Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Хајдук25

Како је могуће да Бог не зна?

Recommended Posts

А о дану том или о часу нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни Син, до Отац

(Мк 13, 33)

 

Једном приликом, након што сам прочитао један текст на тему "Зашто хришћани не признају Мухамеда за пророка?", погледао сам накратко у коментаре испод текста и наишао на разне муслимане који су се хтјели успротивити. Један коментар ми је запао за око, дакле тамо пише стих који сам горе навео и ово: Како је могуће да Бог не зна? Када су га питали када ће доћи судњи дан, Исус је одговорио да нико не зна, ни он - син, само Отац. По хришћанском учењу Исус је Бог, како је дакле могуће да Бог не зна?

 

Ово питање ме мучи дуже вријеме, тако да би замолио вас драга браћо, ако неко зна, да ми растумачи ово, јер сам нисам довољно мудар.

 

 

 

 

Послато са SM-J320H користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

… samo mudrost i razum nisu ni dovoljni kod težih pitanja ovakve vrste. Iako odgovor može biti i jednostavan: rekao je sto je trebao i smatrao da je potrebno da kaže, shodno slušaocima i datom momentu. Što nije dosao npr. 1000 g ranije? Čemu je Novi zavet ako Stari bio deovoljan? Je li Novi konačna intervencija prema ljudima? Ne, nego koliko su ljudi spremni toliko im se daje ( i malo reko toga). Kada ljudima razum (ili nove osobine) budu na novom stepeniku, ko zna … biće toga još. Tada je došao, rekao i uradio što je nama bilo potrebno, za našu korist,  … i otišao.

Sve njegove reči nisu uvek bile za svako uvo. Nekad je govorio narodu, nekada jevrejima, nekada mnogobošcima, samarićanki, nekada farisejima, nekada samo svojim učenicima, pa čak nekada i ne svakome od njih. Nekada je govorio jednostavno, nekada kroz price, nekada je price pojašnjavao, nekada ne. Plus nije govorio, samo ljudima tada nego i onima posle , te i nama danas pa i dalje ....

Da je sve to jednostavno, nije. A da je moguće da bude i jeste, bilo bi lakše i poverovati, zar ne? Čak tad ne bi koristili reč verujem nego znam. 2000 g se ljudi 'muče' oko pitanja kao što je tvoje, moje i mnoga druga … a verujem i još će dugo …  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Koliko kontam, tu je Isus kao Bogocovek govorio kao covek (ono sto je ljudsko u Bogocoveku),  koji se obracao nama ljudima (kao covek prema coveku), jer nam nije na korist da znamo o danu i casu,... zbog toga i kaze u sledecem sithu :

33  Пазите, стражите и молите се Богу; јер не знате кад ће време настати. (Marko, 13, 33)

Ima ovde tumacenja, pa ako nekoga specijlano interesuju detalji :laie_14: moze da pogleda :

https://www.ecatholic2000.com/catena/untitled-53.shtml#_Toc384506953

http://bible.optina.ru/new:mk:13:32

Share this post


Link to post
Share on other sites

Isus, iako je Bog, ponizio se do uloge sluge, ( znaci odrekao se svoje nebeske slave, I znanja, I sile I bogatstva) uzeo covjecje tijelo, I u potpunosti zivio kao savrseni covjek,  jagnje bez mane, ali bez grijeha, u poslusnosti prema Ocu, dajuci nam primjer kak bi I mi trebali. 

To je ono sto muslimani, jehovisti I slicni ne mogu nikako skuziti.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Иван Недић,
      Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на својој страници на Фејсбуку доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице Госпође наше (Notre-Dame de Paris). У наставку дајемо превод сведочанства у целости. На приложеном видео-снимку појављује се и аутор сведочанства.

      Ево како је све било.
      Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
      Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
      Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
      Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
      Излазим из куће. Живим у близини.
      Из своје улице видим огроман стуб дима.
      За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
      Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
      Остајем тамо.
      Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
      Неки се моле на коленима, у шест редова.
      Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
      Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
      Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
      Молитва је непрестана, без пауза.
      Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
      Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
      Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
      Други пут сви заједно читају Оче наш.
      Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
      Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
      Пети пут – молитва св. Франциска.
      Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
      Седми пут – молитва за ватрогасце.
      (Можда сам нешто заборавио).
      Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
      Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
      Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
      Смркава се, пале се уличне светиљке.
      Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
      Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
      Са свих страна звоне звона.
      У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
      Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
      Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
      Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
      Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
      Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
      Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
      Људи постепено почињу да се разилазе.
      После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
      Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
      Објашњавам јој.
      Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
      Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
      Хиљаде људи сатима певају на улицама.
      Била је то нека врста [духовне] револуције.
       
      Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
      Превод са руског
      Иван С. Недић, Јелена Недић
       

      View full Странице
    • Од Иван Недић,
      Ево како је све било.
      Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
      Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
      Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
      Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
      Излазим из куће. Живим у близини.
      Из своје улице видим огроман стуб дима.
      За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
      Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
      Остајем тамо.
      Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
      Неки се моле на коленима, у шест редова.
      Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
      Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
      Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
      Молитва је непрестана, без пауза.
      Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
      Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
      Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
      Други пут сви заједно читају Оче наш.
      Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
      Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
      Пети пут – молитва св. Франциска.
      Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
      Седми пут – молитва за ватрогасце.
      (Можда сам нешто заборавио).
      Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
      Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
      Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
      Смркава се, пале се уличне светиљке.
      Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
      Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
      Са свих страна звоне звона.
      У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
      Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
      Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
      Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
      Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
      Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
      Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
      Људи постепено почињу да се разилазе.
      После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
      Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
      Објашњавам јој.
      Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
      Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
      Хиљаде људи сатима певају на улицама.
      Била је то нека врста [духовне] револуције.
       
      Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
      Превод са руског
      Иван С. Недић, Јелена Недић
       
    • Од Бездомник,
      Постављам тезу да Бог намерно игнорише зло и патњу ради “виших” интереса, т.ј. ради очувања личности оних (међу њима и мене самог 🙂) који их смишљају, узрокују и наносе. Да не би, интервенишући над њиховим злим поступцима, пре вечности легитимисао и везао зло за њихов индентитет, па да се тиме и сам не би показао као узрочник и ствараоц зла?
    • Од Милан Ракић,
      О генералу авијације у пензији-пилоту Срети Малиновићу не треба трошити пуно речи. Више пута одликован за учешће у борбеним дејствима на свим ратиштима 1991-1999. године, овај ратни командант 98. ловачко-бомбардерског пука који се за време НАТО агресије као и сваки часни официр ставио на чело људи које је водио, својим делима је у "клаустрофобичној" кабини ловца-бомбардера "Орао", показао ко је и шта је.

      Од одласка у пензију са дужности Заменика команданта РВ и ПВО, Срето је поред пензионерских "обавеза" и гајења унуке, нашао по који пут време и да се огласи о актуелном друштвено-политичком тренутку, а нарочито о стварима које се тичу војске и ваздухопловства најпре.
      Не! Није Срето само пуки критичар ове наше стварности или експонената власти. Тамо где је нешто било добро, ако га се питало, Срето је знао да похвали или како год. Чак и најекстремније гласило режима, дневник "Информер", није штедео мастило и боју да понеку цртицу о нормалним потезима власти (које су новинџије поменутог листа мултиплицирале безмало у панегирике) и објави.

      Стицајем околности, Срето је своједобно и вашем уреднику за један портал дао веома запажен (није да се хвалим  ) интервју, који смо пренели и на страницама Поука.
      Но, наша стварност каква је мрачна и мучна; људи који су о неким стварима одлучивали и одлучују; жртве трагичних удеса и елементи циркуског у појединим стварима које се тичу војске у целини, РВ и ПВО, Министра одбране и проче, Срето је сецирао и критиковао, што је "прозвана" страна схватила као атак на њих; на власт; на друштво и државу у целини.
      Како је Срето о некој актуелности имао шта да каже, новинџије режимских писаних и електронских медија су се не мало пута налазиле у "необраном грожђу". Са једне стране добију налог да Срета ставе на "стуб срама", а са друге стране, свакако онај етички човек у њима "проради", па каже самом себи: "Како?"
      На пример, након Сретине анализе хеликоптерског удеса и критика упућених одговорнима, врхушка се нашла у проблему како да "одреагује". Са једне стране имате пилота са највишим летачким звањем (Златни летачки знак и Инструктор летења); са друге стране официр и борац који има три рата иза себе у којима је обављао борбене задатке; са треће стране човека којем нема неке посебне "зачкољице" да га се оплете по новинама и медијима.

      Тада је морао да реагује и саам Премијер, садашњи Прецедник, који је уместо новинџија које нису умеле, умео да каже за Срета да је "НАТО генерал".
      Е алал му вера! Ни мање ни више. Казати НАТО генерал човеку који је два пута ратовао против НАТО.
      И тако се у неколико последњих година, циклично смењују напади на Срета када каже нешто "против власти" (како они то схватају), а онда следећи пута, као што поменух, ако има нешто позитивно да се каже о "власти" (везано најпре за РВ и ПВО), ти исти рачунајући на кратко сећање конзумената вести, објаве Срета као да га пре неки дан нису "развлачили". Као "НАТО генерала". "Издајника". "Додај по жељи". Хистерија, шта ли?
      Али опет морам да подвучем, све то некако стидљиво и увијено, јер ипак већина зна ко је Срето. И да се разумемо - Срето није никакав надчовек из германских сказки оплемењених протестантском етиком, но је само један частан човек и официр. Каква је већина... Но се не чују, а Срето је ето хтео да се чује.
      Ипак, два последња наступа умировљеног генерала су показала да је ова власт изгубила компас, што је ипак одавно знано, али...
      Срето Малиновић: „Колико износи отпремнина да на дан НАТО агресије стојите уз Шредера?“
      Прво говор на протесту "1 од 5 милиона" на дан уочи 20-е годишњице НАТО агресије где је, као ловац-бомбардер што му је и "урођено", болно сецирао све недостатности пошасти која управља Србијом.
      А можда још и више пре неки дан, када је коментарисао саопштење са заједничке седнице Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, рекавши да је ово "увод у могућу злоупотребу војске у политичке сврхе".
      Борбено збијени у редове спремне за "одсудну битку" ради опстанка на власти у најкраћем, поједини елементи исте су показали недостатак свих скрупула и панику готово епских размера.
      Прво анонимно, путем извесног (опскурног) ФБ портала, у једној објави.

      А потом, када су све (или већина) маске пале, рачунају ваљда - нека падне и последња.

      Тако су на интернет страници странке из које је актуелни Министар одбране, објавили саопштење за јавност, где су, у паници можно бит, и Сретино име погрешили - "прекрстивши" га у Сретко.

      Исту вест-саопштење је објавио и портал који "каже" да није званична презентација актуелног министра одбране, али је ипак "јединствено место на коме се објективно и фактографски прате све државничке и политичке активности Александра Вулина..." (На истом порталу, трилингвално, на српском, руском и енглеском језику можете прочитати и Вулинов рад: "Зашто сам за разграничење")
      Поводом тога, на свом личном Фејсбуку, Срет(к)о је рекао:
      "Поштовани пријатељи!
      Мислио сам то по обичају игнорисати, јер нема потребе објашњавати оне који својим коментарима желе да увреде или само одрађују прљаве замисли, да ово нема, нити може имати било какве везе са мном. Није тешко претпоставити одакле ветар дува. Ако су ово патриоте, какви ли су нам тек непријатељи? Ваљда овакви као ја! Онда сам почаствован тим звањем! А није ми ни први пут.
      Глупости је тешко коментарисати. Вама на знање, Стреле-2М су биле углавном у трупној ПВО у КоВ, а ја нисам био у близини њих, осим када су испаљене на мене или када сам `99-е оформио једну групу пилота које је наш друг из базе Саша Чилерџић (нека извине ако сам погрешио име) обучио за руковање, ради самоодбране на размештајној просторији.
      Иначе, у каријери се нисам бавио логистиком, материјалним пословањем или делаборацијом убојних средстава, већ струком, обуком јединица и употребом снага.
      И да јесам, било је оних на вишој функцији од мене чији би потпис на сагласност био потребан. Али они, а ја још мање са позиције четвртог у хијерархији, нисмо били, нити могли бити надлежни за тако нешто. Тако да овај излив “патриотске” жучи, слање на преки суд или Голи оток морају одложити до неке нове “издаје” са микрофоном у руци.
      Свима који познају моју каријеру, мене и моје деловање, јасно је с којим циљем крећу прљавштине и подметања, али ради оних који ме прате, а не знају како ствари стоје морао сам рећи неке ствари.
      Пре две године сам се политички ангажовао и ако је то некоме, посебно од мојих колега, проблем и мисли да сам после тога постао нешто друго, нека ме отпрати и заборави, нећу замерити. Ко ми је веровао и верује, нека не брине, неће се стидети због мене. Недајте, ни да се ја стидим због вас. Нико не може прљавштинама да брише моје или ваше постојање!
      Онима који злонамерно реагују на било шта везано за мене и свему налазе ману, остављам нека одрађују посао и живе са својим фрустрацијама, а ја ћу се већ некако снаћи са својима.
      Очекујем да се интензивирају овакве умотворине и подлости, али пси лају каравани пролазе. Зато, драги моји, премостићемо ово и нећемо се деранжирати. Нема потребе расипати енергију на перфидије и пакост појединих свезналаца!
      У сваком случају, Вама хвала на подршци! Нисам ни сумњао!
      Свако добро свима!
      ПС.
      Мада би овај караван могао платити мостарину… Иде лето, требаће кинта, видећемо?!"
      К`о што Срето рече, "пси лају..." Или пак Јеванђелиста у Мт. 7, 6. Можда се и ниси требао правдати њима. Надам се да су скапирали да су дошли до краја.
      А да не грешим(о) душу, агенција Бета је пренела ову вест.

       
      Како год, нека Господ дадне мудрости свима! За после ћемо видети...
      Милан РАКИЋ
    • Од Логос,
      „А где је моја фотографија?
      Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине.

      У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло.
      Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита:
      – А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?...
      „Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“
      Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован.
      – Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена!
      – Хвала вам, не треба ми.
      – Молим вас, пробајте!
      – Не треба ми.
      – Али молим вас!
      – Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају.
      Како се шалио светитељ Јован Шангајски
      Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују.
      Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише.
      Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро:
      – Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе!
      Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши:
      – Дошао сам да ти испричам једну шалу.
      И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао.
      – Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу!
      И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је:
      – Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.)
      У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише.
      Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима:
      – Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду.
      После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура.
      У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила:
      – Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава.
      Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само:
      – То је чудо. Право чудо.
      Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског.

      Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...