Jump to content

Index.hr: Kaštelani se plaše Pupovca. Zato su ga spalili

Оцени ову тему


Препоручена порука

vojislavmazzoccoasdfawer.jpg?width=765&h
Foto: Dalmatinski portal, Index
 

BIO SAM sasvim malen kada sam prvi put vidio Krnju. Zao lik pretvorio se u buktinju kad je teta Ksenija na njega bacila šibicu. Mi, djeca iz dječjeg vrtića Davor Urlić-Kljujo, omađijani smo gledali u plamen koji proždire krivca za sve naše nedaće.

Krnje je gorio, a s njim i svaki doručak od starog kruha i parizera, izgorjelo je svako popodnevno spavanje, izgorjelo je i ono kad Marina nije htjela biti moja cura, izgorjelo je i što sam Igoru zabio šaku u oko, ne sjećam se zbog čega. U plamenu je Krnje oprao sve moje i tuđe pogreške, i sve ono što je bilo loše u godini iza nas. Koliko dijete može pojmiti godinu.

Posljednjih godina pratim tko se spaljuje na karnevalima, krnjevalima, mesopustima, maškarama. I ne mogu se oteti dojmu da je ljudima za sve nedaće oko njih kriv netko tko baš nema nikakvog utjecaja na njihov život.

Od mog vrtića Kaštela su udaljena dvadesetak kilometara. U tim Kaštelima, valjda jedinom gradu na svijetu koje u imenu ima broj sedam, lani su palili mamu i mamu, odnosno tatu i tatu. Čeljadi podno Kozjaka za sve su nedaće bili krivi roditelji istoga spola. Oni su ih otpustili s posla, oni su ih natjerali da se odsele, oni su im apartmane s pogledom na cementaru ostavili prazne. Mama i mama su im bile krive za sve.

Krnje je simbol, a simbole nekad treba karikirati

Maškare, krnjevale i karnevale ne treba shvaćati posebno ozbiljno. Možda. Oni su izraz narodnoga duha, zatomljenog u cjelogodišnjoj pristojnosti. Osim kada nisu.

Ove su godine šaljivi Kaštelani spalili Milorada Pupovca. Nakalemili su mu na noge opanke kakve nikada nije nosio, gaće i čakšire kakve nije imao. Da bi Pupovac bio više Srbin. Jer Krnje je simbol, a simbole nekad treba karikirati da bi bili prepoznatljivi.

Kaštelani su, zapravo, spalili Vječnog Srbina. Onoga koji je među nama i nanosi nam zlo. Ne znamo točno koje je to zlo, ali on je kriv. I za ono što se dogodilo i za ono što nije. Milorad Pupovac je Krnje. I točka.

 

Zagrebemo li dublje u simboliku spaljivanje Krnje ili Pusta dolazimo do straha. Straha pred nadnaravnim i neobjašnjivim. Spaljivanje Krnje čin je oslobađanja od straha pred onostranim, oslobađanja od okova nad kojima nemamo nikakvu moć.

Ne znam što je Pupovac skrivio Kaštelanima

Krnje je, toliko svi znamo, simboličan lik kojeg narod krivi za nedaće u protekloj godini i nada se da će spaljivanjem slične izbjeći u narednoj. Ne znam što je Pupovac skrivio Kaštelanima, no to nije ni važno. Spaljivanje Krnje je u prvom redu iskaz nemoći u stvarnom svijetu pa se za osvetu, ili kao žrtva, spaljuje simbol. Ta poganska žrtva onostranome je istovremeno i priznanje moći Krnji. On je snažniji od bilo kojeg pojedinca iz puka.

Njega uvijek spaljuje masa, priznajući mu tako nadljudske sposobnosti. U broju je sigurnost jer ni sa simbolima se nije preporučljivo igrati sam. Spalivši Krnju Pupovca maškare su Miloradu Pupovcu priznale status svojevrsnog poluboga ili demona, kako vam drago, bića koje je izvan i iznad njihovog dosega.

Onoga koji je jači, pametniji i uspješniji od njih. I zato ga mrze.

https://www.index.hr/vijesti/clanak/kastelani-se-plase-pupovca-zato-su-ga-spalili/2068375.aspx

Link to comment
Подели на овим сајтовима

KRIV JE: U Kaštel Sućurcu je Krnje ove godine bio Milorad Pupovac

KRIV JE: U Kaštel Sućurcu je Krnje ove godine bio Milorad Pupovac

 
 

On je, po mišljenju Sućuarana, krivac za sve nedaće

U Kaštel Sućurcu je spaljen Krnje, a to je ove godine bio političar Milorad Pupovac.

2019-03-02-23-22-2441-.jpg

Spaljivanje Krnje gotovo da je prošlo u sjeni događaja koji je podsjetio na napad na vaterpoliste Crvene zvezde splitskoj na Rivi, Sućurani su Pupovca 'okrivili' za sve njihove nedaće.

2019-03-02-23-23-6253-.jpg

2019-03-02-23-24-6204-.jpg

2019-03-02-23-22-9522-.jpg

2019-03-02-23-22-6002-.jpg

http://dalmatinskiportal.hr/zivot/kriv-je--u-kastel-sucurcu-je-krnje-ove-godine-bio-milorad-pupovac/42266

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pupovac o zapaljenom Pupovcu u Kaštelima: Nesretni ljudi, nesretne sredine...

2019-03-02-23-23-6253-.jpg?width=765&hei
Foto: Dalmatinski portal
 

U KAŠTEL Sućurcu su za vikend kao krnju na maskenbalu spalili Milorada Pupovca. Kaštelani su tijekom iste ceremonije prvo u more bacili maškare odjevene u dresove Crvene zvezde, a onda zapalili i lutku Pupovca koji svira frulu dok je ispod njega Andrej Plenković.

Ovaj je događaj za agenciju Sputnjik komentirao i Milorad Pupovac.

"Pitat ću se gdje sam zgriješio, a s tuđim nesrećama, predrasudama i mržnjama nosit ću se onako kako se treba nositi — uspravne glave i spreman da se suočim s istim takvim porukama, nezavisno od toga koliko je to neprijatno", rekao je Milorad Pupovac.

"Nesretni ljudi, nesretne sredine..."

Pupovac je dodao da je karneval pozitivna tradicija rimokatoličke kulture u Dalmaciji. No, dodao je i da je karneval u Kaštel Sućurcu i lani pokazao kako nema nikakve veze s tom bogatom tradicijom.

 

"Ovdje se radi o iskrivljenoj, deformiranoj tradiciji u kojoj se traži negativac u stereotipnim, negativnim emocijama koje postoje prema Srbima, a naravno onda i prema onome koga oni smatraju "prvim Srbinom u Hrvatskoj". Ako nekoga raduje spaljivanje lutke Milorada Pupovca, ismijavanje strašnim napadom na vaterpoliste Zvezde, koji su došli na sportsko natjecanje, koji su kao gosti došli da zajedno s domaćinima uživaju u lijepom ugođaju Splita, nekada jednog od prvih gradova u bivšoj Jugoslaviji po slobodarstvu, kulturi, sportu, a doživjeli su da ih se proganja kao divlje zvijeri po Rivi, neka ih to veseli", kaže Pupovac.

"Žao mi je što se u pojedinim slobodarskim dalmatinskim sredinama ne događa da se ljudi susretnu sa samim sobom, kaže Pupovac.

"Samo mogu reći da je riječ o nesreći, o nesretnim ljudima, nesretnim sredinama i društvu koje nikako da se okrene sebi i da se suoči sa sobom. Da pita: ’A što sam to ja učinio da mi ne bude tako kako jest i jesam li imalo kriv za to kroz šta sam prošao, što se dogodilo?‘ Ta vrsta suočavanja se nažalost nije dogodila“, kaže Pupovac.

https://www.index.hr/vijesti/clanak/pupovac-o-zapaljenom-pupovcu-u-kastelima-nesretni-ljudi-nesretne-sredine/2068323.aspx

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Поуке.орг инфо рече

Pupovac o zapaljenom Pupovcu u Kaštelima: Nesretni ljudi, nesretne sredine...

2019-03-02-23-23-6253-.jpg?width=765&hei
Foto: Dalmatinski portal
 

U KAŠTEL Sućurcu su za vikend kao krnju na maskenbalu spalili Milorada Pupovca. Kaštelani su tijekom iste ceremonije prvo u more bacili maškare odjevene u dresove Crvene zvezde, a onda zapalili i lutku Pupovca koji svira frulu dok je ispod njega Andrej Plenković.

Ovaj je događaj za agenciju Sputnjik komentirao i Milorad Pupovac.

"Pitat ću se gdje sam zgriješio, a s tuđim nesrećama, predrasudama i mržnjama nosit ću se onako kako se treba nositi — uspravne glave i spreman da se suočim s istim takvim porukama, nezavisno od toga koliko je to neprijatno", rekao je Milorad Pupovac.

"Nesretni ljudi, nesretne sredine..."

Pupovac je dodao da je karneval pozitivna tradicija rimokatoličke kulture u Dalmaciji. No, dodao je i da je karneval u Kaštel Sućurcu i lani pokazao kako nema nikakve veze s tom bogatom tradicijom.

 

"Ovdje se radi o iskrivljenoj, deformiranoj tradiciji u kojoj se traži negativac u stereotipnim, negativnim emocijama koje postoje prema Srbima, a naravno onda i prema onome koga oni smatraju "prvim Srbinom u Hrvatskoj". Ako nekoga raduje spaljivanje lutke Milorada Pupovca, ismijavanje strašnim napadom na vaterpoliste Zvezde, koji su došli na sportsko natjecanje, koji su kao gosti došli da zajedno s domaćinima uživaju u lijepom ugođaju Splita, nekada jednog od prvih gradova u bivšoj Jugoslaviji po slobodarstvu, kulturi, sportu, a doživjeli su da ih se proganja kao divlje zvijeri po Rivi, neka ih to veseli", kaže Pupovac.

"Žao mi je što se u pojedinim slobodarskim dalmatinskim sredinama ne događa da se ljudi susretnu sa samim sobom, kaže Pupovac.

"Samo mogu reći da je riječ o nesreći, o nesretnim ljudima, nesretnim sredinama i društvu koje nikako da se okrene sebi i da se suoči sa sobom. Da pita: ’A što sam to ja učinio da mi ne bude tako kako jest i jesam li imalo kriv za to kroz šta sam prošao, što se dogodilo?‘ Ta vrsta suočavanja se nažalost nije dogodila“, kaže Pupovac.

https://www.index.hr/vijesti/clanak/pupovac-o-zapaljenom-pupovcu-u-kastelima-nesretni-ljudi-nesretne-sredine/2068323.aspx

Ima tema već

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, kopitar рече

Od 39 minute maškare u Kaštelima.

Овдје ме је Нино Распудић разочарао, иако другачије нисам ни могао очекивати од њега с обзиром да је солидно национално оријентисан. Умањивао је значај ова два спаљивања на заиста аматерски начин, без икакве аргументације ( јер аргументације нема, што је јако ријетко за Нина - да држи став који не може одбранити ).

За спаљивање Пуповца вели како је то израз фрустрације људи што Пуповац заправо држи ХДЗ на власти и пријети Пленковићу да ће му одузети већину, те онда Пленковић мора да игра како Пуповац свира. Традиција са Пуповцем у Хрватској је као и традиција са албанским странкама у Македонији - формирају власт са оном домаћом странком која добије највише гласова. Распудић ту каже да је проблем настао што је Пуповац, умјесто да се држи тог обичаја, почео трговати утицајем и непосредно утицати на хрватску политику и тиме незаслужено стекао више моћи него што би требао имати. Несумњиво је ово окидач за фрустрације око Пуповца, али то је само дјелић приче, јер је још горе што је то Србин у питању, који кроји некако власт у Хрватској. Не може оку побјећи шумадијска народна ношња и опанци у коју су обукли Пуповца прије него су га спалили - што јасно говори да је Каштеланима највише засметало то што један Србин може да свирка хрватском премијеру. 

За напад на ватерполисте Црвене Звезде говорио је ( не знам сад је ли у овој или некој другој емисији ) како је то нормално, јер би исто доживјели и клубови из Загреба нпр. Олако прелази такође преко "ма ипак је он четник" аспекта тог догађаја, тј. мотивација у случају српских ватерполиста је свакако била другачија и имала је нешто другачије узроке од простог клупског ривалитета. Прелази преко чињенице да је сам ватерполиста који је скочио у воду да побјегне од нападача мислио да их нападају јер су Срби, ваљда поучен личним искуством тога дана.

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pupovac protiv karnevala, ali samo na svoj račun ( Nino Raspudić )

Možda bi Kaštelanima bilo bolje da dogodine naprave Krnju u obliku birača-ovce, dakle djelomično i samih sebe. Pogotovo ako, nakon što su se izrazili s krnjom u obliku Plenkovića koji pleše onako kako Pupovac svira, na predstojećim izborima glasuju isto

Afera Krnjo-gate podigla je ovog tjedna izvjesnu prašinu, ali, naravno, kao i brojne druge prije nje nije dovela do raspada vladajuće obraz-koalicije. Paljenje krnje s njegovim likom na karnevalu u Kaštelima, čiji počeci sežu u 1813., silno je 2019. uzrujalo člana vladajuće većine Milorada Pupovca, uskokodakalo njegov privatni Feral maskiran u tjednik srpske manjine i ostale njegovatelje uglednog lika i djela. Prva neistina izgovorena u kritici kaštelanskog karnevala je da je spaljen nemoćni, ranjivi lik. Ne, riječ je o moćniku, članu vladajuće koalicije, koji drži premijera za jaja, i koji se, unatoč tome što je izabran u Sabor na privilegiran način kao predstavnik manjine sa zajamčenim zastupnicima, za famoznog preslagivanja bez oklijevanja upustio u političku trgovinu i odredio tko će formirati većinu. Pupovac bi, s jedne strane, uživao moć i privilegije koje nosi sudjelovanje u vlasti, a s druge strane bi ostao ranjiv i zaštićen kao manjina kad su u pitanju kritike na njegov račun.

Etnobiznismenom ga je nazivao još Ivo Josipović, neki drugi su ga nazivali i samoproglašenim menadžerom srpske patnje u Hrvatskoj. U svakom slučaju, Pupovac je moćnik, on je Vlast, novac kojim upravlja, uključujući i čitav jedan medij kojim raspolaže po privatnom nahođenju, uzdiže ga visoko iznad puka u Kaštelima, a o ljudima koje bi trebao predstavljati u Saboru, a koji većinom žive daleko ispod hrvatskog prosjeka da i ne govorimo. Puno Srba povratnika i danas živi bez struje, ali barem imaju “satisfakciju” što časopis koji se financira javnim novcem izdvojenim u njihovo ime, već godinama zapjenjeno pljuje po Hrvatskoj i konfrontira ih s većinom. Koliko mu je u Hrvatskoj teško svjedoči i već slavni “Pupovčev trokut” u kojem Pupovac kontrolira kako Pupovac Pupovcu daje novac hrvatskih poreznih obveznika. Naime, aktualni kaštelanski Krnjo je kao član Savjeta za nacionalne manjine sudjelovao u donošenju odluke o dodjeli sredstava iz državnog proračuna Srpskom narodnom vijeću, čiji je on predsjednik. Uz to, KK je i član saborskog Odbora za nacionalne manjine, koji kontrolira način na koji se troše dodijeljena sredstva. Nemali dio tog novca, 3,2 milijuna kuna godišnje, troši se na njegov privatni Feral pod nazivom Novosti.

Nisam provjerio stoji li na njihovoj redakciji “Zauzeto Hrvat”, jer iz nekog razloga većinu tekstova u časopisu srpske manjine pišu ideološki ostrašćeni Hrvati, Feralova siročad koja je kasnije ostala i bez privremenog udomitelja Nine Pavića. Mržnja, poruga, prijezir osnovni je ton tog glasila. Na naslovnici vješaju mrtvog Tuđmana, likuju nad požarima, izruguju se s katoličkom ikonografijom, sve pod krinkom satire i neobuzdane duhovitosti, ali kad na karnevalu u Kaštelima spale krnju koji im nije po volji, onda jadikuju, pretvaraju se u mrgodne puritance koji bi cenzurirali maškare. Prava i obveze u civiliziranom društvu moraju biti razmjerni. Ne možeš sebi davati pravo udarati druge maljem, a istovremeno zahtijevati da tebe tretiraju kao porculansku figuricu. Druga neistina je da je Krnjo bio Pupovac kao takav ili čak Pupovac kao metonimija Srbina u Hrvatskoj. donjokaštelanske maškare ove su godine za svojeg Krnju odabrale političara Milorada Pupovca u vrlo jasnoj funkciji. Radi se o složenijoj instalaciji u kojoj je premijer Plenković prikazan kao mali pastir koji vodi guske u maglu, a nad njim svira frulu golemi Pupovac. Jasno je, dakle, da Krnjo nije bio generički Srbin, već političar koji upravlja premijerom jer mu održava tanku većinu. U najavi karnevala organizatori kažu da je na kraju povorke išao glavni krivac za sve što je “Sućurane živciralo, ljutilo, zbog čega su se smijali od muke i plakali još od prošlog krnjevala, a ovaj put ta je ‘čast’ pripala liku Milorada Pupovca koji se nikako odlučiti ‘malo jesam, malo nisan’’. Na sličan način je prije tri godine u Kaštelima i Sinju gorio Krnjo Božo Petrov, jer ih je iritirao vaganjem “piškit ću-kakit ću”. Pupovac koji frulom upravlja Plenkovićem najbolji je simbol vladajuće trgovačke koalicije, koja je čista prevara birača. “Plenković” je spaljen s “Pupovcem”, a falio je još, primjerice, zagrljaj Krnje s “Glavašem” ili “Đakićem” da ugođaj i tužna politička istina o vladajućoj koaliciji budu potpuni.

Karneval je po definiciji vrijeme dopuštenog kaosa, izokrenutih vrijednosti, ventil za potisnute frustracije. Mircea Eliade piše kako se tu radi o uprizorenju kozmogonije - karneval je privremeni, ritualni povratak u kaos, iz kojeg se onda ponovo stvara uređeni svijet. Oni koji su 364 dana prezrene lude često su se na taj dan tretirali kao kraljevi, dok bi se kraljevi i drugi moćnici ponižavali. U kršćanskom svijetu se rugalo i papama i kardinalima, i kraljevima i predsjednicima. Ove godine se sprdalo i Kolindu Grabar Kitarović uprizorenjem kako vulgarno grli i ljubi nogometne reprezentativce. Nikom nije palo napamet vrištati o seksizmu ili nepoštivanju važne institucije. Uvrijeđen ovogodišnjim karnevalom se našao samo Pupovac. I tragikomično zakratko priprijetio izlaskom iz koalicije? Zašto? Je li njegov koalicijski partner Plenković organizirao taj karneval u Kaštelima? Nije li i on na njemu uz svirača Pupovca izrugan i spaljen? Što Pupovčevi partneri iz HDZ-a mogu učiniti po tom pitanju? Je li Božinović trebao odmah poslati policiju da prekine povorku i uhiti sudionike? Jesu li trebali preventivno objaviti popis osoba koje ne smiju biti Krnjo? Čini se kako postoji samo jedan način da se Pupovcu udovolji. To je da se donese poseban “Zakon o zaštiti lika i djela Milorada Pupovca”, po modelu “Zakona o zaštiti lika i djela Josipa Broza Tita” donesenog u rujnu 1984. Priča tu ne završava. U Kaštelima je na zadnjim parlamentarnim izborima premoćno pobijedio Plenkovićev HDZ, osvojivši 50,84% glasova. Nakon pucanje koalicije s Mostom, dogodila se famozna trgovina s HNS-om, Pupovcem i co., pa su u međuvremenu birači HZD-a, sa svim drugim građanima dobili Istanbulsku, Marakeš, titranje Vučiću kroz neprovođenje odluka prethodne vlade o praćenju pregovora Srbije s EU i niz drugih divota.

Možda bi stoga Kaštelanima bilo bolje da dogodine naprave Krnju u obliku birača-ovce, dakle djelomično i samih sebe. Pogotovo ako, nakon što su se izrazili s Krnjom u obliku Plenkovića koji pleše onako kako Pupovac svira, na predstojećim izborima glasuju isto. A možda je sve to svjestan dio igre, u smislu – jedan dan u godini ćemo spaliti takvog krnju, a ostalih 364 ćemo biti sluge i glasači pokorni, iz niza sitnih interesa? U ponedjeljak se i srbijanski ministar vanjskih poslova Ivica Dačić osvrnuo na maškare u Kaštel Sućurcu, ustvrdivši kako bi šala sa spaljivanjem lutke Milorada Pupovca “mogla biti generalna proba za nešto što se sprema njemu kao lideru Srba.” Ako je i od Malog Slobe, previše je. Pupovac je pak kazao da “bacanje vaterpolista u more i spaljivanje njegove lutke predstavljaju govor mržnje i poticanje na nasilje u atmosferi mržnje koju dopušta državni vrh”. Zašto je onda i dalje dio tog državnog vrha? Prema njegovim riječima, “ne radi se o duhovitom, inventivnom dalmatinskom karnevalu koji provocira vlast, nego manifestaciji nacionalističke i šovinističke priče”. Kako to ne provocira vlast krnjo Plenković koji pleše kako Pupovac svira? Duhovita je, dakle, satira koja njemu odgovara, a nacionalistička i šovinistička je ona usmjerena protiv njega.

Matteo Salvini istog dana uz smajliće prenosi na Instagramu fotografiju goleme lutke na karnevalu u Düsseldorfu koja ga predstavlja kao golog, našminkanog, ogavno masnog tipa nalakiranih noktiju koji doji dvije bebe. Na lijevoj sisi piše “rasizam”, na desnoj “nacionalizam”. Uz to “Salvini” ima tetovažu “mafija” i drži talijanske trobojke na kojima piše “Brutta Italia”. Pravi Salvini zbog tog nije kmečao niti se zgražavao, već se smijao. Tko zna, možda se privatno i Pupovac podsmijava s Kaštelanima, misleći – samo se vi rugajte, ja ću vam i dalje biti vlast. Na pitanje novinara gdje je granica, odnosno gdje je crta preko koje SDSS neće ići u podržavanju vladajuće koalicije, Pupovac je pitijski kazao: “Mogu samo reći da sam stao na tu crtu, ali da je neću prijeći”. Bilo bi bolje za sve da je pređe, raskine koaliciju, prestane određivati tko će biti na vlasti i bavi se onim za što je i izabran. Ali, nešto mi govori da neće. Pupovčeve Novosti su inače veliki prijatelj i promicatelj satire. Oduševljavale su se, primjerice Frljićevom predstavom u Kerempuhu na čiju je premijeru otišao i Zlatko Hasanbegović rekavši da ga je zanimalo “kako na sceni izgleda moj lik sa svinjskom glavom kojeg u stavu muslimanske molitve lopatom kokaina pričesti biskup Mile Bogović”. Na kraju predstave tako prikazane neistomišljenike ubijaju pištoljem u glavu, To naravno nitko nije interpretirao kao nešto “što im se sprema”, već nas se uvjeravalo da je riječ o satiri, o vrhunskoj umjetnosti.

Karneval spada u sferu pučke umjetnosti. Radi se o jednom danu u godini, kada se tradicionalno moglo reći i nešto mimo zvanične “satire”. Nekima je danas, izgleda, i to previše.

Izvor

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "TO JE BILA SENZACIJA DA PREDSEDNIK DRŽAVE PO IMENU I PREZIMENU NAVODI STUDENTA KOGA JA ‘MALTRETIRAM NA ČASOVIMA NASTAVE ZBOG IZRAŽENOG SUPROTNOG MIŠLJENJA’. TAKO JE REČENO NA TELEVIZIJI, A TO SUPROTNO MIŠLJENJE JE BILO DA JA PRODAJEM ISPITE. MNOGO KASNIJE, SAZNALA SAM IZ MEDIJA DA SE TAJ MLADIĆ HVALI DA JE BLISKI ROĐAK BRATISLAVA BATE GAŠIĆA I DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM. A DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM UPRAVO SE VEĆ TOG DANA POTVRDILO, POŠTO NE ZNAM DA LI PREDSEDNIK SRBIJE ZNA IME JOŠ JEDNOG JEDINOG STUDENTA NA OVOM FAKULTETU. DAKLE, PRIČA SE RAZVIJA POTPUNO NADREALNO"
      Kampanja koju protiv Danice Popović, redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već desetak dana vode prorežimski tabloidi – počeo je Kurir u vlasništvu Igora Žeželja, pa su oberučke prihvatili i ostali – imala je svoj vrhunac u nedelju uveče na TV Pinku. U to vreme, Danica Popović je gostovala u "Utisku nedelje" Olje Bećković, a Pink je u emisiji "Hit tvit", koja je napravljena da bi prekrila emitovanje "Utiska nedelje", uz poslanike Nenada Čanka, Vladimira Đukanovića, te učesnicu rijalitija i pevačicu Kristinu Kiju Kockar, doveo studenta Aleksandra Jakšića koji je, formalno, označio "sezonu lova" na prof. Popović još u prvim mesecima 2019. godine.
      I dok su Vladimir Beba Popović i Željko Mitrović gledali "Hit tvit" i dobacivali se frizbijem, Jakšić je, u maniru Milenka Jovanova, sve mašući papirima, ponovo teško optužio ne samo Danicu Popović već i druge profesore – Karapandžu, Teodorovića, ali i Šoškića, Arsića, Živkovića između ostalog i rečima "oni su najprljaviji među nama".
      Jakšić je u isto vreme branio doktorat Siniše Malog, navodeći da naučni doprinos ovog doktorata nije osporen, uz povremeno terciranje poslanika Đukanovića, izjavu Nenada Čanka da su mu svi ti plagijati nešto grozno i zaključak Kije Kockar da ona nije još došla do doktorata i da neke institucije – policija, tužilaštvo – treba da podrže mladog gospodina koji je "veoma hrabar".
      "Ono što je strašno jeste to što je taj student u toj emisiji sada izneo gomilu laži i, uz mene, okrivio i sve profesore koji su na fakultetu javno stali u moju odbranu! Zar to nije nečuveno? Zar to najbolje ne potvrđuje tezu da je stvar u dizanju buke i zastrašivanju, a ne u otkrivanju bilo kakve istine? Koji će se sledeći profesor oglasiti i braniti istinu, ako zna da će posle treba o sebi na Pinku slušati razne laži i gadosti, a da će mu moralni sudija u toj emisiji biti Nenad Čanak ili Kija Kockar? Dakle, zastrašivanje je sve jače, iz svih oružja napadaju, pa niko više i ne misli o plagijatu Siniše Malog, zbog čega je cela priča i počela. I tu više nije bitno šta je istina, već je bitno da se diže prašina. Ko je pametan, skloniće se u neku zavetrinu", kaže za "Vreme" Danica Popović.
      No, kako je sve počelo? DANICA POPOVIĆ: Na tribini o akademskoj čestitosti na Ekonomskom fakultetu jedan student se javio i rekao da ja ne zaslužujem da budem uvodničar, pošto, navodno, upisujem ocene u kabinetu, prodajem ispite, šta sve ne… Izazvao je najpre veliku buru smeha tada – i moju, moram da priznam. Ja sam ga pitala, molim vas, dajte neki dokaz – bilo je zaista kao da me je optužio da sam muškarac. On je rekao da niti ima dokaza, niti želi da imenuje svoje svedoke. I to se vrlo brzo završilo, u maju, tako što je disciplinska komisija Ekonomskog fakulteta njemu dala težak ukor. Dakle, on je proglašen klevetnikom. A potom, jedno anonimno pismo je počelo da kruži gradom, došlo je mnogim ljudima na fakultetu, ja sam čula da je ono i rektorki stiglo, a onda je usledila tužba koja je bila identičnog teksta kao i to anonimno pismo, koju je potpisao isti taj student. I ta tužba je bila prilično apsurdna.
      "VREME": Tu se optužujete da ste za novo izdanje knjige koristili prevod prof. Babića, sa kojim ste zajedno preveli neko ranije izdanje te knjige, čini mi se 2009. godine. Ali ta dva izdanja nisu iste knjige? Pa naravno da ova izdanja nisu ista, tekst nije isti, deset godina deli ta dva izdanja. To je najprodavaniji udžbenik međunarodne ekonomije na svetu. Zamislite da oni drže iz jednog u drugo izdanje isti tekst, zašto bi iko kupio sledeće izdanje? To ja moram svaki put da ponovim, svaki prevodilac to zna, da je vama prethodni prevod praktično neupotrebljiv.
      Vi ste taj novi prevod radili od nule? Mora od nule. To je jedini način da se stvar pošteno uradi, da se ponovo prevede. Svaki autor u narednom izdanju pravi mnogo izmena – od stilskih do suštinskih! Izbacuje delove rečenica, ubacuje nove zaključke, premešta pasuse, pojačava ili ublažava neke zaključke… A zadatak prevodioca je da prevod bude – tačan. Ja sam kolegu Babića molila da se priključi, on me je par puta kategorički odbio, znajući koliki je to posao, koliko je mukotrpno, i stalno mi je govorio: molim te, nađi nove ljude, treba da predamo taj posao drugima, mi smo se tu već proslavili, neću više to da radim. Nisam uspela, nažalost, da ga ubedim. Prevod je bio završen godinu dana pre nego što je prof. Babić umro, međutim, knjiga nije odmah izašla jer je još bilo starog izdanja u prodaji, a fakultet neće da izda novo izdanje dok staro ne proda.
      Iz nekih razgovora sa vašim bivšim studentima shvatam da ste jedan od retkih profesora koji ne piše svoje udžbenike, nego prevodi strane. Meni je to bio osnovni cilj, da radim onako kao se u svetu radi! Kad pitate nekog u svetu po kome je učio međunarodnu ekonomiju, on će reći po Salvatoreu, po Krugmanu, ili po Obstfeldu i Rogofu. I sad treba da dođe moj student i da kaže: ja sam učio po Dani Popović; pa kako stranci odmah da zaključe da on potpuno vlada tim predmetom! Druga velika lekcija mi je bila u Londonu, gde sam saznala da profesori uopšte ne koriste svoje udžbenike. Kada sam pitala profesora sa Londonske škole za ekonomiju (London School of Economics) zašto je to tako, on je rekao zbog toga što imaju veoma malo tržište! Objasnio mi je da Amerikanci imaju tim od 300 ljudi, što dizajnera, što asistenata prodaje, marketinga, direktora, pa onda i 20-30 nobelovaca, koji učestvuju kasnije u komentarisanju tekstova knjiga, tako da su ti njihovi udžbenici toliko superiorni da jednostavno nema svrhe to raditi. I pošto su na taj način pokupili tržište, čak ni Englezi na LSE ne pišu sopstvene udžbenike. To je meni bilo naravoučenije da se tako u ozbiljnom svetu radi.
      Kada je došlo to anonimno pismo i prijava? U aprilu.
      Zašto baš tada? Šta se tada dešavalo, pa je tada sve to krenulo? Mislim da ste negde rekli da se ovi napadi sada događaju jer 4. novembra treba da se donese odluka o plagijatu Siniše Malog, pa se, eto, pravi veštačka paralela: "a pogledajte šta oni rade". Ali, šta je tada bilo, u martu i aprilu? U to vreme, komentari koje sam ja dobijala bili su "ti si targetirana". Ko god me sreo od kolega, to mi je rekao. Targetirana sam zato što sam potpisivala sve peticije, i "1 od 5 miliona" i protiv plagijata Siniše Malog i protiv svih ostalih plagijata. U sve to ja verujem, i naravno da nikada ne bih povukla taj potpis, ali ne znam da li ste primetili koliko je malo profesora sa mog fakulteta to potpisalo.
      Koliko? Od jedne do druge peticije, potpisivao ih je prilično mali broj redovnih profesora, i naravno, mnogo više onih koji su u penziji. Jednostavno, strahuju od uticaja moćnih ljudi na ovom fakultetu. Druga stvar, osim davanja potpisa za peticije, jeste što mi njima strašno smetamo, oni nas zovu "glasna manjina".
      Mislim da je taj student upravo te reči upotrebio. Da. Ali ja sam jednina, meni smeta da neko kaže da sam manjina. No, dobro, nema veze. Poenta je: pošto smo već manjina – kao da smo, recimo, insekti ili bubašvabe – lako ćemo ih srediti. I onda se ide od jedne do druge: za njih smo bubašvabe na kojima koriste ovakav sprej.
      Ako se dobro sećam, vi ste gostovali na N1 u aprilu ove godine, rekli ste nešto o visini prosečne plate, a Vučić je valjda odmah sutradan izašao i rekao da to nije tačno i da vi tog studenta proganjate i tome slično. To je bila senzacija da predsednik države po imenu i prezimenu navodi studenta koga ja "maltretiram na časovima nastave zbog izraženog suprotnog mišljenja". Tako je rečeno na televiziji, a to suprotno mišljenje je bilo da ja prodajem ispite. Mnogo kasnije, saznala sam iz medija da se taj mladić hvali da je blizak rođak Bratislava Bate Gašića i da ima jako dobre veze sa Vučićem. To – da ima jako dobre veze sa Vučićem – upravo se već tog dana potvrdilo, pošto ne znam da li predsednik Srbije zna ime još jednog jedinog studenta na ovom fakultetu. Dakle, priča se razvija potpuno nadrealno. Mene jedino u svemu tome teši što izgleda niko živ ne veruje u tu njihovu priču. Kome se oni obraćaju? Svom biračkom telu, da im pokažu kakvi su drugi? Da li se obraćaju meni da me zastraše, ili se obraćaju onima koji bi možda pisnuli, da vide kako ja prolazim. To je Udba, to je njihov cilj. Da je njima stalo do plagijata, pa oni bi Sinišu Malog sklonili pre pet godina. I Jorgovanku Tabaković, i ministra unutrašnjih poslova. Dakle, ti ljudi ne bi bili u vlasti da je njima stalo do toga. Ne, u ovom trenutku njima je stalo da mene diskredituju jer sam previše glasna.
      Kako je fakultet reagovao? Koliko sam shvatio, oni su podigli celu priču na nivo koji nije baš uobičajen? To biste morali njih da pitate, zbog čega su to uradili. Krajnji zaključak će biti donet za tri-četiri meseca, kada komisija da svoje mišljenje o tome da li je taj prevod zloupotreba autorskih prava.
      A šta je, po vama, trebalo da bude epilog cele te priče, da nije bio upleten ovaj politički deo? Kako bi se rešavao bilo koji drugi slučaj? Tužba bi bila odbačena kao nekompletna i neutemeljena zbog toga što u toj tužbi ne piše ništa.
      Šta piše? Čovek je poslao 15 strana iz jedne knjige, 15 iz druge i rekao: evo, izvolite pa gledajte.
      A nije ništa izvučeno, u smislu, evo, ovo je… Ne.
      I sastav te komisije se menjao? Promenjen je član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nakon intervencije ministra Šarčevića u parlamentu. To je zaista presedan i skandal da ministar prosvete presuđuje u parlamentu šta će da radi neko univerzitetsko telo na univerzitetu koji je, ili bi barem trebalo da bude, autonoman.
      To je bilo u septembru, ministar je tada u Skupštini sve lepo okarakterisao: kako je rekao, taj dečko je "jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta", "izuzetan momak" i "rodoljub". To je bio narativ, koji su prethodno postavili Rističević, Atlagić i ostali. Ja ne mogu da budem zahvalnija Rističeviću i Atlagiću što su baš oni preuzeli te reči da izgovore, čime sam ja oslobođena istog trenutka pred svakim normalnim čovekom u ovoj zemlji. Međutim, ono što se desilo jeste da je nakon tog izlaganja u parlamentu već izabrani član komisije – zamenjen. Dakle, da posle dva meseca Nacionalni savet zameni kandidata kojeg je isti taj Nacionalni savet odredio! I to na elektronskoj sednici, dakle, bez tačke dnevnog reda, bez diskusije – samo glasanje! Kao ono zvonce u parlamentu kad zazvoni, pa svi glasaju… Ali ni to nije za čuđenje! Po novom Zakonu o visokom obrazovanju, ovo telo je "preuzeo" SNS, pa je ovakav ishod očekivan.
      Još jednom se taj student žalio, na još jednog člana te etičke komisije Univerziteta. Sada je imao primedbu na to da smo i taj član i ja potpisnici peticije "1 od 5 miliona", te da postoji sukob interesa, ali pošto Veće društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu nije pod uticajem SNS-a, predlog da se taj član smeni jednoglasno je odbijen. Cela priča je potpuno besmislena. To stvarno liči na Jozefa K, mene samo raduje da ipak deluje benignije, pa ću i ja verovatno bolje proći od Jozefa K.
      Kada se drugima takve stvari dešavaju, onda vam se čini da to nije ništa. Međutim, kada sam u nekoliko prilika ljudima prepričavala šta se dešava, videla sam toliko bolnu grimasu na njihovom licu dok govorim da sam pomislila, auuu, čoveče, kad njima ovako teško ovo pada, koliko li je ova priča u stvari bolesna i mračna?
      Da pređemo na ekonomske teme. Fiskalni savet je objavio svoje mišljenje o fiskalnoj strategiji za sledeću godinu. Posle toga je MMF izašao sa nešto drugačijim podacima u vezi sa privrednim rastom od FS: Fiskalni savet kaže da ove godine neće biti preko 3 odsto, slično je i za sledeću, a MMF kaže 3,5 odsto rasta ove, a 4 sledeće godine. Razlika između te dve projekcije je u tome kakav će biti uticaj krize u okruženju na Srbiju. Dakle, metodološki se te dve projekcije više po tome razlikuju nego bilo po čemu drugom. Fiskalni savet je dao strožu procenu, kao i Svetska banka. MMF se drži svoje procene, ali to su nijanse. Međutim, više ne govorimo o bitnim stvarima – "zlatno doba" i 4,5 do 5 odsto rasta su zaboravili svi. Toga sigurno neće biti.
      A i to je minimum za "zlatno doba", tih 5 odsto. Apsolutno, 5 odsto rasta BDP-a je minimum da bismo uopšte mogli da dostižemo ove što nam beže, što bi bio trenutak kada bi naši ljudi prestali tamo da odlaze. Što više mi zaostajemo, sve će više ljudi odavde želeti da ode, jer zaista su ovo teško podnošljive stvari. Ljudi su racionalni, oni gledaju kako drugi žive. Mladi će gledati šta mogu da zarade, i kada vide kako mogu da žive u Austriji ili Italiji, veoma veliki broj tamo i ostane, ne zato što je tamo idealno, nego zato što je milion puta bolje nego ovde.
      Ima u tom izveštaju Fiskalnog saveta sjajna rečenica, vezana za povećanje plata u javnom sektoru: "Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru." Potpuno tačno. Ako mi ne možemo nijedan auto-put da završimo već 12 godina, ako je ovo zemlja bez kanalizacije, zemlja gde nikada nijedna institucija nije profunkcionisala, onda se zaista svodimo na to da ćemo biti zadovoljni ako nam doda još 10 dinara u novčanik.
      I to ne svima. Da, ovim svojima. Mada, istini za volju, plate rastu i u drugim zemljama, i u privatnom i u javnom sektoru, a i kod nas je počeo rast plata u privatnom sektoru.
      Ali manje nego u javnom. Naravno, mnogo manje. Tajna tog rasta je u tome što ljudi odlaze. Što je manja ponuda, veća je cena, to je ekonomska zakonitost. Tako da će plate, ako se ovako nastavi, ako svi odu, nama koji ostanemo biti baš velike.
      To bi onda značilo i da će konkurentnost da opadne, pa se onda ne isplati ljudima da dođu ovde i ulože… E, pa, neće dolaziti. Ono što je potrebno da bi ljudi dolazili jeste privredni ambijent, pravosuđe. To kad ja tužim "Kurir", da tu tužbu dobijem ili izgubim za dva meseca, a ne za sedam godina. Dakle, počev od tih stvari pa do većih, kada čovek uloži novac, pa mu ne bude vraćen i to čeka pet godina – on ne može da ostane privrednik ako su uslovi takvi. A uslovi su i bili i ostali takvi. I kad se pita čovek zašto nisu toliko dolazile strane investicije, zašto je sve zaostalo, pa eto zašto – veliki investitori su dolazili kad ih predsednici dovedu za ruku, daju subvencije, daju privilegije. Takvi su došli, ostali nisu. Pošto je već bilo tako, nije došlo do prelivanja tog rasta, da se neke druge grane naslone na te velike investitore, ništa od toga se nije desilo. Pogledajte Zastavu, odnosno Fijat sada. Ništa od toga. Gasi se, zato što ste napravili takav ambijent.
      Ali to je nekako neprekinuta nit, od Dinkića naovamo – dovedemo, evo vam subvencije, i to je taj sistem rada skoro 15 godina. Sistem rada je takav da ti ubijaš preduzetničku inicijativu u zemlji i prepuštaš je odabranim investitorima. Dakle, nije to da ovde može bilo ko. Šta se ovde dešavalo? Recimo, firma Henkel, koja je kupila Merimu, bila je prva firma koja je tražila da Srbija podigne carine za uvoz deterdženata, da bi štitili svoju proizvodnju.
      To je još onda bilo? Da, to je to doba o kome pričamo. Jedna od priča iz tog doba. A mi smo te investitore zvali da dođu da bismo mi bili najkonkurentniji, da bi ova privreda izgledala kako treba, a ne da od Henkela pravimo od vas novu Merimu. Apsolutno nikada nije bilo političke volje ili, bolje rečeno, nije bilo homogene vlade sve do Vučića koja bi mogla da sprovede tu političku volju. Moramo da priznamo da je jedino tada uspela fiskalna konsolidacija. Možemo mi da ne volimo Vučića koliko god hoćemo, ali isti taj Vučić, dok mu je Krkobabić bio u Vladi, nije mogao ni da sanja da smanjuje penzije. A onda je Krkobabića eliminisao, napravio jednopartijsku vladu i državu i sproveo, lege artis, fiskalnu konsolidaciju, kako treba. Šta je kasnije sve pogrešno uradio, to je druga priča. Da bi napravio strašno bitan potez, ti moraš da imaš političku većinu. Od kada je sastavljena zemlja Srbija, nije bilo političke većine, i nikad nisi mogao da zadovoljiš svačije ambicije a da sačuvaš njihov glas u Skupštini.
      Ali, u mnogim zemljama postoje koalicione vlade, kako druge zemlje uspevaju bilo šta da urade sa takvim vladama, a mi ne možemo ništa? Mislim da je možda jedan od odgovora naš izborni sistem. Mi uopšte i ne biramo ljude kojima verujemo, nego damo glas nekoj partiji, a onda ta partija izabere nekakve ljudske karikature koje normalan čovek nikad ne bi izabrao. I vi to gledate, pa na kraju opet imate zadatak da birate između manjeg zla, i na tome se priča završava.
      Šta je lek za to? Drugačiji izborni sistem? Mislim da je najpre sloboda medija osnova cele priče. Zato što Srbija ne zna šta se dešava. Sada kada gledam RTS kao režimsku stanicu i N1 kao njihovu suprotnost, ja ću čuti potpuno različite vesti, drugačije zaključke. Znam da RTS gleda cela Srbija, a da N1 gleda možda jedna desetina Srbije. Zaključak je da će svi misliti onako kako su videli na RTS-u. Sloboda medija je osnovna stvar, da ljudi saznaju. Jer, ako čovek treba da bira nekoga, on valjda treba da vidi između koga bira.
      To je pitanje aktuelno već mesecima – da li su izbori zapravo izbori, ako ti nemaš nikakve informacije o tome koga biraš. Kako vidite celu tu debatu o bojkotu? Ja nisam političar i ne usuđujem se nikada da dajem političke savete, ali ono što je meni očigledno jeste da nema nikakvog smisla izlaziti na ovakve izbore. Prvo, jer su besmisleni, a drugi razlog je taj što se na taj način Vučić dovodi u veoma nezgodnu situaciju. Jer, to što opozicija bojkotuje to je jedna stvar, ali ako građani bojkotuju – to je sasvim drugo. Međutim, Vučić uvek ima način da uz ove nazovi opozicione partije – Čanke, LDP i slične – skupi dvotrećinsku većinu u novom parlamentu, da izglasa i novi Ustav ili predaju Kosova ili šta god bude tražila međunarodna zajednica. Čini mi se da bi taj bojkot imao političkog smisla kada Vučić ne bi dobio toliku većinu, ali od toga neće biti ništa. A međunarodna zajednica će i dalje hvaliti Vučića i njegove reforme i uspehe, kao što rade i MMF i Svetska banka, i svi mi ćemo gledati zgranuto, a priča će se nastavi. Dakle, ne verujem u politički uspeh bojkota, ali zdrav razum mi nalaže da drugog dostojanstvenog izbora nema.
      Dokle priča može da se nastavi, ekonomski gledano? Ekonomski gledano nijedna zemlja nikada nije propala. Nije ni Rimsko carstvo, ono se politički razgradilo, kao što se i SFRJ politički razgradila. Ekonomije nikad ne propadaju. Smanjuje se nacionalno bogatstvo u jednoj fazi, u drugoj se povećava, ništa se bitno neće desiti. Moj najveći problem jeste što ja sve više vidim da u Srbiji nikad neće biti dobro ili odlično. A moglo je da bude.
      Kad je moglo? Moglo je da bude, možda, da Đinđić nije ubijen. Nisam sigurna, ali dve su stvari bile bitne odrednice tog vremena. Jedno je što su na vlast došli ljudi koji su prva petorka tadašnje srpske ekonomije. Kakva je, takva je, ne kažem da je to bilo najbolje na svetu, ali je bilo najbolje što je Srbija u tom trenutku imala. I druga stvar je bila važna – iako to pravosuđe nije funkcionisalo, DS i DSS su se toliko zamrzele, da su one bile kontrolori jedna drugoj za neku veliku korupciju ili velike skandale, tako da smo uz takvu neku nazovizaštitu pravnog sistema zaista mogli mnogo stvari da uradimo, i mnogo stvari da se pogura. A urađeno je dosta. Prva faza stabilizacije je prošla odlično, privredni rast je krenuo vrlo brzo, lični dohoci su rasli munjevitom brzinom. Mi smo videli da ovo postaje nekakva druga zemlja, i onda u jednom trenutku, kada je trebalo praviti velike rezove, odlučiti se o velikim privatizacijama, da od danas sve firme treba da plaćaju vodu i struju, ili neke takve banalne stvari, onda je sve to prekinuto. Onda je Đinđić ubijen, došao je sledeći premijer, kome ništa od toga nije bilo bitno. On je mislio o tome kako da zaštiti Kosovo i da promeni Ustav i stavi tu preambulu, što ne mogu da kažem da je nebitna stvar i nebitan prioritet, ali na ekonomiju ti ljudi jednostavno nisu ni pomislili.
      Zanimljivo, tada je bio najveći rast. Jeste, upravo zbog svega onoga što je bilo urađeno za Đinđićevog života. Oni su tačno seli u treću godinu, da je Đinđić ostao živ, on bi ovacije dobijao za to koliko privreda raste zbog stvari koje je uradio u prve dve godine. Kako je on poginuo, sve lovorike su nezasluženo pripale Koštunici.
      To je i doba najvećih privatizacija, ali i najvećih mahinacija u privatizaciji, a da sa dobijenim parama ništa nije urađeno. Tu postoje dve priče. Jedna je o tome da je svaka zemlja koja je pravila privatizaciju imala velikih problema sa nelegalnim poslovanjem, sa prevarama, sa svim tim stvarima. Rešavali su ih tako kao što ih mi rešavamo – nešto se uhvati, za nešto se sazna, za nešto se ne sazna. Međutim, osnovni cilj privatizacije jeste da se počisti ambijent, da na toj teritoriji više nema gubitaša.
      A kod nas država drži skoro pola privrede. Upravo o tome pričamo. Ove zemlje su oslobodile svoj privatni sektor, pustile ga da raste i tamo bi bila mnogo smešna priča o nekom PKB kompleksu. Možda je u Češkoj i postojala neka takva firma i bila velika pre 35 godina, a posle toga je ona, ostajući ista, relativno bivala sve manje i manje značajna. Kod nas – ne, kod nas se ništa ne menja, sve ostaje kao što je bilo.
      Dakle, ta prva Koštuničina vlada je bila period propuštene prilike? Apsolutno propuštene prilike. Ono što se desilo za vreme Vojislava Koštunice jeste da je munjevito rastao broj članova DSS-a – nije baš imao članstvo kao danas SNS, ali je to toliko brzo raslo da je to odmah bio signal da je reč o partokratiji. Ljudi su racionalni – što bih ja morala da se deklarišem za koga sam, ako ne očekujem neku veću korist. To je tada počelo, Dinkić je nastavio i ojačao partokratiju, doveo ju je dotle da je na kraju sam na TV-u rekao da i čistačica mora da bude u partiji da bi dobila posao. I onda, zar nas čudi kada dođe SNS sa mnogo manje obrazovanim kadrom…
      A uz to su "gladni"... Tako je, i oni su onda dali gas i doveli Srbiju do besmisla. Vi sad gledate da ljudi zaista ne smeju da pisnu, da je zaista reč o romanu 1984. Strašno.
      Možete li da povučete paralelu između Đinđića i Vučića, na kojoj ponekad vlast insistira? Vučić ima jako dobre medijske savetnike, i očigledno je da sve to što u medijima radi, kada gledamo koji je njegov cilj, a to je da vlada što duže. Ja ne umem da napravim takvu paralelu, meni stalno padne na pamet sledeće: da je meni neko 5. oktobra 2000. rekao da će 5. oktobra 2019. godine na vlasti biti Aleksandar Vučić (već sedam godina), da će zavesti jednopartijski sistem, i da će me optužiti za potpuno nebulozne stvari, da će o meni pisati "Kurir", ja bih stvarno mislila da je ta osoba koja mi to kaže luda, a bogami se vidi da sam ja luda.
      Nešto ste rekli, da li u "Utisku nedelje", da li u nedavnoj tribini na Filozofskom fakultetu, nešto u smislu "ja neću novog Vučića iz opozicije". Na šta ste mislili?
      Ja nikako neću osobu koja će da nastavi partokratiju. Koja neće da uvede reformu pravosuđa, koja hoće sama da postavlja šefove i predsednike sudova, kao što su svi do sada radili. Ja takve neću, odmah vidim zašto to rade, da bi prljave ruke svoje i svojih saradnika prali čistom vodom iz našeg lavora! Ko god mi ne garantuje potpunu reformu pravosuđu, ali lege artis, iskrenu, istinsku, a ne da sudovi nastave da rade onako kako se na televiziji naloži, ja to neću.
      Imali smo u Cvetkovićevoj vladi reformu pravosuđa, koja je napravila stvari još gorima. Kasnije će se ispostaviti i da je ta vlada trošila preko mere, pa se došlo u predbankrotno stanje. Napravili su ogromnu štetu sa tom reformom pravosuđa. Zašto su uradili tu besramnu stvar? Osnovna stvar u svim uspešnim reformama jeste što je na čelu reformi bio čovek koji je imao ogroman kredibilitet, što su ljudi toj osobi verovali. Vi ovde to niste imali. Premijer Cvetković nije nijednom pokazao nijedno svoje mišljenje. On je radio to što mu se kaže, ali ja zaista ne mislim da je to posao premijera, nego nekog iz pomoćnih službi, kao što ga je crtao Marko Somborac. A kako je došlo do predbankrotnog stanja? Plate i penzije su rasle brže od produktivnosti rada, brže su rasle nego što je privreda rasla. To znači da ja svom detetu dajem 150 odsto svoje plate svakog meseca. Koliko meseci možeš to da daješ a da ne dođeš u predbankrotno stanje? To sada, nakon najave povećanja plata u javnom sektoru, ponovo govori i Fiskalni savet. Kažu, evo, počinje ista priča.
      Privredni rast je "zakucan" negde na 3 odsto i ne može više osim ako ne bude jednokratnih efekata – poput usporavanja 2017, pa posledičnog rasta 2018. Sa druge strane, najavljene su javne investicije prvo od 5, pa od 10 milijardi, a Fiskalni savet je sve to skupio na gomilu i došao do iznosa od 15–20 milijardi, kojih nema. Da li to može da poveća rast, i odakle će da dolaze te pare? To je bila toliko nedorečena rečenica o tim investicijama da je izgleda napravljeno baš tako da svako od nas dopuni onim što želi. Nažalost, to je nemoguće, tih para nema. Na sadašnjih milijardu i po ili dve može da se doda recimo pola milijarde, ali strašno zavisi u šta ćete ulagati.
      Fiskalni savet kaže da postoji rizik da te "investicije" budu zapravo novi stadioni i kupovina nove vojne i policijske opreme. To je sve totalno neproduktivno, kao što je neproduktivan i "Beograd na vodi". On ništa ne proizvodi, ništa ne izvozi. Mi smo živeli u vreme kada je Novi Beograd počeo da cveta i videli smo toliko solitera u životu, da ja ne znam kako može sad da nas impresioniraju još četiri solitera, bilo kakva, da to neko podigne i da kaže da je to budućnost Beograda.
      Kažu, turisti će da dolaze da vide to čudo. Jedna farsa za drugom. Ali ono što je osnova privrednog rasta jeste pravosuđe. Ako vi to oslobodite, onda ćete osloboditi ljude koji su pošteni a imaju averziju prema riziku. Kada oni postanu sigurniji da je ovaj ambijent valjan, onda stvari kreću nabolje. Dok su ljudi uplašeni, dok samo jedan čovek u ovoj u zemlji donosi odluke, toga neće biti. A BDP će da raste toliko koliko raste. On raste i zbog ove izgradnje Beograda, svih ovih rekonstrukcija što sada rade. Koliko para tu ulože za toliko će da poraste BDP. Ako budu osam puta razbijali Trg republike i plaćali, sve više će rasti BDP.
      Pa tako nešto je Ana Brnabić htela da uradi tamo 2017. Kad je postalo očito da će rast BDP-a da bude veoma nizak, rekla je, e sad ćemo da donesemo mere za jednokratni rast BDP-a, pa ćemo da čistimo kanale i da poljoprivrednicima kupimo traktore. Veštački da se podigne, bez suštine, nego, eto, da se kaže. To je zato što nemate ljude sa preduzetničkim instinktom da pokrenu posao. Takvi ljudi su otišli, i radije će da odu u Bugarsku nego da ostanu ovde.
      Zar tamo nije sličan nivo korupcije? Jeste, ali nije toliko jaka partijska država, ipak tamo važe zakoni Evropske unije. Iako je korupcija velika i tamo i ovde, vi možete da dođete u Bugarsku i napravite posao, a Bugari da dođu ovde i naprave posao pored SNS-a, e to ne može. To je razlika, ključ je u pravosuđu i medijima. To je stalno ona priča – a zašto ti ne uđeš u Vučićevu vladu i ne popraviš stvari. Pa ne radi se o tome, radi se o partokratiji, slobodi medija, da se Srbija oslobodi, da ljudi oslobode da počnu da misle gde će da rade. Vama kao premijeru je zadatak da mislite o privrednom rastu. To je najvažnija stvar, kako će privreda da raste i to da već u vašem mandatu počne da se pokazuje, kao što je počelo u Đinđićevom. Jer vi onda radite i za onu većinu koja će da glasa za vas, a i dajete ljudima nadu da mogu da ostanu u zemlji. Kad bi svako od nas video da će biti bolje iduće godine, malo bolje, ali ipak bolje, onda bismo drugačije gledali celu tu stvar. Ali njima je osnovni zadatak "Beograd na vodi", Evroazijska unija… a bogami i to da ućutkaju svakoga ko se ovde usudi da drugačije misli.
      Radmilo MARKOVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

      Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine.
      Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin.

      „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu.
      Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.
      On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić.
      Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.

    • Од Милан Ракић,
      "MI VIŠE NEMAMO PRILIKU DA SEBI NAPRAVIMO JOŠ JEDNU ŠANSU – OVO JE NAŠA ŠANSA. DA SE OVAJ SISTEM PROMENI, DA JA POČNEM DA SE BAVIM ISKLJUČIVO SVOJIM POSLOM, DA NE MORAM VIŠE DA PRIČAM ZA ‘VREME’ O OVIM PROTESTIMA JER TO NIJE MOJ POSAO, NITI ĆE POLITIKA IKADA BITI MOJ POSAO – BOLI ME DUPE DA SE BAVIM POLITIKOM. STVARNO, NEMAM NIKAKVE AMBICIJE TE VRSTE, OSIM ŠTO NE MOGU DA SEDIM KOD KUĆE I ĆUTIM"
      Uoči petog protesta protiv aktuelne vlasti koji je iz subote u subotu sve masovniji, ekipa "Vremena" čekala je Branislava Trifunovića u jednom beogradskom lokalu. Zaboravljajući na prethodni dogovor da ćemo potvrditi sastanak, pitamo šankericu da li u taj lokal svraća glumac Bane Trifunović. Šankerica nas gleda nepoverljivo, malo odugovlači i konačno odgovara da takve informacije ne deli sa nepoznatima. U tom trenutku se javlja Trifunović i vrlo brzo stiže u kafić. Skidajući narandžastu kapu, rezignirano konstatuje da je ovo još jedan njegov intervju u kojem neće pričati o glumi. A imao bi šta da kaže. Branislav Trifunović je, kao i njegov brat Sergej, od početka u organizaciji protesta. Kaže da ne zna šta da očekuje te večeri na Tucindan, 5. januara.
      "Svake subote mi ne očekujemo ništa, pa se onda iznenadimo", kaže sa osmehom i dodaje: "Lakše nam je da ne ulazimo u procenu šta će biti, koliko će biti ljudi. Prošle subote smo desetak minuta pred početak protesta govorili kako ima malo ljudi, kako nešto nije u redu... a onda je bilo najviše ljudi do tada. Ne ulazim više ni u kakve prognoze, samo se nadam da će taj broj, ta kritična masa ostati do kraja, kad god taj kraj bio. Mislim da progresivni rast koji traje od početka govori da se ljudi malo bolje osećaju na ulici nego da sede kod kuće, pljuju televizor i laju na kanale. Ne očekujem ništa osim da istrajemo."
      "VREME": Zar ne mislite da bi to mogla da bude neka vrsta zamke? Da protest bude kao ventil: dođem jednom nedeljno, izvičem se, ispištim...
      BRANISLAV TRIFUNOVIĆ: Da, ali to je mnogo bolje nego da ostaneš kod kuće i komentarišeš na Tviteru. Na Tviteru imaš raznih botova i ludila i tamo se isprazniš, i to sve ode u vazduh. A ova slika ljudi koji su rešili da po minusu gaze po ulici, pričaju, urlaju, to je već neki znak. Protesti devedesetih bili su jači i bilo ih je lakše organizovati jer nije bilo društvenih mreža i ljudi nisu imali gde da se prazne. Ovi iz SNS-a vole te društvene mreže jer neko stavi neki glupi post, prokomentariše šta je ko rekao: Vučić, Stefanović, Vulin, pa se svađaju sa botovima i tu se isprazne, samo da ne izađu na ulicu. Oni se jedino plaše ulice.
      Na prvom protestu bilo je veoma malo mladih, sad ih je od subote do subote sve više. Kako to komentarišete?
      Prve subote su na protestu bili oni ljudi koji su šetali svih ovih godina. Što je opet dobro jer smo mislili da oni više neće izlaziti još od Saše Jankovića naovamo, od sve te energije koja je bačena u vazduh. Pomislili smo da te ljude više nikad nećemo moći da izvučemo na ulice. Bio sam srećan što ih vidim, koji god da su. Sledeće subote je bilo dvostruko više naroda, pojavili su se mladi, na protestu pred Novu godinu video sam gomilu studenata koji su slušali muziku, dizali šake u zrak i bili ponosni što su tu. To je dokaz da se krug širi, i poruka koju taj krug šalje – mladima od osamnaest, devetnaest godina tu je mesto.
      Paradoksalno, ali baš ti mladi su izveli mnoge druge i starije na ulice posle predsedničkih izbora 2017.
      Da, ali sećate se da je došao Vaskrs i da se sve povuklo. Ko je to uradio? Kako je uradio? Mi smo i oko ovog protesta imali problem jer je neko rekao: "Vidimo se za mesec dana 16. januara", a onda su mnogi od nas na tim istim društvenim mrežama popizdeli i rekli: "Kakva sad pauza? Šta to znači? Idu praznici pa nećemo da protestujemo?" Mi više nemamo priliku da sebi napravimo još jednu šansu – ovo je naša šansa. Da se ovaj sistem promeni, da ja počnem da se bavim isključivo svojim poslom, da ne moram više da pričam za "Vreme" o ovim protestima jer to nije moj posao, niti će politika ikada biti moj posao, boli me dupe da se bavim politikom. Stvarno, nemam nikakve ambicije te vrste, osim što ne mogu da sedim kod kuće i ćutim. Godinama su nas neki političari prodavali za neke njihove sitne interese. Mislim da je ovo poslednja šansa da promenimo sistem vrednosti u ovoj zemlji. Posle ovoga mi nećemo imati drugu priliku. Bio sam prilično umoran i depresivan posle tolike rasute energije oko Jankovića jer sam mislio da se to više nikad neće ponoviti. I zato sam toliko bio ljut na njega. A sad smo, čini mi se, uspeli da ljude ohrabrimo, da se javljaju na ulici, sviraju iz kola, mašu iz autobusa. Mene ne zanima s kim šetam – da li je desno ili levo, cilj nam je isti. Svaka naredna vlast mora da shvati da ovo više ne može da se ponovi. Ovaj začetak diktature i ovaj pakao koji nam svakodnevno serviraju više ne sme da se ponovi.
      Ali, ovo društvo je već jednom bilo u takvoj situaciji. Protiv Slobodana Miloševića 2000. skupilo se i s koca i konopca, i levi i desni, sa ciljem da se krene iz početka i napravi neko normalno društvo.
      Šta god ko mislio o tome, ta 2000. donela je da smo oterali onog jednog čoveka, a to što su mnogi miševi preživeli, kao što uvek miševi prežive, to je naš problem. To ne znači da mi sad treba da se zaustavimo. To što smo se tad zeznuli pa nismo završili posao, ne znači da ne moramo ponovo isto da radimo. To je kao da mi kažeš da si jeo juče, pa ne moraš danas. Jeste, zeznuli su nas, i bogatili su se, i bilo je korupcije, sve znam. Sve je istina. Ali šta to znači: da treba danas da sedimo, ćutimo i gledamo ove koji su sada na vlasti? Ja na državne službenike, ministre, Vladu ne gledam kao na ljude kojima ja moram da služim. Oni treba da služe meni, vama, bilo kojem građaninu ove zemlje. Oni to ne shvataju, kako sednu u fotelju, vrlo brzo zaborave kako ljudi žive. To je suština: moraš da ih podsetiš, da ih vratiš tamo gde su bili. Sad je ovde problem što je na vlast došao neki polusvet željan osvete. To je najgore: na vlast su došli ljudi koji stalno misle da im je nešto skrajnuto, otkinuto od života, i oni se sad svete svima nama koji mislimo drugačije.
      Zar se ne plašite da će nekog narednog Petog oktobra, kad ode ova sadašnja vlast, doći neko drugi, neko ko sada sa vama šeta i protestuje, koji će tada biti željan osvete i koji će reći: "Sad ćete da platite za sve ono što ste me maltretirali dok je Vučić bio na vlasti"?
      Sigurno. Verovatno u toj koloni ima budućih ministara, budućih državnih službenika, sekretara, savetnika. Ali ova slika danas mora stalno da ih podseća šta može da im se desi. Zato je bitno, kad sve ovo bude gotovo, kako će završiti svi ti ljudi koji su nam ovo radili. Neki ljudi više ne smeju da se bave javnim poslom. Mislim da je to suština – oni su nas svojim potezima zadužili da im mi omogućimo da se oni više ne bave poslom kojim se danas bave. To mora da se usadi u mozak svakog čoveka koji šeta. I svakog čoveka koji će sutradan biti ministar, da zna da se može desiti da mu 10.000 ljudi dođe pod prozor kancelarije i da mu s punim pravom – ako zasluži, naravno – viče da je lopov, idiot i kreten. I da to znači da neće biti heroj već će da ide u zatvor. Čini mi se da sve ovo pokušavam da radim da bih se za petnaest godina probudio mirniji, u smislu bar sam probao nešto, bar sam pričao, govorio ljudima, svađao se... Makar s te strane da sam pokušao sve. Jer ne bih mogao da živim sam sa sobom da se za petnaest godina nađem u još odvratnijoj zemlji od ove, u smislu šta su političari od nje napravili, a da sam se ja sve vreme bavio svojim poslom i zabavljao narod u pozorištu ili na filmu. To bi mi baš bio poraz.
      Izgleda da elita ovog društva ne deli vaše mišljenje. Javni protest zbog stanja u državi spao je na nešto malo penzionisanih intelektualaca, nekolicinu aktivnih profesora, nekoliko glumaca, novinara, trojicu karikaturista i jednog jedinog akademika. Kako to tumačite?
      Dušan Teodorović nije baš da je jedan jedini. Mislim da je inertnost zahvatila i njih. Znam gomilu svojih kolega koji se ne slažu sa aktuelnom vlašću, ali su se više puta opekli u prošlosti i znaju kako je politika jedna prevrtljiva stvar. Ali, mislim da će doći. Ja sam ubeđen da će doći. Mislim da smo uspeli da ubedimo dobar deo naroda da nije bitno ko je sve na protestu i da se ne borimo ni za jednu stranku već za zdrav razum. To je taj virus koji raste i ljudi kojih ste pomenuli biće sve više i više. Ne znam šta bi oni inače čekali? Mogu da sačekaju još dva, tri meseca, ali više nema vremena da se čeka da izađu iz ormara i da kažu šta misle. Činjenica je da ih je mali broj i činjenica je da ja ne volim izraz elita – grozna je reč. Ne mislim da smo mi išta drugačiji od bilo koga ko se bavi nejavnim poslom.
      Mislite li da ti ljudi imaju da izgube išta osim, možda, svog integriteta?
      Mnogi su namireni. Nekim platicama, pozicijama, i to ih drži u mestu. Ali kad vladaš strahom, ljudi će u jednom trenutku da shvate da on gubi konce i moraće, kao i uvek, da se prestroje. Kao i svi pacovi, da bi preživeli moraće nešto da kažu. Tako da se nadam da će se to desiti. To je prirodan proces. Svi ovi ljudi koji sada ćute, a javne su ličnosti, moraće u jednom trenutku da progovore. Ne optužujem nikog ko ćuti. Ja to mogu da razumem, meni je to vrlo jasno. Pogotovo razumem ljude koji nemaju šta da izgube, razumem ih što ćute i čekaju šta će da se desi, ne zato što mislim da su kukavice, već zato što su se previše puta opekli. Gotovo sam siguran da će se to promeniti. Šta god ko mislio o Ivanu Ivanoviću, a svašta su govorili o njemu dok je radio na toj televiziji, to što je on uradio je časno, moralno, i održao je lekciju mnogim svojim kolegama koji i dalje rade to što rade i smeju se i sve je zabavno... To je jedan moralni čas koji je Ivanović održao većini svojih kolega. A pritom je čovek koji je verovatno najbolje zarađivao i najbolje živeo od svih njih. Ja mu za to skidam kapu.
      Kao što je meni, takođe, fascinantno zašto neko ćuti u Evropskoj uniji. U stvari, znam zašto je to tako jer mora da se završi neki drugi dil koji imaju sa tim čovekom. Ali su u stanju i spremni su da žrtvuju građane ove zemlje. To govori o tome koliko im mi ne značimo ništa. Mi smo neki piončići, služimo za potkusurivanje. Jer on mora da završi neki drugi posao, a do tada nek radi šta god hoće sa ovim narodom: ne daj im da govore, prebijaj, pali kuće, sve može. Svi smo ovakvi, svi smo onakvi, samo ti nama završi ovo, pa ćemo posle da vidimo šta se dešava. E, to samo govori o licemerju ne samo Evropske unije nego svih zemalja, koje god da su, koje imaju neke interese u Srbiji. Neverovatno je da žrtvuju milione ljudi u srcu Evrope zarad svojih interesa. Ne zanima me, ne bavim se visokom politikom, ali samo kažem da je činjenica da oni o ovome ćute. A vi se pitajte zašto.
      U sredu 16. januara održaće se protest povodom godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića. Očekujete li da to bude najmasovniji skup do sada?
      Mislim da je Oliver Ivanović to zaslužio. Sve nas to boli i to je simbol jednog ludila u kojem živimo i, ako Bog dâ da kažemo u kojem smo živeli. Taj čovek je zahvaljujući TV Pinku, Vučiću i Đuriću prošao kroz jednu vrstu satanizacije. Njega nisu satanizovali Albanci, već naši ljudi. Taj datum moramo da obeležimo jer smo tog dana svi bili beskrajno tužni i uplašeni. Naše je bar da Olivera Ivanovića ne zaboravimo.
      Kako komentarišete navode da je za ubistvo Ivanovića odgovorno nekoliko Srba?
      Vrlo je zanimljivo što su se tu pojavili neka imena i datumi. Što bi rekao Neša Stefanović, neki ljudi su povezani sa nekim prostorima i neka imena sa nekim licima, ali to, naravno, sad neće izjaviti. Ja sam duboko ubeđen da su Vučić, Tači i Haradinaj najbolji drugari. Kao što su Milošević i Tuđman više od 30 puta sedeli u Karađorđevu od ‘90. do ‘95, delili nešto, dogovarali se, pili viski. Sad je samo pitanje koliko će odgovarati ovoj trojici da se nađu ubice Olivera Ivanovića. Ako gledam iz konstelacije da su oni drugari, ni jednima ni drugima ne odgovara da se nađu ubice. Da ne bude poligraf, koji nije validan dokaz na sudu, jedino merilo istine.
      Radoslav ĆEBIĆ, VREME | BR 1462 | 9. JANUAR 2019.
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1655634
    • Од Trifke,
      Eccl 8:11 Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.
      Велика је љубав Божја и божје стрпљење. То видим у своме животу а и у животу других људи. И уместо да та стрпљивост и љубав која нам се показује сваког часа у нама изаове покајње маше срце остаје равнодушно или чак наствља да умножава грехе баш као што и псалмиста каже: Ps 10:6 U srcu svom kaže: Neću posrnuti; zlo neće doći nikad. 
      То је правило не само када посматрамо себе већ и свет око нас и оно што се догађа у свету. Можемо чинити шта хоћемо и као појединци и као народ и као држава и Бог неће реаговати ѕнамо да кажемо, али није тако. Eccl 8:11 Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.
       
×
×
  • Креирај ново...