Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Да наш Бог не постане "Мој"

Оцени ову тему

Recommended Posts

chto%D0%B1y-nash-%D0%B1og-ne-stal-%C2%AB chto%D0%B1y-nash-%D0%B1og-ne-stal-%C2%AB

Човеку је врло тешко да прими ближњег у своје срце. И врло често Бог не постаје наш Бог, већ „мој“ Бог, зато што се покушаји других људи да уђу у овај наш „свети“ савез доживљавају као духовна агресија. За човека је врло важно да искуси да је мој Бог и твој Бог, да је твој грех, колико год ми био одвратан, у извесном смислу и мој грех. И не могу да те одбацим и да кажем: „Лош си, иди.“ Треба да схватим: ти си тако лош зато што сам и ја тако лош; кад би ја био другачији и ти би био другачији.

Врло често се дешава да човек који наизглед живи мање-више побожно (наравно, то је наизглед) као да се уздиже на неки ниво и све људе који засад живе другачије схвата као људе ниже врсте. У ствари, треба да схватимо да се Бог не односи тако према нама. Бог све воли. Не зато што је тако снисходљив, већ зато што је за Њега сваки човек посебна личност. И много грешимо кад почињемо да сортирамо. А нехотице управо то чинимо!

Share this post


Link to post
Share on other sites

У човеку је све помешано. Ево, дотакла га се благодат, срце му је гануто и он жели тишину и мир, а протрчало је неко дете, несташно је, и нехотице се рађа „праведни“ гнев: шта је то? Зашто родитељи не пазе? Склоните га! С једне стране, то је тачно, али заборављамо да је то можда за ово дете и његову маму врло важан тренутак.

Причао ми је један човек, он има двоје усвојене деце, и веома је тешко изаћи на крај с овом децом. Он с њима пролази кроз различите периоде, дешава се да га обузме и неко очајање, и човек тражи подршку од Бога — долази с овом децом на службу како би добио макар мрвицу снаге. А овој деци је тешко да чак и у храму накратко буду пажљива. И људи из околине почињу да стављају примедбе: „Научите своју децу да се лепо понашају,“ „Одлазите…“ Људи не схватају зашто се ова деца тако понашају. А ако размислимо о томе какав су живот раније водили, какве су њихове душевне ране, зашто су остали без родитеља? Јер не знамо предисторију. Тешко нам је да примимо. Лакше нам је да живимо у складу са својим интересима. Ево, ово сам ја, моја молитва, мој пост, моја праведност, нека је чак и минимална, а све што то омета је непотребно. А како би било добро кад бисмо пре него што ставимо примедбу, пре него што у себи одбацимо некога, још једном помислили: можда у овом човеку који ми је непријатан, којег ми је тешко да видим, да слушам, постоји део мене? Можда сам то ја?

Зато долазећи у храм, с једне стране, треба да одбацимо све мисли, али с друге треба да будемо врло обазриви према људима поред нас. Зато што понекад кроз ове људе делује Бог. И онда Он може нешто да нам каже, да нас заустави, да нас на нешто упозори. Уколико у нама буде постојала ова обазривост, заиста ћемо почети да живимо с Богом.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-nash-bog-ne-postane-moј

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Бездомник,
      Постављам тезу да Бог намерно игнорише зло и патњу ради “виших” интереса, т.ј. ради очувања личности оних (међу њима и мене самог 🙂) који их смишљају, узрокују и наносе. Да не би, интервенишући над њиховим злим поступцима, пре вечности легитимисао и везао зло за њихов индентитет, па да се тиме и сам не би показао као узрочник и ствараоц зла?
    • Од Логос,
      Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.
       
       
    • Од александар живаљев,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, чиме је почело редовно великопосно братско сабрање свештенства Протопрезвитеријата бококоторског и херцегновског.
      У литургијској бесједи на крају богослужења, Владика је рекао да је у Цркви Божјој све у знаку часнога и животворнога крста.
      Подсјетио је да ову недјељу прослављамо као крстопоклону и клањамо се животворноме крсту.
      „А то јесте смисао и биће Цркве Божије: Христос распети и васкрсли. И сви они који су Његови и који су се крштавали и крштавају у Његово име, они се Њему сараспињу, узимају на себе крст Његов и кроз распеће задобијају тајну вјечнога васкрсења и вјечнога живота“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Казао је да је Црква Божја распињана и гоњена кроз сву историју.
      „Ево, погледајте шта се данас догађа на Михољској Превлаци. Михољска Превлака је светиња која је саграђена у вријеме цара Константина, саграђена је на моштима једног древног хришћанског мученика пострадалог од онога, како га је народ запамтио – проклетога цара Дукљанина“, подсјетио је он.
      Говорећи о историјату Михољске Превлаке, о њеним мучеништвима и разарањима, он је нагласио да никоме није сметало и не смета што је она оскрнављена подизањем бунгалова на њеним рушевинама, као ни то што су јој име украли и претворили је у Острво цвијећа.
      „Ред би било да нам и ова државна власт помогне у обнови те светиње, а не да нас спречава и да подигнемо ову крстионицу, која је тамо подигнута, која је наставак оне крстионице из времена цара Константина. Ова крстионица није ништа друго него покушај обнове те крстионице да би се кроз њу и преко ње обновила и Михољска Превлака“, казао је он.
          
      Додао је да Митрополија црногорско-приморска деценијама моли и тражи да сама, без финансијске помоћи државе, обнови превлачку светињу.
      „Не дају нам ови такозвани заштитници културних добара. Шта они штите – културна добра или културне рушевине? Културна добра су она која се обнављају, која васкрсавају, која се ревитализују… То је правило било кроз вјекове, и на истоку и на западу. Само овдје код нас, ево, не дозвољавају да се обнови та светиња. А даће Бог“, поручио је Владика Амфилохије.
      Владика је рекао да духовни потомци комуниста, који јесу отимали црквену имовину, али не и храмове, сада хоће да отимају и храмове.
      „Обезбожена држава, секуларна држава, она сада први пут у историји хоће да отима храмове и хоће да их присвоји да постану државни храмови. То не спада у нормалне приче, али је овдје код нас то чињеница. Ја се у Бога надам да ће Господ, који је распет за нас и за наше спасење, Црква Божја и свети Божји људи, који су сараспињани Христу кроз вјекове, нама помоћи и уразумити ове људе који у 21. вијеку покушавају да руше светиње“, рекао је Владика.
          
      Подсјетио је да је својевремено, на пријетњу да ће бити срушена црква Свете Тројице на Румији употребио „тешку, али светопетровску“ ријеч: Ко срушио цркву на Румији, да Бог да срушио њега часни крст.
      „Као и онај који срушио крстионицу на Превлаци, да Бог да часни крст њега и његово потомство срушио и уништио. Ја понављам те ријечи. Јесте да су тешке, али ја морам да поновим те ријечи Светога Петра Цетињскога“, поручио је Митрополит Амфилохије.
      Радосав Рајо Војиновић
      Фото: Јован Д. Радовић
        Митрополије Црногорско-приморска
      03 / 04 / 2019
    • Од Логос,
      У трећу недјељу Часног поста, у Недјељу Крстопоклону, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Предстојао је протојереј Миладин Кнежевић, саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Свима сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин, он се у почетном дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на значење и смисао прослављања Крстопоклоне недјеље и самога Крста Часног:

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      „Ову недјељу поста зовемо крстопоклоном јер износимо у току службе Крст, да му се поклонимо. Њему, Крсту пјевамо – не као ствари, него као личности, јер се Христос поистовјетио са Крстом бивши распет на њему. Зато је Крст, знак и симбол наше вјере, ракав симбол да му се поклањамо и да га славимо као Онога који је на њему распет“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је даље указао на двојаки разлог због којег прослављамо Часни Крст Господњи: „Дакле данас славимо Часни Крст из два разлога. Први је да се подсјетимо куд смо кренули овим постом и гдје је наш циљ? А циљ су нам крст и Васкрсење Христово. А други је да нас оснажи, да нас окријепи, да нам да снаге да иддмо овим путем – путем Христовим. Да се што боље припремимо за васкрсење Христово, јер је крст наш живот“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Милан Ракић,
      Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима...

      Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. 
      Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ").

      Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив.
      Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд...

      Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta.
      Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод.
      Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету.

      С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон.
      Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима...
      Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

      Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ.
      Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну...
      Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде...

      Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода.
      Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос.
      Резултат осионости политике над струком...

      Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас...
      Ћутимо. Ми немамо где.
      Најхрабрији од мештана остадоше уз нас.
      Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине.
      Зликовци знају њихов домет.
      Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна.
      За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако.

      Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема...
      "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан.
      Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере."
      Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре...
      Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање.
      - Све гори!, кажем.
      - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже.

      Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом.
      Тако и чиним.
      У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде...
      Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле...
      Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух...
      Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине...
      Жао ми...

      Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука.
      На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају...
      До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... 
      Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи...
      Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас.

      Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал...
      Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо...
      Генерал одсечно рече: "Здраво!"
      Ћутимо.
      Обрати се директору.
      - Јебено!
      - Видиш!, рече директор.
      Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти...
      - Ко ти је дежурни?
      Директор погледом указа на мене.

      Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"...
      - Дежурни!?, рече.
      - Изволите господине генерале!, одговорих.
      - Где ти је беретка!?
      Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером:
      - Генерале! Где је теби Завод!
      Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега...
      Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости!
      Милан РАКИЋ
      фото: Томислав СТОЈКОВИЋ
×
×
  • Create New...