Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Растко Јовић: Личности или покорни објекти

Оцени ову тему

Recommended Posts

175.jpg?resize=810%2C620

Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911.

Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. 

Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео  је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). 

Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. 

Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. 

Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава.  Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.
    • Од Логос,
      Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.   Звучни запис емисије     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Жељко,
      4. новембра 2019.   Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор. Његов говор ширио је и вирус секте, тако да је изазвао збуњеност, па чак и изненађење и дилему код многих грађана Бања Луке.
      Из тих разлога смо замолили свештеника Бањалучке епархије, др Зорана Пајкановића да изнесе своје виђење и осврт на наступ господина Ника Вујичића.
      На молбу СНП- Избор је наш услиједио је текст свештеника, на чему му се захваљујемо а текст преносимо у цјелини.
      Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве?
      Пишући о личном утиску у вези са посјетом Ника Вујичића јасно ми је да ћу код многих поштоваоца његовог лика и дјела изазвати неодобравање, као и најжусртију критику.
      На дан свете Петке Параскеве, када су многе мајке постиле завјетни пост, причестиле се у нашим црквама, славским хљебом и кољивом обиљежиле завјетну славу, у граду Бања Луци, у дворани „Борик“, гостовао је чувени, у цијелом свијету признати мотивациони говорник Ник Вујичић, човјек који сходно својим протестантским вјеровањима не признаје ни славу, ни иконе, ни Крст Часни, ни Пресвету Богородицу, а камо ли свету нашу мати Петку Параскеву. Да, на дан св. Петке, да ли случајно или не, дошао је да нас научи како се животна мотивација црпи из Библије, али на свој протестантски начин. Када год би Ник у својеврсној проповједи поменуо име Исусово, име Божије, на моје изненађење, проносио се громогласан аплауз. Да ли је наш народ толико благочестив да при помену имена Божијег одмах и снажно запљешће рукама? Као свештеник многе проповједи сам одслушао, многе и изговорио, али сходно православним обичајима никада, ни један вјерник није аплаудирао. То једноставно није својствено православном вјернику. Када се говори о Богу нема тријумфализма, тада се само срце разгријева. Међутим, врло брзо постало ми је јасно да се на скупу налазе представници и чланови свих протестантских заједница, који су организовали тај догађај. У својству организатора се наводе: Еванђеоски библијски институт из Мостара, Еванђеоска црква Чапљина, Баптистичка црква „Кирос“ Сарајево,  „Кршћанска заједница свих народа“ Сарајево, едукативни центар „Ихтус“, хуманитарна организација „Мост“, протестантска еванђеоска црква „Хлеб Живота“ Приједор и др. Сви заједно они дјелују на нашим просторима учећи како требамо да вјерујемо у Бога, не марећи што су њихове хришћанске заједнице рођене прије свега сто – двјеста година, а наша Црква православна живи од Христовог времена.
      Личност поменутог Ника Вујичића је интересантна нарочито за наш народ, јер и сâм истиче српске коријене и посебну везу са Србијом. С друге стране, ријеч је о човјеку са урођеним инвалидитетом, човјеку који носи само себи својствен животни крст, према коме сваки разуман и иоле хуман човјек пројављује поштовање, као и сажаљење.
      О свјетској популарности Ника Вујичића речено је у самој најави наступа. Наиме, од 2005.г. преко осам милиона људи је уживо чуло његову, како наводи, „јеванђелску“ (gospеl) ријеч, a у дигиталној варијанти преко 730 милиона људи. Одржао је преко 3.500 говора у 69 држава и имао сусрет са 18 предсједника у десет влада. Има преко 15 милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Фасцинантно!!! Тешко да би се и најчувенији политичари свијета могли похвалити истом репутацијом. Намеће се питање ко стоји иза њега? Само лаковјерни могу вјеровати у неодољиву харизму једног Србина који је задобио срца широм свијета. Сваки глобални успјех строго је контролисан, као између осталог у холивудској и музичкој индустрији.
      Наступ је подржан директним ТВ преносом. На самом почетку предавања послао је јасну поруку: „Ако вјерујеш у Бога, онда све можеш да радиш“. Та реченица је одредила смисао цјеловечерњег говора, што се у другој половини наступа у потпуности раскрило, а на самом крају и потврдило, пошто је од свих присутних захтјевао да устану и да се помоле у типичном протестантском духу. То није ни чудно, с обзиром да је Ник јасно изјавио да потиче из назаренске породице, која је у вријеме комунистичке Југославије морала напустити државу и одселити у далеку Аустралију. Отац му је био назаренски пастор. Власти СФРЈ нису држале у милости никога ко би се противио армији и ношењу оружја, па ни назаренску заједницу. Зато су им забрањивали дејство и мисионарење.
      Иначе, назарени, као и Јеховини свједоци, адвентисти, баптисти, евангелисти и др., улазе у ред протестантских фракција, несвојствених православном хришћанству. Шароликост протестантских цркава долази до изражаја тек у 19. и 20. вијеку иако своју основу налазе у рефоматорству Мартина Лутера из 1521.год. Те године, догодили су се тектонски потреси унутар римокатоличке цркве, која се подијелила на два блока: римокатоличку и протестантску цркву. Иако смо по схватањима живота и Бога веома далеко,  протестантске фракције, како их ми називамо секте, агресивно форсирају своје учење, са јаком финансијском подршком из својих центара. Знам мноштво наших грађана на чијим вратима су се појављивали секташки проповједници. Њихов приступ је чисто прозелитског карактера. Свједок сам туге појединих српских православних породица чија дјеца су приступила разним протестантским сектама. Не дозвољавају да им родитељи славе славу, нити да коме иду на славу. Не дозвољавају икону Крсне славе, нити чињење крсног знака. Таква породица је разбијена, што највјероватније и јесте циљ великих центара моћи.
      Говор Ника Вујичића је био говор чисто религиозног карактера, права протестантска проповјед. Он истиче: „Када своје раскрхане парчиће ставимо у руке Божије, када читамо Библију, када гледамо на живот Исуса Христа шта је Он говорио и ко је Он био … У Библији пише, … Библија каже не одустани, Библија поручује ја све могу у Исусу који ми моћ даје … Читајте Библију! … Пронађите Бога! Разговарајте с Њим! Он је мој пријатељ. Он је Краљ свих краљева. Али ја сам Његов син. Ја нисам неки безначајни дјечак без руку и ногу. Ја сам генерал у војсци Господњој … У  свакодневном читању Библије и у молитви која трансформише начин на који размишљате, Бог вам даје вјеру, Бог вам даје смисао живота“.
      Дошао сам до убјеђења да Ник Вујичић заиста сматра да је „генерал у војсци Христовој“, односно апостол (посланик) мисије Христове, што је очигледно познаваоцима Библије. Наиме он наводи личну жртву, страдање, труд и борбу у мисионарском раду, исто онако како је св. апостол Павле за себе говорио у 2. посланици Коринћанима (11, 24 – 30).
      На крају су сви присутни били шчедро почашћени његовом књигом и Јеванђељем по Јовану. Свакако, није мали трошак! Исто тако, инсистирао је да редакција испише адресу веб – сајта на видео биму и да се прикаже на малим екранима. Када одете на понуђени сајт добићете питање: „Желите ли видјети како Бог трансформира човјека“, уз рекламу свих набројаних протестантских црква које су организовале његов долазак. Тиме постаје јасно ко је Ник и шта он промовише.
      Завршетак сабрања је пропраћен молитвом. Од свих присутних је затражио да устану и да се заједно помоле. Није изоставио да у молитви каже: „Научи нас како да читамо Библију“. То је поента протестантских заједница, да научимо како они читају и тумаче Библију, тј. да се одрекнемо Бога у кога вјерујемо, да се одрекнемо Светог Саве, Крсне славе, свих светиња и манастира која свједоче о нашој историји, да се одрекнемо свих моштију и св. Василија Острошког и св. Серафима Саровског и св. Нектарија Егинског и свих светих које је Бог прославио чудима и нетрулежношћу. Када се тога одрекнемо ми више нећемо бити православни Срби, него безлична маса отргнутих коријена, скривајући своје име, своје поријекло и свој језик.
      Православни свештеник др Зоран Пајкановић.
      Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве? - Видовдан Магазин
      VIDOVDAN.ORG Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор...  
    • Од Логос,
      Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 31. октобра 2019. године, у свечаној дворани Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору. Отац Бранислав је говорио на тему „Болест – казна за грех или благослов Божји”.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...