Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

[ANALIZIRAMO] Vazdušni sukob Indije i Pakistana iznad Kašmira – činjenice i spekulacije

Оцени ову тему

Recommended Posts

Nebo iznad Indije i Pakistana kao i iznad vazdušnog prostora sporne provincije Džamu i Kašmir čiji deo drži Pakistan a deo Indija, bilo je u prethodna dva dana poprište vazdušnog sukoba između dve azijske regionalne i nuklearne sile. U do sada dostupnim zvaničnim informacijama, nakon većeg indijskog napada na kampove islamista u pakistanskom delu Kašmira ali i samom Pakistanu, u reagovanjima obe strane došlo je do vazdušnih borbi u kojima je prema zvaničnim saopštenjima bilo i gubitaka a RV Pakistana juče je takođe izvršilo vazdušne udare koji su, kako tvrde, bili simbolični i imali su za cilj demonstraciju sile.

IMG_3284_M-850x350.jpg

Višenamenski borbeni avion JF-17 ''Thunder'' RV Pakistana. Moguće je da je ovim tipom avion oboren indijski MiG-21bisUPG Bizon / Foto: Petar Vojinović, Tango Six

Kao što to obično biva prilikom izveštavanja o ovim događanjima bilo je dosta propagande. Prvog dana plasirana je neistinita informacija da su prilikom indijskog napada 26. februara na terorističke logore oborena dva pakistanska borbena aviona JF-17 čiji su piloti pokušavali da presretnu indijsku formaciju. Potom su sutradan pojedini pakistanski mediji, prilikom izveštavanja o obaranju dva indijska borbena aviona prikazivali fotografije za koje se ispostavilo da su napravljene znatno ranije, kao npr. fotografije olupine indijskog školsko-borbenog aviona Hawk koji se srušio 2015. godine kao i udesa MiG-a 27 iz 2016.

6590788_original.jpg
Ostaci oborenog indijskog MiG-a 21, jedina potvrda o gubicima aviona obe strane / Foto: AFP
6594799_original.jpg
Indijska verzija događaja kojom prilikom je oboren MiG-21 / Foto: timesofindia.indiatimes.com

Ono što za sada znamo sigurno – oboren je jedan indijski avion, na osnovu dokumenata koji su pronađeni kod pilota, evidencijskog broja i fotografija radi se o MiG-u 21bisUPG Bizon iz sastava 51. eskadrile “Sword arms“ (ev. broj CU2328), vazduhoplovne baze Srinagar koja se upravo nalazi u indijskom delu provincije Džamu i Kašmir. Prvobitno su Pakistanci pokazali video snimak kao i fotografije zarobljenog indijskog pilota a kasnije i olupinu aviona koji je pao na teritoriju pod kontrolom Pakistana dok su za drugi avion naveli da je pao na indijskoj strani linije razdvajanja. Iako je prvo javljeno da Pakistanci imaju zarobljenog i drugog pilota koji se nalazi u bolnici kasnije je zvanično saopšteno da imaju samo jednog.

image_260813.jpg
Pilot oborenog indijskog MiG-a 21 potpukovnik (Wing Commander) Abhinandan Vartaman nakon zarobljavanja.

Pripadnici RV Pakistana slave vazdušnu pobedu koju je na avionu JF-17 odneo major Hasan Sidikvi iz 14. eskadrile “Tail Choppers“ iz vazduhoplovnen baze Minhas.

Pokazani video snimak zarobljenog indijskog pilota je autentičan, na njemu se vidi potpukovnik (Wing Commander) Abhinandan Vartaman kako razgovara sa pripadnicima pakistanskih oružanih snaga. Nakon toga objavljeno je i nekoliko njegovih fotografija ali i snimak odmah nakon zarobljavanja na kojima se vidi da ima povrede koje su mu naneli lokalni stanovnici. Indijska strana zvanično je priznala gubitak jednog MiG-a 21. Na pakistanskom forumu defence.pkpostavljen je video snimak na kome se vidi kako pripadnici RV Pakistana pored borbenog aviona JF-17 slave obaranje indijskog aviona. Navodno je Bizon oboren raketom PL-9.

52733520_768701473488559_863733492052551
Olupina indijskog helikoptera Mi-17.
D0UKBJTXgAASzSg__1_.jpeg
Ostaci oborene pakistanske bespilotne letelice.

Gotovo istovremeno došlo je i do rušenja jednog indijskog vojnog transportnog helikoptera Mi-17 i pogibije 6 vojnika uključujući članove posade kao i jednog civila na zemlji, a nakon spekulacija da je oboren, Pakistan je negirao učešće u ovom incidentu. Indijci zvanično tvrde da su oborili pakistanski F-16 ali osim svedočenja njihovih kopnenih trupa, nemaju nijedan dokaz pošto je navodno pao na pakistansku teritoriju a pilot se katapultirao. U indijskim medijima obaranje F-16 se pripisivalo MiG-u 29, MiG-u 21 ali i Su-30. Uz priložene fotografije tvrdi se da je ranije oborena i jedna pakistanska bespilotna letelica ta koju se tvrdi da je pogođena raketnim sistemom Spyder izraelske proizvodnje.

Rasplamsavanje sukoba došlo je nakon što su u sredu ujutru indijske vazduhoplovne snage izvele vazdušni udar na ukupno tri lokacije od kojih se jedna, rejon Balakota i Mansehra, nalazi u Pakistanu dok su u pakistanskom Kašmiru pogođeni rejoni Čakota i Muzaffarabad. Mete su bili kampovi islamističkih militantnih organizacija “Džaiš-e-Mohamad“, “Hizbul Mudžahidin“ i “Laškare Tajba“.

Povod za indijske vazdušne udare bio je teroristički napad koji se dogodio 14. februara u indijskom delu kašmira kada se bombaš samoubica razneo pored kolone pripadnika indijskih snaga bezbednosti kojom prilikom je poginulo 45 ljudi. Odgovornost za napad preuzela je islamistička grupa “Džaiš-e-Muhamed“ a nakon napada Indija je optužila Pakistan da pomaže terorizam, opozvala je svog ambasadora iz Pakistana i zabranila uvoz pakistanske robe.

indijski-Mirazi-2000-trojka.jpg
Lovci-bombarderi Mirage-2000H RV Indije.
6586203_original.jpg
Šematski prikaz napada RV Indije na terorističke kampove.

U akciji je učestvovalo 12 lovaca-bombardera Mirage-2000H koji su poleteli iz baze Gvalior i čiji su piloti izvršili dejstvo po ciljevima na zemlji laserski vođenim bombama GBU-12 (postoje izveštaji da su korišćene i bombe SPICE 2000) uz upotrebu nišansko-navigacijskog kontejnera Litening II. Lovačku zaštitu pružali su im 4 (prema nekim podacima 8) Su-30MKI iz baza Halvara i Barejli. Iz baze Agra poleteo je leteći radarski sistem A-50Ei kao i dve leteće cisterne Il-78MKI dok je još jedan leteći radarski sistem, NETRA (indijski dorađeni EMB-145) doleteo iz baze Bhatimda. Za izviđanje su korišćene bespilotne letelice IAI Heron.

6585498_original.jpg
Lokacije koje su napali indijski Miraži-2000.

Napad je započeo u 3:35 po lokalnom vremenu, trajao je 21 minut a pet Miraža-2000 zadržalo se u pakistanskom vazdušnom prostoru tri minuta. Zvanična novinska agencija ANI prenela je saopštenje o potpuno uspehu ove operacije koju je vodila obaveštajna služba. Prvi zamenik ministra inostranih poslova Vidžaj Gohale rekao je da je likvidiran veliki broj terorista u najvećem kampu za obuku u Balakotu na 65 km od demarkacione linije sa Indijom. Navodno je kasnije obaveštajna služba potvrdila da je poginulo 42 terorista. Međutim portparol vazduhoplovnih snaga Pakistana general-major Azif Gafur izjavio je da su se indijski avioni suočili sa pravovremenim i efikasnim odgovorom RV Pakistana, da su bežeći u žurbi ispustili svoj borbeni tovar blizu Balakota te da nije bilo žrtava niti materijalne štete. Pakistanski mediji su, pozivajući se na lokalne žitelje, objavili da su bombe pale na kilometar od navodnog kampa za obuku.

Živojin BANKOVIĆ

tango-six.png

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 40 минута, Милан Ракић рече

nakon napada Indija je optužila Pakistan da pomaže terorizam, opozvala je svog ambasadora iz Pakistana i zabranila uvoz pakistanske robe

Pa normalno bre, sta drugo rade nego pomazu terorizam. Bagra jedna oloska i fasisticka!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам само из ког разлога су Пакистанци застворили небо за цивилни саобраћај...Без потребе, јер је јасно да неће нико ударити озбиљно. Вероватно тренирају строгоћу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Nakon jutrošnjeg incidenta na aerodromu Ečka kada je tokom izvođenja leta smrtno nastradao Vladimir Bulat, kako saopštava Ministarstvo odbrane, došlo je do udesa helikoptera Gazela u rejonu sela Rutevac kod Aleksinca.

      Prilikom redovne letačke obuke i vežbe „vanaerodromsko sletanje“ došlo je do oštećenja helikoptera gazela Ho-42 iz 98. vazduhoplovne brigade Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, oko 19.10 časova, u rejonu sela Rutevac u opštini Aleksinac.   U helikopteru su bila dva člana posade koji prema prvim pregledima nemaju težih povreda i koji su van životne opasnosti.
    • Од Милан Ракић,
      Piloti borbenih aviona Ratnog vazduhoplovstva Grčke izveli su preključe ujutru prve probne letove iznad Severne Makedonije što predstavlja početak priprema za izvršavanje zadataka kontrole vazdušnog prostora koje su Grčka i Severna Makedonija dogovorile početkom aprila ove godine.

      Tada je saopšteno da će grčki lovci započeti zaštitu severnomakedonskog neba kada ova bivša jugoslovenska republika postane članica NATO što bi moglo da se dogodi do kraja godine.
      Probni letovi izvršeni su višenamenskim borbenim avionima F-16 Block 52+ iz sastava 337. eskadrile ‘’Fantasma’’, 110. borbenog puka, grčkih Taktičkih vazduhoplovnih snaga koja je stacionirana u vazduhoplovnoj bazi Larisa, u centralnoj Grčkoj.

      Severnomakedonska novinska agencija MIA prenela je izjavu iz Ministarstva odbrane Severne Makedonije da su letovi izvršeni u okviru priprema i ostvarivanju uslova Republike Severne Makedonije iz oblasti avijacije kao ravnopravnog člana sistema kolektivne bezbednosti.

      U Ministarstvu odbrane je potvrđeno da su izvršena dva preleta kako bi se testirali radari i komunikacija odnosno da bi se proverilo da li postoje sektori koji nisu pokriveni sistemom za osmatranje što bi moglo da napravi nepotpunu radarsku sliku. Grčki list Ekathimerini preneo je informaciju da će se u narednih nekoliko meseci probni letovi nastaviti.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao.
      Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima.
      Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske.
      Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci.
      “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović.
      Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima.
      „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015.
      Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak.
      Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo.
      Obaranje Rudlofa Perišina
      Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani.
      Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo.
      „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997..
      U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni.
      Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije
      Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske.
      “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015.
      O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje:
      – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji.
      – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS
      Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen.
      – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on.
      Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje
      – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/
    • Од Милан Ракић,
      Četiri duge godine traje let helikoptera koji je zavio u crno ne samo porodice stradalih, nego i moralnost i pravdu u Srbiji.

      Za sve to vreme nije bilo hrabrosti, volje i prostora da se stvari predstave pravim imenom, izbaci istina na svetlost dana i javnosti prezentuje sve ono što bi omogućilo da se Omerova posada i putnici najzad prizemlje i počivaju u miru.
      Podsetimo se toka dešavanja nakon tragedije. Tadašnji premijer, kome niko nije iznad zakona, osim naravno njega samog, između ostalog je rekao da ne da Lončara i Gašića optuživši stručnu javnost da ih krivi samo zato što su želeli spasiti bebu. Posebno je bila karakteristična naoko nesuvisla izjava: „Da sam i ja bio na Dikovićevom mestu isto bih, kao i Bandić, naredio da helikopter poleti“. U suštini, to su bile jasne poruke i Dikoviću i tužilaštvu posle koje su se ućutali, iako je bilo mnogo razloga da progovore.
      Retki pojedinci su upozoravali da nisu oni odgovorni zbog „dobrih namera“, već zato što su beba, medicinari i avijatičari poginuli! A Diković nije ni bio u lancu komandovanja jer je zaobiđen, dok je Bandić, sa odmora, naređivao nešto za šta uopšte nije nadležan. O tome koliko je stradanje Omerove posade bilo popločano dobrim namerama Gašića i Lončara, a koliko njihovim političkim marketingom, svedočiće cela nacija. Pre ili posle napredne ere.
      Posle svega, predsednik je odlikovao „pijanu“ posadu, dok je Gašić kasnije smenjen zbog primitivne opaske o klečanju novinarki, pa je morao izdržati celu godinu i po bez funkcije da bi potom dobio nameštenje za direktora BIA. Bandić je premešten u Brisel sa više nego atraktivnim primanjima vojne diplomatije, dok je Diković, uz sve ostalo, i kroz disciplinski postupak definitivno zgazio vojničku čast. Tužilaštvo je aktere tragedije opralo od krivice, što je bilo i očekivano nakon reakcije premijera i njegovog neformalnog uputstva za postupanje. Javnost i mediji se tek ponekad sete tragedije, a žrtve i dalje čekaju pravdu kojoj niko nije izmakao!
      Na osnovu svih informacija dostupnih javnosti, izjava aktera, nalaza komisija i saznanja o dešavanjima iza kulisa, može se izvesti zaključak o uzrocima i odgovornosti učesnika ovog zadatka koje nadležni organi iz nekog razloga nisu želeli da vide. Svi uzroci udesa se u najkraćem mogu svesti na sledeće: (1) urađen je niz propusta u izdavanju i prihvatanju zadatka, komandovanju, pripremi posade za let, praćenju uslova, komunikaciji i toku izvršenja zadatka; (2) nepovoljni meteorološki uslovi za letenje; (3) greška posade u upravljanju letelicom i pad u nepravilan položaj usled gubitka prostorne orijentacije (kao posledica prethodnih uzroka).
      Odgovornosti ima na svim nivoima.
      Gašić je naređujući zadatak bez znanja načelnika Generalštaba uzurpirao predsednička ovlašćenja u komandovanju Vojskom koja mu nisu bila prenesena, te tako, mimo svih procedura i hijerarhijskog utemeljenja u zakonu, grubo prekršio osnovna načela komandovanja, jednostarešinstvo i subordinaciju. Ako u ovome nije bilo zloupotrebe položaja odgovornog lica, zloupotrebe službenog položaja ili trgovine uticajem, u čemu ima?
      Bandić je suprotno nadležnostima i ovlašćenju, prihvatio zahtev ministara i direktno, bez znanja Operativnog dežurnog tima (ODT) i komandanta Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO), izdao naređenje posadi za izvršenje zadatka, čime je izvršio teži oblik povrede vojne discipline i doveo nadređene pred svršen čin. Tragediji je doprinelo i Bandićevo menjanje mesta sletanja mimo najave leta i odluka vođe posade tokom leta! Navedeni propusti bi trebali biti dovoljni da mu najblaža disciplinska mera bude vraćanje u prethodni čin, ali definitivno ima i elemenata krivične odgovornosti u smislu nepreduzimanja mera za obezbeđenje jedinice i trgovina uticajem.
      Nadležni rukovodilac ODT RV i PVO (RODT) i RODT sistema odbrane, komandant RV i PVO i zamenik NGŠ podležu disciplinskoj odgovornosti jer, po saznanju o naređenju ministra odbrane mimo predviđene procedure, nisu sprečili izvršenje leta u nepovoljnim meteo-uslovima ili prekinuli let i naredili sletanje na a. Kraljevo zbog pogoršanja uslova.
      Lončar kao glavni inicijator zadatka nije imao nikakve nadležnosti i njegova odgovornost je samo moralna. U demokratskim zemljama bi to bilo dovoljno za ostavku ili smenu ministra zdravlja, ali ne i kod nas. Međutim, njegova moralnost je u javnosti toliko kompromitovana da niko više ne može da je dodatno uruši, ali o tome neka govore upućeniji.
      Da bi javnost razumela nivo odgovornosti imenovanih, treba objasniti i obaveze nadležnih organa na preduzimanju mera posle udesa i razloge zbog čega su izostale. Načelnik Generalštaba je morao pokrenuti pitanje odgovornosti ministra odbrane jer je bez njegovog i znanja ODT sistema odbrane neovlašćeno naređivao, kršeći osnovna načela komandovanja: jednostarešinstvo i subordinaciju. Potom je morao Bandića odmah udaljiti sa dužnosti do završetka disciplinskog postupka i razrešenja pitanja krivične odgovornosti! U suprotnom, trebao je tražiti svoje razrešenje sa funkcije. Umesto toga, ćutao je i dozvolio da Bandić bude postavljen za vojnog predstavnika pri NATO u Briselu pre okončanja postupaka.
      Predsednik države je trebao preduzeti mere za utvrđivanje odgovornosti ministra odbrane zbog uzurpiranja predsedničkih ovlašćenja u komandovanju Vojskom i naređivanja mimo procedura i hijerarhijskog utemeljenja u zakonu. Takođe, bio je dužan da pokrene postupak za utvrđivanje propusta i odgovornosti načelnika Generalštaba i njegovog zamenika.
      Od premijera bi se u takvoj situaciji očekivalo da smeni ili zatraži ostavke involviranih resornih ministara. Takva reakcija bila bi moralna i državnička, ali pitanje koje se nameće je upravo zbog čega su reakcije izostale. Godine urušavanja sistema odbrane nametnule su pogubno ponašanje i odnose u Vojsci Srbije prema logici kaplarskog zazora po kojoj prema pretpostavljenima treba biti blag i servilan, a prema potčinjenima strog i nepravedan! To je način urušavanja integriteta oficira kojim se briše razlika između vojničke pristojnosti u subordinaciji i snishodljivosti. Ovo predstavlja, pored koruptivnih, jedan od efikasnijih modela marginalizacije vojske izborom vodećih ljudi osloncem na slične profile ličnosti.
      Da li se ovim može objasniti Dikovićev podanički odnos prema premijeru sa kojim nije bio u subordinaciji, ali koga je prepoznao kao centar moći u državi ili ipak postoje neki jači razlozi koji ga su ga držali u tom servilnom položaju? Psihološki biciklistički profil je Diković po pravilu dokazivao prema svojim saradnicima i potčinjenima, posebno prema onim slobodoumnijim.
      Predsednik Nikolić je tražio utvrđivanje istine, a onda zaćutao i držao se po strani. Ni sedam izgubljenih života nije ga potaklo da postupi časno i po zakonu. Možda je odgovor bio u odnosu političke moći ili pak u kapacitetu časti. Tragedija, svakako, ne bi smela biti predmet rešavanja odnosa unutar vlasti. Kako bilo, njegov ostanak u rezidenciji u Užičkoj se ipak može shvatiti kao politička trgovina. Da li je glavni pot bio pad helikoptera ili ne, možemo samo da nagađamo.
      Premijer Vučić se, suprotno zakonu i ovlašćenjima, mešao u istragu čije delove nalaza je saopštavao javnosti, a koje nisu znali ni oni koji su formirali komisije za utvrđivanje uzroka nastanka vanrednog događaja. Svojim izjavama direktno je uticao na rad Tužilaštva koje je razvlačilo predistražni postupak tražeći način da aktere oslobode od krivice, što je i urađeno. Vučić i dalje ne uspeva da razdvoji partijske odnose od nadležnosti koje ima na državnoj funkciji koju obavlja, a rezultat je uporna odbrana saradnika po sistemu „Nema priznanja odgovornosti ni po koju cenu!“. Zahteve za ispitivanje odgovornosti aktera prevodio je kao političke napade na njega i pokušaje rušenja Vlade, što je klasična zamena teza kojom je pojeftinio živote nastradalih, njihovo požrtvovanje za spas bebe i duboko im povredio porodice i kolege.
      Srbija je ćutala šokirana tragedijom! Koliko su teške posledice tog ćutanja po zbivanja i društveni poredak pokazalo se u godinama posle tragedije. Svemu je skočila cena samo su ljudi i život u Srbiji pojeftinili. Gine se u vazduhu, na vodi, pešačkim i pružnim prelazima, naplatnim rampama. I nema odgovornih! Sve afere i nesreće u kojima učestvuju nosioci vlasti beskrupulozno se zataškavaju.
      Tužilaštvo, sudstvo i bezbednosni aparat postali su sredstvo amnestije i vladanja partijskih moćnika, a ne ruka zakona i servis naroda. Pravo i pravda ne stanuju ovde. Zato je Srbija država bez institucija i bez državnika, ali sa mnoštvom političara koji su sami sebi dovoljni. Zato smo tu gde jesmo.
      Slava poginulima! NJihov večni mir ostaje na savesti cele nacije!
      Autor je pilot, brigadni general u penziji

    • Од Милан Ракић,
      Istini je suđeno da se bori protivlaži. Istina će pobeđivati, ali će se laž uvek vraćati, pa će istina stalno iznova morati da se bori sa njom. Ako to ne bude činila, biće zauvek izgubljena. Ovom etiopskom narodnom mišlju valjalo bi započeti priču o medijskom aspektu obaranja američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Srbije pre skoro 20 godina.

      Obaranje strateškog bombardera B-2 te ratne 1999 i dalje se predstavlja nešto što budi maštu kako kod običnog sveta, tako i kod novinara, geopolitičara i analitičara u regionu koji ne veruju da se ovaj događaj uopšte desio i koji smatraju da je to više plod nečije mašte i ratne propagande. Tako je priča o B-2 zapravo dobila status „mita“ o kome se malo zna, i za koji ima malo konkretnih i opljivih dokaza.
      U Srbiji poslednjih decenija ruku na srce nismo imali „stručnu“ analizu dostupnu široj javnosti o tome koliko je zaista letelica oborila PVO VJ, sa jasnim i konkretnim podacima. Morali smo da se oslonimo uglavnom na Internet i poplavu krajnje sumnjivih podataka i navoda, koji su nastali većinom kao plod dezinformacija i ratne propagande. Jedan korak ka demistifkaciji učinjen je sa prvim publiscističkim radovima, ali opet u kojima priča o obaranju B-2 ostala u magli nejasnoća.  Zato smo i imali razne tabloidne supernaslove sa tekstom punog mitomanije od preuveličavanja do negiranja i izvrgavanja ruglu onih koji su tvrdili da B-2 uopšte nije oboren nego da je to bilo samo u nečijim glavama.

      Da li je zaista bilo tako?
      Pa, donekle jeste, jer određeni mitovi koji su se pojavili te ratne 1999. godine preživeli su zahvaljujući društvenim mrežama pre svega Fejsbuku i Tviteru, pa i ruskom VKkontakte, kada su pojedinci iz prašnjavih arhiva počeli da izvlače tekstove, šta su mediji sve objavili te ratne 1999. Mlađe generacije stasale posle 2000-tih, koje nisu poznavali šta se tačno dogodilo, zbog odsustva otvorene i kritičke misli prihvatali su te priče zdravo za gotvo. Kako po inerciji obično biva, javila se i suprotna strana koja je počela da opet na jedan „populistički“ način to demantuje u svojim tekstovima. Pa se tako na primer pričao obaranju B-2 izvrgavala ruglu, navodeći da glavni razlog zašto se krije olupina letelice u gustim šumama Spačve leži u tome da niko nikad nije video olupinu i da se zapravo radi o „mamcu“ za koji su raketaši poverovali da je letelica, do toga da su to samo lovačke priče i maštanja kako su govorili takozvani analitičari iz regiona.
      Međutim, prekretnica u celoj priči počinje sredinom oktobra 2016. godine kada se na štandu Medija centra Odbrana pojavila jedna neobična knjiga sa avionom F-117A na naslovnoj strani i sa još neobičnim naslovom „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića, za koga sam priznajem čuo tek u jednom ratnom dnevniku, bivšeg pripadnika 3.raketnog diviziona. Priznajem, nisam preterano ni zagledao knjigu, sve dok dva meseca kasnije nije usledio poziv mog prijatelja pukovnika Ljubomira Savića, sa konstatacijom da mi šalje jednu knjigu koju treba da pročitam od početka do kraja i onda kako je voleo da kaže po niški „će da porazgovaramo“. Narednog dana knjiga je stigla, seo sam i počeo da čitam. Priznajem nisam je samo čitao, nego beležio podvlačio i upijao svaku priču, rečenicu aktera koji su svedočili o svim lepim i ružnim događajima, pa i o obaranju aviona. Posebno poglavlje je posvećeno i obaranju B-2. Ruku na srce priznajem da smo po prvi put dobili jasna i konkretna svedočenja borbene posluge koja je te tople majske noći bila u UNK kabini kad su rakete letele ka radarskoj slici neobičnog izgleda. Da li je to zaista bio B-2??? Sva svedočenja borbene posluge ukazivala su na to, posebno oficira za vođenje raketa, tada poručnika, a danas pukovnika i komandnata 250. raketne brigade PVD Tiosava Jankovića, da je pogođen avion, a ne mamac!
      Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa svedo aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan“ živ“ cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u navedenoj knjizi komandant 250. rbr PVD pukovnik Tiosav Janković.

      Opet su s vremena na vreme po raznim grupama na Fejsbuku, poznavaoci materije, bivši raketaši, oficiri, srednjoškolci, studenti pa i novinari ukrštali koplja „da li je zaista oboren B2“. U prvom izdanju knjige stekao se utisak da, iako je po prvi put detaljno objašnjena cela priča o B-2, ipak nešto nedostaje. Zato je autor pukovnik Slaviša Golubović iskoristio priliku da na sebe preuzme riskantan poduhvat i dokaže da obaranje B-2 zapravo nije mit, nego realnost, a iako konkretnih dokaza na terenu nije bilo, i da je to bila jedna vešta manipulacija i medijska igra. Svakako autor je založio svoju stručnost i autoritet da konkretno jasno i primerima u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“ to i dokaže jasnim primerima i analizama pozivajući se na inostranu literaturu i snimke.
      Poglavlje o obarnju B2 je u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju znatno drugačije, sadržajnije i bogatije, sa fotografijama koje, iako nema opljivog dokaza u šumama Spačve, dokazuju da je nešto bilo te majske večeri na nebu u široj okolini Beograda. Zanemarimo priče aktera i svedočenja penzionisanih pripadnika civilne zaštite i MUP HR iz Vinkovaca, čije su izjave kao i aktera koji su ih prikupili dovedeni kod određenih novinara i analitičara u sumnju kao verodostojni. Lično sam u par slučajeva bio akter žustre polemike, u kojoj su određeni analitičari iz Hrvatske tvrdili da je B-2 nemoguće oboriti, da taj avion osim što je „nevidljiv“ ima jaku pratnju pred kojom je savaki PVO sistem inferioran, ali najbitnije je „nema delova“. Čak iako mnogi nisu ni znali sadržinu teksta, ono što je objavljeno na sajtu Ekspres.net i blogu „Vojnopolitičkaosmatračnica“ imalo je ogormnu čitanost ali i osporavanje. Doduše kritičari koji su se javili, a bilo ih je, nisu znali kompletnu sadržinu izmenjenog poglavlja o padu B-2 i zakulisnoj igri, koja je ako se uzmu razne manipulacije tokom borbenih dejstava u Libiji 2011. i Siriji 2012-2018, sasvim realna.
      Ovde ću prikazati ono na šta se autor oslonio i za šta garantuje svojim autoritetom i dugogodišnjim raketaškim iskustvom, plus istraživanja kako se medijski može manipulisati i oborenim avionom i kako je to veoma lako kad uspeš da“sakriješ“ ili od očiju javnosti, radoznalaca raznih provnijencija ceo događaj i iskonstruišeš priču uz pomoć modernih tehnologija. Pa tako ono što se desilo, zapravo i nije se desilo, a ono što se nije desilo, zapravo se desilo. Tako je bilo i sa B-2. Da li je onda sve „teorija zavere“ od koje povokaciji „drugova“ novinara iz regiona i sveta boluju kolege u Srbiji, posebno oni koji se usude na konkretan i argumentovani način da protumače obaranje B-2 i ukažu da priča ima utemljenje i nije plod lutanja bestežinskim prostorm ili jednostavno rečeno sociološkim rečnikom francuskog sociologa Žana Bodrijara sve je ovo „Similarkum“, koji, postavlja pitanje razlike između „istinitog“ i „lažnog“, „stvarnog“i „imaginarnog“. Upravo po Bodrijaru osim vojske i psihologije“simularkumu“ su podložni mediji. Da li je i Golubović poklekao Bodrijaru i da li je njegova priča o B-2 isto „simularkum“?
      Duh Misourija vs Duh Kanzasa
      Tokom agresije na SRJ tvrdilo se da su oboreni brojni avioni. Čak se licitiralo i sa njihovim brojem, ali ono za šta imamo opipljive dokaze bili su oboreni avioni taktički bombarder F-117A i lovac F-16. Predmet spekulisanja i nagađanja i dalje ostaje strateški bombarder B-2 „Duh Misurija“ AV-810 88-0329 „Spirit of Missouri“ 1994-03-31. vredan 2  milijarde dolara. Nedugo po završetku rata zamenik komandanta 509. američkog vinga, kojem je pripadao B-2, odnosno „Duh Misurija“,Stiven Li Bašen, u intervjuu za tamošnju vazduhoplovnu štampu tvrdio je da je B-2 povučen iz borbenih dejstava 21. maja 1999. Isto to je napisano nešto kasnije u knjizi „B-2 Spirit units in Combat“ Tomasa Vitingtina na stranici 43. Ovaj autor precizira da je avion „povučen“ posle misije nad Srbijom. Inače svake godine sredinom maja, pojavljivale su se novinske ilustracije koje su stopostotnom sigurnošću potvrđivale uspeh PVO i obaranje aviona B-2A „Duh Misourija“. Da „Duha Misourija“.Neprikidno je upravo bilo ponavljano ovo ime i da je upravo oboren ovaj avion. Međutim 2005. i 2007. pojavile su se slike aviona baš sa ovim natpisom, koje su može se reći demantovale da je ovaj avion oboren. Onda se logično postavilo pitanje – pa koji je duh onda oboren, da li je spominjanje imena „Duha Misourija“ bilo zapravo vešta varka ili kako bi rusi rekli „maskirovka“ -skretanje pažnje sa onoga koji je stvarno pao te majske ratne noći 1999 ?!
      Šta se onda krije, koja je to varka i koji je „Duh“ pao?
      Navešću činjenice objavljene u drugom izdanju knjige koje opisuju sam početka proizvodnje strateškog bombardera, odnosno ugovora, koji je predviđao proizvodnju jednog prototipa za letenje – AV1, pet predserijskih aviona oznake AV-2-AV6 i dva aviona za zemaljska ispitivanja AT 0999 i AT 1000 ( Iron bird). Ugovor o proizvodnji 15 predserijskih aviona podrazumevao je i nadogradnju pet predserijskih na nivo serijskih proizvoda. Dakle ukupno 23 letelice, od čega dve za zemaljska ispitivanja, koji nisu bili namenjeni za letelnje. Na sajtu američkog Stejt Departmenta koje je saopštio Biro za kontrolu oružja i verifikaciju i usaglašenost od 1. aprila 2017, navodi da je od 23 samo 12 aviona (ranije je naveden čak broj od 16 aviona) borbeno kodiran, dok je ostatak aviona u skladištu ili se sprovodi rutinsko održavanje. Neko bi rekao logično, sve je u redu, a da li je to zaista tako?
      U demistifikaciji ove priče pažnju treba posvetiti upravo letelicama za zemaljska ispitivanja oznaka AT 0999 i AT 1000, koji su veoma bitni za ovu priču. Jedan je korišten za ispitivanje pojednih sistema u avionu, a drugi za mehanička ispitivanja, naprezanja i prelom na levom krilu.
      Za sad poznato je da je letelica oznake AT 1000 završila u muzeju USAF u bazi “ Vrajt Peterson“. U Muzej je prevezen u delovima, sa 5 do 7 letova avionima C-5 Galaxy“. E sad ako je taj jedan u muzeju, gde je drugi??? Da li je on iskorišten za nešto drugo, a to drugo je da podrži mit da je „Duh Kanzasa bio živ, do momenta pada letelice, kako bi se prikrio gubitak pravog „Duha Kanzasa“ na nebu Srbije?!


      Za objašnjenje ove priče moramo da se vratimo u 2008, tačnije 23. februar, kada se u bazi Andresen dogodio avio incident u kome je pao jedan B-2. Zvanično saopštenje kaže da je pao „Duh Kanzasa“ oznake AF 89-0127. Ovaj gubitak potkrepljen je četiri meseca kasnije objavom snimka na kome se vidi poletanje dva aviona B-2, od kojih se ovaj poslednji što je poleteo, posle netipičnog odvajanja od piste ruši na travnati deo aerodroma uz uspešno katapultiranje oba pilota. Incident su snimile kamere aerodromskog obezbeđenja. Drugi snimak pojavio se 7. januara 2011. a njega su snimili pripadnici baze, i na njemu se takođe se vidi neuspešno poletanje aviona.
      Ovaj snimak je bitniji jer oni što su ga načinili našli su se na prostoru gde u normalnim uslovima nije trbalo da stoji bilo ko. Otkud onda oni. Autor knjige se pita da li su oni tu stajali u službi podržavanje neke legende? i da linjihovo netipično objavljivanje imalo neku svrhu?
       
      Inače baza „Andersen“ nije matična baza avionima B-2A. Oni tu dolaze samo povremeno i sa određenim ciljem, pre svega u službi demonstracije sile na Pacifiku. Tako se u toj službi našao i „Duh Kanzasa“, pravi, ili je to bio možda pravi njegov duh, koji je u krugu aerodroma pao zbog vlage. Zvanični izveštaj kaže, da je vlaga, koja je nastala od kondenzacije sprečila senzorske uređaje da računaru aviona daju tačan podatak o visini kako bi poletanje proteklo redovno. Opet postavlja se pitanje je li izveštaj o padu podrška legendi koja je pohranjivana i održavana devet godina? Reklo bi se DA.
      Interesantno je da autor navodi da je četiri nedelje pre pada aviona bazu „Andersen“ posetilo 15 atraktivnih devojaka, navijačica kluba Denver Broncos. Dve su se fotografisale u kabini aviona „Duh Kanzasa“, koji nosi broj 0127.

      Na fotografiji koja je objavljena na zvaničnom sajtu vazduhoplovne baze – Andersen Air Force Base, u tekstu pod nazivom“B-2 pilots support different kind of DV tour“, na sedištu kopilota se jasno uočava upravo taj broj. S obzirom na to da fotografisanje aviona B-2A, pri javnom izlaganju, podleže strogim ograničenjima u pogledu pozicije (ugla) iz koga može biti snimljen, može se reći da nije logično ili nije uobičajeno da broj upravo tog aviona bude potpuno vidljiv na fotografiji. Da li je svima trebalo pokazati da je taj, baš taj avion sa brojem 0127 u funkciji,da je jedan od tadašnjih 16 borbeno kodiranih, na zadatku i da je u punoj formi? Da li i ta fotografija podržava neku legendu?, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi.
      E sad u ovom silnom pojašnjavanju sledi „zaplet“, a tiče se isporuke avionskih motora za B-2. Dženeral elektrik je isporučio više avionskih motora nego što je tada bilo potrebno „Nortropu“ da proizvede i sklopi 21 avion. Samim tim verovatno je bilo moguće ugraditi četiri motora i na AT 0999 i njegove sisteme dovesti na nivo funkcionalnosti, koja mu može omogućiti da dobije početnu brzinu, da pokuša da poleti i nekoliko sekundi nakon toga okonča let. I ovde valja pustiti autoruda potkrepi svoju teoriju:
      „Ako je prebacivanje u delovima „mlađeg brata“ AT 1000 u muzej 2003. godine uspelo, a jeste, onda se moglo smatarati da je generalna proba uspela, pa se i„stariji brat“ po istom principu može prebaciti na Guam ( jer ne može da leti), može se sklopiti i dovesti do nivoa da„poskoči“.“
      Ovo nas navodi da postavimo pitanje „da li može da leti avion koji za to nije predviđen? Može li leteti avion namenjen isključivo za zemaljska ispitivanja? Konačno, može li leteti avion AT 0999? Nije logično, „ali je sve moguće ako je to po planu“!“
      Autor pita – „Da li je padom aviona 23. februara 2008. godine pao kamen sa srca onima koji su ga nosili od 20. maja 1999. godine. Da li su dobili savršen alibi? Da li su tako u stvari izgubljena dva aviona B-2A, onaj pravi „Duh Kanzasa“1999. godine i AT 0999 2008. godine, koji je živeo nekoliko godina kao njegova reinkarnacija? Da li je to bila operacija maskiranja obaranja i gubitaka najskupljeg aviona 1999. godine? Uobičajeno je da prilikom avionske nesreće delovi aviona budu raspoređeni bar u nekom hangaru da bi komisije mogle da utvrde razloge pada aviona. U ovom slučaju nema nijedne fotografije koja dokumentuje rad komisije. A video-snimak pada stavljen je na uvid javnosti. Nije logično,ali…! Na kraju, ima mesta i pitanju kako je moguće devet godina kriti gubitak takvog vazduhoplova pred više od 5.000 zaposlenih u bazi „Vajtman“. Odgovor je – da, moguće je. Avioni B-2A nose i nuklearno oružje, pa ne treba smetnuti sa uma da privilegije pristupa pojedinim sektorima i lokacijama u bazi ograničavaju broj lica kojima je pristp dozvoljen. Tradicionalana raketaška praksa da za oboreni vazduhoplov mora da postoji korpus delikti ne dozvoljava nam da sa stopostotnom sigurnošću tvrdimo da je gađanje borbene posluge 3. rd PVO, 20. maja 1999. godine, imalo za posledicu obaranje strategijskog bombardera B-2A. Naša želja ne sme prevladati činjenično stanje. Profesionalan i argumentovan opis postupaka i rezultata obaranja aviona F-117A i F-16CG još više obavezuje kadaje u pitanju ovo gađanje. Iznete činjenice i pretpostavke, kao i protok vremena, omogućiće budućim istraživačima i istoričarimada ih potvrde ili opovrgnu.“
      E sad posle svega ovoga što je gore navedeno računajući citate neko bi rekao autor teksta, ali i pisac ovih redova preteruju. Ovo nije moguće ovo je plod njihove mašte. Verovali mi ili ne, ovakva manipulacija je veoma moguća i izvodljiva. Dugo vremena je osporavano bilo šta što je aludiralo namoguće „obaranje“ B-2 iznad SRJ i pada u Hrvatsku. Na kraju teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je „vuk sit, a sve ovce na broju?“ i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata ukući najveće supersile Sjedinjenih Država. Nije više pitanje DA ili NE smatra autor. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema „Neva“ biće pokazatalj za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20. maja ratne 1999.
      Da, 3. raketni divizion 250. raktne brigade jeste oborio strateški bombarder B-2. Nije to bio mamac, jer kako su uspeli da razlikuju F-16CJ od mamca koji je vukao i pošalju ga da se prizemlji u šumu kod Nakučana, a nisu mogli B-2 od mamca i sirove radarske slike!? Međutim ono što je problem jeste i dalje zavera ćutanja. Ne sa naše strane, nego sa njihove, tako da ćemo morati još da sačekamo da se arhive otvore i sazna konačna istinao obaranju B-2. Mi smo sa naše strane napravili iskorak u cilju saznavanja pune istine. Sad su na redu oni“.
      Srećan rođendan 250. raketna brigado!
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/11/23/obaranje-strateskog-bombardera-b-2-na-nebu-srbije-medijski-aspekt-price/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...