Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Kormak

Јутјуб може бити опасан

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сваки од нас се бар једном сусрео са Јутјубом. Многи људи улазе у њу бар једном дневно да би гледали забавне видео о животињама, "live streaming" видео али приручнике о томе како нешто користити. Садржи информације за забаву, новости, па чак и савете о куповини нових јела. Али нико не воли да размишља о једној страни овог сајта, наиме о њеној потенцијалној опасности.

Разлози за то су врло једноставни. Главни центри овог сајта се налазе у САД. Они се не налазе у Француској или Немачкој наиме у САД. Пошто управо Вашингтон покушава да одреди целокупну међународну политику, онда ће садржај сајта бити регулисан у складу са његовим интересима. И због тога, ништа неће спречити администрацију Јутјуба да избрише или блокира било који налог на основу "садржаја супротног политици сајта као што се недавно десило са водеосима играча у Pokemon GO, који су били блокирани због грешака вештачке интелигенције. Или, напротив, на сваки могући начин подржати друге канале, чак и ако су материјали објављени на њима у супротности са политикама појединих земаља. Сходно томе, ми ћемо бити приморани да погледамо шта америчка влада жели.

Штавише, администрација локације има веома интересантну политику приступа информације. Приступ контроверзном садржају може бити блокиран на захтев суда или другог посебног органа једне од земаља. Међутим, забрана важи само на територији ове земље. То јест, ако је видео који отпужује Срба у геноциду у Сребреници забрањено у Србији, онда у Црној Гори овај видео се може видети без икаквих проблема, осим можда узраста. Јутјуб, попут телевизије, попут радија, може бити елемент пропаганде, само на много глобалном нивоу. Ако нам РТС рећи шта жели предсједник Србије, онда ће Јутјуб рећи шта предсједник САД жели. Нико не забрањује спровођење контра-пропаганде, али треба имати на уму да администрација сајта има све могућности да уклони ваш канал и блокира видео, што га чини алатом за глобалну контролу информација.

Пропаганда ради веома вешто. Сваки од нас може одабрати видео за сваки укус. Они су представљени на такав начин да утичу на најширу могућу публику. За свакога од нас - младог или старог, либералног или конзервативног - постоје посебни видео који ће објаснити шта је погрешно у руководству Србије и како то поправити.

Међутим, у овој ситуацији постоји један велики плус. Сваки бира за себе које видео да гледа. Свето је право сваке особе да бира између видеа са мачкама и видеа са политиком. Али када гледате видео са политиком, треба схватити да сте ви сами направили тај избор. И дозволите себи да будете увучени у пропагандну орбиту. Уместо да седи са вољеном особом и смеје се још једном доказу да мачке су течне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Kormak рече

С Ако нам РТС рећи шта жели предсједник Србије, онда ће Јутјуб рећи шта предсједник САД жели. Нико не забрањује спровођење контра-пропаганде, али треба имати на уму да администрација сајта има све могућности да уклони ваш канал и блокира видео, што га чини алатом за глобалну контролу информација.

Пропаганда ради веома вешто. Сваки од нас може одабрати видео за сваки укус. Они су представљени на такав начин да утичу на најширу могућу публику. За свакога од нас - младог или старог, либералног или конзервативног - постоје посебни видео који ће објаснити шта је погрешно у руководству Србије и како то поправити.

 

e?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Интервју: Ђурица Гордић, свештеник
      Боље су прошли православни Индијанци
      ПОНЕДЕЉАК, 11. МАР 2019,
      ИЗВОР:РТС
      АУТОР:ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ
        О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску.
      Када уђете у цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. 
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литуригије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском.
      Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи.
      Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Беркли универзитету и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи.
      Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. 
      Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона.
       
      Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору?
      У принципу нема ту неке велике разлике свештеници слуђе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама.
      Какве су то потребе?
      Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком да се сретне са својим сународницима.
      Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама?
      У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље.
      Колико дуго сте у Америци?
      У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертвилу у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес где сам био ђакон и секретар Западно-америчке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску.
      Ко су верници који долазе у цркву?
      Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику.
      Какав је профил људи, чиме се баве?
      У последње време углавном су то високо образовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаренолика парохија.
       
      Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску?
      Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе.
      Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско?
      Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи.
      Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици?
      Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19 века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци да не говорим само о овима који су као ја дошли овде у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овде.
      Како одржавају језик?
      У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овде пре сто година су већ у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет тако да су они православни Срби, Американци,
      Са њима причате на енглеском?
      Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик.
      Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују?
      Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих.
      Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику?
      Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци.
      Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди...
      Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене је тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте.
      Шта Вас, као свештеника, мучи. Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде?
      Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослноимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује.
      А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице није лако. Али у сваком случају помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу.
       
      По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије?
      Треба имати у виду да се у овм граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у Руској Саборној цркви која није далеко од наше цркве тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења.
      Имате ли мошти и у овој цркви?
      Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште.
      Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе?
      Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да док људи гледају у исток ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље.
      Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место?
      Интересатно питање. Мислим да човек ако верује у Бога и нада се у Бога не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања.
      Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду.
      Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље?
      Не баш српско. Индијанци, ескими, на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство данас нема пуно Индијанаца.
           
    • Од Милан Ракић,
      Процењује се да само два одсто људи од целокупне светске популације могу да буду пилоти борбених авиона. Перфектно здравље, издржљивост и одређене менталне предиспозиције су само неке од ствари које се очекују од будућих пилота.
      Жарко је кадет пете године Војне академије, смер војно ваздухопловство, скоро ће бити један од ретких који ће моћи да вам опишу какав је осећај парати небо и звук овим авионом.
      Жарко је родом из Титела и први је пилот у породици Да би неко управљао борбеним авионима, за почетак мора да воли математику. Наиме, пријемни за војну академију састоји се од математике и провере физичке спремности.
      Они који успешно положе пријемни упућују се на Војномедицински институт, где се подвргавају лекарским прегледима који трају недељу дана.
      Међу онима који би да аплицирају влада фама да не смеју да имају ниједну пломбу на зубу. То је, наравно, претеривање, али да се не лажемо, од кандидата се очекује добро здравље, јер у изабране се улаже врхунско знање и много новца. 
      Мајор Ненад Бачевић, специјалиста ваздухопловне медицине, каже да је веома битно да кадети буду здрави у тренутку прегледа, али и да лекари морају да предвиде какво ће њихово здравље бити у наредних 25 година, колико траје летачка каријера.
      Прегледи су ригорзни, јер пилоте очекује физички захтеван посао Потпуковник Душан Крнетић, специјалиста ваздухопловне медицине, објашњава да се са пилотима ради као са врхунским спортистима. "Као што они имају тимове да раде за њих, тако и наши пилоти имају. Прати их тим психолога и лекара специјалиста, током целе године, током летења они су стално под контролом."
      У здравом телу, борбени дух 
      После детаљних здравствених прегледа, следе тестови и разговори са психолозима. Они који желе да управљају небеским зверима не морају да буду само физички здрав.
      Њихова психа мора да буде другачија од већине осталих. Зато се будући кадети тестирају, групно, индивидуално, решавају тестове опште и специфичне интелигенције, као и тестове црта личности.
      Управо ови тестови многе обесхрабре. Нико не воли да испадне глуп ни пред собом ни у друштву. Али заправо то је још једна велика заблуда оних који се плаше да пробају.
      У хипобаричној комори многи осете тескобу Сања Рођенков Милeнковић, специјалиста медицинске психологије, каже да ако неко не прође ове тестове то не значи да је глуп.
      "Ми тражимо поред опште интелигенције и специфичне факторе, оријентацију у ваздуху, апстрактно мишљење са менталном ротацијом, брзина и обим перцептивног резоновања. То су врло специфични аспекти интелигенције", каже Сања Рођенков Миленковић.
      Жарко каже да му није било свеједно када је први пут дошао да полаже тестове.
      "Сваки дан на ВМА од јутра до мрака. Прегледи су ригорозни, четири дана психо-тестови, интервјуи са психолозима, процена наших психомоторних способности, моћ перцепције, меморије. Ти прегледи нису могли да зависе од мене и од мог труда то ме је плашило", наводи Жарко.
      Хумана центрифуга као тест издржљивости 
      Нису ови тестови једино за шта не можете да се припремите. Оног који буде процењен као психички подобан чекају тестови физичких способности.
      Тестирање тела на то како подноси оптерећења великих брзина, захтевних маневара у ваздуху и свега онога што може да вас снађе на око 12.000 метара висине. 
      Ненад Бачевић објашњава да се на одељењу авио-физиологије испитује утицај специфичних фактора летења на њихов организам.
      "Хумана центрифуга, хипобарична комора, уређај за просторну оријентацију испитују толеранцију на те стресове", каже Бачевић.
      Хумана центрифуга, упрошћено речено, тестира урођену способност кандидата да поднесе Г оптерећење. Наиме, приликом извођења маневара, тело трпи одређене притиске услед велике брзине, наглих скретања и земљине силе теже.
      У хуманој центрифуги многи се и онесвесте Бачевић каже да постоје значајне индивидуалне разлике у подношењу Г оптерећења.
      "Ова селекција је од примарног значаја и одређује комплетну каријеру будућег пилота", каже Бачевић. 
      Овде се унапред може знати ко ће моћи да буде пилот авиона, ко хеликоптера, а ко ни једно ни друго.
      У хипобаричној комори се тестира како тело реагује на повећање или губитак притиска у кабини на висини од 15.000 метара.
      Селективно сећање селективног летења 
      Ту проценама и потрази за најбољима није крај. Кандидате који су прошли земаљске машине чека проба на небу – такозвано селективно летење. Можда и највећи баук ових испитивања.
      "Ваздух и летење нису природна средина и нису природан посао за човека. Ти летови служе да проценимо ко може да буде борбени пилот. Од самог избора и селекције кандидата за професију борбеног пилота зависи сутра и успех наше јединице и целог ратног ваздухопловства", каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле.
      Жарко каже да се те селекције слабо сећа.
      "Тог првог лета, сећам се делимично. Доста ствари је остало у мозгу забачено и после тога обрисано. Јер било је много адреналина, страха и свега осталог", каже Жарко. 
      Симулатор летења "Ми процењујемо њихово понашање и поступке не само у авиону, него и ван авиона. Процењујемо њихове емоционалне способности, какве емоције показују током припреме за лет, током лета, интелектуалне способности, моторичке способности и наравно њихову мотивацију да буду борбени пилоти", каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле.
      Храбри, одговорни и помало безобразни  
      А какав је психолошки профил пилота?
      "Изнадпросечни по својим интелектуалним способностима и по цртама личности. Оштроумни, отпорни на стрес, одважни, борбени, истрајни, поуздани, то су црте које упућују на трајну посвећеност овом позиву, каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле.
      "Мислим да се људи са тим геном рађају. То је склоност, ви можете у основној школи да младе људе водите по аеро-митинзима, да им показујете ваздухопловне филмове, 'Топ ган', ако немају тај ген уз сва усмеравања жеље да неког приволимо послу, то не иде. Тај посао није за вас", каже пуковник Славиша Влачић, начелник катедре војног ваздухопловства на Војној академији.
      "Пилоти морају бити дрски, да имају дозу безобразлука да раде оно што раде. Не лете они само тако да би летели. Сутра ће бити укључени у борбена дејства, радити нагле заокрете, неке акције у тиму, појединачно. То је позив који је и колективан и појединачан", каже потпуковник Душан Крнетић, специјалиста ваздухопловне медицине. 
      "Упоран, стрпљив, са високим нивоом самодисциплине, са високим нивоом стечених знања, вештина, то су изграђени људи. Момци, девојке који заврше нашу академију, сматрам их веома комплетним и зрелим у односу на друге из њихове генерације који су пролазили другачији пут", каже пуковник Славиша Влачић.
      Пилоте уче и правилно дисање И зато на овим тестовима не помажу везе. Није битно да ли је неко рођен нa селу или у граду. Да ли је из богате, утицајне или сиромашне, радничке породице.
      Шербеџија подсећа да пилоти управљају изузетно скупоценим средствима, авионима и да би запошљавање неспособних преко везе било погубно.
      "Обука за летаче је скупа и од наше процене да ли су способни, да ли могу да извршавају задатке борбених пилота зависи не само да ли могу да брину о средствима него и њиховом животу и свих нас", каже Шербеџија. 
      Жарко наводи да је он пример да успевају они који заслужују, а не они који имају везу. 
      "Небитно је одакле ми долазимо, из каквих породица, битно је оно шта осећамо и шта желимо и ако се тако покажемо овде, то нема утицаја. Што се моје класе тиче, дошли смо са свих страна. Мало нас је, а покрили смо целу територију Србије, из различитих породица долазимо", каже Жарко.
      Могу бити само одабрани 
      "Општи је тренд у свету да деца воле изазове. Да воле да буду посебна, да се пронађу на посебан начин и себе остваре. За неке ће бити претешко оно што очекујемо овде, такви не би ни прошли, а неки ће рећи дај да пробам, изнад пилота су само космонаути. То је изазов, људи који од стреса праве изазов, е такви су нам људи потребни", каже Сања Рођенков Миленковић.
      Они који су успели и изградили каријеру кажу да би све опет исто урадили.
      "Сва одрицања која су током школовања потребна да би био борбени пилот, све се исплати онога дана када добијете своја крила, летачки знак, звање пилота и кад добијете своју прву мисију и свој први задатак, када полетите и када слетите све оно чега сте се одрицали, за шта сте се борили, надали, буде управо тако", каже Бошко Шербеџија. 
      "Након свега, пошто сам на заласку летачке каријере, могу рећи да сам остварио своје снове које сам имао као дете", каже Бане Крњајић, наставник летења на авиону "миг 29".
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3437094/ko-moze-biti-pilot.html?fbclid=IwAR2j49GlixeSV3g_NufdSqk-dp2l_5lCKtTCoup3d6qD6IcOmi65wtsAX98
    • Од Mertok,
      Већина земаља Европе, укључујући и Србију и Црну Гору, не знају осећај апсолутне нестварности онога што се дешава када посматра изборну кампању. Сада се Украјина припрема за нове изборе на којима учествује 44 кандидата, што је рекорд за све земље бившег СССР-а. Разлог за то је једноставан - да кандидујете своју кандидатуру морате прикупити одређени износ колатерала, а не одређени број потписа. У ствари, сваки има шансу да постане председник ако има потребну количину новца.
      На овај или онај начин, за кандидата за председника Украјине сада се такмиче 44 кандидата, од којих су три главни. Ово су садашњи председник Порошенко, његов противник и бивша премијерка Тимошенко и одређени глумац комичар Зеленскиј. Истовремено, према најновијим анкетама, господин Зеленскиј је постао вођа јавног мњења и у случају да избори биће одржани 22 фебруара, он би добио 27 одсто гласова, док Порошенко само 17 одсто. Садашњем председнику не помажу масовна агитација, нити коришћење административних ресурса, нити гласове војске, нити многе илустративне агитационе материјале, којима је лепљена половина зграда у граду Лавов.
      Проблем тренутних избора лежи у равни очекивања. Већина грађана Украјине (укључујући и представнике српске дијаспоре) већ је осигурала да је тешко чекати добре ствари од политичара. Економска ситуација у земље се не погоршава, али њено побољшање је такође неприметно. Корупција у Украјини је много већа него у исте Србије. Рат на истоку такође није најпозитивнији ефекат на расположење становништва. Сваки од политичара који су учествују на изборима већ је имао неку позицију у влади и није показао се као најбољи избор. На пример, Јулија Тимошенко  до сада немаје значајне подршке због гасног посла са Русијом.
      У том контексту, Владимир Зеленскиј не изгледа као најгори избор. Он је ново лице, које раније није имало никакве везе са политиком. Главнина његових присталица - људи који су уморни од бесконачних идентичних особа, наслеђују једни друге према плану. Стога не чуди што може да победи у било ком тренутку. А онда, први пут у историји Европе, комичар ће постати председник земље. Сада многи заиста верују да он може постати далеко бољи шеф државе од лопова, мајстора фабрика слаткиша или ракетног инжењера.
×
×
  • Create New...