Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
JESSY

Зависност – замена љубави

Recommended Posts

 Сви ми тражимо љубав. Ступајући у везу са човеком и осећајући нека јака осећања према њему – ми мислимо да волимо. Ако нам ти односи често причињавају бол, ми стичемо представу да је љубав мучење, скоро као болест.

Заиста је могуће је да је ваша веза за вас болна. Само, највероватније је да њено право име није „љубав“ већ „зависност“.

Појава зависности у односима

Зависност у вези подразумева константну усмереност мисли на „вољену“ особу и зависност од те особе. Зависан однос у значајној мери одређује емоционално и физичко стање човека, његову радну способност и односе с другим људима. То у суштини значи да се читав живот зависног човека одређује тим зависним односима који углавном негативно на његов живот и чине човека више несрећним, него срећним.

А с обзиром на то да није био у потпуности срећан у самоћи, човек управо у ту везу улаже све своје наде на срећу! Надао се да ће све његове душевне патње, недостатак самопоуздања и сви његови комплекси, бити излечени љубављу. И у почетку се можда и чинило да је тако, али то није потрајало дуго. Почели су конфликти, неспоразуми, незадовољство предметом „љубави“ и собом. Не примећујући то, човек пати још више него што је патио док је био сам, а испред њега је још и неизбежан растанак и нова већа бол.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто се то дешава одређеној особи и притом се историја понавља са сваком новом везом?

То се дешава зато што је човек на датој етапи свог живота – зависан.

Упознали су се још у школи у старијим разредима и маштали да се венчају. После школе живели су у „грађанском браку“. Он је за њу био све. Волела је да црта и то је радила добро, стога је желела да буде дизајнер. Али није се уписала на даље школовање, јер је за то било потребно да се усредсреди и  припреми, а то би је одвлачило од њега. На крају крајева, он је био најважнији у њеном животу, он је био циљ и смисао њеног живота и она је живела за њега. Почела је да ради, јер су морали да живе од нечега. Он је уписао престижни универзитет. Тако су живели око седам година, она је радила, а он студирао на том универзотету, а потом негде другде. Она се бринула о њему, обезбеђивала му највећи могући комфор и у томе видела смисао свог живота. Он је завршио школовање и нашао добро плаћени посао и након месец дана ју је оставио. За њу је то било као гром из ведра неба јер – све је било супер! Затим је уследио покушај самоубиства, али неуспешан. Спасли су је. После отпуштања из болнице, живот јој је био сив, непотребан и ништаван, јер  није било њега. Све се добро завршило, али не одмах. Био је то дуг пут, али изгубивши њега, свог дечка, она је на крају пронашла веру и себе…

            Суштина зависних односа је у томе што се зависна особа осећа инфериорном и мора некако да испуни себе другом особом, за њу је то питање живота или смрти. Она је спремна да толерише било какав однос према себи, само да не буде одбачена и усамљена. У зависним односима, љубав је начин да се компензује лична непотпуност, а супружник је објекат који попуњава празнине до целовитог ЈА.

„Ја не осећам да живим када нисам у љубавној вези с њим (њом)“.

            „Ја се не осећам као потпуна личност без њега (без ње)“. Тако говоре зависне личности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али, таквим начином се никада не постиже циљ, зато што је на такав начин то у принципу немогуће постићи. Зависне односе одликује незасићеност. Задатак „испуњења себе“ помоћу друге особе је немогућ; наиме, унутрашња целовитост се постиже само као резултат развоја интраперсоналних ресурса и развоја личне везе с Богом. Постављање друге особе на Божије место и несебично служење њему, не ослобађа од осећаја сопственe недовољности. Није узалуд речено у Библији: „Не прави себи идола!“. Зависност је негирање и себе и Бога.

У таквим односима, психолошка територија једне особе се апсорбује у психолошку територију друге особе, губећи свој суверенитет. Таква особа не живи својим животом, већ животом „вољене“ особе, притом скоро да уопште не остаје места за слободан развој личности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Међутим, дужност сваке особе је непрекидан и обавезан развој личности. Бог дарује човеку јединствене способности које га разликују од свих других субјеката и својим развијањем стварају „симфонију“ – кохерентно, високо друштво међусобно комплементарних људи. Дужност човека пред Богом, самим собом и ближњима је да те способности, таленте развија у себи и правилно употребљава.

Зависници често говоре: „ја живим само ради њега“, „ја сам све чинила за њега“. Притом, они не схватају да другој особи није потребна таква жртва, зато што она не задовољава његове духовне потребе из разлога што није изазвана љубављу, већ жељом да онај који се жртвује сам буде вољен.

У зависним односима нема истинске блискости између супружника и нема истинског поверења. Притом, односи могу бити веома емотивно засићени, те се стога могу представљати као љубав: „Љубоморан је – значи воли“. У зависним односима, људи користе једно друго зарад задовољења својих несвесних потреба и потреба своје душе. Али, те потребе и даље остају неиспуњене. По правилу, зависни односи се развијају по неколико сценарија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • Одрицање сопственог суверенитета и стапање своје „психолошке територије“ са територијом партнера – Особа у потпуности живи за инетерсе партнера – „ја постојим да испуним његове (њене) жеље“. Одговорност за свој живот се, такође, потпуно предаје у руке партнеру. Заједно с тим, особа одустаје од својих жеља, циљева и тежњи. У датом случају, „вољена“ особа игра улогу родитеља.
  • Апсорпција „психолошке територије“ партнера, лишавање његовог суверенитета – У овом случају, улогу родитеља игра та особа која тражи љубав. Она руководи партнером и контролише га на исти начин као што то чини с дететом. У основи тога су „добри“ мотиви – „он (она) се без мене не може снаћи, он (она) без мене неће преживети, ја знам како треба, ја живим за њега (њу)“. Одговорност за живот „вољене“ особе, у потпуности преузима на себе.
  • Апсолутно поседовање и уништавање психолошке територије објекта љубави – Потпуна власт над партнером као над предметом, омогућава особи да се осети јаком и значајном. Одговорност за живот партнера се декларише, али се не спроводи – партнер се само искориштава. На њему се проверава сопствена способност да се влада, контролише и управља, не само поступцима, већ и осећањима.
  • Рефлексија у „вољеној“ особи – Бира се такав партнер који ће ми све време показивати да сам ја изузетна особа. Он мора да ми се диви, изражава своју љубав према мени, испуњава све моје жеље и да се сваког дана труди да придобије моју наклоност. Партнер мора да докаже да сам ја боља/-и од других и да је достојан/-на љубави. Ако партнер престане да служи као „огледало“ – тражи се други партнер.

У свим овим моделима нема места за истинску блискост, одговорност и љубав.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/02/23/zavisnost_zamena_za_ljubav/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, био је гост у емисији "Духовници". Гостујући у наведеној емисији аутора Веље Павловића, предстојатељ Цркве Божје у Епархији будимској је нагласио да "смисао нашег живота јесте задобијање љубави и благодати Духа Светога"!    
    • Од Логос,
      Свако од нас улаже много напора у изучавање закона Божијег. Посебно људи који тек улазе у Цркву и омладина која иде у школу. Њихов ум има способности за учење, и они теже ка томе да сазнају што више из веронауке, из богослужења, из догмата Цркве и из њене историје.      И ми, нахранивши се знањима, почињемо да учимо ближње, људе из околине, и то је природно. Међутим, често запажамо да то не доноси никакав добар плод, да оне исправне и наизглед лепе речи које говоримо немају одјека у срцу ближњег, а то су речи из Закона Божијег. Зашто се то дешава? Зато што често заборављамо, поучавајући се у Закону Божијем и сакупљајући ова знања која су нам, наравно, потребна, да, пре свега – ако живимо духом, по духу треба и да поступамо. Данас нам о томе говори Апостол (Гал 5, 25). Уколико живимо духом, по духу треба и да поступамо.   Спомен на светог којег данас прослављамо у овом храму, на преподобног Серафима Саровског, у том смислу нас заиста буди и отрежњује. Овај човек, који се подвизавао у пустињи и који је разапео своје тело „са страстима и похотама“ (Гал 5, 24) стекао је миран дух, стекао је Светог Духа, и био онакав као што Црква пева: „Многима си био пут ка спасењу.“   Он није завршио ни духовну академију, ни неки богословски институт. Наравно, то нипошто не треба да вређа људе који су их завршили, или да их заустави на овом путу. Међутим, главно је да сви треба стално да имају на уму да стицање Духа Светог, путем разапињања нашег тела „са страстима и похотама“, затим смирење, милосрђе и миран дух – оно без чега ће сва наша знања бити прапорац који звечи, како каже апостол Павле (1 Кор 13, 1). Произносићемо бесмислене звуке, а дух наших речи биће мртав. Данас нам апостол говори такве речи, да вероватно ниједну од њих не би требало да пропустимо тек тако. Веома бих желео да све ово узмем, одштампам великим словима, исечем и окачим на зид, и да сваки дан читам.   А плод Духа јесте – пише апостол Павле – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22-23). На основу ових речи треба да оцењујемо своје стање. Имамо ли дух љубави, мира, дуготрпљења, доброте, уздржања, као што је имао преподобни Серафим Саровски? Или ћемо, напротив, бити сујетни, љутити се једни на друге и завидети једни другима? Подвиг преподобног Серафима је наизглед био тако једноставан и прост, а опет тако тежак и неразумљив за наше савременике. Он је дуго времена тражио Христа, али не међу људима, не међу ученим и славним главама, већ у шуми, у молитвама, искушењима и страдањима. И тамо, у пустињи, овај испразни свет га је нападао. Сећамо се како су дошли разбојници који су тражили богатство, како су га претукли, али је он био толико смирен, да чак ни разбојнике који су га унаказили није хтео да осуди, није им желео зло.   Ето, такав изванредан пример имамо. Пример заиста смиреног човека, једноставног, а истовремено мудрог, мудријег од многих богослова, философа и познавалаца овог света. Код преподобног Серафима долазило је веома много људи, као што и данас долазе у Цркву код свештених лица, и сви су они доносили свој бол, своје бреме, своју патњу, и он никога од њих није одбијао. Са свима онима који су долазили делио је љубав коју је стекао у својим подвизима.   Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон (Гал 6, 2). Ове речи за њега нису биле просто нека поука, већ читав живот.   Топлина коју Серафим сваком од нас дарује данас, овај миран дух и блаженство у Духу Светом, нека буду са свима нама.     Амин.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      „Будимо и останимо дјеца попут Богомладенца и испунимо дане, срца, душе и животе своје, слатким православљем. Испунимо своје душе, и животе, и срца, Богом живим, не напуштајмо своја гнијезда и огњишта вјере живе и светих предака. Не заборављајмо да летимо душом својом широм раширених крила како пристоји и достоји човјеку. И позовимо сву нашу браћу на трпезу љубави и пут слободе, који је једини достојан човјека“, поручио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, по завршетку литије коју је вечерас предводио улицама главног града Црне Горе.     Владика је позвао сабране да заблагодаре најприје Господу Богу нашем на љубави и доброти, што нас је окупио и окупљао, и бринуо о нама као Отац добри све ове дане, и у све дане који долазе.   „Ко има око да види све ове орлове и орлиће окупљене око Христа – Богомладенца, и ко има ухо да чује пјесму слободе, знаће попут мудраца гдје се свето Дијете родило, гдје је запјевала пјесма слободе, гдје је та пећина у којој се највећа слава овога и онога свијета запалила у мраку незнања, празновјерја, страха, таштине, грамзивости, и фарисејства, садукејства, и других странака онога времена. Ти и такви видјеће непресушни извор братске љубави, и позив на заједницу љубави упућен свима који нијесу овдје са нама, а који су наша браћа, и дио су наше љубави у Христу и у вјечности. Будимо људи, јер од тога нема ништа љепше у овоме свијету. Будите радосни, јер ће љепота спасити свијет“, казао је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије поздрављајући присутне сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди!   Преосвећени владика Методије је прочитао и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, за коју је казао да није само порука архијереја него порука цијелог народа.   У литији, послије одслуженог молебна, од Саборног храма до Цркве Светог Ђорђа под Горицом и назад учествовало је више десетина хиљада људи, а овакав величанствени догађај се на памти у новијој историји Подгорице, али ни Црне Горе.   У литију је учествовало и више од хиљаду Куча, племеници и наследници великог Марка Миљанова, који су пјешке дошли из историјског Орљева, дајући свој печат овим историјским тренуцима, показујући и на тај начин да се не мире са најављеним отимањем црквене имовине.   Отац Предраг Шћепановић казао је да се вечерас по трећи пут у Кучима родио Марко Миљанов.   Он је испред Цркве Светог Ђорђа поручио да је Подгорица вечерас добила још једну ријеку – ријеку „Православку“, јер су први у литији стигли, а последњи су на мосту „Миленијум“. Отац Предраг је поздравио све који учествују у овим молитвеним литијама и дају своју подршку широм Црне Горе, Србије, Републике Српске, БиХ, Европе, Америке, а посебно вечерашњег госта, брата Живојина Ракочевића који је донио благослове Грачанице.   Послије њега сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Драгана Станишић који је обраћајући се владици Методију казао да је он већ на почетку ове свенародне литије на мосту на Ђурђевића Тари са својим народом претрпио почетни удар, те се из те искре у камену развила ова енергија – литија. Настао је овај збор, којег нема у оволиком великом обиму нигдје:   „Чак ни у историји Црне Горе није било овако великога збора. Зато драга браћо и сестре, овај збор има силу и снагу, и регуларност да доноси одлуке, чак и закон, а ако то није могуће, то значи да нас нема довољно, да би требало да нас има више“, казао је отац Драган и поручио да ћемо, кад нас буде још више, донијети одлуку да се сви чланови спорног закона који оспоравају Цркву бришу.   Више десетина хиљада Подгоричана у гласу је у више наврата скандирало: Не дамо светиње, показујући одлучност да ће светиње бранити по сваку цијену.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У уторак, 31. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма. Верницима се, након прочитаног 36. зачала Светог Јеванђеља по Јовану, беседом обратио Владика Јован који је говорио o молитви и њеном есенцијалном значају за живот сваког хришћанина.   Звучни запис беседе   “У име Оца и Сина и Светога Духа. Непосредно пред своје страдање, Господ Исус Христос је саветовао своје ученике па им је рекао: “Молите се да не паднете у искушење”. Заиста, ништа тако не може да човека одбрани од нечастивих сила и свега онога што угрожава хришћански живот човеков као што је то молитва. Свети апостол Павле зато саветује хришћане: “У молитви будите истрајни”, и додаје, “бдите у њој са захвалношћу”.    Ми се људи често залетимо, па чим наиђемо на прву препреку одустанемо, и човек каже: “Не могу даље”, и одустаје од молитве. Е баш тада треба бити истрајан. Сваки разуман човек треба да испланира време, да зна кад треба да ради, кад треба да се моли, кад треба да спава. Зашто каже апостол Павле да будемо истрајни у молитви? Зато што је молитва побожан разговор са Богом. Док се молимо, ми у ствари пребивамо у Богу, у љубави са Богом и са човеком. Човек који се моли нема времена да буде беспослен, а то значи да је будан и да стражари над собом. Молитва је стражар који нас чува. Док се молимо Богу и док се молимо једни за друге, ми тиме показујемо да смо хришћани.    Човек треба да се моли и за непријатеље, а ако се човек моли само за себе онда то значи да не мисли на другога. Свети оци кажу: “Што су плућа телу то је молитва хришћанину”, јер хришћанин молитвом живи, молитвом дише и удише ваздух вечности, ваздух бесмртности, удише у себе све оно што је божанско. Ништа вечно не можемо доживети без молитве. Ако у овом Божићном посту нисмо себе приморали и приволели да се молимо, онда нећемо осетити неку корист од тога што смо само јели посну храну. Без молитве не можемо остварити ниједну јеванђељску заповест. Само човек који је смирен тражи помоћ од Бога. Свети оци су земљом ходили, а мислили на небо. Како су мислили? Молитвом.    Молитва је моћна онда када иде из смирења нашег. Она целог човека усмерава ка Богу. Кад се ми молитвом уздигнемо ка Богу, онда нема те нечастиве силе која би нас могла зауставити. Ако хришћанин није молитвен, он онда није у Богу. Молитва смирује човека, а ако човек није у молитви, онда у њему све вене. Кад човек научи да се моли, или, боље речено, кад бива научен од Бога да се моли, његов ум стално ради, стално се моли и он је у благодатном дејству. Ко је ревностан у молитви, он је будан. Зато молитва крепи и поткрепљује човека. За светитеље је молитва била живот. Немаш ли јеванђељске љубави у срцу, бори се искрено и исправно и Бог ће ти је дати.    Немаш ли милости, чини то исто. Ми себе морамо да приморавамо на молитву, а Бог ће нам дати молитву и молитвено расположење. Зато ми кад год малаксавамо на јеванђељском путу, знајмо да то долази од наше немолитвености, или слабе молитве. Без молитве не можемо ништа добро да учинимо, браћо и сестре, јер молитва прати веру, а вера прати молитву. Љубав прати молитву, а молитва прати љубав. Браћо и сестре, молитва је најхрабрији стражар људске душе. Зато да се помолимо Богу браћо и сестре, да се наоружамо молитвом, да би наоружани молитвом могли да схватимо духовни смисао празника Рођења Христовог којем идемо у сусрет.    Да нам молитва помогне да нам се отворе духовне очи, да духовним очима сагледамо све оно што је Господ учинио за нас. Највеће чудо које је Господ учинио за нас јесте Његов долазак у овај свет, Његово Рођење, Оваплоћење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење, то је највеће чудо, а тамо где је вера тамо су и чуда, а где је молитва онда се и чуда дешавају. Бог вас благословио.”, била је порука Епископа Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у четвртак, 19. децембра 2019. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Николајевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Миодраг Андрић, настојатељ храма, као и ђакони Мирослав Николић, Александар Билић и Огњен Верић.     После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је данас слава свих православних Срба и Српкиња.   Свети Николај је веома познат и омиљен свуда: у Грчкој, Русији и широм хришћанскога света, али само ми имамо обичај и традицију Крсног имена или славе. Треба од срца да прослављамо угоднике Божје и да Господу благодаримо за тај дар што нам показује истину откривену у Светоме Писму да Бог не оставља себе непосведоченим ни у једноме нараштају. У сваком хришћанском нараштају има мноштво светих, праведних, Божјих људи, људи који заиста представљају сетву Господњу. Пример за све те богооткривене истине наше вере и нашега живота је и живот и делање светитеља којега данас прослављамо. Он је био не само ревнитељ чистоте вере него и човек огромне љубави и милосрђа, поручио је Преосвећени честитајући славу настојатељу и парохијанима Николајевског храма, као и свим свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља.     Током свете Литургије Епископ бачки г. Иринеј у чин протопрезвитера произвео је протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља Светониколајевског храма.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...