Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
obi-wan

Сећање на наше претке

Recommended Posts

28576940_748170688712118_744020031600630

...

Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Замислите да на послу копате камен.

Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, "Северном Зејтинлику" нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње - Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само... Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.

Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су - преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и - рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. - умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917...

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш "Северни Зејтинлик". За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно - да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Сећање на њих настављамо да чувамо на www.gvozdenipuk.rs

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони.     Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј.   По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од БанеЛ,
      Кренуо сам још некад давно да читам рана дела владике Николаја, тако да ми је сада ова интересантна тема дошла на ред. 
      Није данас лако бити жена, то је свима јасно. На њена нејака плећа данас су натоварене разне ствари. Питање је: Да ли је морало тако?
      Извући ћу неке делове осврта Н. Велимировића на ово дело, које сам сматрао најинтересантнијим, а вас молим да изнесете своја мишљења, критике, идеје, сугестије ...
      "Тражењем права и својим социјалним уздизањем хтела је еманципација уздићи цену жени, па ју је још више понизила и оборила. Док се женска као таква пре еманципационог покрета и без новца, као таква високо ценила, данас се једва цени нешто више него ли сума, коју као мираз носи собом. И из дана у дан се све већи мираз тражи, све скупље морају женске плаћати - куповати - мужеве. (Некад је било обратно!) Свакоме је то данас јасно, Ређи су случајеви да и један човек средњег положаја и стања узме девојку без новаца. А ко да се реши да узме жену адвоката, инжињера, учитељицу или поштарку. Ко? Свак помишља, да тим добија ортака у раду, заради, али не жену, не матер, неговатељку и васпитатељку деце.
      На тражње жена људи одговарају ћутањем они немају ништа против, али... али само неће да се жене. Све је мање људи који одлучују ступати у брак и породицу заснивати. А нико се на тај корак без великог и тешког колебања не решава. Некога и старост затекне у двоумици: да или не?
      А коме штети то целибатно стање људи? Шкоди култури, напретку; шкоди људима, али... - али највише шкоди женама. Јер нежењен човек још и може некако живот забушити, пројурити кроз живот без тако велике опасности, без тако неутољивих болова и чемера, с којим се неудата женска(па ако је она без породице, сама самохрана у свету!) мора из дана у дан, - не, него из часа у час хрвати. Што су такве женске образованије, у толико је беда већа и неподношљивија.
      Хиљаде и хиљаде лепих и здравих девојака остају неудате и постају - робиње. Робиње најмучнијег и најгнуснијег ропства. "
       
      Да не помислите да је Н. Велимировић био против образовања жена, касније у тексту стоји: 
      "Срећан и миран живот појединаца и добро и напредак нације, то се двоје мора имати у виду кад се мисли о образовању женскиња. Јер од образовања женскиња зависи како појединачна срећа и добро, тако исто и опште народно, пошто се ово последње заснива на првом. Нигде није опасније захуктано и слепо подржавати запад, него у овом погледу. "
      Даље иде цитат од др Чедомира Марјановића из овог дела: 
      "... по западним обрасцима уредили смо државу, војску, судове, школе... Све је то било лепо и красно, све је то било за нас новина, новина нам се свидела. Али кад смо дошли до породице, ту смо се сударили - са тим ми не можемо да се сложимо ... породица на западу постављена је на нездравој основи, .... а породица у нас то је све. "
       
       
    • Од Milica Bajic,
      Професор из Ниша се огласио поводом све очигледније покондирености ,,Београђана" у односу на - Србијанце, ове доле, унутрашњост и сл. 
      Да не буде забуне, имам срећу да познајем многе културне, могу слободно рећи, праве Београђане и код њих се заиста овај синдром не може уочити. Напротив, њима смо ми, провинцијалци интересантни, они кроз нас гледају да прошире своје видике.  Не, неки други полу-свет је окупирао медије и изгледа да сe све више отима контроли...где ће нас овакво понашање одвести?
       
    • Од Логос,
      Млада црногорска уметница Даница Црногорчевић објавила је на Фејсбуку дирљив статус и фотографију своје двогодишње ћерке са литије у Подгорици, пише Спутник. Даница је објавила фотографију на којој се види њена двогодишња ћерка, коју љуби свештеник Предраг Шћепановић на литији у Подгорици.     „На данашњи дан пре две године отац Предраг је крстио Касијану у инкубатору, која је била до тог момента у критичном здравственом стању. Вечерас после две године у нове победе заједно“, написала је Даница Црногорчевић.   Иначе, млада уметница је одушевила присутне на литији испред Храма Христовог васкрсења, када је запевала песму посвећену косовским јунацима „Црвен цвете“.     Она је и раније певала на литији, када је 7. фебруара на истом месту запевала „Ој, свијетла мајска зоро“. Даница Црногорчевић, иначе родом из Бара, једна је од најпознатијих црногорских уметница које се баве етномузиком, наведено је у лепом и садржајном прилогу Спутника.     У 1265. броју "Православља" новинама Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић.    Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у недељу 9. фебруара, када наша света Црква прославља успомену на пренос моштију светог Јована Златоустог, у храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу (Буковичка црква) у Аранђеловцу служио авету архијерејску Литургију.   Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Милован Ранковић, јереј Рашко Стјепановић, ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.   Ово духовно сабрање су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.   Након читања Светог Јеванђеља Епископ Јован нас је подсетио значају припремних недеља пред Велики и Часни Пост. У својој беседи се осврнуо на постојање две врсте људи у Цркви, као што нас поучава и Свето Јеванђеље о царинику и фарисеју. “Оно на шта треба да посебно обратимо пажњу јесте да постимо, али да то буде и пост душе, тј. да се уздржавамо од лошег делања и од гордости.    Наша душа почиње од данас да пости”, рекао је Владика поделивши са верницима и речи светог Јустина Ћелијског који каже: “Наше тело је харфа, а душа је свирач”, чиме је желео да нам приближи важност обједињености поста. “Морамо увек имати на уму да Господ увек види и гледа наша срца. Ми смо ти који одлучујемо кога ћемо угостити у нашим срцима, да ли ће то бити Бог, или пак онај други.    Господ нас подсећа својим речима да он стоји код врата нашег срца и ако отворимо он ће се у њега уселити. Овим чином се показује Божије стрпљење јер он чека човекову слободну вољу коју му је дао да он сам одлучи да ли ће Га примити у своје срце.    Молитва коју произносимо Богу ако је проткана гордошћу, није молитва већ се то претвара у грех. Како молитва може да буде узвишена, исто тако може бити и лажна. Другим људима не требамо судити, да не би и нама било суђено, јер каквим судом судимо, таквим судом ће нам се и судити”, истакао је Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...