih bilo na Kosovu 1998. i 1999, isto kao i američkih, britanskih i drugih. Ono što je zvanično objavljeno jeste da je ruski tim od 18 obaveštajaca predvodio tada major Junus-Bek Jevkurov, danas predsednik Ingušetije. Ruski obaveštajci su zvanično delovali od kraja proleća preko Kosovske diplomatske posmatračke misije (KDOM) u Prištini, bili su u civilu, ali se znalo da su oficiri i obaveštajci. Bilo ih je dvojica ili trojica, kako kad, ali oni su bili zvanično tu, kao i američki, britanski, francuski i nemački obaveštajci, kamuflirani u posmatrače. Drugi su dolazili prikriveni u novinare, humanitarne radnike, ali i kasnije kao dobrovoljci da se bore u redovima Srba.
      "Bili su verovatno i na strani Albanaca jer ne treba zaboraviti da u Rusiji ima raznih nacionalnosti i vera, tako da im nije bilo teško infiltrirati se i kod njih, posebno što je lako nabaviti lažna dokumenta nekih od islamskih zemalja", kaže izvor iz bezbednosnih krugova. "Ruski obaveštajci koji su pripremili ‘operaciju aerodrom’ to sigurno ne bi mogli napraviti da nisu bili na obe strane."

      Jedan oficir bezbednosti iz tadašnjeg Prištinskog korpusa u razgovoru za "Vreme" tvrdi da su mnoge aktivnosti tih pripadnika KDOM video-dokumentovane, kao i, posebno, verifikatora OEBS-a, koji su došli na Kosovo u skladu sa dogovorom Miloševića i Ričarda Holbruka iz oktobra 1998, predvođeni Vilijamom Vokerom, a da je taj materijal navodno nestao, i to na čudan način. "General Nebojša Pavković je naredio načelniku bezbednosti Prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću da te video-kasete, a bilo ih je 30-40, preda tadašnjem novinaru RTS-a Milovanu Drecunu, i on ih nikad nije vratio. Kada je posle od njega traženo da ih vrati, dao je neuverljivo objašnjenje da su izgorele u bombardovanju zgrade RTS-a. Vrlo čudno", kaže taj oficir.
      OTREŽNJENJE I MAMURLUK
      Rusi su do ujutro zaposeli aerodrome, a tog jutra su iz pravca makedonske granice i kačaničke klisure na Kosovo ušle snage NATO-a, britanski padobranci sa Gurkama kao prethodnicom i zaputili se ka Prištini. Sa pripadnicima srpske policije i vojske susreli su se na benzinskoj pumpi kod Uroševca. Posle kraće rasprave i "mrkih pogleda" – a bilo je i uperivanja oružja – produžili su ka Prištini. Zanimljiv detalj je bio da su ih na ulasku u Prištinu čekali albanski "pioniri i omladinci", postrojeni u špaliru, što su novinari snimili i komentarisali odlazeći prema Uroševcu. Onda se, uoči dolaska Britanaca, stuštio letnji pljusak, pa su deca pobegla da se sklone, a cveće koje su pripremili kiša je uništila, tako da je svečani doček izostao.
      KOSOVO, KRAJ BOMBARDOVANJA: Bez ispraćaja, odlazak Srba Odmah iza Britanaca, koji su bili u oklopnim transporterima i tenkovima, nastupao je OVK. Britanci su se, na hajući za Prištinu, prvo uputili prema aerodromu, gde su ih Rusi zaustavili. Rusi kasnije nisu ni dozvolili helikopterima NATO-a da slete, zaprečavajući pistu i ostale površine na aerodrom svojim vozilima.
      Onda su počeli pregovori: Rusi su blokirani na aerodromu, ali komandant Kfora britanski general Majk Džekson izjavljuje da neće da izazove treći svetski rat. Konačno, šest dana kasnije Rusija je pristala da najveći deo aerodroma dâ pod kontrolu NATO-a, kao i da odustane od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti na Kosovu. Pristali su i da umesto traženih 10.000 vojnika, njihov kontingent ima maksimalno 3000 bez svoje zone odgovornosti, pa su podeljeni u tri zone pod komandom drugih kontingenata. Posle toga Ruse više niko nije spominjao i oni su se, bez pompe, sa Kosova povukli u maju 2003. godine.
      A kosovski Srbi, posebno oni u Prištini, "otreznili" su se od slavlja već 13. juna, kada je glavnina snaga Vojske Jugoslavije i policije, uključujući i komande i štabove, napustila Prištinu. Došli su iz raznih pravaca, formirali kolonu ispred Komande Prištinskog korpusa i po podne otišli, što je bio znak OVK i Albancima da mogu da slobodno uđu. I ušli su. U hotelu Grand je već te večeri bilo više pripadnika OVK, u uniformi ili civilu, narednih dana već su ga "okupirali", kao i sve institucije, osim zgrade Privremenog izvršnog veća koja je bila pod zaštitom Kfora, a u njoj je "stolovao", ostavljen od svih, Zoran Anđelković Baki, predsednik tog tela. Povremeno bi mu se pridružio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova general Obrad Stevanović, koji je ostao na Kosovu, i retki preostali novinari. Po Prištini su narednih dana već počela prva ubistva, otmice, ulasci u stanove, zastrašivanja, posle čega su Srbi krenuli u egzodus. Rusi su, kao što je bilo i očekivano, gledali svoja posla.

      Kome treba treći svetski rat
      Dvojica penzionisanih srpskih obaveštajaca, od kojih je jedan tada bio na visokoj poziciji, u razgovoru o pozadini ruskog ulaska na Kosovo, smatraju da se radilo i o sukobu u vrhu vlasti u Moskvi, ali i o obaveštajnim igrama i "diplomatskoj gluposti" jugoslovenskih zvaničnika.
      "U Ministarstvu odbrane Rusije su u jednom trenutku procenili da su jači od struje u Ministarstvu inostranih poslova, pa su hteli tim potezom da postignu neki prestiž na međunarodnom planu, gde je Rusija tada vrlo slabo stajala. Naravno, ispalo je da se Ministarstvo odbrane zajedno sa Generalštabom i generalom Ivašovom (koji je pre funkcije načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju bio na čelu vojnoobaveštajne službe) preračunalo pa je stopirano osvajanje aerodroma Slatina i posle je po dogovoru sa Amerikancima taj bataljon dobio rejon u američkoj zoni. Bilo je, inače, malo gužve prilikom dolaska tog ruskog bataljona bez dogovora sa NATO-om pa su iz komande NATO-a čak tražili od generala Džeksona da im se silom suprostavi, a on im odbrusio da mu ne pada na pamet da on bude izazivač Trećeg svetskog rata. Usput, tada sam bio u prilici da čujem kako se neki naši generali i pukovnici raduju početku Trećeg svetskog rata čim su saznali da se ruski bataljon kreće kroz Beograd i ide na Kosovo. Rekao sam im da ni Rusi ni Amerikanci nisu tolike budale da zbog toga uđu u sukob i da će to ipak izgladiti. Baš kao što će se uskoro i dogovoriti oko definitivnog rešenja za Kosovo uz eventualne korekcije granica za maksimalno jednu opštinu na severu u korist Srbije i istočno u korist Kosova, eto da se Vlasi ne sete da je Srbija priznala Kosovo a ništa nije dobila", kaže jedan od njih.
      Drugi je samo konstatovao da je u pozadini bila diplomatska glupost SRJ, "naravno uz mirođiju obaveštajnih igrica". "Našima je bio cilj da umire javnost, što je bilo užasno, posebno iz razloga što Rusima nikad nije bio cilj dugotrajniji ostanak", navodi on.

    • Од Милан Ракић,
      Bošku Obradoviću upad u zgradu RTS nije prvi takav slučaj – upadao je on sa svojim pristalicama i na tribine Peščanika, ali i u RIK nakon izbora 2016. i pravio demonstracije ispred TV Pinka.

      I vlast ga je upravo zato i potcenila. Samo Vučićev nesposoban i korumpirani vrh policije mogao je da ostavi ulaz u RTS neobezbeđen, odnosno bez prisustva policajaca u civilu, tokom demonstracija. Možda Dijana Hrkalović i Biljana Pop Ivković mogu da se oglašavaju u saopštenjima podrškom svom partijskom šefu, ali da rukovode iz senke policijom? Ili barem da budu njeno „zaštitno“ lice, shodno unutrašnjim intrigama u SNS-u. Setimo se kako je izgledao Bratislav Gašić pored Nebojše Stefanovića kada je „pronađen“ nazovi novinar Stefan Cvetković. Dok se oni bave time ko treba da zaštiti oca, a ko sina, druga, kuma, brata, bezbednosni štit je pao.

      Potcenjujući Boška i verujući da je dovoljno da samo ponavljaju „fašista, fašista“ Vučićevi su učinili ono što se poslednjih mesec dana činilo nemoguće. Primenili su silu i oživeli protest „1 od 5 miliona“. Vukli su pogrešne poteze zatečeni – samo da izvedu Boška, Đilasa i njihove iz zgrade RTS-a. Skrenuli su demonstrante direktno ka Vučiću kao najvećoj tvrđavi vlasti i počeli da hapse. Kako god da se protesti sada završe, to neće biti neuspešno čupkanje travkica raštrkanih grupica „Protiv diktature“ u Pionirskom parku. Jer, Boško je izazvao vlast da pokaže pravo – represivno lice i time promenio politički trenutak.
      Svima, za koje je Boško pojam fašiste zato što je pisao o LJotiću pozitivno, uzalud je objašnjavati da smo u apsolutnoj vlasti ljudi, koji su autori hiper izdavačke delatnosti „Velika Srbija“ – mnoštva knjiga i časopisa koje veličaju Vojislava Šešelja. I koji su izvesno, pomogli Šešelju da se iz haškog zatvora vrati u parlament Srbije i na TV Pink. LJudi koji 2012. nisu osvojili parlamentarnu većinu, ali su odmah počeli da je prekrajaju, pritiskom na Ivicu Dačića, pa nadole do svakog lokalnog odbornika, do kog su mogli da stignu.

      LJudi, koji su i 2000. bili na vlasti, kada je majka gimnazijalca – maturanta osuđenog na 30 dana zatvora u Padinjaku zbog upada u RTS, kao novinar, izveštavala o mučnom stvaranju DOS-a, za crnogorske medije. Stojeći sa trudničkim stomakom u zagušljivom hodniku kod Dragoljuba Mićunovića, dok su lideri unutra valjda raspravljali o Rajt Milsu i eseju o slobodi. A kad bi se setili da iznesu stolicu, uvek pitala koga još bole noge, i ustajala da ne bude da ona zato što je trudna, sedi sve vreme.
      NJen sin je danas u zatvoru, a Bog zna, da je najveći pakao za roditelje, kad imaju osećaj krivice da nisu dovoljno uradili za svoje dete.
      Zato, oni kojima je Obradović veći, važniji i nerešiviji problem nego ljudi koji decenijama vladaju našom sudbinom i budućnošću naše dece, kad uzvikuju „smrt fašizmu“, neka to urade bar do kraja. Jer drugi deo te parole je „sloboda narodu“.

      I nek poslušaju sebe kako zvuče.

    • Од Милан Ракић,
      DRŽAVA JE POKUŠALA DA PRONAĐE REŠENJE ZA VOJNE BESKUĆNIKE IZ HOTELA "BRISTOL", ALI TAKO ŠTO JE OBMANULA PENZIONERE, KAO I PRITISCIMA NA ONE KOJI SU JOŠ ZAPOSLENI, PRETNJAMA PREKOMANDOM ILI PREBACIVANJEM NA NIŽA RADNA MESTA, PA SU MNOGI PRISTALI NA DRUGI SMEŠTAJ U OKVIRU VOJNIH SAMAČKIH HOTELA

      Penzionisani zastavnik Dragan Stojanović nije ni sanjao da će postati medijska ličnost, a postao je, nažalost, braneći svoja prava i prava ostalih vojnih beskućnika koje su ratovi devedesetih doveli u Beograd, u bivšim republikama su ostavili stanove i "privremeno" su smešteni u vojni hotel "Bristol" u Karađorđevoj ulici. To "rešenje o privremenom smeštaju, do rešenja stambenog pitanja", kako je stajalo u odlukama nadležnih u vojnostambenim organima, traje već 28 godina i trajalo bi ko zna do kada da se nije pojavio projekat od nazovi nacionalnog značaja "Beograd na vodi", gde je "braći Arapima" praktično poklonjeno savsko priobalje, uključujući hotel "Bristol". Svima onima koji su u savskom amfiteatru imali bilo kakvu nekretninu ili makar i baraku za stanovanje, običnu udžericu, država, odnosno Grad Beograd su se odužili, dajući im stanove za koje mnogi nisu ni mogli sanjati da će ih imati umesto svojih "ćumeza", samo su vojni beskućnici ostali "kratkih rukava". I to ne zahvaljujući bahatosti gradskih vlasti, koje su ih zaobišle u dodeli stanova, nego isključivo samovolji ljudi u Ministarstvu odbrane. Jer, tadašnji gradonačelnik Siniša Mali je u leto prošle godine javno rekao da je grad za vojne beskućnike obezbedio 134 stana. Mnogi su u to i poverovali, pa su "na neviđeno" sa Ministarstvom odbrane potpisali ugovore, a onda shvatili da su dobili ili poslovne prostore koje treba dodatno preuređivati, jer, na primer, nemaju ni kuhinju ni kupatilo, ili su prebačeni u druge vojne samačke hotele, u identične sobe od petnaestak kvadrata, sa zajedničkim kupatilom i sanitarnim čvorom.
      Praktično, neraspodeljeno je ostalo 100 stanova, i stvarno je pitanje kome će oni pripasti.
      LAŽNA BRIGA I PRAZNA OBEĆANJA
      Stojanović je jedan od onih koji nije poverovao u lepa, ali prazna obećanja iz vrha Ministarstva odbrane, a pogotovo ona koja su dolazila od ministra Aleksandra Vulina, i počeo je kroz medije, jer je uvideo da od države i sistema nema vajde, svojevrsnu bitku za istinu o svemu što se radi vojnim beskućnicima. Nakon što je "Vreme" pre godinu dana prvo objavilo tekst o vojnim beskućnicima u "Bristolu" i opasnosti koja im se nadvila nad glavom – da ih jednog dana naprosto izbace na ulicu zbog "višeg interesa", a to je projekat "Beograd na vodi", Stojanovića i ostale su u više navrata zvali na sastanke u Ministarstvo odbrane kako bi im tobože rešili stambeno pitanje, ali sve se svodilo samo na obećanja, da bi potom prešlo u pretnje i bahatost Vulinovih saradnika.
      Sam Vulin je letos, direktno upitan o problemu stanara "Bristola", jer su se za to zainteresovali i ostali mediji, odgovorio sa: "Svi će biti zbrinuti, u to nemojte da sumnjate, to je stav naše vojske, mi brinemo o svojim ljudima." On je i bezbroj puta pre toga, a i posle, prilikom svake dodele ključeva stanova pripadnicima vojske, ponavljao mantru kako Ministarstvo odbrane brine o svim svojim pripadnicima, bilo da su aktivni ili penzionisani.
      BEZ LIFTOVA I GRAJANJA: Život u "Bristolu" Kako brine, pokazao je dopis Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane od 11. februara ove godine, koji je, iako nenadležan, potpisao državni sekretar Bojan Jocić, a u kome se od stanara "Bristola" traži da se "isprazni smeštaj od lica i stvari najkasnije u roku od osam dana": "Ministarstvo odbrane preduzelo je sve mere da svim licima koja su u trenutku promene namene hotela ‘Bristol’ koristila privremeni smeštaj u ovom objektu obezbedi adekvatan smeštaj u skladu sa pozitivnim propisima", stajalo je u dopisu.
      Zaključkom Vlade Srbije broj 05 464-8086/2018 od 28. avgusta Ministarstvu odbrane prestalo je pravo korišćenja hotela "Bristol". Komercijalni deo hotela prestao je da radi dok stanari iz dela u kome su bili vojni beskućnici nisu iseljeni, jer im nije rešen smeštaj, ne u skladu sa "pozitivnim propisima", kako obećava Jocić, nego nikako. Koliko je od kraja avgusta, kada je komercijalni deo hotela zatvoren, Vojna ustanova "Dedinje" bila na gubitku, druga je priča, jer hotel je mogao da posluje sve vreme i zarađuje.
      Država je, doduše, pokušala da pronađe rešenje za vojne beskućnike iz "Bristola", ali tako što je obmanula penzionere, kao i pritiscima na one koji su još zaposleni, pretnjama prekomandom ili prebacivanjem na niža radna mesta, pa su mnogi pristali na drugi smeštaj u okviru vojnih samačkih hotela, a njih 33 dobilo je jednosobne stanove i garsonjere, u stvari poslovne prostore koje su morali adaptirati, kaže Stojanović.
      On dodaje da su na sastanak na kome su obećavali dodelu stanova pozivali uglavnom najstarije stanare "Bristola", verovatno znajući da neće dočekati tu obećanu podelu.
      BEZ PRAVA OTKUPA
      Šta je sa ostalim stanovima od 134 koje je dodelio grad, gde su, jer je rečeno da se radi i o dvosobnim i trosobnim, troiposobnim, da ima i većih od 100 kvadrata. Kad su u vrhu Ministarstva odbrane videli "plen", izgleda da su odlučili da ti stanovi ostanu njima, za dodelu svojim ljudima. Prvo su krili da je Ministarstvo od grada dobilo te stanove pa je ministar to priznao, ali je rekao kako ih je mnogo manje, i da je svima ponuđeno da ih biraju. Sve laž do laži, konstatuje Stojanović.
      On ukazuje i na bahato ponašanje sekretara Ministarstva odbrane Zorana Lazića (Vulinovog "kadra" kog vodi sa sobom sa funkcije na funkciju) na poslednjem sastanku sa vojnim beskućnicima iz "Bristola", kada je sa sobom doveo devet ljudi iz Ministarstva, predstavljenih kao "radna grupa". Lazić im je, tvrdi Stojanović, ironično rekao da je prošlo dovoljno vremena (od poslednjeg sastanka) i da se nada da su dovoljno razmišljali i shvatili kako treba da potpišu saglasnost da prihvataju novu odluku, pa će nadležni onda odlučiti šta da rade i kako da postupe: "Niko od nas 13 koji smo bili na sastanku nije potpisao. Jer je na neviđeno. Pogotovo što niko od onih koji su pre na to pristali nije bio u prilici da vidi dodeljeni im ‘stan’, u stvari poslovni prostor koji je trebalo adaptirati, a ispostavilo se i da je potpisani ugovor bio sa odredbom ‘bez prava otkupa’."
      BAGERIMA PROTIV BEOGRADA: Raščišćavanje za "Beograd na vodi" Penzionisani zastavnik prve klase Dragiša Milenković jedan je od onih stanara "Bristola" koji takođe nema kuda da ode, a porodica mu je tamo od 1991. godine, kada su izbegli iz Zadra, dok je on bio prebačen u Sarajevo, gde ga je zatekao rat.
      "U penziji sam 15 godina, a supruzi, koja radi u Vojnoj ustanovi Dedinje, nedostaje godina do penzionisanja i na nju direktor (Čedomir Kisić) stalno vrši pritisak, mobinguje je da pristanemo na rešenje stambenog pitanja koje oni nude, traži da utiče na mene. Zove je, pokazuje papir na kome piše da mora da se iseli za 20 dana iz "Bristola" iako sam ja nosilac rešenja za privremeni smeštaj, a ne ona. I onda, što je čudno, na sastanak sa radnom grupom Ministarstva odbrane 11. februara zovu i nju i mene", objašnjava Milenković.
      On pokazuje i rešenje vojnostambenog organa o privremenom smeštaju u "Bristolu" od 24. decembra 1993. godine, koje je potpisao general-major Mirko Marinković, a u kome pod tačkom 2 stoji: Privremeni smeštaj se odobrava do rešenja stambenog pitanja ili davanja otkaza zbog grubog kršenja kućnog reda. "Stambeno pitanje nisu mi rešili, kućni red nismo prekršili ni na najmanji način za ovih decenija, a pogotovo ne grubo, sve dažbine smo redovno plaćali", nabraja Milenković.
      Kako su izgledali sastanci sa Jocićem i Lazićem prepričava Radmila Radosavljević, udovica penzionisanog pukovnika Slobodana: "Oni su s nama obavljali razgovore kao da smo na pijaci. Pozvali su nas na prvi sastanak 20. septembra, nismo imali pojma zašto, i to ne sve stanare ‘Bristola’, nego samo one koji su imali rešenja o smeštaju do konačnog rešenja stambenog pitanja. Na sastanak su, međutim, došli i oni koji su imali rešenja na određeno vreme, ali i neka lica koja nisu iz ‘Bristola’. Na moje pitanje koliko je Grad Beograd dodelio stanova za rešenje našeg problema, niko nije hteo da odgovori, ali su potom ipak priznali da su to 134, ali da njihove strukture ‘nisu naročite’. Lazić se ‘pohvalio’ da nam daju bolje od onog što imamo u ‘Bristolu’. Sutradan su nas ponovo pozvali na sastanak, opet obećavali, to je bio petak, a u ponedeljak je 28 stanara ‘Bristola’ prihvatilo ponuđena rešenja, dok nas sedam nije", rekla je ona. Radmila Radosavljević kaže da je na poslednjem sastanku pitala Lazića šta je sa ostalim stanovima, a on je, smejući se, odgovorio: "Jedan ću dodeliti sebi, jedan Jociću, jedan (pukovniku) Stankoviću." "Jocić je tad prekinuo sastanak i svi su otišli", navela je ona. Pukovnik u penziji Miodrag Kuljanin, doktor nauka, jedan je od stanara "Bristola" kome je ponuđeno ono što se zove kolektivni vojni smeštaj ili, u prevodu, samački vojni hotel na Zvezdari. On je to odbio iz prostog razloga što vojni pravilnici tu mogućnost ne dozvoljavaju za penzionere, pa tako niko od te kategorije stanara "Bristola" nije prihvatio, bojeći se da ne budu izigrani po ko zna koji put. "Oni su nam na tu zamerku odgovorili da će da budu ‘velikodušni’ pa će to da odrade mimo pravilnika. Nismo pristali", ispričao je Kuljanin. Rok za iseljenje koji je Ministarstvo odbrane dalo stanarima "Bristola" istekao je u utorak, u trenutku pisanja ovog teksta, a oni su i dalje u svojim sobama, koje su sve samo ne pristojan smeštaj.
      Kako će vlast da ih iseli, pitanje je bez odgovora. Po zakonu, ne može policija, ni vojna ni civilna, jer za to mora da postoji sudsko rešenje, čega opet nema. Imajući u vidu sva događanja oko "Beograda na vodi", posebno slučaj "Savamala", kada su na scenu stupili batinaši sa fantomkama na glavama, u džipovima bez registracija, nije isključena ni takva mogućnost. Pa, posle nek tužilaštvo utvrđuje krivicu, a premijerka Ana Brnabić neka se, poput njenog prethodnika, "pere" rečima da su to uradili "kompletni idioti iz vrha gradske vlasti".

×
×
  • Create New...