Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Украјина забранила певачици учешће на „Евросонгу“

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 1 сат, obi-wan рече

nego 1190.

да, успели су чак и да реконструишу како су изгледали победници са те ренесансне евровизије ;) :) 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 часа, obi-wan рече

Evrovizija je mucki ubijena 1992. godine , kad je Kutunjavi "pobedio" politickom odlukom briselskih birokrata.

Ovo sad su samo radioaktivni ostaci, nista drugo.

 

Uh , još i pre … koliko sam se radovao kada smo 'mi' pobedili tj. Riva. Pa je onda posle Zagreb bio domaćin, sa njihovom Tajči. Bio sam mlad. Posle, manje od godinu, Balkan upade u mrkli mrak … tada sam shvatio da su građani evrope I šire samo trebali da se upoznaju sa pojmovima i akterima budućih događaja, za slučaj da neznaju, kao I to ko su dobri momci, gde je to gde žive i sl.

Još tada je doba nevinosti bila daleka prošlost, samo se nije raščulo ...

Mada tako je sa ljudima, (i ovcama), neke će fore uvek prolaziti - dok god je pamćenje kratko, mozak lagan za ispiranje, a Mujo i dalje išao kud i masa ...

 

.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Украјина не иде на „Песму Евровизије” јер је превише Руса

Победница за Евросонг у Кијеву одбила да буде „политичко средство”, а ни остала два бенда нису прихватила услове јавног сервиса и одбили да прихвате понуду по сваку цену
ukrajina.jpg
 

Украјина, која је пре три године победила на такмичењу „Песма Евровизије”, ове године неће се представити у мају у Тел Авиву. И то не због тога што нема добру песму или због мањка новца, попут Бугарске, него због политичког скандала који се догодио. За разлику од победничког тријумфа 2016. године, који је „Гардијан” тада оценио као „најполитизованији до сада”, ове године политички скандал није „извезен” на европску сцену, него је остао у границама Украјине. Ако се изузме медијско ширење, коме није одолео готово ниједан значајан европски лист.

После победе поп певачице Марув на јавном националном гласању у суботу 23. фебруара, после два дана је прво повучен њен наступ на представљању Украјине на Евровизији, а пошто ни следећа два бенда са извођачима, који су освојили друго и треће место, нису прихватили неку врсту додатних услова националне телевизије УА – учешће Украјине на Евросонгу је сасвим отказано.

„Песма сирена”, која на „Јутјубу” има скоро седам милиона прегледа, довела је Марув, чије је право име Ана Корсун, до победничке позиције и преговора са украјинским јавним сервисом око уговора. Ставке на које је требало да стави потпис обавезивале су је да буде културни амбасадор Украјине и да у свету представља не само музику Украјине него и ставове украјинског друштва. Спорна је била и одредба да привремено, до одржавања такмичења средином маја, не сме да наступа у Русији, али је Марув била спремна да откаже концерте, од који је први био заказан у априлу у Санкт Петербургу.

Добила је рок од 24 часа да размисли и потпише уговор. Међутим, у понедељак су разговори прекинути, а 27-годишња Ана је објавила да, иако је спремна да откаже турнеје у Русији, није спремна да испуни остале одредбе уговора јер их сматра цензуром, а уз то одбија да буде искориштена као „политичко средство”.

„Ја сам држављанка Украјине, плаћам порезе и искрено волим Украјину, али нисам спремна да се људима обраћам слоганима, претварајући своје учествовање у такмичењу у промоцију наших политичара. Ја сам музичарка, а не палица за бејзбол на политичкој сцени”, написала је Марув на „Фејсбуку”. Другопласирани трио „Фридм џез” је саопштио да одбија уговор, а потом је то учинила и трећепласирана плесна група „Каска” са солистом. „Била би нам част да представљамо Украјину, али не треба нам победа по сваку цену. Наша мисија је да ујединимо људе музиком, а не да сејемо раздор”, написао је овај трио на „Инстаграму”.

То што музичари нису хтели да учествују у политичком сукобу између Украјине и Русије за националну телевизију није значило да размисле да ли су у нечему погрешили износећи своје захтеве у домену политичке пропаганде, него су саопштили да постоји системски проблем на украјинској музичкој сцени – „повезаност уметника са територијом државе агресора”.

Отцепљење Крима 2014. и рат на југоистоку државе за који оптужују Русију, изазвао је проблем на Евросонгу и 2017. године, када је домаћин био Кијев. Украјина није дозволила руској представници Јулији Самојловој да допутује у Кијев и учествује на европском музичком такмичењу. Разлог је био што је Самојлова раније посетила Крим, а да при томе није ушла преко украјинско-руске границе, него директно из Русије, што је према украјинском закону довољан разлог да се неком не одобри улазак у државу. Русија је те године отказала учешће на Евровизији.

А руско-украјинске политичке муке на европском такмичењу лаких нота датирају од победе Џамал, Украјинке татарског порекла са Крима, и њене песме „1944”. То је песма због које су светски медији то такмичење Евровизије оценили као најполитизованије. Песма говори о Стаљиновом наређењу о прогону Татара са Крима, непосредно по совјетском ослобођењу овог полуострва – због сарадње са нацистичком Немачком. Ово је тема о којој две стране имају сасвим супротна историјска виђења и дан-данас.

Русија је протестовала и тражила дисквалификацију ове песме због политизације текста на такмичењу које забрањује „реч, говор или гест политичке или сличне природе”, али је тим Евровизије проценио да је текст „историјске природе”. При томе је Сузана Џамалдинова Џамал, говорећи о судбини своје породице, рекла да се „наравно ради и о 2014. години”. Руси су се повукли са такмичења, а шеф спољнополитичког одбора Руске думе Алексеј Пушков је рекао да се музичко такмичење „Песма Евровизије” претворило у поље политичких борби и да би Руси онда могли да певају о мученицима из Одесе. У том граду су 2. маја 2014. године агресивне присталице нове власти у Кијеву затвориле и запалиле зграду Дома синдиката у којој је изгорело 40 проруских опозиционара.

http://www.politika.rs/scc/clanak/424012/Ukrajina-ne-ide-na-Pesmu-Evrovizije-jer-je-previse-Rusa

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Ведран*,
      Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама:
      одсутна мајка и вечно недорасле ћерке
      Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање  „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу.
      Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’.

      Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона.
      Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“.
      Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други.
      Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о  много дубљем проблему.
      Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже:
      „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица!
      Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности.

      У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи»
      Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…».

      Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију!
      Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!),  да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример,  често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…»,  «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне.  И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу.
      Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна.  На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година.  И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса.
      И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину.
      Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне.
      У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да:
      «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8]

      Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице.
      Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…».
      Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо:
      «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14]

      На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу)  овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве.

      Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не  Црква) добија аутокефалију!

      Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? 
      Цео текст:
      https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/

      View full Странице
    • Од Ведран*,
      Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама:
      одсутна мајка и вечно недорасле ћерке
      Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање  „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу.
      Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’.

      Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона.
      Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“.
      Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други.
      Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о  много дубљем проблему.
      Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже:
      „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица!
      Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности.

      У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи»
      Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…».

      Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију!
      Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!),  да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример,  често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…»,  «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне.  И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу.
      Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна.  На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година.  И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса.
      И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину.
      Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне.
      У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да:
      «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8]

      Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице.
      Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…».
      Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо:
      «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14]

      На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу)  овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве.

      Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не  Црква) добија аутокефалију!

      Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? 
      Цео текст:
      https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/
    • Од Логос,
      Манифестација „Дани патријарха Павла” у Чачку (огранци манифестације – Кућанци, Хрватска; Гацко, Република Српска; Никшић, Црна Гора), настала је из колоније „Крст патријарха Павла” која је постала важан део манифестације.  Идеја за колонију родила се 2015. године, са жељом идејног творца и оснивача да се анимирају креативни људи, који се баве дрворезом, да учествују у изради крстова које приносе у част јеванђеоског дела патријарха Павла, а који ће својим делима – крстовима обогатити манифестацију и трајно се уградити у културну баштину града Чачка и шире.     Прва колонија одржана је 2016. године, а наредне 2017 и 2018. године. Дефинисан је облик и садржај какав би требало и убудуће неговати.  Патријарх Павле посебно је био везан за овај крај, будући да се његово духовно рођење одвијало, управо, у манастирима у околини Чачка, које је, с нескривеном радошћу, посећивао све до краја свог овоземаљског живота. Као искушеник, боравио је у манастирима: Вујан, Тројице и Благовештење, у којем се замонашио 1948. године. Као искушеник у манастиру Вујан (Гојко Стојчевић, патријарх Павле), изрезбарио је дрвени крст, који се, и данас, чува у ризници тог манастира, и у вези с којим се и родила идеја о организовању колоније под називом „Крст патријарха Павла”.  Колонија је основана у циљу баштињења дела патријарха Павла, а сада је у саставу манифестације „Дани патријарха Павла”. Темељ колоније био би – приношење ручно резбарених дрвених крстова (или у комбинацији дрвета са другим материјалима) , у знак поштовања према делу патријарха Павла. Сваке године се, од стране компетентног жирија, уочи Крстовдана (27. септембра), обавља оцењивање приспелих радова и бира најбољи, чијем аутору се и додељује годишња награда. Аутор најбољег крста се и новчано награђује, а добија и луксузно урађену плакету (диплому, у кожном повезу) са знаком манифестације. Аутори осталих крстова добијају награде за учешће, и, такође луксузно урађене захвалнице – у папирном повезу. Покровитељ ове, као и свих других активности манифестације је град Чачак.  Крстови се трајно чувају у Народном музеју у Чачку са подацима о делу и ауторима. Када буде сакупљен довољан број крстова, биће организована изложба и то – широм света, свуда где живе Срби и где се чува сећање на почившег патријарха Павла. Изложбе ће пратити штампани, адекватно опремљени каталози крстова.  На дан Воздвижења Часног Крста – Крстовдан (27. септембар) уприличава се свечаност у манастиру Благовештење (Овчар бања), поводом завршетка рада колоније и доделе награда. Тада се позивају сви учесници који су даровали крст, представници носиоца активности (ЈУ Туристичка организација Чачка), представници покровитеља носиоца активности (ЈУ Туристичка организација Чачка), представници покровитеља (град Чачак), поштоваоци дела патријарха Павла, верни народ и средства јавног информисања.   Очекујемо крст и од вас, у знак поштовања према човеку који је живео по Јеванђељу. Ваше радове очекујемо најкасније до 31.8.2019. године, а радови који не буду благовремено приспели, ући ће у конкуренцију за наредну годину. Име аутора остаће забележено уз његово дело, које ће се чувати док траје људски род. Изрезбарите и принесите и Ви крст у част богоугодног дела и лика патријарха Павла! Укупна висина крста да не прелази 33 цм (ако се ради постамент, и он се урачунава се у укупну висину).  Вашу намеру да изрезбарите крст у част светог Павла патријарха српског и његово г дела, предочите до 31. 5. 2019, на адресу danipatrijarhapavla@gmail.com, а крст урађен по вашој замисли доставите, до 31.8.2019, на адресу: „Дани патријарха Павла” (Туристичка организација Града Чачка), Градско шеталиште бб, 32000 Чачак. За додатне информације обратите се оснивачу и старешини колоније Драгу Милошевићу на горе наведену електронску адресу.       Организациони одбор манифестације  „Дани патријарха Павла”   Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство епископ макаровски Гедеон (Харон), иначе игуман манастира Десетка у Кијеву, депортован је у Америку, а претходно му је поништено украјинско држављанство.
       
      Епископ Гедеон се заправо вратио са пута у Америку, где је разговарао са члановима Конгреса о прогонима украјинских  архијереја, свештенства и верника од стране расколника и националиста. Његово Преосвештенство има и америчко држављанство.
      Епископ Гедеон је 5. фебруара 2019. информисао групу америчких конгресмена о чињеницама везаним за дискриминацију канонске Украјинске Цркве у украјинској држави. Такође је говорио о томе како представници расколничке Цркве грубо крше међународно право и украјински Устав и о насилним радњама разних радикалних организација у Украјини. Државном секретару Мајку Помпеу уручио је и званичан апел Украјинске Цркве тражећи од САД да размотре многе случајеве кршења права и слобода верника. Америчке власти су обећале да ће истражити ситуацију.
      После састанка са Помпеом, новинари су га упитали да ли ће украјинске власти повећати притисак на Цркву и на њега лично због његовог говора пред Конгресом. Он је одговорио да се све може догодити.
      Затварање и депортација
      Епископ Гидеон је оптужен и да се бави „антиукрајинском активношћу“. Раколници-националисти већ годину дана покушавају да његов манастир не само да буде затворен, већ и разорен, тврдећи да делује као руски агент и да је изграђен незаконито. Судски поступак по том питању заказан је за 21. фебруар 2019. године.
      Украјинска безбедносна служба привела је еп. Гедеона на аеродрому Бориспил у Кијеву. Вест о његовом притвору први пут је објављена на фејсбуку Владикиног секретара протођакона Антона.
      „Не знамо где су га депортовали,“ рекао је у почетку протођакон. „Он је држављанин Украјине. Рођен је у Украјини. У овом тренутку он је лишен држављанства и тамо где га депортују непознат је.“
      Док је био у притвору, епископ је почео да се осећа болесно, али агенти су му једва доносили лекове. Адвокатима и парламентарним посланицима такође није било дозвољено да га виде, преноси Савез православних новинара позивајући се Гедеонову фексбук страницу
      Владика такође напомиње да је његов притвор наводно заснован на „чињеници да је мој пасош наводно изгубљен“, иако је његова секретарица изјавила да је његов пасош заправо запленила украјинска служба безбедности. Осим тога, изгубљени пасош није разлог за поништење држављанства и депортацију.
      „Нису ме пустили у Украјину, тврдећи да је моје држављанство анулирано, да је неважеће, иако сам пре само 15 дана одлетео без икаквих проблема или било какве судске одлуке“, рекао је епископ у једној од својих видео порука. Еп. Гедеон такође није имао проблема да прође кроз пасошку контролу у Америци, упркос тврдњама украјинских власти да нема пасош.
      У међувремену, секретар за штампу шефа Државне граничне службе Олег Слободијан пише да су граничари испуњавали наређење Службе безбедности и да су му одузели пасош „јер та личност има држављанство неколико земаља“. Штавише, Слободијан пише: испоставило се да је овај грађанин укључен у антиукрајинску пропаганду и да је активан у „руском свету“.
      Тако је украјински грађанин лишен свог држављанства и отаџбине на основу својих ставова, без обзира на украјински Устав или закон.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери.
      Грубо мешање власти
      У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом.
      А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести.
      Дељење „духовног хлеба“
      То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике.
      Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника.
      Католици из XVII века су знали шта раде.
      Заједнички центар утицаја и управљања
      Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту.
      Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града.
      Одузимање државне регистрације
      Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите.
      Има још једна ствар.
      Занемаривање обичног верујућег народа
      Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“
      Тако су многи мислили и мисле.
      Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“
      Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј.
      Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео.
      У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном.
      Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји.
      Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти.
      Посебну улогу имају манастири
      Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“.
      Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама.
      Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка.
      Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција.
       
      Извор: Православие.ру
       
×
×
  • Create New...