Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

IZJAVE MINISTRA OBRANE DA ĆE DOBROVOLJNO OTIĆI NA VOJNU OBUKU U TRAJANJU OD 15 DANA IZAZVALE SU NEGATIVNE KOMENTARE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, POSEBNO BIVŠIH VOJNIKA I POLICAJACA, UČESNIKA RATOVA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI. PORED POMINJANJA "TETKE IZ KANADE" NA ISPRAĆAJU ILI ZAKLETVI, "ĆEBOVANJA" I "PALJENJA BICIKLA", MNOGI SE NUDE DA MU BUDU INSTRUKTORI I KOMANDIRI – MAKAR SAMO JEDAN DAN. ŠTA ZAISTA VOJNIK MOŽE DA NAUČI ZA 15 DANA I KAKO ĆE TO IZGLEDATI U PRAKSI, "VREME" JE PROVERILO KOD NEKOLIKO PENZIONISANIH VISOKIH OFICIRA PEŠADIJE KOJI SU NAJVEĆI DEO KARIJERE PROVELI U TRUPI

ban_6619_1529677736.JPG

"Ni čizme ne možeš da razgaziš za 15 dana, ovo je teško ruganje profesiji", objavio je na društvenim mrežama jedan od penzionisanih generala. Ovaj bivši komandant i operativac kroz čitavu vojnu karijeru, time je prvi put progovori o svojoj bivšoj "firmi". Konkretno – o odluci da se pozovu na vojnu obuku ljudi stariji od 30 godina koji nisu služili vojni rok ili su to uradili civilno dok nije ukinut.

"Odlučim se da ne komentarišem vojna pitanja, ali ne mogu ovo a da ne komentarišem. I pored najbolje volje, ne razumem, da li stvarno ljudi misle da se postaje obučen rezervni pripadnik Vojske posle 15 dana obuke. Pa kad sam pošao u Srednju vojnu školu, period prilagođavanja je trajao 10 dana. Sugerišem da se o ovim problemima napravi ozbiljna analiza i sačini adekvatno rešenje. Mislim da ovako brzopleto rešenje nema smisla", napisao je još general.

Na ovaj način izrazio je suštinu odluke koja ne doprinosi ničemu drugom osim populističkom pokušaju Ministarstva odbrane da se nečim pohvali i digne nazovi borbeni moral nacije te, naravno, doprinese pumpanju ličnog marketinga ministra Aleksandra Vulina, a time i njegovog "vrhovnog komandanta". Jer, zahvaljujući "politici Vlade Aleksandra Vučića, konačno imamo dovoljno novca da pokrenemo rezervu", kao što to Vulin tvrdi. Pitanje je zašto se te pare nisu upotrebile za poboljšanje plata, uslova života i rada profesionalnih vojnika i onih po ugovoru da masovno ne napuštaju vojsku. Ili za koncept aktivne rezerve, koji nikad nije zaživeo, nego se rasipaju na ovakve besmislice.

NEMOGUĆA MISIJA

Ove godine će, prema Vulinovoj najavi, 600 ljudi, među njima i on – kakvog li samožrtvovanja – proći vojnu obuku od 15 radnih dana, a sledeće godine još 15 dana podeljenih u dva termina – u maju i oktobru. Šta vojnik može da nauči za to vreme i kako će obuka izgledati u praksi, "Vreme" je proverilo kod nekoliko penzionisanih visokih oficira pešadije koji su najveći deo karijere proveli u trupi.

Jedan od njih, sa ratnim iskustvom, bio je poprilično surov: čoveka možete naučiti da rukuje naoružanjem, kretanju na bojištu i da iskopa zaklon. Nekada su vojnici regrutovani u pojedine jedinice koje su bile namenjene za radove po magacinima i slično, imali obuku od mesec i 22 dana i za to vreme su mogli da nauče sve ovo. Ovi sad mogu da izvedu gađanje, što je dovoljno da sutra brane otadžbinu. Ovaj sagovornik smatra i da je, zbog iskustava ratova devedesetih, potpuno glupo služenje vojnog roka bez naoružanja zbog prigovora savesti, "jer se u ratu zna da ako ga ti ne ubiješ, ubiće on tebe bez razlike na tvoje ubeđenje".

ban_5976_1549458644.JPG

Na drugoj strani je penzionisani general, u delu karijere i nastavnik. U razgovoru za "Vreme" on podseća da je do ukidanja služenja vojnog roka osnovna pešadijska obuka za sve bila 180 sati ili 30 radnih dana, što je, kada se uračunaju vikendi, nešto više od mesec i po. Najmanje dva dana treba utrošiti samo na to da se vojnik nauči pakovanju i nošenju opreme, a svako ko je služio vojsku zna kako je izgledala nemoguća misija da one silne stvari koje po dolasku zaduži nabacane u šatorsko krilo, spakuje u vojničku kasetu.

"Pa i kad se to nauči, gde je pakovanje borbenog ranca, transportne vreće, šta ide u koje od njih i u koji deo", objašnjava naš sagovornik taj početni period, uz mogućnost da se sve radi ubrzano.

Radni dan u vojsci, inače, traje šest nastavnih časova prepodne i dva-tri popodne, ali u drugom delu dana sa vojnicima nisu starešine, nego samo komandiri odeljenja sa kojima ponavljaju naučeno. Sada je ta obuka umesto šestonedeljne postala dvonedeljna, što znači maksimalno 90 nastavnih časova, odnosno, upola manje. Pored toga, vojnike čeka i strojeva obuka koja, makar i ona osnovna, zahteva vreme, kao i upoznavanje sa Pravilom službe i opštevojnim propisima, bez čega se ne može.

Obuka je, po strukturi, podeljena u tri dela, raspoređena u tih šest časova dnevno – vojnostručna, fizička i ono što se naziva moralna nastava. Vojnostručna, otprilike, treba da zauzme dve trećine obuke, a ona se, opet, deli na taktičku, vatrenu i strojevu.

"Da bi vojnika doveo do prvog borbenog gađanja, a vatrena obuka je glavna, najteža i najzahtevnija tema, mora da nauči borbene osobine i namenu, kao i samostalno sklapanje i rasklapanje oružja. Potom slede pravila gađanja, stavovi za gađanje, lična i bezbednost ostalih", nabraja sagovornik "Vremena", general u penziji.

1116720128.jpg

On dodaje i da je posebna tema taktička obuka – osmatranje bojišta i kretanje po njemu (pretrčavanje, puzanje, izvlačenje ranjenika), kao i kopanje zaklona, jer nije dovoljno samo iskopati rupu u zemlji (norma za ležeći rov je 25 minuta, a za stojeći sat i 20 minuta), nego je potrebno naučiti ih kako se i gde bira zaklon. A tu je i obuka u korišćenju zaštitne maske.

"Pa, kako samo ovo da se stavi u 15 dana", pita on, naglašavajući koliko je tek potrebno pripreme za takozvano pripremno gađanje na rednom broju jedan da vojnik upozna svoju pušku i njenu preciznost, kao i da starešina proceni kakav je vojnik strelac. Plus fizička obuka od četiri časa nedeljno, uz obavezne jutarnje vežbe. Sve to smestiti u dve nedelje izuzetno je teško, a neophodno je da bi vojnik to prvo gađanje izveo bezbedno.

Posle te početne obuke, koja će biti duplo kraća, vojnici su se nekad slali na specijalističku, koja je opet trajala mesec i po kad je pešadija u pitanju. Kada su neki drugi rodovi u putanju, ona je bila stalna, kao na primer, kod tenkista. Kako će sad vojska uspeti da za 15 dana osposobi ljude za tenkiste ili artiljerce, pitanje je na koje nadležni iz Ministarstva odbrane nemaju odgovora, a teško i da će ga imati.

Prema mišljenju penzionisanog pukovnika, takođe sagovornika "Vremena", suština ovih pozivanja na "obuku" je to što Vojsku Srbije napuštaju profesionalni vojnici, pa sada nadležni žele da ih nadomeste time što bi ove "kursiste" mogli rasporediti u rezerviste i imati brojno stanje jedinica na papiru. Zbog toga se, ukazuje on, povećava i broj vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka: oni isto primaju platu, a otvara im se mogućnost da se posle lakše zaposle u vojsci ili državnim službama. Međutim, sve se, u suštini, svodi na to da su vojsci, pored popunjavanja spiskova, oni potrebni i za banalne stvari poput čišćenja kasarnskih krugova ili držanja straže.

ban_6051_1549458647.JPG
MINISTAR I PRAVA VOJSKA: Vežbe VS


VOJNO SPOSOBAN MINISTAR

Što se odlaska Vulina na "obuku" tiče, kolika je to smejurija najbolje pokazuju komentari na društvenim mrežama. Jer, reč je o čoveku koji je proglašen nesposobnim za vojnu službu 1990, u vreme kad su se ratni oblaci uveliko nadvijali nad bivšom Jugoslavijom, a sada kao ministar vojni – posle upadljivog paradiranja u paravojnim uniformama, preko marševanja sa padobrancima i potom sa vojnom policijom – kreće u "žuđeno vojevanje". Iako prorežimski mediji, posebno oni na razne načine interesno povezani sa Ministarstvom odbrane i Jugoimportom SDPR, tvrde da će se obuka odvijati u dve klase godišnje – po 300 ljudi u maju i novembru – već su 5. marta objavili da je Vulin dan nakon što je na RTS obznanio da ide na obuku, obavio i uspešno prošao medicinske preglede te "postao jedan od rezervista na vežbama".

Otkud Vulin na obuci u martu? Da li je ona organizovana samo za njega? Da li se samo promocije radi na 15 dana priključio klasi vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka? Gde služi, u kojem centru za obuku? Sve ovo su pitanja bez odgovora.

Kako je Vulin sam rekao, oslobođen je služenja vojske jer je imao veliku dioptriju. Ta dioptrija, međutim, nije ga sprečila da postane vlasnik dozvola za najmanje pet pištolja, kao i da redovno posećuje streljane i odlazi u lov. Nedavno se, na komemoraciji ubijenom predsedniku Automoto saveza Srbije Mirku Butuliji, prisetio kako mu je obećao da će ga naučiti da lovi.

"Želim da pođem od sebe i sopstvenog primera. U vojsci postoji jedno pravilo: Kaži – pa pokaži, uradi – pa naredi. Ako ja mogu da dam 15 dana svog života godišnje, zašto ne može neko drugi? Nema opravdanja da ne služite svojoj zemlji i da se ne borite za svoju zemlju", nadahnuto je ministar poručio javnosti. Te reči su izazvale lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama, posebno bivših vojnika i policajaca, učesnika ratova u bivšoj Jugoslaviji. Uz najčešće ironičnu konstataciju da se u slučaju ministra radi o dezerteru, pominjali su mu i "tetku iz Kanade" na ispraćaju ili zakletvi, "ćebovanje", "paljenje bicikla", medicinske preglede; neki su se nudili i da mu budu instruktori i komandiri – makar samo jedan dan.

ban_3630_1546861446.jpg

Režimski mediji su, takođe, najavili da će Vulin biti u obuci ravnopravan sa ostalim vojnicima. U to je prosto nemoguće poverovati, kao što će biti nemoguće i da se sa bar jednog segmenta njegove "obuke" ne pojavi televizijski snimak – eto kako je dobar i poslušan vojnik. A pošto Vulin, po funkciji, ima obezbeđenje iz bataljona Vojne policije za posebne namene "Kobre", teško je poverovati da neki od njihovih pripadnika neće biti sve vreme tamo i glumiti vojnika na obuci. Ono što tek nije moguće zamisliti jeste mogućnost da bilo koji od desetara ili vodnika Vulinu naredi "ostav" ili ga "počasti" nekim težim rečima uobičajenim u vojničkom žargonu. Kako stvari stoje, Vulinu će najviše nedostajati svakodnevna obraćanja javnosti raznim povodima, uključujući zaštitu svog ličnog "vrhovnog komandanta". Srećom po njega, tu su ipak dani vikenda, pa će tada delimično moći da nadomesti medijsku izolaciju od Pinka nadalje.

vulin-beta.jpg

Sve u svemu, Srbija će na 15 dana ostati bez ministra vojnog, a i vlada premijerke Ane Brnabić biće uskraćena za njegovo prisustvo na sednicama. No, ako se ima u vidu Vulinovo neformalno zaduženje "ministra za kvarenje odnosa sa regionom", poruka je ipak poslata svim onim koji prema tekstovima "Informera" i nastupima raznih analitičara na Pinku, "prete" Srbiji. Ta poruka glasi – čuvajte se, Srbija je dobila vojno osposobljenog ministra.

vreme_logo.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Bošku Obradoviću upad u zgradu RTS nije prvi takav slučaj – upadao je on sa svojim pristalicama i na tribine Peščanika, ali i u RIK nakon izbora 2016. i pravio demonstracije ispred TV Pinka.

      I vlast ga je upravo zato i potcenila. Samo Vučićev nesposoban i korumpirani vrh policije mogao je da ostavi ulaz u RTS neobezbeđen, odnosno bez prisustva policajaca u civilu, tokom demonstracija. Možda Dijana Hrkalović i Biljana Pop Ivković mogu da se oglašavaju u saopštenjima podrškom svom partijskom šefu, ali da rukovode iz senke policijom? Ili barem da budu njeno „zaštitno“ lice, shodno unutrašnjim intrigama u SNS-u. Setimo se kako je izgledao Bratislav Gašić pored Nebojše Stefanovića kada je „pronađen“ nazovi novinar Stefan Cvetković. Dok se oni bave time ko treba da zaštiti oca, a ko sina, druga, kuma, brata, bezbednosni štit je pao.

      Potcenjujući Boška i verujući da je dovoljno da samo ponavljaju „fašista, fašista“ Vučićevi su učinili ono što se poslednjih mesec dana činilo nemoguće. Primenili su silu i oživeli protest „1 od 5 miliona“. Vukli su pogrešne poteze zatečeni – samo da izvedu Boška, Đilasa i njihove iz zgrade RTS-a. Skrenuli su demonstrante direktno ka Vučiću kao najvećoj tvrđavi vlasti i počeli da hapse. Kako god da se protesti sada završe, to neće biti neuspešno čupkanje travkica raštrkanih grupica „Protiv diktature“ u Pionirskom parku. Jer, Boško je izazvao vlast da pokaže pravo – represivno lice i time promenio politički trenutak.
      Svima, za koje je Boško pojam fašiste zato što je pisao o LJotiću pozitivno, uzalud je objašnjavati da smo u apsolutnoj vlasti ljudi, koji su autori hiper izdavačke delatnosti „Velika Srbija“ – mnoštva knjiga i časopisa koje veličaju Vojislava Šešelja. I koji su izvesno, pomogli Šešelju da se iz haškog zatvora vrati u parlament Srbije i na TV Pink. LJudi koji 2012. nisu osvojili parlamentarnu većinu, ali su odmah počeli da je prekrajaju, pritiskom na Ivicu Dačića, pa nadole do svakog lokalnog odbornika, do kog su mogli da stignu.

      LJudi, koji su i 2000. bili na vlasti, kada je majka gimnazijalca – maturanta osuđenog na 30 dana zatvora u Padinjaku zbog upada u RTS, kao novinar, izveštavala o mučnom stvaranju DOS-a, za crnogorske medije. Stojeći sa trudničkim stomakom u zagušljivom hodniku kod Dragoljuba Mićunovića, dok su lideri unutra valjda raspravljali o Rajt Milsu i eseju o slobodi. A kad bi se setili da iznesu stolicu, uvek pitala koga još bole noge, i ustajala da ne bude da ona zato što je trudna, sedi sve vreme.
      NJen sin je danas u zatvoru, a Bog zna, da je najveći pakao za roditelje, kad imaju osećaj krivice da nisu dovoljno uradili za svoje dete.
      Zato, oni kojima je Obradović veći, važniji i nerešiviji problem nego ljudi koji decenijama vladaju našom sudbinom i budućnošću naše dece, kad uzvikuju „smrt fašizmu“, neka to urade bar do kraja. Jer drugi deo te parole je „sloboda narodu“.

      I nek poslušaju sebe kako zvuče.

    • Од Милан Ракић,
      DRŽAVA JE POKUŠALA DA PRONAĐE REŠENJE ZA VOJNE BESKUĆNIKE IZ HOTELA "BRISTOL", ALI TAKO ŠTO JE OBMANULA PENZIONERE, KAO I PRITISCIMA NA ONE KOJI SU JOŠ ZAPOSLENI, PRETNJAMA PREKOMANDOM ILI PREBACIVANJEM NA NIŽA RADNA MESTA, PA SU MNOGI PRISTALI NA DRUGI SMEŠTAJ U OKVIRU VOJNIH SAMAČKIH HOTELA

      Penzionisani zastavnik Dragan Stojanović nije ni sanjao da će postati medijska ličnost, a postao je, nažalost, braneći svoja prava i prava ostalih vojnih beskućnika koje su ratovi devedesetih doveli u Beograd, u bivšim republikama su ostavili stanove i "privremeno" su smešteni u vojni hotel "Bristol" u Karađorđevoj ulici. To "rešenje o privremenom smeštaju, do rešenja stambenog pitanja", kako je stajalo u odlukama nadležnih u vojnostambenim organima, traje već 28 godina i trajalo bi ko zna do kada da se nije pojavio projekat od nazovi nacionalnog značaja "Beograd na vodi", gde je "braći Arapima" praktično poklonjeno savsko priobalje, uključujući hotel "Bristol". Svima onima koji su u savskom amfiteatru imali bilo kakvu nekretninu ili makar i baraku za stanovanje, običnu udžericu, država, odnosno Grad Beograd su se odužili, dajući im stanove za koje mnogi nisu ni mogli sanjati da će ih imati umesto svojih "ćumeza", samo su vojni beskućnici ostali "kratkih rukava". I to ne zahvaljujući bahatosti gradskih vlasti, koje su ih zaobišle u dodeli stanova, nego isključivo samovolji ljudi u Ministarstvu odbrane. Jer, tadašnji gradonačelnik Siniša Mali je u leto prošle godine javno rekao da je grad za vojne beskućnike obezbedio 134 stana. Mnogi su u to i poverovali, pa su "na neviđeno" sa Ministarstvom odbrane potpisali ugovore, a onda shvatili da su dobili ili poslovne prostore koje treba dodatno preuređivati, jer, na primer, nemaju ni kuhinju ni kupatilo, ili su prebačeni u druge vojne samačke hotele, u identične sobe od petnaestak kvadrata, sa zajedničkim kupatilom i sanitarnim čvorom.
      Praktično, neraspodeljeno je ostalo 100 stanova, i stvarno je pitanje kome će oni pripasti.
      LAŽNA BRIGA I PRAZNA OBEĆANJA
      Stojanović je jedan od onih koji nije poverovao u lepa, ali prazna obećanja iz vrha Ministarstva odbrane, a pogotovo ona koja su dolazila od ministra Aleksandra Vulina, i počeo je kroz medije, jer je uvideo da od države i sistema nema vajde, svojevrsnu bitku za istinu o svemu što se radi vojnim beskućnicima. Nakon što je "Vreme" pre godinu dana prvo objavilo tekst o vojnim beskućnicima u "Bristolu" i opasnosti koja im se nadvila nad glavom – da ih jednog dana naprosto izbace na ulicu zbog "višeg interesa", a to je projekat "Beograd na vodi", Stojanovića i ostale su u više navrata zvali na sastanke u Ministarstvo odbrane kako bi im tobože rešili stambeno pitanje, ali sve se svodilo samo na obećanja, da bi potom prešlo u pretnje i bahatost Vulinovih saradnika.
      Sam Vulin je letos, direktno upitan o problemu stanara "Bristola", jer su se za to zainteresovali i ostali mediji, odgovorio sa: "Svi će biti zbrinuti, u to nemojte da sumnjate, to je stav naše vojske, mi brinemo o svojim ljudima." On je i bezbroj puta pre toga, a i posle, prilikom svake dodele ključeva stanova pripadnicima vojske, ponavljao mantru kako Ministarstvo odbrane brine o svim svojim pripadnicima, bilo da su aktivni ili penzionisani.
      BEZ LIFTOVA I GRAJANJA: Život u "Bristolu" Kako brine, pokazao je dopis Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane od 11. februara ove godine, koji je, iako nenadležan, potpisao državni sekretar Bojan Jocić, a u kome se od stanara "Bristola" traži da se "isprazni smeštaj od lica i stvari najkasnije u roku od osam dana": "Ministarstvo odbrane preduzelo je sve mere da svim licima koja su u trenutku promene namene hotela ‘Bristol’ koristila privremeni smeštaj u ovom objektu obezbedi adekvatan smeštaj u skladu sa pozitivnim propisima", stajalo je u dopisu.
      Zaključkom Vlade Srbije broj 05 464-8086/2018 od 28. avgusta Ministarstvu odbrane prestalo je pravo korišćenja hotela "Bristol". Komercijalni deo hotela prestao je da radi dok stanari iz dela u kome su bili vojni beskućnici nisu iseljeni, jer im nije rešen smeštaj, ne u skladu sa "pozitivnim propisima", kako obećava Jocić, nego nikako. Koliko je od kraja avgusta, kada je komercijalni deo hotela zatvoren, Vojna ustanova "Dedinje" bila na gubitku, druga je priča, jer hotel je mogao da posluje sve vreme i zarađuje.
      Država je, doduše, pokušala da pronađe rešenje za vojne beskućnike iz "Bristola", ali tako što je obmanula penzionere, kao i pritiscima na one koji su još zaposleni, pretnjama prekomandom ili prebacivanjem na niža radna mesta, pa su mnogi pristali na drugi smeštaj u okviru vojnih samačkih hotela, a njih 33 dobilo je jednosobne stanove i garsonjere, u stvari poslovne prostore koje su morali adaptirati, kaže Stojanović.
      On dodaje da su na sastanak na kome su obećavali dodelu stanova pozivali uglavnom najstarije stanare "Bristola", verovatno znajući da neće dočekati tu obećanu podelu.
      BEZ PRAVA OTKUPA
      Šta je sa ostalim stanovima od 134 koje je dodelio grad, gde su, jer je rečeno da se radi i o dvosobnim i trosobnim, troiposobnim, da ima i većih od 100 kvadrata. Kad su u vrhu Ministarstva odbrane videli "plen", izgleda da su odlučili da ti stanovi ostanu njima, za dodelu svojim ljudima. Prvo su krili da je Ministarstvo od grada dobilo te stanove pa je ministar to priznao, ali je rekao kako ih je mnogo manje, i da je svima ponuđeno da ih biraju. Sve laž do laži, konstatuje Stojanović.
      On ukazuje i na bahato ponašanje sekretara Ministarstva odbrane Zorana Lazića (Vulinovog "kadra" kog vodi sa sobom sa funkcije na funkciju) na poslednjem sastanku sa vojnim beskućnicima iz "Bristola", kada je sa sobom doveo devet ljudi iz Ministarstva, predstavljenih kao "radna grupa". Lazić im je, tvrdi Stojanović, ironično rekao da je prošlo dovoljno vremena (od poslednjeg sastanka) i da se nada da su dovoljno razmišljali i shvatili kako treba da potpišu saglasnost da prihvataju novu odluku, pa će nadležni onda odlučiti šta da rade i kako da postupe: "Niko od nas 13 koji smo bili na sastanku nije potpisao. Jer je na neviđeno. Pogotovo što niko od onih koji su pre na to pristali nije bio u prilici da vidi dodeljeni im ‘stan’, u stvari poslovni prostor koji je trebalo adaptirati, a ispostavilo se i da je potpisani ugovor bio sa odredbom ‘bez prava otkupa’."
      BAGERIMA PROTIV BEOGRADA: Raščišćavanje za "Beograd na vodi" Penzionisani zastavnik prve klase Dragiša Milenković jedan je od onih stanara "Bristola" koji takođe nema kuda da ode, a porodica mu je tamo od 1991. godine, kada su izbegli iz Zadra, dok je on bio prebačen u Sarajevo, gde ga je zatekao rat.
      "U penziji sam 15 godina, a supruzi, koja radi u Vojnoj ustanovi Dedinje, nedostaje godina do penzionisanja i na nju direktor (Čedomir Kisić) stalno vrši pritisak, mobinguje je da pristanemo na rešenje stambenog pitanja koje oni nude, traži da utiče na mene. Zove je, pokazuje papir na kome piše da mora da se iseli za 20 dana iz "Bristola" iako sam ja nosilac rešenja za privremeni smeštaj, a ne ona. I onda, što je čudno, na sastanak sa radnom grupom Ministarstva odbrane 11. februara zovu i nju i mene", objašnjava Milenković.
      On pokazuje i rešenje vojnostambenog organa o privremenom smeštaju u "Bristolu" od 24. decembra 1993. godine, koje je potpisao general-major Mirko Marinković, a u kome pod tačkom 2 stoji: Privremeni smeštaj se odobrava do rešenja stambenog pitanja ili davanja otkaza zbog grubog kršenja kućnog reda. "Stambeno pitanje nisu mi rešili, kućni red nismo prekršili ni na najmanji način za ovih decenija, a pogotovo ne grubo, sve dažbine smo redovno plaćali", nabraja Milenković.
      Kako su izgledali sastanci sa Jocićem i Lazićem prepričava Radmila Radosavljević, udovica penzionisanog pukovnika Slobodana: "Oni su s nama obavljali razgovore kao da smo na pijaci. Pozvali su nas na prvi sastanak 20. septembra, nismo imali pojma zašto, i to ne sve stanare ‘Bristola’, nego samo one koji su imali rešenja o smeštaju do konačnog rešenja stambenog pitanja. Na sastanak su, međutim, došli i oni koji su imali rešenja na određeno vreme, ali i neka lica koja nisu iz ‘Bristola’. Na moje pitanje koliko je Grad Beograd dodelio stanova za rešenje našeg problema, niko nije hteo da odgovori, ali su potom ipak priznali da su to 134, ali da njihove strukture ‘nisu naročite’. Lazić se ‘pohvalio’ da nam daju bolje od onog što imamo u ‘Bristolu’. Sutradan su nas ponovo pozvali na sastanak, opet obećavali, to je bio petak, a u ponedeljak je 28 stanara ‘Bristola’ prihvatilo ponuđena rešenja, dok nas sedam nije", rekla je ona. Radmila Radosavljević kaže da je na poslednjem sastanku pitala Lazića šta je sa ostalim stanovima, a on je, smejući se, odgovorio: "Jedan ću dodeliti sebi, jedan Jociću, jedan (pukovniku) Stankoviću." "Jocić je tad prekinuo sastanak i svi su otišli", navela je ona. Pukovnik u penziji Miodrag Kuljanin, doktor nauka, jedan je od stanara "Bristola" kome je ponuđeno ono što se zove kolektivni vojni smeštaj ili, u prevodu, samački vojni hotel na Zvezdari. On je to odbio iz prostog razloga što vojni pravilnici tu mogućnost ne dozvoljavaju za penzionere, pa tako niko od te kategorije stanara "Bristola" nije prihvatio, bojeći se da ne budu izigrani po ko zna koji put. "Oni su nam na tu zamerku odgovorili da će da budu ‘velikodušni’ pa će to da odrade mimo pravilnika. Nismo pristali", ispričao je Kuljanin. Rok za iseljenje koji je Ministarstvo odbrane dalo stanarima "Bristola" istekao je u utorak, u trenutku pisanja ovog teksta, a oni su i dalje u svojim sobama, koje su sve samo ne pristojan smeštaj.
      Kako će vlast da ih iseli, pitanje je bez odgovora. Po zakonu, ne može policija, ni vojna ni civilna, jer za to mora da postoji sudsko rešenje, čega opet nema. Imajući u vidu sva događanja oko "Beograda na vodi", posebno slučaj "Savamala", kada su na scenu stupili batinaši sa fantomkama na glavama, u džipovima bez registracija, nije isključena ni takva mogućnost. Pa, posle nek tužilaštvo utvrđuje krivicu, a premijerka Ana Brnabić neka se, poput njenog prethodnika, "pere" rečima da su to uradili "kompletni idioti iz vrha gradske vlasti".

    • Од Милан Ракић,
      Kada je Jelena Anasonović objavila da se upisala u registar udruženje “1od5miliona” postalo je jasno da su demonstracije protiv Vučića ušle u fazu zaleđivanja. 

      To je bila i izlazna strategija demonstranta iz 2017. godine posle predsedničkih izbora. Nakon višemesečnih uličnih okupljanja dobili smo nekoliko grupa – Anasnović je bila u onoj Protiv diktature koja se učlanila u Savez za Srbiju Dragana Đilasa.
      Zaleđivanje – to znači pokušaj da se održi pokret i pobuna, ali bez određenog političkog cilja. Jelena je čuvarka vatre protesta isto kao što je to bio i sadašnji vođa libera Čedomir Jovanović tačno 20 godina ranije - 1999. Mnogo je sličnosti – i sad ljudi Savez za Srbiju zovu Savezom za promene, kako se onda zvala koalicija koju je pokušavao da napravi Zoran Đinđić. Svašta je bilo probano u vezi tog Saveza za promene – i najava da se Đinđić povlači sa čela Demokratske stranke, pa se nije povukao, i povezivanje sa dijasporom preko biznismena Majkla Đorđevića, i mnoštvo pojedinačnih skupova u gradovima Srbije. Čak je Savez za promene vodio i autobus kampanju – karavan opozicionara na putu po gradovima Srbije. Atmosfera je bila neuporedivo poraznija i očajnija, sve od radikalskog zakona o informisanju, preko NATO bombardovanja, pa do teških poplava tog leta.
      Sa tadašnjim čuvarima vatre stvar je bila u inatu da se okupljanja prekinu. Jovanović je bio jedini funkcioner DS, koji je nastavljao, da se pojavljuje na ulici sa nekolicinom demonstranta, u jednom trenutku neuspešno pokušavajući i da registruje i udruženje, odnosno NVO Građanski otpor.
      Sve je to ponovljeno godinama kasnije, nakon demonstracija 2017. posle predsedničkih izbora 2. aprila. Kada je posle dvadesetak dana masovnost opala, izdvojile su se grupe od kojih je jedna sebe opet nazivala Čuvarima vatre, nastavljajući uporna malobrojna okupljanja, sve do Vučićeve predsedničke zakletve. Na kraju više se nije znalo ima li “iventa” - okupljanja, ili nema.
      U čemu je problem sa održavanjem energije, odnosno vatre protesta? U zabludi da je reč o izlasku na ulici kao političkom činu. I u još jednoj zabludi da je maštovitost samog pojavljivanja na ulici dovoljna da održava ljude rešenim da se pobune. Istina je da je za masovne demonstracije protreban dubok psihološki povod, a za njihovo ojačavanje snažan pokretač. Ljudi te 1999. jesu bili uplašeni, razočarani i poraženi, ali baš zbog toga takav se pokretač nije mogao naći. Naprotiv, demonstracije 5. oktobra 2000. uspele su zato što se takav pokretač našao – izborna pobeda opozicije, odnosno Vojislava Koštunice, koju je trebalo odbraniti. Dvanest godina kasnije, kada je prosuo džak sa navodno nameštenim glasačkim listićima na stepenicama Skupštine Srbije, Vučić je Tomislavu Nikoliću omogućio pobednički zamah na predsedničkim izborima. Ali, da to treći i četvrti put ne bude pokretač i zamah, postarala se sama opozicija – njene nove ličnosti. Jer, 2016. na parlamentarnim izborima, sa naknadnim brojanjem koje su liste prešle cenzus i sa članovima Dosta je bilo Saše Radulovića, koji otvaraju i zatvaraju džakove sa listićima usred izborne komisije, raširila se sumnja i u iskrene namere opozicije. Radulovićevci su još i nastavili da podrivaju veru u opoziciju, kada su 2017. objavili da su konačno uvrdili izbornu krađu iz 2016. ali sa dokazom na primeru Mladenovca. I zasnovanim na netačnoj pretpostavci da ljudi moraju potpuno isto glasati i za lokalni parlament i za Narodnu skupštinu. Štab glavnog Vučićevog rivala Saše Jankovića, pak 2017. nije uspeo da ospori brojanje glasova na predsedničkim izborima. Konačno PSG pod Jankovićevim vođstvom zakucao je eksere u mrtvački kovčeg te priče “izborna krađa”, nedokazanim tvrdnjama o neverovatnom porastu novoupisanih birača u Beogradu 2018. pred gradske izbore.

      foto: BETA
      Ni sada demonstracije nisu pokrenuli recimo lokalni izbori u Lučanima, već nešto što se kasnije desilo – udarac u glavu Borka Stefanovića. U prvih nekoliko nedelja demonstracija, Vučić i njegova stranka bili su primetno zatečeni i prvi put od kako su na vlasti, u ozbiljnom povlačenju. Na trenutke se činilo kao da sami nisu sigurni u razmere krize i da li je počeo kraj njihove vladavine. Međutim, onda su se ohrabrili, prvo su se “zakačili” dolaskom Vladimira Putina u Beograd, a nekoliko meseci kasnije i stavom Brisela da nema balkanskog proleća i da se zvaničnici Evropske unije protive bojkotu parlamenta, prećutno i bojkotom izbora.
      Međutim, čine se da Vučićeve najviše ohrabrila ne toliko spoljna podrška, koliko odsustvo te podrške opoziciji. Ali, najviše od svega, to što je počeo da bledi psihološki povod da ljudi demonstriraju. Priča protesta je postavljena dosta vešto – Vučićeva vlast je predstavljena ne toliko kao diktatura mada se ta reč često koristi, već mnogo šire. Kao zloupotreba i nasilje. To su ustvari ključni pokretači. Ali, Vučić je tiho učinio ustupke – smenio je najžešće u javnosti prozivane lokalne čelnike (Grocka i Brus), RTS je malo više otvorio vrata za opoziciju, pri tome stalno obećavajući mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora. I ti ustupci, ma koliko, mali i nedovoljni, odmereni su dosta dobro – da njegovi ne pomisle da su izdani, a da javnost dobije mrvicu nekog zadovoljenja. Ono što je uz opoziciji u presudnom trenutku izostalo – to je novi pokretač. Sami vučićevci govore o tome – gotovo da su očekivali da lideri Saveza za Srbiju održe neku dramatičnu konferenciju za štampu i da javnosti predoče neki koruptivni materijal, vezan za sam vrh vlasti. I da to rade u nastavcima.
      Recimo, kao što je to učinio u Makedoniji Zoran Zaev, obarajući Nikolu Gruevskog. Takvog materijala nije bilo. I to se ne može nadomestiti tek idejama – kao što su one u opozicionim redovima da se recimo 9. marta u Beogradu održi protest svih gradova Srbije. Te da se na njemu konačno obrate pravi politički lideri protesta Đilas, Borko Stefanović, Vuk Jeremić, Boško Obradović i naravno braća glumci Sergej i Branislav Trifunović. Bio bi to, bez sumnje posećen miting, čak iako Branislav Trifunović odbije da se popne na kamion govornicu, ali ništa više od toga. Jer, šta se može dobiti obeležavanjem datuma kada 1991. nije smenjen Slobodan Milošević, u trenutku kada je sve još možda u životima ljudi i politici moglo da bude drugačije i manje teško i tragično.
      Sad, ako će preći u fazu zaleđivanja, to ne znači da protest nije uspeo. Jeste i te kako, ali kao priprema za promenu vlasti početkom 2020. kada će morati da se održe redovni parlamentarni i lokalni izbori. Redovne izbore je teško bojkotovati za razliku od vanrednih. Na opozicionoj strani scene preovlađuje raspoloženje da bi bojkot redovnih izbora, posebno i lokalnih, bio političko samoubistvo.
      I to je razlog, zato što su gotovo svi, u istom trenutku, dokle su još kao eho u vestima odjekivale reči Maje Kocijančić iz Brisela da je Unija za debatu, a ne za bojkot, počeli da se pozicioniraju. Boško Obradović se vratio Kosovu i vakcinama, Jeremić Vašingtonu, Đilas urbanističkom haosu, a DS naravno samoobnavljanju. Jedino je nova politička zvezda i dalje u usponu – Sergej Trifunović opasno preti da ponovi u Srbiji uspeh Donalda Trampa u Americi. Što je Sergej politički nekorektniji, što su njegovi potezi nepredvidljiviji, to mu rejting raste. Prema onome što su navodno, istraživanja već dokačila, uspeo je da udvostruči i digne procenat PSG iznad cenzusa i raste i dalje. Trifunović je idealan za širenje svoje političke popularnosti preko društvenih mreža i privlačan za mlađe birače, nije zato Vučić slučajno otvorio profil na Instagramu i krenuo u kampanju i na ovoj mreži. Dok je protest u zaleđivanju uprkos čuvarima, Trifunović jedini deluje otporan i na vatru i na led.

    • Од Милан Ракић,
      KO TEBE KAMENOM – TI NJEGA KOSOVOM. KAD JE TEŠKO – TAČI. TAKO BI SE, OTPRILIKE, MOGLA SVESTI POLITIKA VLASTI U SRBIJI, KAD GOD TREBA REŠITI NEKI UNUTRAŠNJI PROBLEM ILI ZATAŠKATI POJEDINA DOGAĐANJA. A UKOLIKO SE PROCENI DA SITUACIJA TREBA BITI "ZATEGNUTIJA", UPOTREBLJAVAJU SE TEŽI ARGUMENTI – POKRETI JEDINICA VOJSKE SRBIJE S JEDNE, ILI SPECIJALNIH POLICIJSKIH JEDINICA ROSU S DRUGE STRANE. EFEKAT JE UVEK ISTI – NULA
      Spektakularno medijski najavljivane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, tela u kojem sedi čak i Zagorka Dolovac, državni tužilac za čije postojanje se maltene ni ne zna, a o radu je izlišno i govoriti, ili večiti "vršilac dužnosti" direktora Kancelarije za Kosovo Marko Đurić (koliko puta je izabran u v.d. stanje na tri meseca, "mučeni" Marko verovatno ni sam ne bi znao odgovoriti), samo su deo igrokaza za javnost u Srbiji, a svakako i na Kosovu. Jer, Aleksandar Vučić i Hašim Tači kao da po nekom dogovoru povlače poteze koji idu na obostranu korist. Kad god je na Kosovu nešto "zaškripalo" na unutrašnjem planu, tu je bila Srbija da "pripomogne", bilo da se radilo o nepromišljenim (a smišljeno urađenim) postupcima državnih organa i njihovih eksponenata na severu Kosova, bilo o potezima ili izjavama nekih u političkom i javnom životu minornih Albanaca. Ali, kad mediji, bilo u Beogradu ili Prištini to "puknu" na naslovne strane i kad se o tom izjašnjavaju najviši državni zvaničnici, onda takve minornosti dobiju na značaju.
      A ukoliko se proceni da situacija treba biti "zategnutija", upotrebljavaju se teži argumenti – pokreti jedinica Vojske Srbije s jedne, ili specijalnih policijskih jedinica ROSU s druge strane. Efekat je uvek isti – nula.
      Hapšenje sekretarice pokojnog Olivera Ivanovića, navodni pokušaj hapšenja biznismena i iznenadno postavljenog na funkciju potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića (za koga je Vučić tvrdio da ga ne poznaje), samo su potvrda tog besmislenog igrokaza. Radoičića, koji je tada, gle čuda, bio u Beogradu, došla su da hapse, prema rečima predsednika Srbije i SNS čak 52 kosovska policajca, plus još četrdesetak u poslovima logistike. Svi oni koji se imalo razumeju u policijske poslove, odmah su shvatili o kakvoj predstavi za javnost se radi, pogotovo što je sve bilo praćeno TV kamerama. I dodatno, "gospodin Radoičić" je redovan u susretima sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem, tako da ga je policija mogla privesti kad god su hteli. I za to bi bila dovoljna dvojica – ali to nije atraktivno za kamere, treba da ih bude još 50.
      Isti slučaj je i sa privođenjem sekretarice Olivera Ivanovića – još jedan dokaz na delu koalicije Vučić-Tači. Stvori se medijska pompa i onda nesrećna žena, koja se bez razloga našla u žiži javnosti, bude puštena. Istovremeno, MUP Srbije saopštava da je građanin Kosova M.R. saslušan na okolnosti ubistva Ivanovića i da nema indicija da je učestvovao u tome. Taj građanin je, naravno, Radoičić, koji je preko noći postao medijska zvezda "Informera", Pinka i ostalih provučićevskih medija, pa čak objavljuju i njegova saopštenja.
      U Radoičićevu odbranu stao je i onaj koji je rekao da ga ne poznaje – Vučić (ono "Aco, Srbine" iz Kosovske Mitrovice posle izbora, otvaranje šampanjca sa "mučenim Markom" se očigledno ne računa), tvrdnjom da su kosovski policajci hteli da ubiju Radoičića jer onda ne bi moglo da se dokaže da on nije ubio Ivanovića. "Radoičić je pristao na poligrafsko ispitivanje i prošao", obelodanio je Vučić.
      CRKVA NA TOČKOVIMA: Za one koji se sećaju, a zahvaljujući režimskim medijima, sećanje je kratko, ova kosovska kriza, jedna u nizu, samo je nastavak verovatno dogovorenih.
      Najbolji primer za to je onaj čuveni "oslikani" voz koji je krenuo iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu u januaru 2017. godine. Niko nije znao povod zašto ono što bi se moglo nazvati "crkva na točkovima" kreće dan posle pravoslavne Nove godine za Mitrovicu. I to što će voz ići bar osam sati do Mitrovice manje je bilo bitno od pitanja ko će njim putovati. Odgovor je dao "mučeni Marko" (tako ga je Vučić nazvao), objašnjavajući da će ga koristiti studenti koji iz centralne Srbije idu na fakultete Prištinskog univerziteta u Kosovsku Mitrovicu. Možda je samo zaboravio da kaže "članovi SNS". Jer, oduvek je bilo da su studenti iz unutrašnjosti dolazili u Beograd, a o onima koji su išli u suprotnom smeru bilo je drugačije mišljenje – pa je tako, recimo, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, Kragujevčanin, fakultet završio u Sremskoj Kamenici, a aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin iz Novog Sada je "putovao" da završi Pravni fakultet u Kragujevcu. Upoznaj domovinu da bi je više voleo, bilo je nekad geslo.
      Uglavnom, taj voz je prošao kako je prošao, "mučeni Marko" je sa svitom napustio kompoziciju već u Topčideru, a sudeći prema izveštajima TV Pink i "Informera", vlast je svesno žrtvovala novinare, šaljući ih u smrt. Pink je objavio snimak navodno postavljene protivtenkovske mine na prugu od Jarinja prema Kosovskoj Mitrovici, koja bi trebalo da podigne voz u vazduh, a time ubije i novinare u njemu. "Informer" je otišao i korak dalje – objavili su "pakleni plan Šiptara", sa sve imenom mašinovođe-kamikaze, koji je trebao da se lokomotivom zabije u voz.
      Da bi čitav spektakl bio zaokružen, pobrinuo se Vučić, prvo dramatičnim održavanjem konferencije za novinare (smešna slika – novinari koji su bili u vozu, a među njima i autor ovog teksta, na železničkoj stanici u Raški gledaju prenos i slušaju šta im se spremalo), a potom i sednicom Saveta za nacionalnu bezbednost. Vojska je, naravno, dignuta u povišeno stanje borbene gotovosti, a na kraju – nikom ništa.
      RITUALNO PALJENJE TENKOVA: Što se vojske tiče, to je postalo omiljeno sredstvo Vučića i "seiza" mu Vulina; kad god ustreba, tu je vojska da podigne "moral nacije". Pa je tako, kad je ubijen Oliver Ivanović, Vulin otišao u Rašku i naredio da se pale tenkovi, a slično je bilo i kad je uhapšen "mučeni Marko". Prave se uzbune, diže borbena gotovost, pripadnici vojske smeju...
      Činjenica koja se prećutkuje u državnim i paradržavnim medijima jeste da onog trenutka kad se upale motori neke ne tenkovske nego mehanizovane jedinice, NATO zna za to. Koliko god Vulin obmanjivao javnost o borbenoj moći, jednom rečenicom ga "pokopa" njegov "vrhovni komandant" kad kaže da ga odmah zovu strani ambasadori i pitaju kakvi su to pokreti jedinica iz Kragujevca za Kraljevo. To je dokaz da stranci ne samo da znaju, nego i više od toga, imaju svoje "insajdere". Uzgred, iz Kragujevca za Kraljevo nije mogla otići nikakva mehanizovana ili pešadijska jedinica koja bi mogla da krene na Kosovo, nego samo raketna baterija Protivvazdušne odbrane. Ali, eto, stranci znaju i to, toliko je Vojska Srbije, pod Vulinovom komandom, "izbušena".
      Hapšenje Đurića, zabrana ulaska Vučiću u kosovsko selo Banje u septembru, tenzije oko prelaza, a i sad ovo oko takse za srpsku robu, sve je očigledno deo dogovorenog marketinga i kampanje, i dila Vučića i Tačija "ti meni – ja tebi". Dodatna taksa za robu iz Srbije nije slučajno uvedena jer je i kosovska vlast u unutrašnjoj krizi i ne mogu da se dogovore u parlamentu ni oko najobičnijih stvari. Težnja za stvaranjem Oružanih snaga Kosova gubi bitku sa realnošću i onda je potrebno otvoriti "drugi front". Srbija, istovremeno, ne može da objasni zašto ne može da se formira Zajednica srpskih opština, a sve se svodi na jedno – treba naći modalitet da se ozvaniči "sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa", što se čita kao priznanje Kosova.
      Koalicija Vučić – Tači, ozvaničena u parlamentu Kosova jer je Ramuš Haradinaj postao premijer zahvaljujući podršci Srpske liste, tako nastavlja da deluje. Predstavnici Srpske liste, dovedeni na skup u Beograd prošle nedelje da se, kao, usprotive uvođenju dodatnih taksi, samo su to potvrdili, jer se videlo da je reč o klasičnom scenariju za domaću javnost. "Spontana" pitanja Vučiću (iako je predsednik Srbije i SNS-a "zamolio" da ne bude organizovano nego kako ko želi) prvo su postavili predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić, pa onda njegov zamenik Igor Simić, usledio je potom direktor bolnice Milan Ivanović, predstavnik "studenata" Milan Savić, direktor Studentskog centra Jovo Popović, rektor Univerziteta Rade Grbić (verovatno zbog funkcije, jedini koji je realno govorio, nije bio instruisan).
      Posebnu pažnju zaslužuje Ivanović, koga je čak i Vučić u dva navrata opominjao da se drži teme, jer je krenuo da se "obračunava" sa medijima i novinarima.
      "Šta očekivati od njega, on ti je brat blizanac Sulejmana Ugljanina – dok mu ne daš funkciju, napada vlast na najgori način, čim dobije neku funkcijicu, zaćuti", objasnio je tu situaciju jedan novinar starije generacije.
      Farsa sa događanjima na Kosovu se, kao što se i očekivalo, završila za sedam dana, a čak ni drug Vulin nije dobio priliku da se istakne, nije smeo od svog "vrhovnog". Do sledeće prilike.

      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1645448
×
×
  • Create New...