Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  2. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.
    • Од Логос,
      Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета.     Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска.   Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока.   Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори.   У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике.   Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва.   Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи.   Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи.     Извор: ИН4С
    • Од Поуке.орг инфо,
      Слободан Стојичевић је прошле године објавио књигу Мрежни рат против Срба. На промоцији књиге, у фебруару, Владимир Димитријевић је рекао „Слободан Стојичевић је направио есенцијалну књигу која вам помаже, уџбенички, да схватите шта се око вас дешава“. Сада ради на припреми књиге о информационом рату против Срба. О вођењу мрежног рата, Српској православној цркви као мети у овом рату, стратегијама борбе против друштва које по својој структури подсећају на маркетиншке кампање и другим темама са Слободаном Стојичевићем је разговарао Срђан Крунић.
       
       
      Господине Стојичевићу, написали запажену књигу „Мрежни рат против Срба“. Добар део књиге је посвећен мрежном рату против СПЦ – зашто?
      — Књигу сам написао зато што сам сматрао да људима треба скренути пажњу на рат који се води против нас и на агресију коју су САД и међународни неолиберални чиниоци покренули против нас Срба. У данашње време развој средстава комуникације је довео до свеопште „расејаности пажње“ и до тога да људи од огромног броја појединачних информација не виде општу слику друштвених кретања. Посебан проблем, са друге стране, је уска специјализација и фокусираност на научну обраду појединачног проблема приликом озбиљнијих научних радова.
      Ово конкретно значи да, са једне стране, „обичан“ човек свакодневно прима огроман број појединачних информација али у ствари ништа не сазнаје јер те површне информације се не склапају у систем и неко шире знање о друштву и реалности. Док са друге стране било која тема о којој се озбиљно пише је „осуђена“ на ускостручни приступ и практично једностраност. Велика већина (част појединим изузецима) научника, професора, интелектуалаца, се бави одређеним проблемом у оквиру неког научног пројекта и не излази из ускостручних оквира. Тако да се ствара јаз у спознаји реалности и „обичан“ припадник нашег народа полако али сигурно улази у оно што се у модерној науци зове „тунел спознаје“ то јест пажња му је усмерена само у једном правцу и стриктно ограничена.
      Агресија од стране САД је добро промишљена, планирана и што је најважније у овом случају она је комплексна и мултидисциплинарна. Њу осмишљавају амерички и међународни „тинк тенк“ центри. Само један од њих – РАНД корпорација има неколико хиљада доктора наука из скоро свих области. Тако да са једне стране нас нападају комплексно и мултидисциплинарно а ми чак не можемо да сазнамо ни размере напада а камоли да израдимо неку стратегију одбране јер се свако бави „само својим послом“.
      Зато сам одлучио да неко треба о овоме да пише јер ако то неко не уради добровољно о томе се и неће писати. Илузорно је очекивати да ће неко министарство „европске Србије“ или нека НВО расписати конкурс за доделу гранта за научни рад о мрежним агресијама тих истих европских снага и НВО.
      Исто важи и за СПЦ: ја сам православни хришћанин и мрежни напади на СПЦ су директни напади и на мене и моју породицу. Наравно да о томе не могу и не треба да ћутим. А са друге стране „и професионални богослови су људи“: нема конкурса за грантове и научне радове, тако да „професионални богослови“ нису заинтересовани да се баве и да пишу о овој „шкакљивој“ теми. Много је „богословско-политички коректније“ писати о неким другим темама а најбезбедније о темама из првих векова Цркве или се бавити схоластиком у стилу „колико анђела може да игра на врху игле“.
       
       
      Многи не могу да поверују да НАТО пакт на СПЦ гледа као на непријатеља?
      — На жалост то не само да је могуће него је заиста тако. Када се погледају новије војне концепције на Западу, одмах пада у очи да се последњих година све више говори о „хибридним“, „мрежно-центричним“, „ДИМЕ“(концепција која се заснива на комбиновању дипломатије, информационих техника, војних притисака и економског утицаја) и другим војним техникама. Све више се говори о рату против целог друштва а не само против војних јединица непријатеља. Ово није никаква тајна и може се наћи у јавним изворима.
      Да ли је СПЦ објекат НАТО агресије или не – то није чињенично питање већ питање наше добродушности и наших „тунела спознаје“ јер смо ми навикли да је Црква одвојена од државе и о Цркви не размишљамо као о војном циљу већ као о мајци Цркви. Али то не значи да и агресор исто тако као и ми поштује кодекс „чојства и јунаштва“. Уосталом ако сумњамо да је то тако довољно је да погледамо да ли су НАТО агресори поштовали болнице, цркве, џамије, цивиле, жене, децу у Либији, Сирији, Авганистану, Ираку и другде. Недавно је бивши командант НАТО Хоџис отворено изјавио „Гласу Америке“ да је „СПЦ главна претња довршавању посла у Црној Гори“, тако да није питање да ли НАТО пакт на СПЦ гледа као на војног непријатеља већ је питање да ли ми имамо трезвености да то себи признамо.
      Ми смо витешки народ и тако смо ратовали кроз векове: убијајући непријатељске војнике никад се нисмо иживљавали над цивилима нити цивилним установама непријатеља. НАТО није витешка организација и време је да то схватимо.
      После упечатљиве, језгровите кованице „НАТО-четник“ протеклих месец дана смо имали прилику да нажалост срећемо у јавности и кованицу НАТО-владике. Да ли постоји НАТО-православље?
      — Нажалост, почиње да се појављује. Ја сам највећи део књиге писао у пролеће и лето 2018. када се није ни слутити могло да ће мрежно упетљани грчки калуђери из Истанбула из „Васељенске Патријаршије“ направити овакав војно-политички галиматијас у Украјини. Али се мрежним сагледавањем верско-геополитичке ситуације могло претпоставити да ће се овакви проблеми појавити.
      Ово је шири проблем. Ја сам у књизи навео неколико проблема са ових простора. Али не треба губити из вида да НАТО агресори делују комплексно: неки проблем се може појавити у Истанбулу, затим прећи у Украјину, затим рефлектовати у Црној Гори или Македонији, па на основу тих искустава ескалирати у Грузији или Јерусалиму или Сирији
      Не бих желео да будем „птица-злослутница“ а не бих желео ни да будем у праву као што се то испоставило са овиме што се до сада догодило. Али ево само једног примера за који се надам да грешим. За НАТО и америчке стратеге, православне цркве (а и све друге верске организације) су само средство у разбијању друштвене кохезије других држава. И зато нема „миљеника“ и „православне мезимчади“. Појавила се могућност да се манипулише неким калуђерима у Истанбулу и то се данас и сада користи. А и надаље ће се користити. Али нико (бар за сад) не размишља мрежно: а које су мрежне опасности за Јерусалимску, Антиохијску и Александријску патријаршије? У свим овим „верским установама“ постоји мала група од неколико хиљада Грка монаха и владика која управља са десетинама и стотинама хиљада па и милионима верника друге националности!
      Јерусалимска Патријаршија се на пример састоји од око 1.000 грчких монаха доведених из Грчке, који „држе“ све позиције у самој Патријаршији и стотина хиљада православних Палестинаца. Постоји и сигурно неколико десетина хиљада православних Јевреја пореклом из Русије досељених на таласу исељавања руских Јевреја и људи чији је неко од предака био Јеврејин. Држава Израел као верни амерички савезник врло пази на ово и чува тај однос снага. (Увек се наглашава у документима „Грчка Православна Јерусалимска Патријаршија“). Али то не мора заувек бити тако.
      Једнога дана када умрежени грчки калуђери у Истанбулу, одраде посао који им је делегиран, врло малим мрежним уплитањем, „неко“ може дошапнути Палестинцима да су „обесправљени“ или држава Израел једним јединим актом може признати постојање православних држављана Израела, пореклом из Русије. И придев „Грчка“ испред „Православна Јерусалимска Патријаршија“ може отпасти као сасушени листић са све тих 1.000 Грка који имају привремени боравак у Израелу. (Уосталом ми смо већ видели случај да чланица НАТО – Црна Гора није презала од прављења проблема са боравишним дозволама за наше свештенике и монахе у Црној Гори).
      „Батина има два краја“ како каже наш народ, и било би добро да то неко каже Грцима када их захвати етнофилетистичка еуфорија. И не треба гајити илузије да ће НАТО и амерички мрежни оператери имати скрупула. Није њима „НАТО православље“ циљ – већ средство.
       
       
      Васељенски патријарх Вартоломеј је 27. марта ове године примио у посету амбасадора тек именоване Републике Северна Македонија – јавности није доступан извештај о садржају тог разговора. Почетком јуна Мило Ђукановић отвара монтенегрински фронт против СПЦ! У САД се одржава црквени Сабор у проблематичној организацији и атмосфери доноси контроверзан „устав“ за епархије СПЦ у САД. У домаћим медијима, међу којима предњачи Блиц, уобичајени противцрквени натписи прелазе у жестоку кампању. У листу Данасправи се расцеп између пожељних – епископа Максима и Григорија па чак и умировљеног Атанасија Јевтића – и „вођства система“, патријарха, Синода, Сабора и саборског портпарола. Како ви гледате на описане догађаје?
      — Као неко ко се бави хибридним и мрежним агресијама – добрим делом се слажем са Вама да су то координирани делови једне те исте комплексне хибридне, мрежне агресије на СПЦ. Али не бих рекао да је она усмерена само на поглавара наше Цркве. Она је комплексна и „таргетира“ и све друге припаднике наше нације и нашег друштва. Само на разне начине.
      На пример информација да су неки грчки мрежно упетљани калуђери из Истанбула или неки бугарски чиниоци почели да нешто „петљају“ око Македоније – није само сигнал нашем Синоду већ је то у првом реду сигнал (у мрежном рату то би се звало „намера командира“ или „замисао командира“) монтенегринским властима у Црној Гори да се фокус привремено премешта са њиховог „фронта“ на Македонију. Наш народ и наша Црква у ЦГ су пружили јуначки отпор пројекту закона у ЦГ, закон је привремено стопиран и сад монтенегринска власт треба мало да „попусти“. Али се зато даје сигнал „мрежним оператерима“ у Истанбулу, Македонији и Србији да они појачају активности. И ми одмах видимо кампању у „медијима на српском“ (како их назива Александар Вучић). Такође треба рећи да „таргет“ (мета) ових напада није само СПЦ: мета је цело српско друштво.
      И црквени клир и нас два одсто оцрковљених који свакодневно учествујемо у животу цркве али и цело друштво. Само су правци (вектори) напада мало модификовани. На пример: у случају клира циљ је да се ствара утисак отуђености, одбачености и скрајнутости клира од друштва. Клиру се шаље порука између редова: „цео свет и цело друштво иду напред а Црква каска. Црква се не брине за своју паству јер се не мења према потребама модерног човека… Црква занемарује своју мисију у свету не прилагођавајући се модерном добу и модерном вернику…“.
      Породицама свештеника се такође шаље порука између редова: „зашто попадија не би могла да учествује на конкурсу за мис и да хода обнажена по подијуму као све друге жене?“… Или „и попадија има своја женска права и треба да се бори за њих против затуцаног мужа-свештеника“… Оцрковљеним верницима се пак шаље порука у смислу да канони више не важе, да се све распада, да се Црква посветовњачила, да владике нису јединствене,… Формалним верницима се, са друге стране шаљу поруке да су „сви попови лопови“ да „владике и свештеници возе скупа кола“…
      Када се пажљивије погледа и анализира јасно се увиђа да су напади врло професионално усмерени на поједине друштвене групе и филигрански планирани да би се Црква одвајала од друштва а посебне групе унутар цркве међусобно завађале.
      Али као православни верник, овде морам да нагласим један аспект: ми не треба да априори прихватамо оно што нам се сервира. Поред тога што се трудимо да будемо добри као голубови ипак треба да се трудимо да будемо и мудри као змије. О чему се овде ради? У пажљиво планираној агресији се у непријатељском друштву (у овом случају у нашој – српској свести) информационим деловањем стварају „фрејмови“ (фрејм – оквир) или „наративи“ (наратив – прича, бајкица) и у те фрејмове се нама „укалупљује“ реалност. Реалност се намерно упрошћава и своди на једноставне еталоне.
       
       
      Који су наративи наметнути јавности о Српској цркви?
      — Осврнимо се за тренутак на политичку сферу да бисмо разумели како функционише то укалупљивање: ми имамо власт која је проевропска, али сад имамо и опозицију која је проевропска!?! Имамо две огорчено „сукобљене проевропске политичке опције“ које у ствари желе оно што више од пола гласачког тела не жели! И после неког времена велика већина народа који је већински против уласка у ЕУ се страсно опредељује за једну од две проевропске опције. И мрзећи ону другу (братско-европску) опцију заборавља шта жели или не жели.
      Слична је стратегија мрежних оператера у случају СПЦ. Да, постоје неке струје у Цркви. Али њих је одувек било и биће их. Ми никад не треба да се потпуно препустимо црно-белом осликавању тих струјања како се она представљају у „медијима на српском“. На пример: медији у страном власништву на српском су у нашем друштву већ створили три „фрејма“ о Цркви: „Артемијеви мрачњаци и аутлоуери“; „Конзервативци и назадњаци“ и „Атанасије и његови модерни дарвинисти христо-слободари“. Последњих година, ако се пажљивије проуче медијске кампање све иде ка томе да се СПЦ у свести нас Срба, полако „укалупљује“ у ова три наратива. Да се та три „фрејма“ представе као нешто безалтернативно. И што је најважније да се присталице сваког од та три фрејма међусобно заваде и замрзе.
      Ово је техника која је дошла из маркетинга. Потрошачког маркетинга. Одређени „бренд“ се лансира у разним модификацијама да би се постигао шири обухват потрошача тиме што се потрошач идентификује са одређеном модификацијом. На пример: имамо бренд аутомобила који се „шири“ на одређене модификације (караван, спортска варијанта, породични, џип…). И „изабравши и заволевши“ одређену модификацију – потрошач постаје „фан“ те модификације и почиње да презире остале моделе,… емотивно се везује за свој „избор“. Исто тако се „укалупљује“ и „бренд“ Цркве: предлажу се три модификације Цркве и верник се своди на „фана“ одређеног „црквеног клана“. Тржишни избор практично постаје израз оригиналности, индивидуалности и самосвојности потрошача.
      Као што данас можемо видети човека који ће по сваку цену возити џип било које марке (јер то сматра „својим“ и у његовој свести тај избор говори о њему као о модерном, активном, жељном живота и авантуре, богатом) тако се у будућности лако може догодити да део „активних, слободоумних, модерних, напредних“ верника који данас изаберу „наратив“ „христо-слободара“ и дарвиниста пређу на било коју хипи-псеудорелигиозну модификацију тог става (протестанте, реформски јудаизам, поредак љубави, вегани или неку другу опцију).
      Говорећи, пишући и размишљајући о ова „три фрејма“ ми полако, а да то и не примећујемо, клизимо према опасности да више припадамо једној од три медијски промовисане модификације Цркве него самој Цркви. Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.
      Као православни Хришћанин – мирјанин ја сам се увек трудио да не дајем судове о владикама и клиру. Али овде није реч о нашем „унутар-црквеном“ проблему СПЦ. Ми исту ову америчку технику мрежног упитања видимо и у случају са другим вероисповестима (и код муслимана и код римокатолика и код јудаиста) и у случају са цивилним – грађанским актерима. Овде се ради о психолошким техникама утицаја и манипулације микротаргетираном групом а не о неком унутар-црквеном проблему.
      Не треба такође изгубити из вида и „повратну спрегу“ – то јест је могуће да се одређени људи, чак и када то не желе, понашају онако како се то од њих очекује и што има „прођу“ у медијима.
      Чак и неофитима који су се тек крстили и тек почели нешто да сазнају о Православној вери, једно од првих питања је: „зашто постимо“? И чим почну да траже одговор на ово питање прочитају да ми себе присиљавамо да постимо. И велика већина других питања има одговор у „присиљавању себе“ (да се буде бољи, да се не греши, да се чине добра дела).
      Па како онда објаснити да, на пример владика Максим Васиљевић, професор теологије, који би требало да је пример православне аскезе и апологета православне аскезе, баш ових дана напише: „Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе“?
      Васцела Црква вековима слави аскете. Вера се темељи на човековом присиљавању себе да се сваким даном буде бољи, на човековом присиљавању себе да се одупре својој греховности која му је урођена, а онда одједном усред буре која се догађа у СПЦ – професор ПБФ почиње да креира неку „нову и смелу“ хипи-теологију?
      Јасно је да је ово највероватније: „очекивано понашање“. Човек препознаје какво се понашање од њега очекује и (понекад можда и несвесно) удовољава очекивањима. Другачије се не може објаснити овакав „излет“ у хипи-богословље.
       
       
      Ви сте у вашој књизи, чини ми се адекватно, увели термин „наранџасти раскол“? Мени се чини да се може говорити и о „наранџастом раскољавању“. Медији који операционализују подршку окупацији и отуђењу КиМ промовишу оне који се, по писању тих медија, боре против тога. Притом се јавност дели у навијачке таборе. О чему је овде реч?
      — Као што сам већ рекао: НАТО и мрежни оператери имају јасан план за дефинисање, сегментирање, организовање и умрежавање ужих друштвених група. И у свим Православним црквама се спроводе исти покушаји, наравно уз прилагођавање деловања сваком објекту напада. Код нас у СПЦ конкретно ово деловање је данас усмерено највећим делом на подржавању оних струја у СПЦ које из неких својих разлога себе сматрају „слободнијим“ и „богољубивијим у тој слободи“. (Операција „Артемије“ је на жалост завршена бар за сад). Ово је врло умешан и вешт избор.
      Најпре се добро проуче психолошки профили разних архијереја а потом се пажљиво на њих делује и манипулише у правцу појачавања и радикализације њихових ставова. Ја сам у књизи делимично писао о мрежном манипулисању владиком Григоријем. Али полако се, на жалост, показује да је владика Григорије само један од објеката манипулације. Сада постаје све очигледније да је план много комплекснији и дубљи. Није овде више реч о само једном или двојици владика који желе мало медијске пажње и љубави. Све је јасније да план није да се врх Цркве међусобно завади дајући медијску, финансијску, политичку пажњу и промоцију једнима а ускраћујући је другима. Морам да кажем своје мишљење: чини ми се да је идеја да се један од највећих богослова и ауторитета данашњице – владика Атанасије Јевтић промовише као „јуродиви глас од Бога“ који се не боји земаљских власти, већ „у славу Господа говори бобу – боб а попу – поп“.
      Владика Атанасије Јевтић је велики (можда и један од највећих) духовник данашњице и ово нити је далеко од истине нити је по саму Цркву опасно. Дешавало се и раније у историји Цркве да владике буду „луди Христа ради“. И то што ће један пензионисани јуродиви владика псовати власт, аге и дахије, силнике овога света, говорити неразумљивим алузијама, волети Господа директно и слободно не обазирући се на окове канона и разобличавајући лажни морал света и века, тиме што ће из пламене молитвене љубави према Христу урлати по олтару на саслужитеље, негде у манастиру у брдима, неће Цркви бити на неку велику штету.
      Суштина мрежне операције није у томе, нити је он главни циљ ове мрежне операције. Главна манипулација се своди на то да се његовим духовним чедима полако усади идеја да и они треба своју службу да уподобе свом Авви. Ако би се његова духовна чеда полако убедила да и они треба све да раде као њихов Авва али не из пензије, босоноги у брдима већ са катедре, из владичанског двора (мерцедеса) и у великим градовима – е то би била велика победа великих манипулатора. И то је управо оно што се полако данас рађа као мода „христо-слободара“: псеудојуродство које се претвара у егзибиционизам. Ово је велика опасност по нашу Цркву. Не владика Атанасије Јевтић сам по себи, већ та мода копирања његовог јуродства и његове „лудости Христа ради“ од стране оних који су његове псеудојуродиве неуспеле копије.
      Ко је пратио украјински раскол, сећа се да је и раскол у Украјини почео на потпуно другачији начин: тадашњи а сада бивши митрополит Филарет (Денисенко) је још почетком 90-их подлегао медијским и политичким притисцима а и својој гордости да постане патријарх. То је у почетку био „унутар-украјински“ пројекат као што је и „црква мирашица“ у почетку била „унутар монтенегрински“ пројекат. Али ти у почетку мали проблеми брзо постану велики када се у причу умешају геополитички интереси преко медија и мрежа.
      Да ли можемо да очекујемо да ће „наранџасти расколи“ и убудуће бити оружје у мрежном рату?
      — Нажалост све говори о томе да ће ових „наранџастих раскола“ бити још и више. Али сви ови „наранџасти расколи“ су за сад на националној основи. Амерички мрежни оператери су својим техникама до сад креирали националне расколе. Ниједна од ових „наранџастих религиозних креација“ нема никакву богословску подлогу. Што је јако добро.
      Оно што не бих желео да се деси то је „наранџаста јерес“ која би могла да се појави када учени богослови, активне владике и медијски црквени доктори теологије почну да „богословски“ мењају веру у жељи да буду „луди Христа ради“, да одбацују аскезу и каноне,. а на жалост видимо да у том правцу напредује мрежна манипулација са некима од њих. Поступци владике Атанасија Јевтића су понекад неразумљиви и чудни али су они до сада увек били стриктно унутар цркве и усмерени и намењени оцрковљеним људима. Његова сугестивност и утицај су велики на његову околину али без обзира на то ефекат је био само на оне који су у ближем окружењу и није се ширио на оне који би то понашање погрешно разумели. Али духовно испразно копирање оваквог понашања, па још са владичанске и професорске катедре, па још уз медијску помпу у америчким медијима на српском, од стране његових духовних чеда јесте опасност за СПЦ. Надам се да ће наша Црква смоћи снаге да ово заустави.
       
      Како верници могу да избегну да саучествују у мрежном рату против своје Цркве?
      — Пост, молитву, покајање, исповест, духовно руковођење и редовно причешћивање Светим Даровима ја видим као први и најважнији услов и најбољу одбрану. Мање критизерства и потрошачког односа према Цркви. Све остало се примети ако се пажљиво и што је најважније: добронамерно и у љубави гледа око себе.
      Поред тога никад не треба заборавити да се људи мењају. Погреше па се понекад и покају ако им се увиђавно скрене пажња на грешку а не крене се у осуђивање и демонизацију. Ове мрежне технике манипулације су потпуно нова војна стратегија и људи уопште па ни владике не могу да их препознају као страни утицај. Тек ево сада руска држава почиње да диже узбуну и да информише свој народ и своју цркву. И у Кини је исто. И у Ирану. Тако да и ми треба да на овај проблем гледамо трезвено као на страно уплитање и манипулацију а не само као на „посрнуле владике“ или „НАТО владике“.
      На крају крајева у Прологу читамо о расуђивању да „треба разликовати грешника од покајника. Ако си узео на себе улогу да изобличиш грешника, чувај се добро, да не изобличиш и покајника. Како је покајан грешник мио Богу, сети се приче о блудном сину. Нека и теби, дакле, буде мио онај ко је постао мио Богу“.
       
       
      Које су вам тренутне професионалне преокупације?
      — Моментално пишем нову књигу о информационом рату против Срба.
       
      Аутор Срђан Крунић
       
      Извор Стање ствари, 15. август 2019.
      С. Стојичевић: СПЦ је мета мрежног рата
      WWW.STANDARD.RS Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.  
    • Од Логос,
      Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве.     Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић.   Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка.   О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије.   Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма.   Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности.   Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У хиландарском винограду на Савином пољу почела је берба грожђа. У четвртак, 15.08.2019. игуман Методије је уз присуство братије, технолога хиландарске винарије, предрадника на манастирској економији, радника и волонтера, служио молебан за Богом благословен и успешан почетак овогодишње бербе.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-     На површини од 15 хектара на којој су у највећој мери засађени Мерло, Каберне Совињон и Каберне Фран, очекује се принос од најмање 100 тона грожђа, од кога ће се добити 80.000 литара висококвалитетног вина. Прво се бере Мерло намењен за хиландарски Розе, затим се наставља берба Мерлоа за црвена вина, који заједно са Каберне Совињоном и Каберне Франом, чини препознатљиве купаже у винима „Савино поље“, „Стари манастир“ и „Хиландар куве“.     Извор: Манастир Хиландар   Молебан за почетак бербе у Хиландару | ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR | ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR
      WWW.HILANDAR.ORG У хиландарском винограду на Савином пољу почела је берба грожђа.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...