Jump to content

Преминуо Владимир Јагар капетан ЈНА (официр који је одбио да буде усташа)


Препоручена порука

ПРЕМИНУО ВЛАДИМИР ЈАГАР, КАПЕТАН КОЈИ ЈЕ ШПЕГЕЉУ РЕКАО НЕ! ОДБИО ДА УБИЈА СРБЕ, ОСТАО У ЈНА!

Владимир Јагар (1959-2019), капетан прве класе, изненада је преминуо 19. фебруара, објавила је његова породица. Он ће бити сахрањен у суботу на Новом бежанијском гробљу.

8793478954384.jpg?resize=696%2C892&ssl=1

Рођен је и одрастао у селу Стари Градац код Вировитице у хрватској породици. Његов отац Карло Јагар био је бивши партизан и бивши јасеновачки заточеник, један од ретких који је преживео пробој из логора 22. априла 1945. године.

После завршене школе Владимир је уписао Школу резервних официра у Карловцу, а сталан посао у ЈНА добио је тако што се истакао на једној војној вежби. Можда је на одлуку да га приме у војску као редовног официра утицао и углед његовог оца Карла.

Заплет у Јагаровом животу почиње почетком јесени 1990. У то време он је на положају официра за безбедност у вировитичком гарнизону у чину капетана. За то време у Југославији се догађају крупне промене. Увођењем вишестраначја на власт у Хрватској долази проусташки ХДЗ, а министар одбране тадашње СР Хрватске постаје Мартин Шпегељ, бивши партизан, Титов некадашњи генерал и сусед и пријатељ Владимировог тада већ покојног оца Карла.

По Јагаровим речима, туга и неверица обузеле су га када је Мартин Шпегељ, његов доскорашњи командант, партизан и породични пријатељ, почео да га врбује негде октобра 1990, као и друге старешине Хрвате у ЈНА, за будући рат против ЈНА, доделивши му улогу да иде по становима официра и убија их пиштољем чим отворе врата. Како је рекао, тада се сетио да му је отац Карло за живота рекао да се чува Мартина јер ће првом приликом прећи ,,на другу страну“.

Јагар је одмах обавестио управу тадашње Контраобавештајне службе ЈНА, а договорено је да операцију раскринкавања Шпегељеве групе води генерал Александар Васиљевић. У међувремену, Јагар је намамио Шпегеља и његове сараднике јануара 1991. на састанак у његовој родној кући у Старом Градцу, поставивши претходно скривену камеру са микрофоном. Шпегељ је износио тада планове о нелегалном наоружавању хрватског МУП-а преко Мађарске, као и о плановима о блокади објеката ЈНА по Хрватској кад почну сукоби. Тај снимак телевизија је објавила 25. јануара 1991. после Дневника и цела земља је била у шоку. Неки од актера су ухапшени, али не и сам Шпегељ, из ко зна ког разлога.

Владимир Јагар је у међувремену прекомандован у Београд јер више није било безбедно у Хрватској. Кућу у његовом селу убрзо су минирали хрватски шовинисти и то је прва минирана кућа у том рату од стране Хрвата – иронично, кућа баш једног Хрвата. Унапређен је у чин капетана прве класе и добио је орден, а у војсци је остао до маја 1992. када је Милошевић сменио све несрбе у ЈНА, као и Србе и Црногорце који су били пројугословенски опредељени, па тако и шефа КОС-а, поменутог Васиљевића. Владимир Јагар суспендован је тада из ЈНА под оптужбом да је хрватски шпијун.

Пензију није могао да оствари све до 1998, а до тад је седео кући и примао смањени износ плате. Војни стан у ком је живео војска му није дала да откупи све до демократских промена. Стизале су му и гласине да се у Хрватској са задовољством прича о њему да живи у Србији као просјак. Због свега тога постао је срчани болесник.

 

https://www.nacionalist.rs/2019/02/22/preminuo-vladimir-jagar-kapetan-koji-je-spegelju-rekao-ne-odbio-da-ubija-srbe-ostao-u-jna/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Ромејац рече

ПРЕМИНУО ВЛАДИМИР ЈАГАР, КАПЕТАН КОЈИ ЈЕ ШПЕГЕЉУ РЕКАО НЕ! ОДБИО ДА УБИЈА СРБЕ, ОСТАО У ЈНА!

Владимир Јагар (1959-2019), капетан прве класе, изненада је преминуо 19. фебруара, објавила је његова породица. Он ће бити сахрањен у суботу на Новом бежанијском гробљу.

8793478954384.jpg?resize=696%2C892&ssl=1

Рођен је и одрастао у селу Стари Градац код Вировитице у хрватској породици. Његов отац Карло Јагар био је бивши партизан и бивши јасеновачки заточеник, један од ретких који је преживео пробој из логора 22. априла 1945. године.

После завршене школе Владимир је уписао Школу резервних официра у Карловцу, а сталан посао у ЈНА добио је тако што се истакао на једној војној вежби. Можда је на одлуку да га приме у војску као редовног официра утицао и углед његовог оца Карла.

Заплет у Јагаровом животу почиње почетком јесени 1990. У то време он је на положају официра за безбедност у вировитичком гарнизону у чину капетана. За то време у Југославији се догађају крупне промене. Увођењем вишестраначја на власт у Хрватској долази проусташки ХДЗ, а министар одбране тадашње СР Хрватске постаје Мартин Шпегељ, бивши партизан, Титов некадашњи генерал и сусед и пријатељ Владимировог тада већ покојног оца Карла.

По Јагаровим речима, туга и неверица обузеле су га када је Мартин Шпегељ, његов доскорашњи командант, партизан и породични пријатељ, почео да га врбује негде октобра 1990, као и друге старешине Хрвате у ЈНА, за будући рат против ЈНА, доделивши му улогу да иде по становима официра и убија их пиштољем чим отворе врата. Како је рекао, тада се сетио да му је отац Карло за живота рекао да се чува Мартина јер ће првом приликом прећи ,,на другу страну“.

Јагар је одмах обавестио управу тадашње Контраобавештајне службе ЈНА, а договорено је да операцију раскринкавања Шпегељеве групе води генерал Александар Васиљевић. У међувремену, Јагар је намамио Шпегеља и његове сараднике јануара 1991. на састанак у његовој родној кући у Старом Градцу, поставивши претходно скривену камеру са микрофоном. Шпегељ је износио тада планове о нелегалном наоружавању хрватског МУП-а преко Мађарске, као и о плановима о блокади објеката ЈНА по Хрватској кад почну сукоби. Тај снимак телевизија је објавила 25. јануара 1991. после Дневника и цела земља је била у шоку. Неки од актера су ухапшени, али не и сам Шпегељ, из ко зна ког разлога.

Владимир Јагар је у међувремену прекомандован у Београд јер више није било безбедно у Хрватској. Кућу у његовом селу убрзо су минирали хрватски шовинисти и то је прва минирана кућа у том рату од стране Хрвата – иронично, кућа баш једног Хрвата. Унапређен је у чин капетана прве класе и добио је орден, а у војсци је остао до маја 1992. када је Милошевић сменио све несрбе у ЈНА, као и Србе и Црногорце који су били пројугословенски опредељени, па тако и шефа КОС-а, поменутог Васиљевића. Владимир Јагар суспендован је тада из ЈНА под оптужбом да је хрватски шпијун.

Пензију није могао да оствари све до 1998, а до тад је седео кући и примао смањени износ плате. Војни стан у ком је живео војска му није дала да откупи све до демократских промена. Стизале су му и гласине да се у Хрватској са задовољством прича о њему да живи у Србији као просјак. Због свега тога постао је срчани болесник.

 

https://www.nacionalist.rs/2019/02/22/preminuo-vladimir-jagar-kapetan-koji-je-spegelju-rekao-ne-odbio-da-ubija-srbe-ostao-u-jna/

Слава му!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Vladu sam znao,dobar je bio čovek,i odan zakletvi koju je dao, Jugosloven iskren ,i titoista.Ovde nije mogao da očekuje da bude prihvaćen jer nama više nisu trebali Jugosloveni i titoisti,već Srbi,i zo nam je bilo pitanje opstanka.Nije njega izdala SRJ niti Srbija nego vojska kojoj je pripadao a koja nije odbranila državu. Spavaj mirno Vlado

Link to comment
Подели на овим сајтовима

САХРАЊЕН ВЛАДИМИР ЈАГАР: Разоткрио Шпегеља затим пензионисан

11-speg_620x0.jpg

 Нa гробљу на Бежанији данас је сахрањен Владимир Јагар, некадашњи официр ЈНА, обавештајац КОС који је од октобра 1990. до јануара 1991. тајно начинио 120 сати аудио и 19 сати видео сведочанстава како се Туђманова Хрватска спремала за сецесиjу и тотални рат против Срба. Све Јагарове шпијунске забелешке биле су доступне војном и државном врху СФРЈ, али права реакција је изостала, а земља је потонула у крвави рат.

Владимир Јагар је 25. јануара 1991, после емитовања филма о Шпегељу на РТС, склоњен у Србију. Када је маја 1992. промењен начелник безбедности у војсци речено му је да више не долази на посао! У војној служби („од куће“) остао је до 1998. када је легално пензионисан. Приликом свог првог интервјуа који је дао „Новостима“ 2014. (пошто је у Загребу преминуо генерал Мартин Шпегељ), Јагар је иронично приметио да му је војничка заклетва, патриотизам и љубав према СФРЈ у животу донела само четири бајпаса на срцу.

Покојни Влада је заиста био први оперативац у акцији „Штит“ и један од најбољих агената КОС за које знам – говори генерал Александар Васиљевић, некадашњи Јагаров старешина. – Овај храбри човек и честити официр у Контраобавештајну службу је примљен у септембру 1990. а већ у октобру исте године је рапортирао да је с њим контактирао хрватски генерал Шпегељ, са којим је био родом из истог села.

Како даље прича Васиљевић, Шпегељ је из партизанских дана познавао Јагаровог оца који је био чувен и као један од 50 јасеновачких заточеника који су 22. априла 1945. пробили логорске жице. Млађег Јагара Шпегељ је упознао током одлазака у лов и веровао је да може да га превуче на своју страну.

11-spegelj.jpg

Филм о Шпегељу

– Пуна четири месеца Владимир Јагар је глумио да је као официр ЈНА прешао на усташку страну, а за то време је снимао састанке са Шпегељем, Бољковцем и другим челницима ХДЗ који пред њим нису имали тајни – наставља Васиљевић. – На првом преслушавању „експлозивног“ материјала из Хрватске, у београдским канцеларијама ССНО, 21. октобра 1990. били су уз Вељка Кадијевића и генерал Марко Неговановић и Бора Јовић, први сарадик Милошевића. Ипак, наређење за акцију није уследило. У међувремену, установљено је да је у Хрватску из Мађарске у 10 шлепера ушло око 18.000 пушака за ХДЗ. Када је било очекивано да се нареди хапшење челника ХДЗ, који су делили оружје, Кадијевић је донео наређење да се разоружавају Срби у Книну.

11-spe-.jpg

Јагар је сахрањен на бежанијском гробљу

 

Генерал Васиљевић тврди да су почетком децембра 1990. у Сплиту, Винковцима и другим градовима у Хрватској где је дељено оружје, били размештени оперативци КОС који су чекали наређење да хапсе челнике ХДЗ. У једном интервјуу Кадијевић је тако нешто и најавио, али никада није заиста и наредио. Следећи „фаул“ направљен је када је информација КОС о наоружавању у Хрватској предата члановима Председништва СФРЈ, 9. јануара 1991, тако да је и Стипе Месић обавештен какве информације поседује ЈНА. Шокантни филм о наоружавању Хрватске и намерама хрватског врха на телевизији је емитован 24. јануара 1991, али тада је било касно.

Уочи сахране саборца из 1990. генерал Васиљевић каже да му је искрено жао што тадашњи државни врх, макар и у крњем сазиву без Хрвата, није донео одлуку да војска реагује.

САБОРЦИ

Кaпетана Јагара данас су на последњи пут испратили његови саборци и многи други који су остали блиски са њим још из Службе. Иза њега остао је син Горан (некада наш репрезeнтaтивац у веслању), две ћерке и шесторо унучади. Капетана Јагара, иако је пензионисан као млад, поштовали су сви официри ЈНА и Србије.

http://www.novosti.rs/вести/насловна/хроника.405.html:779181-SAHRANjEN-VLADIMIR-JAGAR-Razotkrio-Spegelja-zatim-penzionisan

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.
      До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.
      Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.
      Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.
      Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.
      Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...  

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.
      До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.
      Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.
      Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.
      Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.
      Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...  
    • Од Иван Ц.,
      (Фото Н. Неговановић) Познати радијски и телевизијски водитељ Милан Миња Субота (1938-2021), аутор чувене емисије „Музички тобоган”, преминуо је данас у 83. години од тешке болести, а за собом је оставио веома богату и плодну каријеру свестраног аутора, који је углавном компоновао музику за децу.
      Миња Субота је био српски композитор, певач, музичар, забављач, сценариста и фотограф, али пре свега славно ТВ лице, подсећа Танјуг.
      Жанрови који су обележили његово стваралаштво су поп, џез, рок, шансона, забавна, као и музика за децу.
      Био је аутор и водитељ дуговечне дечије серије „Музички тобоган” на РТС-у и великог броја других ТВ серијала – „Од главе до пете”, „Игре без граница”, „Жељотека”, „Све играчке света”, „Музички балон”, „Недељно поподне”, „Звездана журка”, „Дете је човек важан”.
      Рођен је 8. новембра 1938. у Сарајеву, и има диплому инжењера електротехнике, али се цео живот бавио креативним уметничким и медијским пословима који су га прославили.
      Породица Субота је српска православна фамилија из Петровог поља у Далмацији, а Мињин отац Анте, пореклом из Дрниша у Петровом пољу, рођен је и живео у Сплиту.
      Године 1942. породица Субота прелази у Загреб, а након рата, селе се у Београд.
      Основну школу и гимназију, Миња је завршио у Београду, где је завршио нижу и средњу музичку школу „Станковић”.
      На Електротехничком факултету у Београду добио је диплому инжењера електротехнике.
      Веома продуктиван и свестран у свом уметничком изражавању, има образовање и у области фотографије.
      Као композитор, написао је многе песме забавне музике и шансоне а као вокални солиста снимио је велики број плоча из ове области у Југославији и Русији.
      Композиције су му извођене на многим фестивалима – „Дечје Београдско пролеће” (у периоду од 1963. до 2019.), „Песма лета”, „Фестивал кантаутора” Нови Сад, смотре у Сплиту, Скопљу, „Фестивал ЈНА”, „Карневал фест” у Цавтату.
      Снимао је за децу, некад у сарадњи са славним колегама као што су Љубивоје Ршумовић, Драган Лаковић, Злата Петковић – „Миња и Ршум”, „Плави чуперак”, „Деца су украс света”.
      Компоновао је и циклус песама „Још нам само але фале” на стихове споменутог песника Љубивоја Ршумовића.
      Аутор је и водитељ ТВ серијала „Музички тобоган” који је емитован чак 18 година и представља рекордну серију по гледаности и популарности на домаћем и регионалном телевизијском програму.
      Захваљујући том серијалу, наши најпознатији композитори снимали су на стихове песника за децу преко 150 композиција, од којих су многи данас класици.
      Такође, често је компоновао многе песме на стихове доказаних песника – „Разболе се лисица”, „Деца су украс света”, „Ишли смо у Африку”, „Рекао сам брези и тополи”, „Телефонијада”, „Поврћијада”, „Коло”.
      Његове песме и данас су толико популарне да су одавно саставни део музичког образовања ученика млађег школског узраста.
      Субота се бавио и добротворним радом, у коме је организовао на стотине хуманитарних концерата, уметничких програма и манифестација.
      Почасни је грађанин Крушевца са титулом „Витеза од Чарапаније”, због преданог рада са децом.
      Објавио је и једну књигу „Како смо забављали Тита” 2006. године.
      Као музичар обављао је функције председника Савеза естрадних уметника Југославије и Србије, и низ година био је у управним одборима Удружења композитора Србије и Удружења музичара џеза, забавне, поп и рок музике Србије.
      Био је члан и програмског савета „Змајевих дечјих игара”.
      Учествовао је у раду многих жирија на највећим музичким манифестацијама у земљи и иностранству.
      Миња Субота је водио Дечији културни центар у Београду, до одласка у болницу 11. септембра, где је данас преминуо након тешке болести.
      Био је ожењен новинарком Бранком Јеремић Субота која је преминула пре три године, а из тог брака имају сина Милоша.
      Преминуо Миња Субота - Политика Online
      WWW.POLITIKA.RS Познати радијски и телевизијски водитељ Милан Миња Субота (1938-2021), аутор чувене емисије „Музички тобоган”, преминуо је...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом инстаграм налогу поруку о Косову, уз фотографију Пећке Патријаршије: "Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово у темеље нашег националног бића".
       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од александар живаљев,
      Грчки композитор и политички активиста Микис Теодоракис, који је одиграо кључну улогу у подизању свести о глобалном положају Грчке током војне диктатуре крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века, преминуо је у 97. години.
      Михаил Микис Теодоракис рођен је 29. јула 1925. године на острву Хиос у Грчкој. Од најраније младости фасциниран музиком, самоук је написао песме још као дете без икаквог инструмента.
      Сећање на Микиса Теодоракиса – Музика из филма „Грк Зорба“    
      У Пиргосу и Патрасу је узимао прве часове музике, а у Триполису је основао хор и с њиме одржао први концерт када је имао 17 година. Студирао је музику у Атини, а касније у Паризу.
      Теодоракисов опус креће се од узбудљивих песама заснованих на великим грчким песничким делима, од којих су многе деценијама левичарске химне, до симфонија и филмских остварења.
      Компоновао је можда најпрепознатљивију грчку музику на међународном плану, сиртаки из филма Грк Зорба (1964), док су његове песме изводили познати уметници, попут „Битлса“, Ширли Беси и Едит Пјаф.
      Његова музика важан је део филмова „З“ (1969), који је освојио награду БАФТА за оригиналну музику, Федра (1962) и Серпико (1973), за који је номинован за Греми 1975. године.
      За награду aмеричке Академија за дискографску уметност и науку Тедоракис је био номинован и за музику из филма Грк Зорба девет година раније. 
      У политици је заступао левичарске ставове и био је противник војне хунте. Године 1990. изабран је за посланика грчког парламента на листи Нове демократије, странке умерене деснице, а касније и министар (1990-1992) у влади Константиноса Мицотакиса.
×
×
  • Креирај ново...