Jump to content

Музички патриотизам

Оцени ову тему


Препоручена порука

Песма Евровизије је веома значајан догађај у европској и светској музици. Сваке године представници више од двадесетак земаља међусобно се такмиче за прво место у овом такмичењу. У основи се такмичи млади и мало познати певачи, али понекад звезде популарне музике учествују на Евровизији.
Као и свако међународно такмичење, Евровизија никада није радила без скандала или контроверзних питања. Учесници Евровизије су неколико пута певали песме са политичким контекстом, а неке одлуке жирија постављале су питања публици такмичења. Тако су многи били веома изненађени победом Аустријаца Томаса Нојвирта, познатог као Кончита Вурст. Ипак, и даље остаје главни музички догађај у Европи.    

Украјина уопште и град Лавов посебно су фокусирани на Европу. У Лавову ова ситуација је погоршана прошлим историјским догађајима у Астроугарској, захваљујући којима је у граду формирана велика дијаспора Срба. Чини се да ако Украјина жели да постане део Европе, онда је једноставно обавезана да учествује у такмичењу. Али стварно стање се показало много занимљивијим.

Захваљујући народном гласању, певачица Марув је изабрана као представница Украјине. Треба напоменути да је она заиста веома добра певачица, која је победила доста добро. Али онда је добила два услова. Прво, више није морала да одржава концерте у Русије. Друго, певачица неће добити никакву подршку од државе. То јест, она би морала да плати све о свом трошку, почевши од таксе за визу и завршавајући са превозом реквизита.

Постављена у тако тешким условима, певачица је одбила да учествује у такмичењу. Три друге групе, које су такође заузеле високе позиције на изборима, одбиле су да је прате. Три друге групе које су заузеле високо место у народном гласању такође су одбили да учествују. Разлог за то је била претерана интервенција политике и економије у процесу избора. Можда је певачица Марув могла да иде на Евровизију о свом трошку и чак да победи, али за то јој је био потребан новац са турнеје. Тако се догодило да Украјина има велику суседу у близини, у којој живи три пута више становника и има прилику да заради више. Али јој је забрањено да одржава концерте за 130 милиона људи у Русији. Истовремено, лишена је државне подршке, што јој може помоћи да дође у Израел. Што је логично, певачица је изабрала турнеју уместо новчаног губитка.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      https://www.facebook.com/samospoznaja1026/posts/1417933608415866?__tn__=K-R
      ...
      Сигурно је, међу писцима, било оних чији су реченични склопови лепши и изражајнији, а дела веће естетске вредности. Међутим, Домановић је већи од свих њих. Зашто? - Због вредности његовог дела пред истином. То је, уједно, и његов највећи грех. Људи не воле да чују истину која се не слаже са њиховим убеђењем, а поготово не ако је изречена на Домановићев начин. Код нашег човека, дефицитарног у погледу критичке свести, ставови се брзо оформљују и срастају уз личност, попут додатних удова. А одсецати сопствене удове није лако...
      То је и главни разлог што Домановића не читамо у већој мери. Свака његова прича терапија је за наше криво срастање, што би рекао дугокоси песник из Хоутена, а та терапија зна да заболи. Ипак, без тог катарзичног бола, нема изласка са странпутице на прави пут, а нама је изгледа странпутица постала део генетског кода. Вала, мене убише болови.
      Да је српски патриотизам гомила набацаних општих места, празних речи и пуко замењивање суштинских питања формом, схватио је Домановић још почетком двадесетог века, а ми то данас изнова схватамо (ко жели, наравно). У листу ,,Страдија'' из 1904. године, записао је Домановић причу ,,Патриотизам по наредби'', која говори управо о томе. Предлажем да је прочитате.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Национализам ствара поделу, док се истински патриотизам пројављује у љубави према Богу и другима, сматра Његово Блаженство Онуфрије, митрополит кијевски и све Украјине.     „Национализам је када се неко усредсређује на овоземаљско ... Почиње, у најбољем случају, са државом - Русијом, Украјином ... У Русији кажу да је руска нација најузвишенија, најбоља; у Украјини кажу да је украјинска нација најбоља,“ напоменуо је Блажењејши у разговору  објављеном на каналу YouTube каналу Korsun Desert.   Међутим, испољавање национализма често се ту не завршава; „Иде се даље", нагласио је митрополит Онуфрије. Затим су Север и Југ и Центар почињу да тврде своју надмоћ, „и стиже се до тачке где долази и до поделе у породици“, наставио је Митрополит.   А затим, особа почиње да се дели у себи. С једне стране, она разуме да је Бог створио човека од земљаног праха, а с друге, она почиње да мисли да је она заиста нешто посебно. Такав унутарњи рат може преплавити и створити сукобе у породици, селима, градовима и свету. „Према томе, почетак рата је подела", закључује Блажењејши.   С друге стране, требало би да сви ми будемо патриоте, наставио је Митрополит. „Патриота је онај који воли оца и мајку. „Патер“ значи отац. Сви би требало да буду патриоти, јер треба да волимо оца и мајку. Написано је у Божјим заповестима: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој.“ (2Мој. 20,12). Ако човек поштује свог оца, онда поштује и друге такође - вашег оца. Поштујем свог оца, али исто тако поштујем и вашег оца, јер знам да је то ваш отац, и кроз њега вам је Бог дао живот, и поштујем и другедруге оце и мајке“, објаснио је Блажењејши Митрополит.   Премда је патриота онај који воли и поштује друге људе, ово је, пре свега, немогуће без Божје љубави. „Али то се не може учинити ако човек не воли Бога, јер снага љубави долази од Бога. Ако не волимо Бога изнад свега - нашег Небеског Оца, онда нећемо бити спосони ни да волимо наше родитеље или родитеље других на исправан начин. Стога је патриота лице које воли Бога и воли ближњега: оца, мајку, брата и тако даље“, рекао је украјински Предстојатељ.   Његово Блаженство Митрополит се дотакао  сличних тема почетком марта, примећујући да док политичари, националисти и расколници имају своју визију Украјине коју покушавају да остваре, он сања о Украјини у којој је љубав према Христу на првом месту.   „Онај ко воли себе више од других, није патриота, већ је умишљен и горд човек, који никоме не чини добро - ни себи, ни онима око себе", рекао је тада Блажењејши митрополит Онуфрије.   Са енглеског превела Сања Симић де Граф     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Цвеле1993,
      ВЕРОДАР је музички пројекат канцеларије за верску наставу Колубарско-посавског намесништва Епархије шумадијске.
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована.
      https://m.youtube.com/playlist?list=PLcc8yrIC7RNhH_rqEfjU9X1WJPuSWWF00
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Надахнуће и труд призренских богослова изнедрили су још један, трећи у низу, музички компакт диск – Песме из Старе Србије. Своје најновије остварење, професори и ученици васкрсле богословије у Призрену, посветили су великим јубилејима: 800-годишњици Аутокефалности Српске Цркве, Жичке Архиепископије и Пећске Патријаршије, као и 1000-годишњици првог писаног спомена Епархија Рашке и Призренске.      Обједињујући музичко културно наслеђе са простора Старе Србије, овај музички компакт-диск представља још једно од настојања призренских професора и ученика у циљу очувања српске културне баштине и обнове здравог и слободарског духа у српском народу, посебно на страдалном Косову и Метохији.   Поред ученика Призренске богословије, учествовали су и пријатељи-гости: госпођа Даница Црногорчевић, ђаконица из братске Црне Горе, која се са љубављу одазвала и допринела овом подухвату својим раскошним вокалним способностима, као и младе чланице етно групе ”Божури царева града” из Крушевца, узрастом и духом блиске призренским богословима. Госпођа Наталија Михајловић, Рускиња из Краснодара, супруга призренског ђакона и професора Немање Михајловића, стекавши музичко образовање у Петрограду, након неколико година живота у Призрену заволела је српско изворно музичко наслеђе и несебично дала свој печат у инструменталима на клавиру.    За књижицу са текстовима песама, која прати овај музички диск, предговор је написала проф. др Валентина Питулић, која се, поред професуре на Философском Факултету у Косовској Митровици на катедри за српски језик и књижевност, прихватила наставе у Богословији у Призрену, те је и сама један од неимара у обнови духовне призренске богословске грађевине, онаквом каквом ју је хтео њен велики и свети ктитор Симеон Андрејевић Игуманов – чика Сима Призренац.   Штампани текстови песама пружају прилику, посебно млађим генерацијама, да ова творења свога рода боље разумеју и усвоје. Ликовни део обогаћен је радовима о. Стаматиса Склириса, као и радовима учесника Ликовне колоније у Великој Хочи у периоду од 2003. до 2007. године.     Препознатљиви по свом ведром духу, предвођени професором Дејаном Ристићем, богослови су у изворну музику Старе Србије уткали атмосферу призренског пролећа. Откако су се вратили у Призрен 2011. године, како рече проф. др Валентина Питулић: ”Између Свете Литургије и Вечерње службе, наставе и кратког одмора, телефонских разговора с родитељима, корака призренском калдрмом до Богородице Љевишке и стазом поред Бистрице до  Светих Арханђела… настанила се песма. Да ојача посустале, развесели тужне, да улије веру, наду и љубав, да прогнане врати овде – одакле душом и срцем, никада нису ни одлазили.”    Богато искуство Срба са ових простора, њихове патње и страдања, радости и љубави, на јединствен начин су преточени у стихове и ноте ових песама, а богослови су, на себи својствен начин, дали немерљив допринос њиховом незабораву и очувању. Овај подухват представља такође и израз благодарности нашим прецима који су сачували живо предање и достојанство српског народа у тешким временима турског ропства, потоњих ослободилачких ратова и најновијих страдања.    Целокупно духовно и културно наслеђе, укључујући и дивне лирске песме сабране на овом компакт-диску, заправо су пројава и отисак племенитости духа нашег народа. Наши верни и храбри преци са простора Старе Србије призивају нас на учешће у том богатству, датом нам у наслеђе, које треба да сачувамо и умножимо. Призренски богослови су, овим стваралачким напором, желели да дају свој допринос, те нас таквим својим приступом и расположењем духа позивају да сви узмемо учешћа у очувању ових музичких бисера и исцељењу нашег идентитета, без којег сваки човек понаособ, а тиме и сваки народ, бледи и нестаје.    Придружимо се призренским богословима, послушајмо их и запевајмо са њима песме које ће нас обогатити и подстакнути да чувамо своје српско национално благо похрањено у Метохији, косовском поморављу, Куманову, у Душановим престоницама Скопљу и Призрену, и широм Старе Србије.     Ђакон Бојан Радичевић,  професор призренске богословије     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од александар живаљев,
      „У време оно“ – музички албум са духовним песмама
      Након албума „Потрази за добрим одговором“ из 2003. године и „Хајде Јано кућу да не дамо“ из 2007. године музичар Асим Сарван приредио је новo издање у несвакидашњем дуету са Архимандритом Тимотејем манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури.
      Музички албум под називом „У време оно“ је плод дугогодишњег пријатељства и десетогодишњег рада. На овом албуму по четири песме су написали Архимандрит Тимотеј и Асим Сарван, док су још две дело песника Матије Бећковића („Лажне ми путеве“) и протођакона Владимира Јарамаза („Христос Воскресе“), које су се одлично уклопиле у целину.
      Албум је израз жеље да се приближи време Јеванђеља јер је заправо то време и ово садашње нису два различита времена. Како каже Архимандрит Тимотеј „кроз православно богослужење спаја се време ово и време оно у једно исто време и тако се врши освећење времена и простора.“
      Цео албум је одсвиран махом акустичним инструментима и песме зраче тихом радошћу. Иако је Асим Сарван заслужан за музику и већину аранжмана на албуму, склад којим је одсвиран албум са другим музичарима и коначни облик песама одају утисак да је албум направљен у духу заједничарења.
      Од прве „Витезу светом - Владици Николају“, посвећене обновитељу манастира Вазнесење, до последње на албуму „Христос Воскресе“ песме обилују иконичним сликама и искрено изражавају духовност и велику веру у Љубав Божију.
      Насловна „У време оно“, чије стихове потписује Архимандрит Тимотеј, посвећена је историји оснивања манастира и описује путешествије синaтиских монаха пред прогониоцима са Синаја на Свету Гору а потом због нових невоља њихов долазак у средњовековну Србију. Стихови песме успешно оживљавају „слике“ средњовековних записа о прогону монаха.
      Песма „На Дрини ћуприја“ није повезана са делом Иве Андрића и заправо говори о отуђености међу људима и порушеним мостовима између њих, нарастању индивидуалности и губљењу човечности, што све обележава ово садашње време.
      У песми „Северни ветар“ Асим примећује да „Земља са небом не разговара“ и позив је, литургијским речима „горе имајмо срца“, да се окренемо вечности jeр „тело је ломљиво и брзо пуца“. Песма „Сило небеска“ је написана у молитвеном духу и песник се обраћа Богу за преображај и себе и других. Одликује је складан однос акустичне гитаре и кануна који свира Стефан Саблић.
      Песме су писане из срца и у духу народних црквених песама и врло лако могу да заживе међу вернима и да буду део црквених свечаности и прослава. Асим Сарван је полетан као да је на почетку каријере и на албуму су дошли до изражаја његово четрдесетпетогодишње искуство као текстописца и музичара али и дугогодишња посвећеност вери и трагању за духовношћу.
      Они љубитељи музике којима пак духовне вредности православља нису блиске треба да послушају ово издање јер Асим Сарван и после низа деценија бављења музиком и са музичке стране нуди једно свеже и окрепљујуће издање.
      На албуму су свирали и певали: група Таргум коју чине Предраг Манов (гитаре и бузуки), Горан Милошевић (удараљке), Бранко Исаковић (ел. бас гитара), Милица Петровић (виолина), Асим Сарван (вокал и акустична гитара) и Стефан Саблић (уд/ути и канун), као и Григорије Пећанац (гитаре) и Љубомир (Љуба) Нинковић (акустична гитара) и Мешовити хор при манастиру Вазнесење (Овчар Бања) и чланови хора при храму Св. Георгије (Бежанијска црква), док је албум продуцирао Жељко Вељковић. 
      Албум је издао манастир Вазнесење, омот је осликао свештеник Зоран Ђуровић, док је за лого осмислила и насликала иконописац Светлана Седлан.
      Данко Страхинић
      Православље - новине Српске патријаршије, 1-15. август 2019.     
×
×
  • Креирај ново...