Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Циљ, циљеви и промашивање циља

Оцени ову тему

Recommended Posts

Уобичајено човјек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човјек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што вјерујемо и читамо у Светом Писму, да је човјека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човјека није створио случајно и човјек се није тек тако појавио на овом свијету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отјелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дјела Божија су савршена. И човјек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен.

Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“.

52887322_370648553519520_6911394431362924544_n.jpg

Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца.

Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко.

Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе.

images.jpg

Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине.

Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено.

388302482_.JPG.caaaa23a20df8a3494c2c86f3a1ebeb9.JPG

Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.

Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено.

Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара.

Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти.

Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање.

Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно.

                                                   

Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић

Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,

Издательство Сретенского монастыря


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) говорио је данас у Атини, на Међународном богословском симпосиону „Православно богословље и Просвета, допринос Светог Јустина Поповића и о. Георгија Флоровског“, под покровитељством Светог синода Грчке цркве, на тему: Отац Јустин – сав Јеванђеље и јеванђелист.     “Божанска љубав излиће се на све и божанска светлост све ће обасјати, али не принудно и тирански, већ по мери отворености и пријемчивости свакога. Сви Анђели и људи биће возглављени у Телу Христовом и моћи ће да учествују у Заједништву Светога Духа, и обитаваће у дому Оца свога, као умно другачија лична и непоновљива бића, јер у Оца мога небеског станови су многи (Јн. 14, 2), дакле, и различити – али опет сједињени и личећи једни на друге, јер ће у свима бити једна енергија и познање једне благодати вечног живота Свете Тројице”.   Владику Атанасија дочекала је у Атини његова нова књига на грчком језику Ο Πρώτος Λόγος, коју је приредио професор Догматике са солунског Универзитета “Аристотелио”, г. Јован Курембелес.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић).      Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа.   Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика.   На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио.   У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена.   Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни.   Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења."   Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу.   Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје.   Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи...   Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити.   Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота.   Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога.   Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић).      Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа.   Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика.   На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио.   У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена.   Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни.   Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења."   Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу.   Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје.   Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи...   Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити.   Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота.   Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога.   Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да данас прослављамо оне који су у нашем роду Господа прославили – Свете краљеве Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и Светог Варнаву Хвостанског.   Звучни запис беседе   „Они су за Њим ходили и Њему служили и Њему јединоме се поклањали. Данашњи владари, они жртвују за себе, за своје угодности, за своју власт све и сва. И своју душу жртвују, и свој народ тврдећи често да они то служе народу. А уствари служе себи и својим страстима. А некадашњи владари, хришћански владари, они су жртвовали и своју власт, и своје здравље, и сами себе су жртвовали за Христа Господа. Ево краља Милуитина, који богатство које му је Бог дао, као владару онога времена, није трошио на наџаке и на буздоване, и на уживања и на своја задовољства и властољубље. Четрдесет храмова је краљ Милутин саградио, и манастира, од којих многи и дан-данас постоје“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да су неки од тих храмова срушени у наше вријеме.   „Чак су опстали у вријеме турске окупације, али су их срушили данашњи моћници и силници овога свијета. Храм у Мушутишту на Косову, само њега да поменемо, је срушен. Остао је кроз сву историју сачуван, а бомбе НАТО пакта су га срушиле у ово наше вријеме“, подсјетио је он.   Митрополит Амфилохије је додао да је краљ Милутин све што је имао приносио Богу.   „И служио је народу своме и служио је Богу своме. И оставио је за собом дивни спомен и дивне светиње. А његов брат Драгутин, не само што је служио Господу, него је, попут својих предака, Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве, и осталих светих Немањића, постао и монах Теоктист. Потпуно је себе принио Господу на дар краљ Драгутин. Тиме је показао да је прави хришћански владар био, попут цара Константина и цара Јустинијана у прадревна времена“, казао је Владика.   Казао је и да је Свети исповједник Варнава Хвостански, као млад епископ 1947. године посвједочио Христа и да су га због тога затворили титоисти.   „Рекао је у својој првој бесједи да су милиони оних који су пострадали за Христа у Русији. И због тога су и код нас побили хришћане у то вријеме. И зато је био затваран, да би на крају пострадао 1964. године Врнава Настић, дивни изданак нашега рода“, казао је Митрополит Амфилохије.   Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством освештао Светогеоргијевску гостопримницу у новосаграђеној црквеној згради која се налази поред цркве Светог Ђорђа.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Дана 11. новембра 2019. године у Горњем манастиру Острог Свету Литургију служио је умировљени епископ Захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић).   -ФОТОГАЛЕРИЈА 1-   -ФОТОГАЛЕРИЈА 2-   Данас, 11. новембра 2019. године, на празник Свете Преподобне Анастасије Римљанке и Светог Аврамија Затвореника, умировљени епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије Јевтић служио је Свету Архијерејску литургију са свештенством у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Манастиру Острог, поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца.   Владици Атанасију саслуживали су протосинђел Сергије Рекић, сабрат манастира Острог и архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној Обали у Подгорици.   После прочитаног Јеванђеља сабранима се ријечима бесједе обратио Владика Атанасије.   Присутни монаси и вјерни су приступили Светом причешћу, а потом је Владика Атанасије још једном бесједом поучио вјерни народ.     Потом је у Доњем манастиру братија манастира Острог припремила послужење за све присутне.     Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...