Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Поуке.орг инфо

Предраг Драгутиновић: Поделе, подвајања и једномислије: случај у 1Кор 11, 17–19

Recommended Posts

АДМИН

Апостол Павле се често сагледава као теолог јединства Цркве, као неко ко се оштро противи поделама унутар црквене заједнице. Имајући то у виду, његове речи у 1Кор 11, 17–19 могу звучати чудно: „А ово налажући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. Јер, пре свега, када се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама, и нешто од тога верујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“. Апостолова констатација „јер треба и подвајања да буду међу вама“ неретко се користи као аргумент за оправдавање подела, као да је и сам апостол сматрао да су оне нужност и да имају неки више смисао. Овакво тумачење апостолових речи, међутим, уопште не одговара његовом схватању Цркве. Стављене у шири контекст апостолових излагања оне се могу разумети на један другачији начин: поделе нису нужност и не треба да их буде, оне су недопустиво стање који једини смисао има у томе да се покаже који су „постојани“. 

Једномислије 

Апостол Павле никако не може сматрати да треба или мора да буде подела у Цркви, пошто је јединство свих у Христу његов еклисијални прогам. Апостол почиње обраћање Коринћанима на следећи начин: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Коринтска коресподенција у њеној канонској форми се приводи крају следећим речима: „Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, тешите се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће са вама“ (2Кор 13, 11). Целокупна, дакле, излагања Коринћанима уоквирена су апелом за јединство и молбом да не буде подела. У посланици Римљанима апостол Павле пише: „Будите једне мисли међу собом“ (Рим 13, 16), као и: „А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа“ (Рим 15, 5–6). Ови моменти отклањају сваку недоумицу у погледу тога да ли подела треба или не треба да буде. Јединство и једномислије су суштински задаци црквених заједница. Поделе су, међутим, реалност, али не и нужност. 

Конкретан проблем 

У првим главама посланице 1. Коринћанима апостол Павле је опширно говорио о томе како су поделе стране бићу Цркве. После низа излагања на друге теме, он се поново враћа поделама унутар заједнице које су овај пут нешто другачије природе. После расправе о покривалу на главама жена на хришћанским богослужењима (11, 2–15), апостол се посвећује једном даљем проблему који је такође везан за богослужбена сабрања. Овај пут апостол за поделе користи два различита израза: у ст. 18 користи појам σχίσμα, буквално „подела“, који је већ једном употребио у 1Кор 1, 10. Чини се да апостол овај појам користи као општи за поделе као такве, а које у заједници могу бити из различитих разлога. Тако нпр. за поделу на групе (Павлови, Аполови, Кифини, Христови) користи појам ἔριδες буквално „раздори“, док у 11, 19 где се и појављује спорно „треба“ (δεῖ) користи појам αἱρέσεις („подвајања“, „издвајања“). Из овога је јасно да апостол сматра само да „подвајања (αἱρέσεις) треба да буду“, не и поделе (σχίσμα), мада разлика није суштинска, већ више означава природу подела. У ком односу се налазе поделе на групе из 1Кор 1–4 и поделе и подвајања наведене у 1Кор 11, 18–19 не може се са сигурношћу констатовати. И за ове поделе је апостол „чуо“ као и за претходне, највероватније од Хлојиних људи (1Кор 1, 10). Могуће је да су подвајањаиз ст. 19 била последица подела на групе из ранијих излагања, али то није сигурно. Углавном, апостол је о томе чуо и нешто од тога верује (11, 18). Док су поделе на групе потресале заједницу на општем нивоу, ове поделе овде се одвијају у конкретној форми „подвајања“ на црквеним сабрањима. О чему се ради? Окупљајући се на евхаристијска сабрања поједине групице хришћана се издвајају и вечеравају међу собом. Овде треба појаснити да су црквена сабрања у Павлово време била сачињена од обеда и причешћа. Тек од времена Јустина Мученика обед се одваја од самог евхаристијског чина. Поједини хришћани, дакле, једу вечеру пре других који остају без вечере (11, 21–22). На тај начин је заједништво на евхаристијском сабрању нарушено. Тумачи се слажу да се овде ради о социјалним подвајањима, тј. да богати заједно доносе храну и једу и пију у изобиљу, док сиромашни и робови немају хране. Ради се о преношењу социјалних модела понашања овога света на евхаристијски простор хришћанске заједнице. Апостол се противи таквој пракси и сматра је суштински нецрквеном. Како онда каже да тако нечег „треба да буде“?

Подвајања и постојани 

У ст. 19 апостол не каже ништа друго до следеће: пошто се иначе делите (ст. 18) онда је сасвим логично („треба“) да буду подвајања међу вама (ст. 19) и то на месту на коме сва подвајања треба да буду превазиђена. Међутим, пошто већ подвајања постоје, она ће показати ко је постојан међу вама. Под „постојаним“ се у тумачењима често виде они које ће у Дан Суда изаћи из свега као оправдани за оно чега су се држали (уп. 1Кор 3, 13; 2Кор 10, 18). Иначе је есхатолошки призвук формулације евидентан (апокалиптичко „треба“). Међутим, могуће је да Павле овде мисли на оне који, следујући његовом учењу, не пристају на таква подвајања и не учествују у Цркви непримереним праксама. Постојани би могли бити они који су постојани у ономе што их је Павле поучавао, наиме томе да су на крсту Христовом обрисане разлике овога света који дели људе и да су сви једнаки пред Богом (Гал 3, 27–28). Таква вера за последицу има извесне праксе, које сигурно нису оне које се догађају на коринтским сабрањима. 

Подвајања и једномислије 

Поделе и подвајање настају тамо где нема једномислија за које се апостол Павле залаже. То једномисилије није оно на које нас ова реч најчешће асоцира, а које је било парола најрепресивнијих политичких система. То је једномислије које је мотивисано једино вером у Бога откривеног у Исусу Христу и саможртвеном љубављу: „Нико нека не тражи његово, него сваки што је другога“ (1Кор 10, 24), баш као што и Господ Исус Христос није тражио оно што је његово него оно што је Другога: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге…“ (Фил 2, 4–11). Поделе и подвајања су у хришћанском разумевању света бесмислени и не треба да их буде. Само једномислије у љубави пројављује тајну Христа, баш као што изражавају, у духу апостола Павла, речи познате из Свете Литургије: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. такође 2Кор 13, 13). 

teologija.JPG


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од .............,
      Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пешачи ка Острогу. Са њим путују и Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који им представљају логистичку подршку.
      За своје путешествије спремали су се више од месец дана и на свом путу ка Острогу сутра ће посетити манастир Милешеву. Ова група кренула је у молитвени ход 9. фебруара, а тренутно се налазе у Мрчајевцима.
      Извор: Србија данас

    • Од Zoran Đurović,
      Случај папе јеретика, Хонорија I


       
      Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе.

      Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions).
       

      Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци.

      Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 

      9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637).

      Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из  787 и 869-870.



      Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232).

      Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra.

      Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде.


       
      Приредио Зоран Ђуровић

      Рим, 12.10.2016

    • Од Логос,
      Све више вјерника широм Црне Горе, како православних тако и наше браће римокатолика и муслимана придружује се молитвеном ходу и мирним протестима против Закона о слободи вјероисповјести који је недавно усвојен у Скупштини Црне Горе.    Звучни запис разговора   Коментаришући свакодневне литије које красе Црну Гору у ове предбожићне дане, протојереј Предраг Шћепановић се запитао: Ако је Бог са нама, ко ће против нас.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Гост радија Светигора био је подгорички парох протојереј Предраг Шћепановић са којим смо разговарали о недавним догађајима као и о усвојеном дискриминаторном закону о слободи вјероисповјерсти и увјерења и правном положају вјерских заједница.   Звучни запис разговора   Отац Предраг је јуче био цијели дан са вјерним народом на Блажовом мосту у Подгорици гдје се и одржавао молебни протест против усвајања поменутог закона па је за слушаоце Светигоре подијелио своје утиске са тог молебана и навео планове за будуће дјеловање у заштити светиња и имовине Православне Цркве широм Црне Горе.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Тема јутрошње емисије ТВ Вијести „Боје јутра“ била је манипулисање људском невољом, када људи сламску спаса траже код гатара и видовњака. Туђа несрећа је за многе од тих „чудотвораца“ само лак начин да дођу до новца. О томе су говорили парох подгорички протојереј Предраг Шћепановић, клинички психолог Марија Бабић и новинар Јелена Јовановић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...