Jump to content

Растко Јовић: Личности или покорни објекти

Оцени ову тему


Recommended Posts

175.jpg?resize=810%2C620

Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911.

Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. 

Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео  је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). 

Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. 

Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. 

Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава.  Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао!
      Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. 
      Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег.
      Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Одломци текста: "Фенеменолошки аспекти параноично критичког метода" Ликовне Свеске 7
       
      Гнусова и беда апстрактног стварања
       
      /Очигледни недостатак филозофске и опште културе веселих заточеника тог модела менталне дебилности који се назива апстрактном умјетношћу, апстрактним стварањем, нефигуративном умјетношћу итд., једна је од оних најаутентичније слатких ствари са становишта интелектуалне и "модерне" пустоши нашег доба.
      Закснели кантовци, љигави од скатолошких златних пресјека, и даље хоће нам на новом оптимизму свог новог фотопапира сервирају тај чорбуљак од апстрактне естетике који је, истину говорећи, још гори од оних колосално одвратних супа неотомизма са охлаћеним резанцима којима ни изгладњеле мачке у грлевима неће да се приближе.
      Ако по њима форме и боје имају неку естетску врједност саме по себи, и изван своје "представљачке" вредности и анегдотског значење, како би они могли да објасне класичну параноичну слику.../ Овде би за сад прекинуо цитат.
       
      Слика у прилогу је Далијево откриће рјеч је о фотографији људи који сједе испред шатора, Дали је фотографију посматрао под другим углом и уочио лице, назвавши га параноично лице.
       
      Овај феномен о двије потпуно различите слике у једној фотографији које чак не ремете једна другу је класичан надреалистички феномен.
       
      Ово има антрополошки значај и на овом феномену Дали развија " Параноично критички метод"
       
      Тумачи писма и отаца који се сматрају објективним су овом форографијом сахрањени, јер не само да превиђају него негирају властиту параноју у коју улази и научни апарат!
       
      Нпр, када би једна реалност слика "људи сједе испред шатора" била "римокатолизам", а друга слика " портрет жене" била православње, како би по основу факта: фотографије, нешто могли доказати?
      Остаје да преиспитујемо, критикујемо властиту параноју, без предрасуде да је наша слика реална, јер је као и многе друге надреална.
      На овоме расту други надреалистички методи, покушај да се реално ослободи од "над" да се "над" обликује и преобликује да се квадрира итд., све у оквиру склопа сплета, човјека и свијета.
      Међутим сваки (надреални) склоп човјека и свјета је лажни, уклањање сваког опосредовања је нихилизам параноје, ништње општег смисла бића у цјелини.
       
      Сваки покушај човјека да се повеже са свјетом је страст и увлачи га у бесмислен сплет јер свјет нема смисао! Метафизика је кроз своју историју све покушала и све могућности исцрпила, закапњели "теолошкоперсоналистички" покупај да то буде личност није врједан помена јер се личност не јавља у свјетовности, метафизици, онтологији и криминалан је, јер личност своди у магијско, али пошто се болест запатила дужан сам.
       
      Да свјет нема никаквог смисла (осим разноврсних параноја, привида) знали су Оци коју су сваку повезаност са свјетом дефинисали као страст.
       
      Када се ослободимо параноје "смисла" свјета и бића у цјелини , "опште истине" праве слике, свјета, ми ипак остајемо окружени појединачним бићима, стварима, бивствијућим, која постоје себи самим истовјетна, без заједничког смисла у апсурду, укључујући и нашу властиту самоистовјетност.
      Тотално без везе са другим бивствијућим, без утопљености у свјет (параноју свјета) и без Бога.
      То је реалност без оног "над" чист апсурд, онако како га Симеон Бекет духовни отац Мирчеа Елијадеа описује, Мирче се упустио у археологију оног "над" у религију као повезивање - везу које превазилази, апсурд појединачног бића по себи у својој савршеној заокружености и бескрајној усамљености, што је апсурд, али за слављење, док је сливање у свјет магија и демонизам, лажна "веза" међу појединачним бићима, страст.
      Дакле није страст "сексуална" моћ, или било која друга човјекова моћ својствена његовој природи, него је страст свака лажна "веза" са свјетом или појединачним бићима у њему! Чак и када је та моћ говор или мишљење!
      Човјек не може како то тврди онтотеологија и метафизика да својом слободом буде личност или да увећањем слободе направи везу (религију) са Богом!
      Човјек може слободом баш оно што може монашким подвигом, да покида страсти - везе са свјетом, да деконструише свјетовност, уништи привид, "општу истину" освјести своју грешност - лажну повезаност са другим и "Другим"...
      И да се наће сам себи истовјетан, савршено заокружен без везе са свијетом у апсурду постојања и смртности.
      Ово је смисао монашке самоће, слобода од свјета и свјест о богоостављености као припрема за тек тада могући долазак Духа Светога који нас утјеливљује и везпросторно Тјело Христово.
      Отуд су нам потребне велике и тешке припреме кидања наших параноја и безивање свих светих сила (моћи) човјекових, па и "сексуалности" за Бога, а тек преко Духа Светога и Христа у којима је једино могућа веза (религија) и заједница међу појединачним бићима (Црква).

       
      Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена.   Дат је и приказ књиге „Катихезе“  светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“.   Eпископ  бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести   Владика Иринеј, када говори о причешћу,  почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен  у  Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се  да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити  и до краја историје – служи се ова Литургија  и на њој се хришћани причешћују .   Питање: да ли причешће може бити преносилац  заразних болести, што је и смисао и разлог писања  студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства.  Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени  они који се причешћују  на Светој Литургији. Сматра да  причешће не може бити узрок болести,  али исто тако да то није неки хемијски састојак  против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи  смисао све творевине. Владика на више мјеста  поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности.   Владика Иринеј током свог говора о Причешћу  користи  ријечи које су  узвишене, драгоцјене и свете:  Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др.  Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од  Духа Светога  учесници Свете Литургије добијају,  у смислу  да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика  наводи ријечи светог  Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером,  то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом  (Јак. 1,27).   Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека.  По њему, бесмислени су покушаји  да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе  исцјељења,  али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности  којима  искуство Цркве није страно. Владика Иринеј  напомиње  да је индивидуалистичко размишљање или домишљање  о Цркви  постало свакодневна појава,  нарочито у наше вријеме.   Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је  Дом Господњи и неодвојива је од присуства  и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса,  не може бити ометано  или оспоравано  до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен  и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези .   На крају,  Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим  потврђује и наглашава  исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају  једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама.  Причешће  је  извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе.   Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа   Јеванђеље по Матеју , прво у  канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему  Јеванђелист говори  је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним.  У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа.   Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге.   Главну тему читавог Јеванђеља  чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају.   Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније  је грчки превод  неког првобитног арамејског  текста. Црквено предање  цјелокупни коначни  текст Јеванђеља  прихвата  и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим,  а,такође,  личност сваког свештеног писца  уважава се према том критеријуму.  Следствено томе,  можемо рећи  да су основни извори Јеванђеља по Матеју:   1) збирке логија  на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и  3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао.   Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована  мање опширан.  Он као  прве свједоке наводи  Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су  Га и сами касније видјели  у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили,  а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт  на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа  се читају приликом  чина крштења, тј. уласка у Цркву.  Уласком у Цркву,  по Матеју,  сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити  у све дане  до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље,  Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је  логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Последњих месеци слушамо много о завршетку радова на изградњи храма Св. Саве у Београду. Многи тихо, с поносом и нестрпљењем, чекају коначан завршетак овог вековног пројекта, а други, малобројнији али гласнији, с великим жаром, у минут до дванаест, настоје да прикажу ово дело као велики промашај.
      Наводе се разни разлози због којих се овај пројекат проглашава промашајем. Помиње се пандемија, финансијска криза, недовољна посећеност већ изграђених цркава, чињеница да и држава, а не само Црква, улаже у овај пројекат, чињеница да Руска Федерација помаже, чињеница да много људи живи у сиромаштву, и слично. Лицитира се бројем болница које су могле да буду изграђене, бројем обданишта, школа, народних кухиња, које су могле да буду изграђене или помогнуте средствима која су уложена у изградњу овог храма. Ово једнако и једногласно чине неколицина људи из Цркве, као и они који нису црквени па и они који су отворено антицрквени.
      Српски народ, а особито наша Црква, вековима, а посебно у последњих стотињак година, од када се родила идеја за овакав пројекат, непрестано су у кризној ситуацији. Прошли смо уништење трећине становништва, ратове, глад, болести, геноцид, културоцид, разарања, прогон и етничка чишћења, економске ратове и директно уништење економске базе, растакање националног и црквеног тела, отимање земље и светиња, рушење светиња, имовине и затирање огњишта, изолацију, санкције, бомбардовања, колатерална убиства, најезду терористичких хорди, армаду светских сила, економски егзодус, политичке прогоне, друштвену маргинализацију, и кроз све то за највећи део народа непрестану егзистенцијалну борбу и сиромаштво. У тој и таквој Србији, родила се ова идеја о изградњи велелепног храма, у тој и таквој Србији он се гради ево већ сто година и у тој и таквој Србији ће бити изграђен и заблистаће ускоро у пуном сјају у славу Божију.
      Идеја и само дело изградње храма већи су од нас самих. Ово дело превазилази наше снаге у сваком погледу. Веће је од нас и на духовном и на физичком плану. То да је веће од нас на духовном плану сведочи и чињеница да међу нама и данас, скоро само месец дана до звршетка, има оних који жале за ‘просутим скупоценим миром’. На тај начин, чини ми се, унижава се жртва свих оних сиромаха и удовица који су у последњих сто година дали своју лепту за изградњу ове светиње. О томе да је дело веће од нас на физичком плану сведочи чињеница да нисмо могли сами да га завршимо. Била нам је потребна помоћ братске и велике Русије. Ово није на укор нама, него на корист. То што ово свето дело превазилази наше и духовне и физичке снаге говори нам да не градимо ми храм него да тај храм гради нас, како и треба да буде. Јер ако прихватимо да је, упркос свему што смо прошли, храм пред завршетком, онда је реч о нечему што сигурно јесте дело Божије, а не наше. А дело Божије се не изграђује, у њега се уграђује.
      Сетимо се само да су биле потребне техничке и технолошке иновације последње деценије да би се храм довршио. Сигурно је да они који су били зачетници идеје нису могли да наслуте ни историјску турбулентност ни потребу за овим иновацијама у тренутку када је овај пројекат започет. Неко ће рећи да је то било лоше планирање, али ја у томе видим чињеницу да је овај храм најпре дело срца, па тек онда дело руку.
      Дилема око тога да ли тако велико улагање у храм Божији, упркос многим потребама народа, можемо да сматрамо за богоугодно дело разрешена је давно самим Господом нашим у Јеванђељу. Кључ за правилно разрешење ове дилеме налазимо у епизоди о помазању Исусовом у Витанији. Ту читамо следеће:
      „А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.“ (Јн. 12. 3-8)
      Многи коментатори ових стихова пажњу усмеравају на Исусове речи, да сиромахе свагда имамо а Њега немамо, као и на речи да је скупоцено миро употребљено за његов погреб који је имао да се догоди ускоро. Управо у овим речима неки налазе оправдање за улагање у велелепне храмове у славу Божију. Јер сиромаштва и несреће је у свету увек било и биће. Али ипак, као што ћемо видети, ово можда није најбитнији моменат наведеног јеванђељског догађаја.
      Неки од савремених коментатора чак иду и толико далеко да Исуса оптужују за неморал, јер сматрају да је сиромах који живи у беди важнији од погребног обичаја помазивања тела мирисима пред погреб. На тај начин, моралне норме које су они поставили по своме људском суду, уздижу изнад Божије правде. А колико су те моралне норме заиста праведно примењиване од људи? Исте особе никада нећемо чути како замерају на томе што данас људи купују мртвачки сандук, који уопште није јефтин, иако и сада има много сиромаха који се тим новцем могу нахранити. Међутим, поставља се питање да ли је Христос заиста супростављао питање помоћи сиромасима добром делу учињеном из љубави према Њему (помазивању миром)? Наравно да није. Шта је онда посреди, и постоји ли још нешто чему нас учи овај догађај?
      Најпре, треба приметити да је Господ окарактерисао Јуду издајника као некога ко под видом бриге за сиромахе крије своје грехе (издајство и среброљубље). Јуда није био једини са сличним ставом, други јеванђелисти сведоче да још неки међу сабранима почеше негодовати. Други битан моменат јесте тај да је Господ, који свачије срце и намеру види, знао шта Јуду мотивише и поред његовог наизглед „моралног“ става да је добро помагати сиромахе. Као што је знао и шта је мотивисало Марију да проспе скупоцено миро и њиме помаже ноге Његове, што је наишло на осуду Јуде и његових истомишљеника, али не и Господа Исуса.
      Оно, што је дакле кључно у целом догађају и оно што је Господњи “критеријум” у оцени овог поступка, очигледно није неки људски привид моралног поступања (‘боље је новац дати сиромасима него просути скупоцено миро на ноге Исусове’), него је пре свега критеријум љубави. Јуда је издао јер није волео, и крао је из касе јер није волео. А Марија, она је просула скупоцено миро на ноге Исусове и обрисала их косом, као израз крајње љубави и скрушености срца. И управо то, љубав и милосрђе, јесте оно по чему Господ даје вредносни суд поменутом делу, и оно по чему нас препознаје као своје.
      Јудина оцена тога шта је боље је била чисти опортунизам, јер не треба супростављати дела милосрђа учињена из љубави (помазивање ногу Исусових) неким другим делима милосрђа (помоћ сиромашнима). Свако увек треба да чини оно што може и што сматра да је добро и племенито у датом моменту. Ако ја купим мојој мајци цвет као знак синовске љубави, да јој олакшам бреме које носи, можда сам могао тај новац дати и сиромасима, али као син не бавим се математиком него у тренутку купујем цвет који ће јој причинити радост, пружити утеху и можда је оснажити. Јер, не заборавимо речи Господње да не живи човек само о хлебу. Да ли је овакав синовски поступак неправедан зато што на свету и даље има и гладних и болесних? Нико ко истински чини добро не бави се математиком док чини добро. Јуда имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу, и тачно је знао математику Маријиног доброг дела, знао је да миро кошта „триста динара“, знао је и да сиромасима треба помагати, па му свеједно то ништа није помогло да он не буде и не остане Јуда. Бог није пресудио по његовој математици ни по његовом „моралу“.
      Међутим, највећи промашај Јуде и његових истомишљеника управо и јесте у томе што су они нашли за сходно да пресуђују о туђим делима милосрђа. Они су осуђивали Марију, за дело које је учинила, а себе су оправдавали лажним моралом. Исус на то једноставно одговара „Остави је!“. На другом месту у Јеванђељу сетићемо се и Његових речи „ко си ти да судиш туђем слузи“. Простим речником речено, Господ свим Јудама поручује – шта ти знаш о томе шта је она требала да учини, остави је на миру и гледај своја посла!
      На сличан начин, изградња храма Св. Саве је дело љубави. И то дело љубави неколико генерација, милиона људи, милиона Марија које с најдубљом скрушеношћу срца приносе своје скупоцено миро и изливају на ноге Исусове. Ту истину не може да помути никаква политика нити било какви људски промашаји и грешке. Изградња храма није дело отимања новца од уста сиромашних, него дело љубави. То није дело које је супоростављено другим добрим делима него је једно од многих добрих дела која наша Црква и народ свакодневно чине. Зато треба да се сачувамо од Јудиног бројања тога шта је могло да се купи за „триста динара“. Марија у своме поступку по људским критеријумима није била рационална, просула је скупоцено миро на ноге (иако се помазује тело), није знала да је то за погреб, па да кажемо да је имала разлог, то је знао само Христос. Али свеједно, Исус је оправдао њен поступак. Ни изградња оваквог храма није рационално дело, али јесте дело љубави, и то љубави у изобиљу.
      Оно чега изнад свега треба да се сачувамо јесте да својим лицитирањима и математиком не задобијемо Христов одговор „остави их на миру Јудо!“. Остави на миру све оне који су улагали себе у ово дело, јер ко си ти да судиш милионима туђих слугу? Да ниси срцезналац?
      До нас је да ли ћемо постати Марије или Јуде и да ли ћемо ово дело изградње храма Св. Саве које је пред својим завршетком да прихватимо као дар Божији нама, и покушамо да му дорастемо изграђујући наш унутрашњи храм као Црква, као народ, и као друштво. Или ћемо га одбацити као непотребно, претерано, стојећи насупрот стогодишњем подвигу ношеном од стране милиона Срба који су храм изграђивали у најтежим околностима и онда када је градња стајала. Надам се ипак да ће нас овај храм надахнути и помоћи нам да, пре свега, оваплотимо Христово учење у нашим животима, па у томе смислу и бригу за потребите, далеко боље него што то чинимо сада.
      Ведран Гагић

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом.”     Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Преображења Господњег, у среду, 6/19. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.   Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки г. Иринеј је говорио о значају празника Преображења Господњег. „Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњег. Христос је Оваплоћени Бог Који је постао човек и ушао у нашу историју да би спасао човека, да би уништио триптих зла – грех, смрт и ђавола – да би нас вратио у првобитно стање чистоте и боголикости, али и да би нам подарио и више од тога, а то је управо вечно блаженство, вечна радост и искуство вечног гледања Бога, вечне заједнице са Богом. Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење, које није обично, физиолошко виђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем, који се не даје свакоме, него онима који истински љубе Бога. Зато сви свети кроз историју Цркве имају ово исто искуство виђења Христа у слави, које су имали апостоли на гори Тавору. Данас се у празничним песмама наглашава да је догађајем Преображења Господ Исус Христос хтео да охрабри Своје ученике да схвате шта је Његово добровољно страдање за живот света, и да покаже зашто је Он дошао на земљу – да донесе Царство Божје. У догађају Преображења Христос показује праву људску природу – ону за коју је намењен човек и на коју je призвано свако људско биће. Зато је Он дошао на земљу да се преобрази, не ради Себе, него ради нас људи; да буде, како је рекао свети старац Јустин Ћелијски, Живи Подсетник ученицима и људима на шта су призвани, шта је циљ нашега живота и нашега пребивања у Цркви Божјој – да постанемо једно са Њим, и да то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости нетварној буде садржај нашег живота кроз сву вечност. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом. Овај празник је не само подсетник или указивање на смисао нашег живота, него и непресушни извор духовне, благодатне снаге – силе Духа Светога, без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Нека би Преображени Господ помогао свима нама да се наше биће, наша срца, наше душе, наше савести увек преображавају на путу добра, врлине, љубави и свега онога што нас чини учесницима у гледању славе Божје у Личности Христовој”, рекао је владика Иринеј.   После заамвоне молитве, епископи Иринеј и Исихије су – према устаљеном и благословеном поретку – освештали нови род винове лозе.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...