Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Humanoidni robot kao budističko božanstvo propoveda u hramu u Kjotu

Оцени ову тему

Recommended Posts

Kultni hram, 400 godina star, izgrađen u japanskoj kulturnoj prestonici Kjoto, otkrio je da će Android božanstvo, to jest humanoidni robot, propovedati Budina učenja u pokušaju da dopre do mlađih generacija Japanaca. Android Kannon je zasnovan na tradicionalnom budističkom božanstvu milosrđa i predstavljen je medijima početkom februara u Kodaiji hramu, gde je 23. februara održao svoje prve propovedi. Božanstvo će zvanično početi da propoveda vernicima u martu.

android-kannon-800x450.jpg?resize=800%2C

Ovo nije bio jeftin projekat i koštao je 100 miliona jena to jest nešto više od 900.000 dolara za kreiranje Androida. Robot predstavlja saradnju između Zen hrama i Hiroshi Ishiguro-a, profesora inteligentne robotike na Univerzitetu u Osaki. Hram se obratio profesoru Ishiguro-u i zamolio ga da kreira humanoidnog robota koji može da prenosi Budino učenje na način koji je lako razumljiv i na takav način da „pomaže da se smire ljudi sa izmučenom dušom“, prenose Asahi novine.

„Nadamo se da će Android Kannon pomoći budističkim učenjima da dopru do srca ljudi danas“, rekao je Tensho Goto, sveštenik u hramu, dodajući da se rasprostranjenost budizma po svetu znatno povećala pojavom budističkih slika. Kako poručuju iz hrama, budističko božanstvo milosrđa je u stanju da se transformiše po sopstvenoj volji kako bi pomoglo ljudima, a Android Kannon je samo najnovija inkarnacija.

Robot, kako prenosi Ubergizmo, se zove Mindar i programiran je da izgovara propovedi iz „Srčanih sutri“ (Heart Sutras) na japanskom. Na ekranu će takođe biti prikazane prevedene verzije na engleskom i kineskom jeziku za strane posetioce. Visok 1,95 m i težak oko 60 kg, robot je u stanju da pokrene torzo, ruke i glavu, ali samo ruke, lice i ramena su prekriveni silikonom dizajniranim da izgleda kao ljudska koža. Kod ostatka Androida se očigledno vide mehanički delovi, uključujući vrh glave. Video kamera je instalirana u levo oko.

Inače, hram je sagradila supruga Toyotomi Hideyoshi-a, vojskovođe iz 16. veka, koja je ujedinila Japan, kako bi odala počast svom mužu, a Android Kannon, sa sklopljenim rukama u položaj za molitvu, unosi dašak modernosti i futurizma u ovaj kultni hram sa istorijskom tradicijom.

Izvor: Telegraphhttps://pcpress.rs/humanoidni-robot-kao-budisticko-bozanstvo-propoveda-u-hramu-u-kjotu/?fbclid=IwAR0iRn46vbUTUF8NOAMxCEFe8WB2aBzPhCLyQuPKWmt9DGuYOhC-dHuYYUY

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, Vladan :::. рече

Жестоко унапређен касетофон са снимцима проповеди... :smeh1:

Биле су нeк`да оне италијанске лутке, оријашких димензија које су приликом померања испуштале одређене гласове претходно наснимљене на неки (пра)носач звука. Тако да су ти оријаши, по сећању бејаху заузимале и читав квм простора, у зависности како их помериш, "говориле" мама, тата, беба и тсл.

Део су биле махом сеоског мобилијара и то најчешће тзв. девојачких соба. У сразу са нпр. репликом венецијанске гондоле која се "шепурила" на шустиклом прекривеном телевизијском апарату...  

И тако... Мој један деда из фамилије, волео и воли да попије. Никада тај његов алкохолизам није имао патолошку социјалну димензију приче, сем мере да је штетио само себи и свом здрављу. Но, ето, жив је данас дни.

Елем, пре три деценије-коју годину мање; тамо 1991. године, мој ујак-његов син беше на одслужењу војног рока у Винковцима месчини. И покојна баба оде добиђе сина, јер оно беше почело да се пушкара. Но претходно је, знајући да ће се овај у њеном одсуству напијати, склонила је и посакривала све резерве ракије које су биле у кући, па и оне које је деда стратешки распоредио по објектима диљем дворишта сеоског газдинства. Те тако и ону флајку на дрвљанику, ону у магази, штали, под шупом што је била у снадуку за дрва. И тако...

Баба отишла добиђе ујака, деда сам кући и причао нам касније, крене он добилази све "плампоинте" по дворишту, али од ракије ни трага.

"Она моја", беседио нам касније, "све и једну флашу из мојих тајних скровишта беше посакривала!"

Кренуо он по селу код рођака, по кућама на по једну, ал`, нажалост, колико год кућа и рођака обишао, није му довољно било да утажи жећ. Вратио се кући и почео да крњаша по њој. Шпајз, кујна, дневна соба. Нигде ракије. Па по собама даље. Њихова, тј. његова и бабина. Нема! Па ујакова момачка - ни трага!

Уђе он у теткину собу, која се беше тада већ удала и одселила из очевог дома. Соба распремљена и сређена, а на врху дечијег креветца испуњеног постељином, "стајаше", заправо "седеше" та огромна лутка.

italijanska-lutka-stara.jpg

Деда се бавио у соби неко време претражујући кутке и онда је од беса, ударио ону лутку која га је са креветца "гледала". Како ју је "ударио", тако се она пресалдумила и пала са кревета испуштајући глас "МАМА".

Док је "падала" и "викала МАМА", на месту где се до пре трен налазила, као у некој својеврсној "теофанији", указалла се флаша, по боји судећи веома старе и квалитетне ракије коју је покојна баба сакрила за посебне прилике.

Каже деда после да је од среће поскочио и док је лутка са патоса "запомагала" снимљенимм гласом "МАМА, МАМА, МАМА,...", деда је зграбио ону флајку и брецнуо се на лутку!

- Ћути ту! Ја сам ти сада и мама и тата!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имм утисак да би ми било лакше да се исповедам пред оваквим свештеником кад би таквих било код нас. Можда и буде нека православна брадата верзија?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Милан Ракић рече

као у некој својеврсној "теофанији", указалла се флаша, по боји судећи веома старе и квалитетне ракије

:))

дека нашао благо, праааааво блааго... а сигурно се после те флаше здружио са лутком ко рођени :)) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji; Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima; I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su.

      Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam”  i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova.
      Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe.
      Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje.
      Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti.
      Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni rednekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu.
      Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima.
      Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta.

      Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina – DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998).
      Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji.
      Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma.
      Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale.
      Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka.
      I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS!
      Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage.
      Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019.
      Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. 
      Mogućnosti i rizici bojkota
      Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću...
      Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl.
      Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima.
      Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“.  
      Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu.
      Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta.  
      Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta.
      Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl.
      Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora.
      Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza.
      Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu.
      Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com 23. 11. 2006).
      Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama.
      Zoran Đ. SLAVUJEVIĆ , profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata 

       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Dragan Marković Palma, predsednik Skupštine grada Jagodine danas je obišao sa saradnicama najdužu liniju autobuskog prevoza na teritoriji Jagodine, gde je sa građanima razgovarao. Svi se besplatno voze na teritoriji grada Jagodine od 20. januara, piše Kurir.

      -Grad Jagodina je jedini grad u Evropi koji je svim svojim građanima povećao plate koji rade na teritoriji grada Jagodine, preko gradskog budžeta. Prevoz je besplatan od 20. januara na celoj teritoriji grada Jagodine za sve i sve poslodavce i privatne preduzetnike sam zamolio da ne ukidaju svojim radnicima putne troškove, iako im je besplatan autobuski prevoz.
      Kada su javna preduzeća u pitanju i sve ono što je ingerencija lokalne samouprave, kao što je i prosveta, svi koji rade kao i do sada će primati putne troškove, a besplatno će se voziti. Imajući u vidu dosadašnje cene mesečnih i dnevnih karata za zaposlene, u zavisnosti od udaljenosti od grada jednoj višečlanoj porodici, ostajati će na mesečnom nivou u kućnom budžetu od 12 do 20 hiljada dinara, rekao je danas Dragan Marković Palma – predsednik Skupštine grada, dok se vozio na relaciji selo Rajkinac – grad Jagodina autobusom.
      Marković je bio i u ulozi ‘konduktera’ danas i svakog građanina pozdravio koji se vozio danas autobusom na toj relaciji i pokazivao u šali putne karte i poklanjao ih rekavši građanima da stave kod kuće te karte kao eksponat, kao što su u vreme najveće inflacije 90-ih godina prošlog veka stavljali nekadašnje pare sa visokim apoenima.
      -Dok je u Jagodini na vlasti ova koaliciji, koalicija Srpske napredne stranke i Jedinstvena Srbija – SPS, svi građani će se besplatno voziti, zaključuje on.
      Prisutan je bio i načelnik Pomoravskog okruga koji je izjavio da bi bilo dobro da donesu odluku o besplatnom prevozu i sve ostale opštine na teritoriji ovog okruga po uzoru na Jagodinu i onda bi, kako kaže Milosavljević, sa takvom odlukom to bio prvi okrug u Srbiji.

       
      http://pozitivmedia.info/palma-usao-u-autobus-kao-kondukter-i-pokazivao-gradanima-karte-nosite-ih-i-drzite-kao-eksponat-karte-su-besplatne-dok-je-ova-vlast-video/?fbclid=IwAR1VnyUGQXCzhKxPWUJMmfMLKf3E8KpBspfQhqLb9EwMxix9aUwXcDM_Nbg
    • Од Поуке.орг инфо,
      текст на линку https://www.24sata.hr/news/papa-porucio-neka-licemjerni-krscani-radije-zive-kao-ateisti-607297
    • Од Милан Ракић,
      Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše…
      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži,
      odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć
      još mračnije glasilo Druge zapovedne linije,
      Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju
      za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade
      osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz
      pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto
      neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž
      (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući
      koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda
      boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji 
      i televizija nisu raspirili požar rata u
      Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora
      – dovoљno je samo zaviriti u komentare o
      meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi
      tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no
      od tih novih momenata koji osvanu u najavi,
      jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi
      da ono što prelije čašu između њenog muža
      Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete,
      bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao
      pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad,
      toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte
      ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera
      iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to
      što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo
      živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav.
      Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja.
       
      I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu
      na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam
      na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan
      pandur pipnuo, budući sam jedini išao od
      Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile
      u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.
       

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje
      Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu
      (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani
      Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog
      narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod
      ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju
      Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general
      Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije
      kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi 
      i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg
      natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu
      kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.
      Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi,
      piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako
      je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove
      pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku,
      fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju
      Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred
      živim љudima, zazivao tenkove takozvane
      JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi,
      velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi
      na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost
      hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću.
       
      Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme
      slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina,
      ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu
      pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao
      majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je
      svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se
      ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim
      љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna)
      jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad
      bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi
      bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane.

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a
      Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano
      piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz
      potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle
      mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši
      da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on
      o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad,
      razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo
      već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu
      gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča
      odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju,
      zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre
      toga objavi neke svoje umotvorine, gde se
      maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja)
      uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput
      u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica
      da se već neko vreme opaža moje odstupaњe
      ili odskakaњe od (њihove) partijske linije.
      Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me
      opiše kao kombinaciju derišta i zločeste
      usedelice, koji napada onoga koji se
      ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.
      A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese
      dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino
      pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao,
      na koji je avionom stigao (on ne bi nikom
      zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na
      avion trošio, to podmetne zato da ispadne
      kako je i pre tri desetleća isti status imao).
      No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim
      kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina,
      pošto o tome nisam vodio računa, naime,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      očito se goste na takve stvari poziva. Dakle,
      kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude
      uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato,
      smesta mu donesu paravan i toalet papira.
       
      Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo
      izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis
      moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom
      slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo
      ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi
      umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu,
      trebalo staviti – neautorizirano – ali
      ko bi onda kupovao i u to poverovao?
      Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve
      bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka
      (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba),
      piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet
      zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre
      šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me
      da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem
      da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom,
      i poseti, i koja je potpuno ista kao i
      na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka
      iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac,
      kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe,
      i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je
      prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas.
      To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada
      primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno
      kao autor pokupi trideset hiљada evra;
      tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni
      sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo,
      uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko,
      prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko
      o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.
      Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari
      tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane.
      Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu,
      a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale.
       
      Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva
      razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me
      samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre
      toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko,
      što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže.
       
      Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga
      astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa
      dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu
      nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo
      način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta,
      dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga),
      već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj
      pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak
      u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu
      agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto
      izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga),
      a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to
      nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu,
      jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju
      da ista osoba ima autorstvo i kopirajt,
      kao i da sam snimio veliki broj albuma i
      prodao ih u velikim nakladama, pa su se
      osamdeset i treće skupili veliki iznosi
      poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije
      uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam
      prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna
      netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo
      zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj
      piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo,
      već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe
      dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije
      mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer
      beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene
      novce povratili, ali računali su mi trošak
      pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada,
      a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih
      preko svog žiro računa...
       
      Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna
      kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene
      tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute
      To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji,
      kao organizator i urednik toga nedela, 
      i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto
      maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo),
      u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno
      bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa,
      to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega
      ne kači. Zatim izda dve moje biografije i
      u њima faksimile mojih pesama za koje nije
      imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe,
      nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira,
      već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do
      koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku –
      uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac,
      što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj
      kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge
      (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne
      krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao
      sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka
      toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi
      Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku
      mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog
      mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

      Photo: Dražen Kalenić
      naše familije nisu srele (čudovišno kako im
      takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko
      doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo
      potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce.
       
                                                      ...Shodno i Horvat u
      svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu
      i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko,
      umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko
      popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto
      postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu
      na jabuku uputi, ča redom i Adama navede
      jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici,
      sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan,
      jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi
      osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta
      izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda,
      budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni
      posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše
      posetom delomično skromnija zato što je rat bio
      pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo,
      ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i
      nastupao (po običaju bez ikakve reklame).
      Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom:
      њega sam plaćao da bih se u formi održavao
      i neodložan rad ne prekidao, budući sam na
      vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)...
                                                                  ...Posledično,
      uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da
      radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada
      u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći
      (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe).
      Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze,
      ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome?
       
      I kako samo taj helot Babojedac masno laže,
      pa to nije normalno. On uopšte nije postojao
      u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu
      i poslu; kaže da je diskografija dozvolila
      i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u
      skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je,
      bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh)
      donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od
      dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih
      kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle
      (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe),
      uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem
      cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po
      svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao
      Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši 
      i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti 
      u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača
      (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt
      nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl,
      ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca
      ne samo magnetofon zatezao, nego što nije
      bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena
      vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se
      onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah
      primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog
      prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti
      htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog
      raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac)
      da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili
      najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za
      sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti
      što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu,
      ali treba još.' I diskografi bi poslušali i
      produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je
      bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam,
      što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao,                                   
      i donosio gotove snimke, a oni bi samo
      naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi
      urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad
      imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše
      upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se
      od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa
      nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio.
      Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe
      činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak
      za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar
      zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me
      doma unakazili. Tim načinom, organiziravši
      sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove
      albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane
      i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o
      prvom delu karijere i albumima koji su se
      najviše prodali), a oni su ih objavili samo
      zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom,
      inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan
      očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve
      ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti,
      kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju
      urađene i obe katastrofalne, kao što su
      i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni
      proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik
      ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja
      zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i
      pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?),
      a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se
      i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno
      raspolagati, a Jugoton nije imao prava
      u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo
      tipski šestomesečni ugovor po ploči imali
      (kao student servis), koji su u vlasnički preveli
      istim obrascem po kojem su nacionalizirani.                                         

      Photo: Kamenko Pajić
      Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari
      plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo
      vino i mineralna voda, a mineralna voda je
      voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao
      nacionalizirano preduzeće za štampaњe
      plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan
      (kako samo laskaju sebi kao diskografima,
      partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima
      postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima),
      što se produži i po њihovom rasturaњu Juge
      (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u
      novim okolnostima operu novce), budući
      u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez
      ikakvih problema, i, kao da se ništa nije
      desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko
      društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u
      Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno
      isto kao i pripravnički tipski šestomesečni
      papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike,
      ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada,
      kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza,
      medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju)
      zato što su gazdinska filijala za otimaњe
      para....................... ali što oni propuste
      to na kraju godine država (takođe avetiњska
      gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom
      zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi
      samo zato da se nedela okade, jer ko drži

      Photo: Damil Kalogjera
      novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju,
      pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici,
      to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija.
       
      Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla
      vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac
      sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve,
      kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je
      Babogredac od sedamdeset devete posjedovao
      tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli
      da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto
      i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih
      mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu
      proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte,
      ali je radio samo s originalnom tročlanom
      postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da
      ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati,
      jer pun je bisera kao rak govana), znači posle
      leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada
      Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam
      u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih
      studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već
      da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo
      skupa putovali, a kamoli da me on vozio
      na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka.
      Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je
      automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok.
      Bilo je to prvi put da je izašao iz države
      na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio
      što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa
      u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme,
      publika je već počela izlaziti iz dvorane",
      govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio
      dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku
      i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala
      ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno
      sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine,
      rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije,
      u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa,
      premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta.  
                                      
      Te iste godine Želimir Babogredac s њim je
      putovao u London, radi Štulićeva susreta
      s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina!
      Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom;
      išao sam na svoj račun da se razonodim i da
      Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo
      vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj
      dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse,
      Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u
      Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem
      u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam).
      Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker,
      model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u
      London (Babolažac nije ništa naručio, on je
      samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne
      Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao
      i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je
      odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon
      što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo
      u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo
      nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo
      kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali,
      nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju
      Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh)
      najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače,
      govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije
      slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se
      da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja
      čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu
      nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao,
      sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam
      imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima,
      sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup
      nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam
      razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da
      verovatno skreće pažњu na važne goste u publici.
       
      A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana
      pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da
      sudelujem u emisiji (navedu da to beše 
      dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to
      na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. 
       

      https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama
    • Од JESSY,
      FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina.
      Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam.
      BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU
      U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.
×
×
  • Create New...