Jump to content

Растко Јовић: Личности или покорни објекти

Оцени ову тему


Препоручена порука

175.jpg?resize=810%2C620

Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911.

Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. 

Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео  је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). 

Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. 

Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. 

Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава.  Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији.
      Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског.
      Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског.
      Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност.
      Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита.
      Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика.
       
      https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.  
        Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.   Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.     О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.   Богослужбене особености Томине недеље   Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)   Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.   У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.   Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)   Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
×
×
  • Креирај ново...