Jump to content

Зашто је Бог, унапред знајући све, створио оне који греше и не кају се?

Оцени ову тему


Препоручена порука

                                                 sv-jovan-damaskin1.jpg

 

Бог, по благости Својој, приводи из небића у биће, све постојеће и о ономе, што ће бити, има предзнање. И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања. Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање  према ономе, што ће неизмењиво да се деси.

Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла. Ако би за оне, који би по благости Божијој, добили постојање у будућности, то послужило као препрека за добијање постојања, (услов) што ће се они, по сопственој жељи, учинити злима, би онда значио да би зло победило благост Божију.

Јер све што Бог ствара, ствара добрим; сваки по сопственом произвољењу, избору, бива добар или зао. Иако, чак и Господ говори: Боље би му било да се није родио онај човек (Мк. 14:21), то Он говори, не порицајући Своје сопствено створење, већ зло, које је изникло у Његовој творевини, као последица њеног сопственог избораи лењости. Јер лењост њене сопствене воље је учинила за њу некорисним, добро дело Творца.

Тако, ако неко, коме су поверени од цара богатство и власт, употреби то против свог доброчинитеља, то ће га цар, након што га смири, праведно казнити, ако увиди, да ће он до краја да остане веран својим властољубивим замислима.

 

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

https://grigorijepalama.wordpress.com/2016/08/14/свети-јован-дамаскин-зашто-је-бог-уна/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, JESSY рече

ako može neko od teologa da nam malo pojasni ovo... 

Мислиш упрости, мада је Дамаскин поприлично јасан, и једноставан.

Први пасос говори о предзнању, о знању будућности, о том парадоксу. Ако знаш будућност, и измениш нешто у садашњости, што утиче на будућност, онда те будућности нема, ако је нема, онда нема знања о њој. Тј. ниси знао будућност, већ си знао нешто, што се није десило. Дакле каже предзнање је оно што ће се десити, безусловно, а то није виђење, могућност да се деси. Бог има предзнање, и ако не би створио човека, не би могао да зна његову будућност. А кад га створи, касно је да га не створи.

Даље говори чак и да зна своју будућност, да ће створење завршити као зло, то знање не може да буде препрека да се учини добро дело. Јер зло побеђује добро, због зле будућности, спречавало би се добро дело у садашњости. Божије стварање је добро, он човека створи доброг, а то што се поквари и не покаје, не чини Божији поступак, стварање доброг производа, лоше. Божије стварање је савршено, добро. Није Бог зезнуо при стварању, па да каже, до мене је грешка, требао сам другачије да га створим. Сви имају исте шансе од рођења да се усавршавају у врлинама.

Трећи део говори да је човек створен добар, и каже да се својом заслугом поквари.

Последњи део говори о вечној казни, и зашто се Бог не предомишља после. А не предомишља се зато што зна да се човек никако не може поправити, изменити себе да не чини зло.

Нисам теолог, ал се надам да сам мало поједноставио.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Teska tema, preteska. Gledam sad jedan drugi prevod ovog citata (IV knjiga glava 21 ili 94.poglavlje) :

https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/95/

Бог, по својој доброти, преводи из небића у биће све оно што је постало, и унапред зна све што се има догодити. А да није требало да постану, не би имали ни зли да постану, нити би Бог имао предзнање о њима. Јер знање je у вези са свим оним што постоји, а предзнање са свим оним што се има догодити; превасходно је, дакле, биће, а затим добро или зло биће.

Међутим, ако је требало да, добротом Божијом, буду створени, а њихов постанак да буде ометен тиме што ће по властитом произвољењу бити зли, онда би зло надвладало доброту Божију.

Према томе, све што ствара, Бог ствара добрим, а свако бива добар или зао по властитом произвољењу. Иако је, дакле, Господ рекао: Боље би му било да се није родио тај човек,[1] није то говорио корећи властиту творевину, него зло које је приопштено творевини, по њеном властитом произвољењу и несмотрености. Јер несмотреношћу властите воље човек је учинио Саздатељеву добродетељ бескорисном за себе; као када би неко, примивши од цара богатство и власт, злостављао свога доброчинитеља, те га овај, савладавши га како му доликује, казни, видећи да овај до конца остаје при свом злоделу.

Tacan i smislen prevod je vrlo bitan. Na primer primetio sam da u prvom prevodu stoji :

.... Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање  према ономе, што ће неизмењиво да се деси.

Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла.....

Dok kod prevoda sa Svetosavlja stoji :

Јер знање je у вези са свим оним што постоји, а предзнање са свим оним што се има догодити; превасходно је, дакле, биће, а затим добро или зло биће.

Gore se pravi razmak izmedju ove dve recenice, odvojene su u dva razlicita pasusa i kada se pogledaju ove dve recenice cak i ako ih spojimo zajedno u jednu celinu, ..... deluje da nema nekog smisla (meni tako deluje),.... dok su u prevodu na Svetosavlju ove dve recenice  spojene u jednu smislenu recenicu..... jer  Damaskin kaze,... da je bez obzira da li je znanje ili predznanje u pitanju, ... prevashodnije je dakle bice, samo postojanje bica, a posle se gleda da li je dobro ili zlo bice....

....jer, sada,  po nekom mom razmisljanju i rasudjivanju :idea:,.... ako se neko pita zasto je Bog stvorio zle ako je znao da ce da zgrese, onda mozemo postaviti i slicno pitanje,....zasto je stvorio bas ovoliki broj dobrih koji se spasavaju, zasto nije stvorio na primer 100. mililjardi dobrih ljudi,... to je mozda upravo ovo sto kaze Damaskin, prevashodno je prvo samo postojanje bica i Bog gleda mozda prvo na tu stvar, posle tek se gleda i Bog vidi da li je dobro ili zlo bice....i zbog toga su stvoreni kako dobra bica, tako i zla..

Bog vidi da su po predznanju zla, ali, je prevashodnije dakle samo bice i njegovo postojanje,... jer kaze Damaskin....А да није требало да постану, не би имали ни зли да постану, нити би Бог имао предзнање о њима.... kao da sam Bog u samom sebi 'suspenduje' u nekom trenutku svoje predznanje o dogadjajima (ako tako moze da se kaze, jer Bog je u nekom trenutku i milostiv prema gresniku iako sama pravda i pravednost zahteva drugacije, ....kao da Bozija milost pobedjuje Njegovu pravednost kojom sudi svetu i ljudima,...u tom nekom smislu, kao da se suspednuje Njegova pravda na racun njegove milosti sto je priznacemo sasvim okey i pozeljno..),.... i prevashodnije mu je da stvori bice jer je, kako kaze opet Damaskin,....Бог, по својој доброти, преводи из небића у биће све оно што је постало...

To je neko moje malo zapazanje (ko shvati, shvatice...:smeh1:),.... mislim da je ovaj prevod sa Svetosavlja malo ispravniji sto je mnogo bitno kod ovih 'pipavih' Just_Cuz_19 stvari.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Негде сам прочитала да су сва деца до треће године равна Анђелима. Тек се касније, из разних разлога ( највише под утицајем средине у којој расту), почињу испољавати лоше особине, тј. кваре се. 

Да ли то значи да смо дефинитивно сви рођени добри, али смо касније постали другачији.? А Бог нам је, поред фактора на које нисмо могли утицати, дао ипак и могућност борбе, у дубини душе слику о томе какви требамо бити, којој треба да тежимо (а уз Бога је све могуће). 

А борбу сваком спрам његових могућности, ни више, ни мање ...

Што значи, Бог можда никог није предодредио да буде зао. Можда му је само "запала" тежа борба, коју није изнео како треба, али шансу је свакако добио чим се родио. 

:scratch_head:

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Milica Bajic рече

Што значи, Бог можда никог није предодредио да буде зао

Баш напротив, Бог је све предодредио да буду добри. Али нам је оставио слободу.

Кључни проблем је схватање предзнања Божијег. Дал је човек њим условљен, дал је предзнањем Божијим човекова слобода спутана? Нпр. ако учиним добро дело, и Бог је знао да ћу га учинити, дал сам могао да га не учиним? Исто и за зло дело. Гледајући људским очима и мерилима, онда немамо слободу избора. 

Господ зна наша дела, наше одлуке, зато што су се она за њега већ десила. Бог је ван времена, нема за њега данас и јуче и сутра. Све је сад, све је есхатон. Он зна будућност зато што се она десила, тј. дешава.

Тако да имамо слободу, и нисмо ограничени у изборима, одлукама, делима, Божијим предзнањем.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Питање управо покушава да ограничи Бога, Божију слободу стварања човека, Његовим предзнањем.

пре 12 часа, JESSY рече

И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања.

Дело мора да се деси, да би постојало предзнање о њему. Не може да постоји предзнање о нечему што се не деси. То је онда претпоставка, машта, боље речено виђење, предвиђање,... Ако човек не учини зло дело онда не може да постоји предзнање о злом делу. Ако Бог не створи човека који ће сопственом вољом, слободом, хтењем постати зао и чинити зло, онда нема предзнања о том човеку и о том злу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дете одлази у Рај, живеће у вечном Царству Божјем (будућег века),

а да је наставило живот можда би постало као нпр. Хитлер, и отишло из овог живота као грешник огрезао у греху...

Да је Хитлер отишао са овог света као дете, дакле, док га свет, Први светски рат, идеологије и друштва нису покварили, био би и он спашен и у радости мир Божјег.  

 

Како то објаснити? Да ли Господ по свом предзнању узима децу која би и овако у одраслом добу остали више-мање праведни и пријемчиви за Рај? Има и осталих тумачења, чак и многих светих виђења...

Шта је по вама  одговор на овај проблем?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Благовесник рече

Шта је по вама  одговор на овај проблем?

Možda to nije najbolji izbor ali ja se više ne bavim lupanjem glave oko ovih stvari i pitanja već sve prpuštam Bogu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

и апостол се бавио тиме у римљанима 9 али је ипак на другом месту рекао: "Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега." тј. ако хоћемо да уђемо у ум божији и да знамо шта је и зашто радио то неће да може :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Broken рече

već sve prpuštam Bogu.

Неки библисти и теолози,чак и код нас, кажу да Господ Бог у одговору своме Јову (Библија - Књига о Јову) не каже у суштини ништа тј. не даје му одговор на његова питања, а у ствари одговор  Божји Јову (и свима нама) на његова питања јесте управо то  - не брини ти оно што је Моја брига (ниси, како каже Јову, био ти поред мене ни када сам почео са стварањем универзума), ти чини добро, а остало препусти Мени! 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ
      Званична презентација: https://otelders.org
      Facebook: https://www.facebook.com/otelders
      Instagram: https://www.instagram.com/otelders
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски.

      Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије.
      Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности.
       
      Манастирска ракија изоштрава чула
       
      Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу.
      Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу.
      "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије.
       
      Пет епископа и патријарх – из Ковиља
       
      Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела.
      "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир.
      Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља.
      "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали".
      Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије:
      "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех.
       
      Мисија лечења од болести зависности
       
      Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу.
      До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника.
      "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава.
      У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује.
       
      Производе хлеб, свеће, мед, сир…
       
      Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара.
      Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру.
      И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије.
      "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки.
      У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих".
      Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије.
       
      Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао  је 21. марта 2021. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, као и јереји Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јерођакон Сава (Бундало) и протођакон Младен Ковачевић. Aпостол je прочитао чтец Милош Стаменковић.
      - Пост је установљен још у рају када је Господ Адаму и Еви рекао: „Не узимај са дрвета познања добра и зла“. Та заповест није била забрана, није била ограничавање слободе, као што и свака Божја заповест не ограничава наше биће, нашу вољу и нашу слободу. Напротив, све заповести и правила која сусрећемо у искуству Цркве, а које извиру из Светог писма, постоје да бисмо живели истинску, праву и пуну слободу. Слобода није у томе да чинимо шта хоћемо, слобода је у ономе да творимо истину. Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа, рекао је патријарх Порфирије истичући:
      - Ако и можемо рећи да пост нешто ограничава, то је онда да је пост ограничење свога егоизма, свога самољубља и анархије у себи, ограничавање својих поступака којима ограничавамо слободу ближњега. Стога нам пост открива истинску и праву веру. Зато и није чудно што је Црква богомудрим својим искуством и умом прву недељу поста установила као недељу која се зове Недеља Православља - недеља истинске и праве вере и недеља истинског и правог живота. Тај празник је установљен 843. године у Цариграду. Те године је само потврђена вера Отаца Седмог васељенског сабора. Ова вера је прописала да ваља поштовати свете иконе и да можемо целивати исте те иконе и свете мошти.
      - Све јереси, од оних најранијих, имале су за циљ да устврде како Син Божји није Исус Христос, како Син Божји није истински Бог или са друге стране није истински човек. А Црква је самим тим истинама живела од самог тренутка оваплоћења Божјег. Управо борбом против икона, они који су зловеровали, сматрали су да не може да се слика руком човечијом лик Божји. Тврдећи то, они су порицали много дубљу и важнију истину без које нема спасења, а то је да је Син Божји постао човек. То нам даје могућност, на начин на који нам се открио, да ми са Њим можемо успоставити заједницу, те Га стога можемо и насликати, јер је пре тога Он осликан у нашим срцима,  поучио је патријарх Порфирије о смислу догмата о светим иконама.
      - Важна је, дакле, истинска и права вера. Јер наша Црква не постоји као идеолошка творевина људска, макар и са најчаснијим циљем. Неопходно је да се ми преображавамо, а тиме и свет око себе да преображавамо, али то није довољно, рекао је патријарх Порфирије закључујући:
      - Црква је Тело Христово као искуство победе над смрћу, као искуство вечног живота. Истинском и правом вером православном ми то сведочимо јер то искуство имамо и ту истину нудимо свету. Нудимо је свету који у злу лежи, који чезне за пуноћом истине и љубављу. Права вера није скуп ставова. И та вера је врло једноставна, такава да је блиска срцу и најученијем и најједноставнијем и неуком човеку. То је вера Отаца наших, вера јеванђељска, вера хришћанска и вера православна. Зато данас читава Православна Црква слави Недељу Православља којом се открива темељ нашег живота, а то је Живи Господ један од Свете Тројце.
      Светој архијерејској Литургији, поред многобројног верног народа и деце свих узраста, присуствовали су министар спољних послова г. Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић.
      Прослављајући Недељу Православља у наставку свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао, заједно са Преосвећеном господом Епископима далматинским Никодимом и ремезијанским Стефаном, Синодикон Православља из 843. године у којем се говори о смислу и значају православне вере и у том контексту о значају и смислу православних икона.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У присуству Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Порфирије освештао је рестаурирани Часни Крст који украшава купoлу Дворске капеле Светог Андреја Првозваног, заштитника и Крсне славе Краљевске породице Карађорђевић.
      После свечаног чина освећења Часног Крста, Престолонаследник Александар и принцеза Катарина имали су дужи разговор с Патријархом о бројним актуелним темама и питањима од интереса за нацију и Цркву.
      “Његова Светост није први пут у Краљевском дому, али је ово први пут да се састајемо од када је преузео свету службу Патријарха. Српска Православна Црква и Круна су најстарије институције нашег народа које су га чувале и водиле кроз векове. Сигуран сам да ћемо традицију сарадње на општој користи српског народа наставити заједно, са нашим Патријархом Порфиријем, као духовним Оцем свих нас”, рекао је Престолонаследник Александар.
      Током чина освећења крста Дворске капеле, Патријарх српски Г.Г. Порфирије истакао је значај крста као симбола распећа, али и као знак победе и васкрсења.
      “Силом божјом, благодарношћу и љубављу Његовом, када имамо крст као знамење тада долази и обнављање и васкрсавање. Нека Бог да, да се све што је честито обнавља и васкрсава: у нама, у Краљевском дому, нашем народу и држави, а пре свега у нашој православној цркви”, рекао је Патријарх српски Господин Порфирије.
      На крају сусрета Његова Светост Г.Г. Порфирије, захвалио се домаћинима на гостопримству, те светим Архипастирским и Патријарашким благословом благословио Престолонаследника Александра, Принцезу Катарину и сав Краљевски Дом.
       
      Извор: Краљевска породица
×
×
  • Креирај ново...