Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Кнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву.     Како се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за  иконом  која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Кнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Кнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Кнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља.   Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Кнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција  коју је  1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу.   Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Крстића (у Народном музеју у Београду). Када је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Као наручилац ове слике, Министарство просвете Краљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Крстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Косовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Крстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Крстић често користио у свом раду. Како је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.   У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду.   Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Као и у Крстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Краљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду,  истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.   Петар Петровић     Стева Тодоровић, Свети Сава благосиља Српчад (Црквена општина Перлез)   Dимитрије Аврамовић, Свети Сава, 1852. Народни музеј у Београду   Ђорђе Крстић, Свети Сава Благосиља Српчад, 1891. Народни музеј у Београду   Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921. Народни музеј у Београду     Извор: Народни музеј
    • Од Логос,
      У Недјељу месопусну – Недјељу о Страшном суду, 23. фебруара, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани. Оцу Сави саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и ђакон Иван Црногорчевић. Током Литургије појаo је хор Богословије Светих Кирила и Методија из Призрена.       Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући архимандрит Сава који је говорио о суштини прочитане јеванђелске приче која нас опомиње и говори о Страшном суду Божијем, али и која нас подсјећа какав требамо дати одговор на Страшном суду Христовом, будући да ће нам Господ судити по дјелима, али и прије свега по томе колико смо током овог нашег живота задобили лик Сина Божијег, колико смо се охристовили. Зато отац Сава у свом обраћању наглашава да сав наш живот треба да буде припрема, стално подсјећање и стално враћање наше свијести која је загледана у безграничну љубав и милост Божију којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли.   Почетни дио свог обраћања отац Сава је посветио првој и основној поуци ове јеванђелске приче, а то је да морамо показати љубав једни према другима:   ,,Господ нас у овом Јеванђељу учи да морамо и требамо да покажемо љубав једни према другима, пре свега да би се удостојили да на та начин примимо дар љубави Божије. А љубав Божија, она је као сунце, сија и даје се свима, но, може да је прими само онај који отвори срце за свога ближњега. Зато је Господ тај коме чинимо, кад чинимо ближњем своме.“   Отац Сава даље подсјећа да је љубав Христова много више од емоција, будући да љубав Христова којом човјек треба да живи заправо значи потпуно нови начин постојања:   ,,Зато ми хришћани постајемо чланови Цркве и на тај начин умиремо старом човеку и рађамо се у новом. Читави наш живот је управо испуњење тог и таквог крштењског завета и цео свој живот позвани смо, да сваког дана скидамо са себе старога човека и облачимо се у новога, просвећујући се животом и уподобљавајући се Господу Богу.   Онај који задобије божанску љубав, он ће и према ближњима показати ту и такву љубав. Он ће знати да нахрани гладне и напоји жедне, да одене наге и прими странце, да посети и болесне, али и оне у тамницама. Чинећи то, чиниће самоме Христу Богу, препознајући Христа у ближњима својим“ – нагласио је отац Сава.   Он је у свом даљем обраћању указао и на то да нас у основи Господ позива да оставимо себични и индивидуални начин постојања у којем нема простора за ближњег:   ,,Господ нас позива да упознамо и видимо лик Божији у сваком човеку. Не само дакле у пријатељима, него и у непријатељима. Јер, они који су непријатељи Бога, они заправо не знају шта раде, као што је Господ и рекао онима који су Га разапињали.   Господ је тај који нас посећује када смо болесни – исцељује нас, јер је Он наш лекар. Он је тај који је са нама у најтежим тренуцима када се осећамо напуштено и понижено. Дакле, Он чини нама, а ми чинимо Њему – чинећи другима. На тај начин живимо као један организам, као једна Црква Божија.“   Архимандрит Сава је напослијетку, на један сликовит начин направио паралелу између заједнице и Цркве – као тијела Христовог и органа и тијела људског које беспрекорно функционише када и органи служе у заједништву један другоме, док пак како отац Сава наглашава болест и дисфункција настају када један од органа престане да функционише правилно:   ,,Тако је благословио Господ, да сви живимо као једно тело Његово. А у организму знамо да не може ниједан орган сам за себе да живи. Сваки служи другима. Када је поредак такав, нормалан, тада је и тело здраво. Насупрот томе, болест управо и настаје тада када један од органа не функционише правилно, када настане поремећај, онда се и цело тело разболи.   Овај тренутак у којем живимо нас подсећа да једино са Христом, у Христу и кроз Христа имамо истинско постојање и да једино кроз Њега имамо истинску љубав са ближњима и да једино заједно живећи као једно тело Господње, као један хлеб узносимо се ка Оцу своме небескоме и ка Христу Господу“, закључио је архимандрит Сава Јањић.   Након одслужене Литургије протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће уважени архимандрит Сава Јањић игуман манастира Високи Дечани заједно са Богословцима из Призрена и архимандритом Тимотејом игуманом манастира Вазнесење из Жичке Епархије предводити вечерашњу литију која ће кренути улуцама Подгорице у 19 часова.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице.   Звучни запис беседе   Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда.   Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”.   Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност.   Звучни запис емисије   „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне.     Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија.     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...