Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Neki ljudi vas vole, tek kada prestanete da ih volite

Recommended Posts

Neki ljudi vas ne cijene, sve dok ne odete. Kada im više ne budete davali podršku, koju su prihvatali kao dužnost, kada im više ne budete pisali prijatne sms poruke, koje su ignorisali, kada ih više ne budete sretali raširenih ruku svaki put kada pokucaju na vaša vrata usred noći i kada više ne budete čekali njihov poziv.

Neki ljudi ne shvataju koliko ste ih jako voljeli, sve dok ne mogu da nađu nekog drugog ko bi ih volio isto toliko jako. Kada ne mogu da nađu nekoga ko bi volio sve ono što su i kakvi su, ko bi ih gledao bukvalno kao da su jedini, ko bi im omogućio da se osjećaju kao kod kuće - bezbjedno i zaštićeno od haosa cijelog svijeta.

Neki ljudi će pokušati da zadobiju vašu pažnju tek tada kada prestanete da im je ukazujete. Kada prestanete da lajkate sve njihove postove, zovete usred dana da kaže kako ih jako volite, kada prestanete da im kupujete sitnice, koje su spomenuli u slučajnom razgovoru, i kada prestanete da ostavljate sve i žurite da im pomognete, kada im je potrebno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neki ljudi će pokušati da vas osvoje tek nakon što su vas izgubili. Kada shvate da imate i druge opcije kada shvate da će neko drugi da se odnosi prema vama bolje nego oni, kada shvate da više nijeste voljni da budete njihova varijanta, kad shvate koliko su bili sebični.

Nekim ljudima ćete nedostajati, tek kada ih zaboravite. Kada zaboravite da im čestitate rođendan, kada zaboravite njihovu omiljenu pjesmu, njihove tajne, kada odbacite sve uspomene. Kada zaboravite, kakva su osjećanja u vama izazivali.

Neki ljudi će početi da vas poštuju, tek kada odete. Kada shvate da ste se žrtvovali zbog njih, kada shvate koliko puta ste išli protiv sebe, popuštali im, kad shvate koliko ste im puta iznova i iznova opraštali. Kada shvate, da ste otišli, jer vam je bilo dosta svega, jer su pomiješali vaše strpljenje i razumijevanje sa slabošću.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neki ljudi će vas voljeti tek kada prestanete da ih volite. Kada vam više ne bude nedostajao njihov dodir i zvuk njihovog glasa. Kada vide da ste se promijenili i više ih ne gledate kao nekada. Kada više ne budete mislili na njih prije spavanja. Kada napokon budu spremni da vam otvore svoje srce, nakon što su razbili vaše u komadiće.

Neki ljudi nikada neće dobiti šansu da ih ponovo volite, jer će vaše srce pripadati tome, koji ne treba da vas izgubi, da bi naučio kako da vas zadrži.

 

            neki-ljudi-vas-vole-tek-kada-prestanete-

 

https://www.bebamur.com/blog/neki-ljudi-vas-vole-tek-kada-prestanete-da-ih-volite

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, JESSY рече

Neki ljudi će vas voljeti tek kada prestanete da ih volite. Kada vam više ne bude nedostajao njihov dodir i zvuk njihovog glasa. Kada vide da ste se promijenili i više ih ne gledate kao nekada. Kada više ne budete mislili na njih prije spavanja. Kada napokon budu spremni da vam otvore svoje srce, nakon što su razbili vaše u komadiće.

Neki ljudi nikada neće dobiti šansu da ih ponovo volite, jer će vaše srce pripadati tome, koji ne treba da vas izgubi, da bi naučio kako da vas zadrži.

 

            neki-ljudi-vas-vole-tek-kada-prestanete-

 

https://www.bebamur.com/blog/neki-ljudi-vas-vole-tek-kada-prestanete-da-ih-volite

mislim o ovome upravo...što bi reko Jung sinhronicitet

Ljubim te ja !!!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "Ne zanima me politika" - rečenica je koju čujem barem pet puta dnevno, od raznih bitnih i nebitnih persona, često u doba izbora ili običnih dnevnopolitičkih komešanja. Ojačana dodatnim "Svi su oni isti" ili još radikalnijim bojnim pokličem "Mrzim sva ta ..." ova krilatica više liči na otrcanu frazu za skrivanje odgovornosti, nego na odraz nekog buntovnog, anarho-lifestyla. Davno je Aristotel opisao čoveka kao zoon-politikona, politično i državotvorno biće; tu ljudsku komponentu i njen potencijal još je smešnije negirati danas, u našim okolnostima, kada živimo u društvu gde je sve ne samo politično već i žestoko politizovano. Da, to su dva vrlo različita pojma. Počnimo od zdravstva, prosvete, javnih i privatnih preduzeća, pravosudnog sistema, verskih zajednica, ministarstava ... svuda nalazimo primere (van)stranačkih, porodičnih, etnoreligijskih, tajkunskih i raznih drugih parazitskih struktura i lobija, od kojih svaki gleda da "progura" svoj interes i cilj, često na štetu institucije u kojoj deluje i njenih korisnika.

      Svi se za nešto pitaju, osim uposlenika i konzumenata, koji su prvi pozvani na to. Radnici, poljoprivrednici, deca, trudnice, socijalno ugrožena lica, pripadnici manjinskih zajednica, oni su bez zaštite i prava glasa, prinuđeni da trpe razne manipulacije i zloupotrebe položaja od strane onih "odozgo". Paradoks je da upravo u tim slojevima društva, i to mahom među mladima, raste taj "ko ga j..." diskurs, kao neka vrsta mirenja sa sudbinom. Razume se, lako je izraziti želju da se stanje promeni na bolje. Želja i volja su dve različite stvari: od želje nam krene voda niz nepce pri pomisli na sladoled u kornetu: ali, napolju je vrućina, treba se otrgnuti od ventilatora i prepešačiti do poslastičarnice. Banalno, ali tačno. Želja nije ono što čini poteze i donosi odluke - to je volja. Stav, konstanta, crvena linija preko koje se ne ide. Da, ako želim sladoled, kupiću ga od svog džeparca. To podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Jer, džeparac je valjalo i zaraditi ...

      (ILUSTRACIJA: Flickr)
      A svest? Svest, to je budnost i spremnost - senziblitet. To bi onda bilo - ustaćeš da kupiš sladoled, ali onaj voćni. Logično, jer si alergičan na laktozu. Dakle, ti znaš šta želiš; ukoliko i voliš voće, onda ta spoznaja nije samo na racionalnom planu, ona je deo tvog podsvesnog osećanja. I da ne bi radi toga posegnuo/la za krađom bratovog džeparca, ili sladoleda iz poslastičarnice, u tvom umu postoji ladica sa savešću. Savesna osoba je osoba koja preispituje svoje postupke, osoba sa kodeksom. Onda se opet vraćamo na odgovornost ... zašto sve ovo govorim? Pa, čovek koji želi da bude deo civilizovane zajednice (a svaki je rođen takav) mora da se vodi ovim načelima. Naravno da biti odgovoran građanin ne znači biti fanatik koji se golih prsa baca u požar, žrtvujući sve što ima (svoju individualnost) verujući da će njegovoj državi, narodu, naciji i čemu god sutra možda biti bolje; a još manje biti slepi proždrljivac koji uništava sve što mu padne šaka zarad ličnih apetita i interesa. To su dve otrovne krajnosti, a istina je na sredini (i lepa je): odgovoran građanin jeste ličnost, individua, slobodan čovek svojih briga, strepnji i želja. Ali, odgovoran građanin svestan je da svoje ciljeve ne može ostvariti sam i izolovan već kao deo zajednice ravnopravnih pojedinaca, ne ugrožavajući pritom prava i posebnost drugih i drugačijih.
      Tim pre što pomenuta "herojska žrtva" često nije ništa drugo nego laž i obmana vladajućih, upakovana u neki zapaljivi, kvazimoralistički mit čija su cena održanja - ljudski životi. Dulce et decorum est pro patria mori - kazuje stara latinska sentenca, toliko dugo vremena neupitna - sve do užasa Prvog svetskog rata. Na osnovu tog iskustva, engleski pesnik Vilfred Oven 1920. godine opisao ju je kao "the old lie", staru laž. Time se završila upotreba ove poslovice u svom suštom značenju, na spomenicima i slavolucima: postala je predmet ismevanja i alat antiratne kritike. Kao što bi to, uostalom, uradio svaki savestan i odgovoran građanin, posle svedočenja onome što se u ime i sa njegovom patriom dogodilo. Nije Oven bio dezerter koga je briga bilo za domovinu; razočarani vojnik napisao je ove reč iz lične odgovornosti i humaniteta. Pravi patriota uvek je kritički nastrojen, uvek proverava i jasno rasuđuje lica i događaje. Oni ga se tiču, što zbog odgovornosti prema državi i kolektivitetu, što zbog svesti o vlastitoj sudbini. U tome je svrha građanskih prava: prava nisu samo privilegije poklonjene za uživanje, prava više nego išta obavezuju. Mislim da bilo daleko korektnije pravo glasa nazvati obavezom glasa. Štaviše, mislim da je to, sada i ovde, nužno.

      (FOTO: Wikipedia / Autor nepoznat)
      A da ja vas nešto pitam? - da, to je ona magična replika, kec iz rukava koji zna da preokrene tok rasprave. Original potiče iz filma "Kad porastem biću kengur", a u skorije vreme (re)aktuelizovao ju je Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, u pokušaju da se "odbrani" od nezgodnih novinarskih pitanja. Vučić i njegova vlast inače su skloni manipulacijama i demagogiji u sličnom maniru: jedan od tvrđih režima na zapadnom Balkanu, o čijoj su medijskoj cenzuri pisali i značajni zapadnoevropski listovi, ponaša se kao da je on taj koji je pod tiranijom opozicije i slobodnih medija. Međutim, kada se preusmeri, sam koncept pitanja uopšte nije loš. Budimo iskreni: vladajući slojevi svih postjugoslovenskih zemalja održavaju se na vlasti raznim oblicima isključivog populizma i polarizacije među građanima, plašeći javnost spinovima i postavljajući pred nju lažne dileme: izdajnici ili patriote, Kosovo ili EU, referendum ili propast RS-a, treći entitet ili Komšić itd. Na taj način, političari peru svoju odgovornost za lične postupke: "Glasali ste za mene da vas čuvam i branim od onih drugih, sada me trpite, mene i režim mojih poslušnika." A da mi vas nešto pitamo?
      Odgovorni, svesni, savesni i voljni građani i građanke Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Kosova ... narode Balkana:
      - da li želiš da budeš pijun i ovca medijske mašinerija kiča i propagande, da budeš obmanut, vezanih ruku i izopšten iz svetskih tokova u močvari žute štampe i cenzure javnog servisa?
      - da li želiš da, gde god da odeš, budeš kriv i odgovoran za ubistva, silovanja, etnička čišćenja, ratne zločine, zverstva ili genocid koji su počinili neki ljudi ili institucije tvoje države ili naroda?
      - da li želiš da tvoja deca, dečaci i devojčice mrze i budu predmet mržnje samo zbog imena sa kojim su rođeni i koga nisu mogli birati, da ne vide ni "tuđa" mora ni "tuđe" gradove, ne upoznaju svoje vršnjake?
      - da li želiš da ista ta divna i talentovana djeca, budući lekari, učitelji, profesori, inženjeri, umetnici, piloti i sportisti plodove svoje mladosti potroše hiljadama kilometara daleko, kao radna snaga u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj?
      - da li si spreman da sve što si generacijama gradio: toplotu, obrok i krov nad glavom predaš u ruke dokazanim kriminalcima, prevarantima i ratnim profiterima?
      - da li si spreman da, zarad lažnih etnonacionalnih, šovinističkih i plemenskih narativa žrtvuješ i sebe kao pojedinca, i svoje najmilije, i društvo, i državu, svaku tvoju sigurnost i svoje mesto pod suncem?
      - da li si sposoban da opstaneš u sistemu partokratije po principu "ili se pokloni ili se ukloni"?
      - da li želiš da ostaneš usamljen na večnoj periferiji Evrope kao otpadak neuspele i nedovršene tranzicije, iščekujući poziv iz ambasade ili poziv za regrutaciju?

      (ILUSTRACIJA: Pixabay)
      Naravno, niko od vodećih regionalnih političara vas/nas neće ovo pitati. Zašto da voljno slome poluge svoje moći? Svetini je najlakše živeti u strahu od zavere ovih ili onih, bilo da je reč o Turcima, komunistima, Šiptarima ili NATO-u, grmeti protiv MMF-a i Novog svetskog poretka iz raznih pripizdina i vrleti istovremeno ćuteći o korupciji i nepotizmu u lokalnoj samoupravi. Hleba i igara nikad dosta ... tako se vlada plebsom. Još je lakše odmah po rođenju, po mogućnosti u kasnom pubertetu, na prvi pogled tragikomične političke scene odmah reći: "Šta me briga, ko ih šiša, mene to ne zanima. Mene politika ne zanima. Prezirem je, jasno?"
      Građani i građanke, pogotovo vi koji se hvalite da prezirete politiku: lako jeste, odgovorno nije. A buntovno - još manje. Vi ste ti koji ste oslonac loših, korumpiranih i banditskih vlasti. To što zovete politikom je vaša odgovornost. Ne samo prema vama samima, već prema društvu, porodici, prijateljima, deci. Vi ste ti koji u svakoj krizi režima svojom arogantnom pasivnošću date mu vreme za predah i oporavak. A da ja vas nešto pitam? Postavite sebi onih osam pitanja i razmislite: ukoliko su vaši odgovori potvrdni, slobodno se prepustite stanju u kome se nalazite. Ukoliko, pak, nisu - moraćemo zajedno na njih odgovoriti. U tome je problem svake revolucije: čim tiranija padne, revolucionari se pokoškaju između sebe, bilo zbog interesa ili ideoloških razlika. Zato je, pored pasivnosti, jednako neodgovorno - biti protiv bez svesti i vizije kakav je novi sistem koga želiš i svet kakvom težiš. Zato nam valja početi od one Hegelove: "Kada izvršimo revoluciju u carstvu naših predstava, onda ni stvarnost neće odoleti". To znači: propituj, pitaj - to ti je pravo i obaveza - ali pre toga, budi uveren da znaš tačne odgovore. Budi odgovoran, prema sebi i drugima. To nije populizam ... to je krik savesti.

    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од JESSY,
      ABAVNA LOLA Šta se dogodi kada se svi horoskopski znaci nađu na autobuskoj stanici?
       
      Ovan: „Šta je sa ovim prevoznicima, do sada sam mogao kupiti autobus, rastaviti ga, sastaviti i dovesti na ovu stanicu..“
        Jarac: „Rastavljanje bi možda išlo malo teže. Za to vam je potreban ekspert.“
      Lav: „Ko me je zvao? Mogu ja da vam pokažem, ali neko drugi će to morati odraditi.“
      Djevica: „Ako nešto ne možeš uraditi sam do kraja, odustani!“
      Ovan: „Ko kaže da mi treba ičija pomoć?“
      Vaga: „Molim vas, smirite tenzije, ovo i ne mora biti neprijatno vrijeme ako zabavimo jedni druge.
      Blizanci: „Neko je spomenuo zabavu? Hajde da premjestimo brojeve perona, tako da vozač ne zna tačno gdje da zaustavi autobus?
      Strijelac: „Napokon neko sa vizijom!“
      Jarac: „Molim vas da se uozbiljite, nije to privatna imovina da je dirate. Poštujete li vi ikad ijedno pravilo?“
      Bik: „Da je bar privatna imovina pa da ne izgleda ovako socijalno..i ova stanica i ovaj peron i autobusi…nema čovjek gdje ni sendvič da kupi.“
      Vaga: „Ako vas išta tješi, bar nismo sami.“
      Škorpija: „Samoća je pola zdravlja.“
      Vodolija: „Ne može da me utješi činjenica da sam u grupi sa jedanaest ljudi sa kojima nemam apsolutno ništa zajedničko. Ooovo je gubljenje vremena.
      Ribe: „Od svakoga se može ponešto naučiti.“
      Vaga i Djevica: „Kakvi su to maniri?“
      Rak: „Sve je to do kućnog vaspitanja. U moje vrijeme se tako nije razgovaralo sa ljudima.“
      Ovan: „Da vam ja kažem, tu pomažu samo batine!“
       
      Blizanci i Strijelac: „Pretvara li se ovaj dan u nešto zanimljivo?“
      Djevica i Jarac: „Zanimljivo bi bilo jedino to da se poštuju neka pravila u ovoj državi i da autobusi ne kasne.“
      Vodolija: „Ako je neko zainteresovan da uradi konkretnu stvar, a ne samo da laprda, znam ja neke ljude koji to mogu da riješe. Nazvaću ih i završiti stvar.“
      Lav: „Kladim se da znam bitnije ljude“
      Škorpija: „Džaba vam je sto znate ljude kad ne znate sebe.“
      Rak: „Plašim se da ćemo ovdje ostati do noći. Onda ćemo biti prisiljeni da spavamo na klupama. To nije sigurno.“
      Bik: „To neće da biva. Ja da spavam na toj daščuri?“
      Ovan, Jarac, Strijelac: „Ah gdje sam ja sve dosad spavao…“
      Ribe: „Ako nekome bude trebala prostirka, ja mogu dati i svoju.“
      Djevica: „Kako mislite da spavam na tuđoj prostirci?“
      Blizanac: „Neće niko nigdje spavati, to je čisto gubljenje vremena. Do večeri smo ko zna gdje.“
      Vaga i Vodolija: „Dok smo ovdje, možda da obiđemo stanicu, upoznamo neke zanimljive ljude?“
      Škorpija: „Ako me neko traži, ja sam u kafani.“
      Ribe: „Molim te, sačekaj idem i ja…“
      Rak: „Uh popio bih i ja rado, ali imam nekih problema sa gastritisom, nije mi lako…“
      Djevica: „Sad ću ja to da riješim“ (vadi apoteku iz torbe)
      Jarac: „Mislim da je trenutno najvažnije pronaći osobu odgovornu za sav ovaj haos i ozbiljno popričati sa njom.“
      Ovan i Lav: „Dok se ovi bave gastritisima, kafanama, prostirkama i ostalim trivijalnostima, mi ćemo učiniti nešto značajno. Pridružujemo ti se u potrazi!
       
      Autobus nakon nekog vremena pristiže na stanicu…Ovan, Lav i Jarac se svađaju sa vozačem zbog kašnjenja, Strijelac i Blizanac su našli privatan prevoz i nestali sa lica mjesta, Škorpija iznosi pijanu Ribu iz kafane, slijedi ih Rak zamotan u omiljeno ćebe jer je zahladjelo, Vaga i Vodolija su pronašle tri osobe kod kojih mogu da prenoće kada odu na put, dva životna prijatelja, simpatiju i biznis partnera. Bik je ostao sjediti u mjestu od početka i ne namjerava da se pomjeri.
      Djevica je potrošila paket vlažnih maramica na brisanje kofera i sebi u bradu psuje vozača, prevoznika, državno uređenje i sistem.
      Svi osim Blizanca i Strijelca kojih nema ulaze u autobus i lagano napuštaju polaznu stanicu.
      https://lolamagazin.com/2019/09/08/sta-se-dogodi-kada-se-svi-horoskopski-znaci-nadju-na-autobuskoj-stanici/
       
    • Од Милан Ракић,
      ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

      "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
      Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

      SVI ZNAJU SVE
      Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

      Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
      Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
      "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

      Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
      Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

      "USTALO JE MALO I VELIKO"
      Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

      U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
      Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

      A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

      Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

    • Од Данче*,
      Videla je golog dečaka po kom je još uvek bilo tragova od porođaja i kom je pupčana vrpca bila podvezana pertlom

      Tek rođenog dečaka, ostavljenog u platnenoj torbi u dvorištu “Betanije“, u petak pre podne je pronašla Slavica Fejsa, novinarka “Ruskog slova” koja ovaj deo dvorišta novosadskog porodilišta koristi kao prečicu na putu do posla.
      – Kako sam prilazila prodavnici dečje opreme čula sam dečji plač i prvo sam pomislila da je neko ostavio dete ispred i ušao u butik, međutim kada sam prišla bliže videla sam tu torbu na betonu i shvatila da plač dolazi odatle. Torba je bila otkopčana i ja sam je otvorila i videla golog dečaka po kojem je još bilo tragova od porođaja i kojem je pupčana vrpca bila podvezana pertlom. Mislila sam da ću se srušiti, ali sam se nekako pribrala, podigla ga i krenula da tražim pomoć – priča Slavica i kaže da će taj događaj pamtiti ceo život, prenose novosadski mediji.
      Prvi je priskočio u pomoć vlasnik butika “9.maj”, ispred kojeg je ostavljena beba, Branislav Štrbac, koji je odmah alarmirao obezbeđenje porodilišta, a zatim i medicinsko osoblje koje je u neverici prihvatilo napuštenog dečaka. Prema Slavicinim rečima, nakon što su bebu predali lekarima i sestrama, u potpunom šoku je nastavila put ka svojoj redakciji  i tek kada je stigla na posao je shvatila da nije ostavila svoje podatke u Betaniji.
      – Nazvala sam ih da se javim, a onda sam se brzo i vratila u “Betaniju” gde je stigla policija, okupili su se doktori i svi su bili u neverici šta se desilo. Tada su mi rekli da je dečak dobro i da nema nikakvih povreda – kaže Slavica i dodaje da je bila u Dečjoj bolnici da obiđe bebu, ali da nije mogla da uđe kod dečaka koji je već dobio ime Srećko.
      Doktori su joj preneli da je dobrog opšteg stanja i da, za sada, nema nikakvih problema.
      – Sigurno bi i svako drugi ko bi naišao tuda uradio isto, ali taj osećaj neću zaboraviti. Važno je da je on sad dobro i da bude dobro, ali ne mogu da prestanem da mislim o tome kako je počeo život i kakvu će sudbinu imati – kaže Slavica, inače majka dvoje dece. Dečak će još neko vreme provesti u Dečjoj bolnici, ali za sada nije sigurno ko će dalje preuzeti brigu o njemu.
      O tome će odlučiti Centar za socijalni rad koji je uključen u ovaj slučaj i postoji nekoliko mogućnosti. Bebu bi u nekom trenutku mogla da preuzme hraniteljska porodica, eventualno bi mogao biti usvojen, a moguće je i da će brigu o njemu preuzeti Dečje selo ili dom na Vračaru. Naravno postoji mogućnost da se ipak jave i roditelji, ali će oni u tom slučaju svakako odgovarati za ono što su učinili, a zatim će morati da dokažu da sposobni da se brinu o detetu.
      (Telegraf.rs)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...