Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Негде је на некој теми @obi-wan споменуо појам - слободе од греха као истинске слободе. Жао ми је што нисам запамтила тачно где, цео пост је заиста вредан за прочитати.

Зато отварам тему.

Волела бих да поделимо конкретна искуства, на који начин се ви свакодневно борите против греха, борите ли се уопште, тј. да ли сте свесни борбе? 

Мени лично, до скоро су многе ствари "промицале", тек сам касније постајала свесна искушења, када је већ прошло. Сада сам научила и учим и даље да их у ходу распознајем. У конкретним ситуацијама, помаже ми и често користим ону стару методу: табела од две колоне - колона црно и колона бело. Врло лако се некад решавају тако многе ситуације...а некад не баш тако лако, мора рашчлањавање...

Како је код вас?

Share this post


Link to post
Share on other sites

А тему отварам овде зато што Литургију и све што је везано за њу, видим наравно као директно средство за поменуту борбу.

Проблем је само што још увек нисмо на бесконачној, Небеској Литургији ( даће Бог да будемо)....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја се већ једно три недеље борим  против искушења звано  " Јафа наполитанке од шлага и чоколаде "....и не могу да се изборим, једва чекам да почнем пост, да победим  то слатко искушење. Ништа не вреди,  слаткиши ме  оборише. :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Рапсоди  та искушења су ми веома позната... Помогло ми је МАЛО, што сам негде прочитала да сви остали греси полазе од стомакоугађања.

Од тада се са тим борим као са највећом пошасти. Пре нисам схватала тако озбиљно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Milica Bajic рече

@Рапсоди  та искушења су ми веома позната... Помогло ми је МАЛО, што сам негде прочитала да сви остали греси полазе од стомакоугађања.

Од тада се са тим борим као са највећом пошасти. Пре нисам схватала тако озбиљно.

Знам сестро слатка, али само теоријски, у пракси не могу да им одолим (и уопште у последње време стомакоугађање ми је највећи камен спотицања) Ваљда ће пост ме мало довести себи . 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Рапсоди рече

Ја се већ једно три недеље борим  против искушења звано  " Јафа наполитанке од шлага и чоколаде "....и не могу да се изборим, једва чекам да почнем пост, да победим  то слатко искушење. Ништа не вреди,  слаткиши ме  оборише. :(

Bas si gresna... :(

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, obi-wan рече

Bas si gresna... :(

Ја само чоколадне грехе овако за јавност :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Св. Ап павле нас учи да је сила греха закон, Па каже: ја греха не познах док закон не рече не зажели. 

За десет Божијих заповести он каже да су сила греха, јер оне указаше шта је грех.

Даље Павле објашњава да је Христос својом смрћу на крсту укунуо закон, Јер закон важи док је жив онај који га је поставио.

Тако и жена је под законом свог  мужа док је жив, кад умре слободна је и може да пође за другога.објашњава Павле даље

Тко ми више нисмо под законом јер Христос умре и ми сада слободни од закона можемо да пођемо за другим, оним што је васкрсао.

А тај други за кога полазимо је проповедао закон љубави који се од своје воље врши а не зато што се мора.

Ми нисмо више дужни да извршавамо закон него из љубави чинимо Божија дела.

Јер закон каже: немој да чиниш ово, не чини оно.своди се да не чинимо неке ствари. А љубав је нешто више од нечињења, Љубав се не задовољава не чињењем зла него тражи да чинимо добро, Значи љубав сем што испуњава закон не чинећи зло ближњима него још унапређује закон терајући нас да чинимо добро и милост, Човек који живи у љубави са ближњима осећа потребу да чини добро људима у својој околини.

И будући да више нисмо под законом то грех више не влада над нама ако устрајемо у љубави. Ако чинимо љубав наши греси су обрисани, слободни смо од њих. Разговарао сам са Адвентистима Јеховиним Сцведоцима који се држе закона и исповедају да се закон мора творити, И не можеш им доказати да нису у праву, једноставно не желе да виде шта је то Павле говорио.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Milica Bajic рече

Како је код вас?

Onako crno - belo, Just_Cuz_19,... da me ova moja bolest ne mori i Bog me nekako putem nje ne kori',  jer onog koga prima toga i kara'  (al' sam pesnicki raspolozen,... :smeh1:) mozda bi bilo vise crno nego belo,.... ali, sve u svemu dobro je, nemamo bas tako velikih strasti kao Rapsa sa cokoladno slatkaste grehove.... :D  ..  (navuko' sam se na igricu PES fudbal, mora da ubacimo u Starecnik i ovu novu strast...:citac:  :smeh1: ..)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 56 минута, Задње Време рече

Св. Ап павле нас учи да је сила греха закон, Па каже: ја греха не познах док закон не рече не зажели. 

За десет Божијих заповести он каже да су сила греха, јер оне указаше шта је грех.

Даље Павле објашњава да је Христос својом смрћу на крсту укунуо закон, Јер закон важи док је жив онај који га је поставио.

Тако и жена је под законом свог  мужа док је жив, кад умре слободна је и може да пође за другога.објашњава Павле даље

Тко ми више нисмо под законом јер Христос умре и ми сада слободни од закона можемо да пођемо за другим, оним што је васкрсао.

А тај други за кога полазимо је проповедао закон љубави који се од своје воље врши а не зато што се мора.

Ми нисмо више дужни да извршавамо закон него из љубави чинимо Божија дела.

Јер закон каже: немој да чиниш ово, не чини оно.своди се да не чинимо неке ствари. А љубав је нешто више од нечињења, Љубав се не задовољава не чињењем зла него тражи да чинимо добро, Значи љубав сем што испуњава закон не чинећи зло ближњима него још унапређује закон терајући нас да чинимо добро и милост, Човек који живи у љубави са ближњима осећа потребу да чини добро људима у својој околини.

И будући да више нисмо под законом то грех више не влада над нама ако устрајемо у љубави. Ако чинимо љубав наши греси су обрисани, слободни смо од њих. Разговарао сам са Адвентистима Јеховиним Сцведоцима који се држе закона и исповедају да се закон мора творити, И не можеш им доказати да нису у праву, једноставно не желе да виде шта је то Павле говорио.

Да ли ово значи да човек који чини милосрђе према ближњима може слободно да вара своју жену?

Напомињем да заиста не разумем, само тражим објашњење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ред црног, ред белог, па буде весело ил распад ... како кад... учим ..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Milica Bajic рече

Да ли ово значи да човек који чини милосрђе према ближњима може слободно да вара своју жену?

Напомињем да заиста не разумем, само тражим објашњење.

А воли ли он своју жену ако јој чини нажао идући с другом?

Онда не воли своју жену, Не понаша се по љубави.

Љубав не лаже. Хоће ли такав рећи жени да иде с другом или ће лагати.

Брак је прво место где се ми учимо животу у заједници.

Ако лажемо, крадемо, скривамо део свог живота од породице; неће лисе то осетити и довести до неповерења у породици, А каква је то заједниоца када у њој не може да се оствари однос поверења. Ми можемо да глумимо пред светом да је све супер али ћемо у срцу знати да у нашем браку није све како треба да буде.Да ту нема љубави, поверења, слоге, свега онога што чини да живот у зајеници буде хармонија. 

За рад мало свог личног задовољства ми разарамо заједништво,где је ту љубав? Због пар тренутака свога задовољства ми уништавамо цео живот у заједници у којој живимо.

А ми треба да се спремимо за други Христов долазак, где ћемо сви бити једна велика заједница, Заједница у којој неће бити, лагања, крађе, варања, отимања,себичности већ ће сви који се удостоје Христовог царства на земљи живети као браћа и сестре који чине, милост и добра једни другима, Да се спремимо за царство у коме неће бити, зависти, охолости,лицемерја, гордости, поноса, неморала, Царство у коме ће се људи радовати једни другима а не да смо непријатељи једни другима, пуни љутње, гнева, беса

Ако знамо какво ће бити Царство које долази онда ћемо знати и какви ми треба да будемо да би могли да га се удостојимо.Тако ћемо знати шта је грех а шта није грех за нас.

Сваки недостатак љубави је грех

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како год...једно знам сигурно: кад год сам успела да одолим да не учиним нешто што сматрам поГрешним, хиљаду пута ми се добрим вратило и показало временом да је то једино исправно и Добро. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недељу о митару и фарисеју, 4/17. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу, уз саслужење јеромонахâ Дионисија и Харитона, протонамесника Милорада Мировића, пароха при Успенском храму у Новом Саду, презвитера Младена Глушца, пароха у Апатину, као и новосадских ђакона Александра Билића, Ивана Васиљевића и Огњена Верића.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-       Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао да покајање треба да буде главна тема у предстојећој Четрдесетници. Покајање не значи неко сентиментално плакање због својих грехова, већ је то дубинска спознаја греха као погрешног правца живота, као погрешног настројења и, са друге стране, обраћање свим срцем благодати Божјој да то од нас одузме и да нас управи на прави пут. Покајање значи преумљење, поручио је Епископ мохачки. По благослову Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, владика Исихије је рукоположио катихету Александра Верића из Aпатина у чин ђакона.    
       
          Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Говорећи 30. јануара на отварању VII Божићних парламентарних сусрета у Државној думи Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил дотакао се актуелног питања у вези с активним развојем дигиталних технологија.     „У Московску патријаршију, – рекао је поглавар, – стално стижу многобројна обраћања која сведоче о забринутости људи због свестраног увођења дигиталних технологија и тенденције ка замени свих постојећих докумената и идентификатора електронским аналозима. Још 2013. године ово питање је представљало предмет специјалне анализе и дискусије на Архијерејском сабору који је касније усвојио документ у којем се одражава став Цркве о развоју технологија за евиденцију и обраду личних података.“   „Многи верници сматрају да је важно скренути пажњу на несавршенство средстава за заштиту личних података грађана од злоупотребе. Разуме се, треба примењивати достигнућа научно-техничког напретка на добробит друштва, али је недопустиво заборављати на људе који због различитих разлога одбијају да их користе.   Овде се, пре свега, ради о томе да има врло много сведочанстава о крађи или процуривању електронских података. Наравно, у људима се рађа природан страх, зато што губитак ових података често доводи до стварних људских трагедија. Осим тога, постоји још један проблем који за сада у Русији можда још увек није актуелан, али ће ускоро можда постати актуелан за цео свет. Шта значи концентрација података о људском роду који се помоћу савремених техничких средстава могу наћи у једним рукама? Говорећи недавно пред великим бројем младих слушалаца рекао сам да ђаво увек користи две људске тежње како би саблазнио човека – тежњу ка задовољствима и тежњу ка комфору. Како су згодни дигитални уређаји, више не можемо да замислимо живот без њих! А пошто нам је то згодно, људи ће их користити, али који је резултат свега тога? Па резултат је апсолутно неконтролисано слање информација с ових дигиталних уређаја на адресе о којима ништа не знамо. На крају крајева, као што научници већ кажу, све то лако може да се концентрише на извесном месту за прикупљање глобалних информација и, уверавам вас, то неће бити на територији наше земље. Прича се да то већ постоји, само што они који прикупљају информације још увек не могу да смисле методологију за њихово коришћење, толико је огроман масив ових информација. А шта ако сутра буду смислили? Ако на неком месту, не на територији наше отаџбине, све ове информације постану доступне за анализу, за систематизацију, они који буду поседовали ове васељенске глобалне информације, владаће светом,“ – истакао је патријарх.   „Неки нам показују прстом да смо луди кад им говоримо о томе и снисходљиво се осмехују, кажу, шта се може – то су људи старог режима, а сви су они против напретка. Ми нисмо против напретка! Али је потпуно очигледно да савремени напредак доноси са собом опасност, пре свега по људску слободу. Јер истинска слобода не претпоставља глобалну контролу над људском личношћу. Кад на основу Светог Писма говоримо о томе да ће доћи антихрист, имамо у виду систем глобалне контроле која се врши из једног центра, и коју ће чак вршити једна личност,“ – рекао је поглавар Руске Цркве у закључку.     „Не знам колико су моја размишљања схватљива овде, у овој специфичној средини, али бих веома желео да схватите главну ствар: Црква се залаже за човекову истинску, а не привидну слободу. Зато сва техничка средства која потенцијално могу да ограниче људску слободу или је већ реално ограничавају, изазивају нашу бојазан. Веома ми је драго што ову бојазан данас могу да поделим с овим високим скупом,“ – истакао је патријарх.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Исходиште кршћанског етоса је љубав. Она је и у сржи кршћанства, но наплављена је слојевима воље за овладавањем и доминацијом.
      Та је воља као таква додуше сама себи прикривена, будући да је пренесена на Господара: на Божју вољу. Штовише, та се воља за овладавањем свим другим и друкчијим сама себи представља као жеља за служењем, служењем Господару и свему ономе што је по Божјој Вољи и по Божјем Закону. Зато се кршћанска љубав сама од себе из љубави према Божјем преокреће у мржњу спрам свега онога што је, с њезина гледишта, против ње и њезине вјере. Дакако, „господ(ар)“ није једини означитељ кршћанског Бога, но пресудан је за кршћанске заједнице. Премда Пан-Креатор у кршћанској заједници нема средишње мјесто, управо јој он омогућује да се постави као религиозни Посредник и етички Надзорник. То њезино самопостављање изражава се не само у захтјеву за писањем Цркве великим словом, него и прије свега и изнад свега у њезиним настојањима да и у подручју духа придобије апсолутну, безгрешну власт.
      То значи да Црква човјеку не допушта бити човјек, да као религиозна Посредница и етичка Надзорница човјеку, тиме што му као својем уду одређује како треба бити, одузима слободу савјести. Овдје можемо ствар интракршћански заоштрити и рећи: ако не би било слободе савјести, ако Бог првом човјеку не би подарио ту слободу, не би било библијске повијести, не би било Криста, не би било кршћанства. То што је управо Бог допустио, наиме слободну Адамову одлуку и тиме изворни гријех човјеков, Црква фаризејски покушава унапријед већ одузети. Одузети му слободу савјести као темељ његова духовног достојанства! То што посвуда и свагда, ако јој је дакако допуштено, промиче и реализира своје религиозне и етичке вриједности преко политичке моћи (односно на њу везаних политичких странака) и правних санкција, свједочи надасве о невјеровању у себе, свједочи како о слабоћи саме вјере (маловјерности) тако и о сумњи или неповјерењу вјерника у њезине догме. Посриједи је поступак претварања етичког начела у правни закон и тиме (библијски речено) постављање закона пред љубав, права над етику. Уједно таквим поступком, препуштајући се вољи за моћ, Црква не дјелује против нихилизма, него дјелује управо као његова експозитура.
      Улога је кршћанства дакле изразито двозначна. Посриједи је амбивалентност која је карактеристична за конфесије као институционализиране религије, утемељене на истинама као догмама и законима/поставкама као озакоњеним напуцима, на догматизирању и санкционирању љубави у Заповијед која прецизно одмјерава до које границе можеш љубити човјека у његовој „слабости“, односно докле сеже човјекова слобода.
      На почетку модерног доба то је вриједило прије свега и изнад свега за слободу у погледу човјекове спознајне радозналости, а данас се с тиме сусрећемо код готово свих кључних питања „практичног“ одлучивања, односно самоодлучивања људи: од слободног одлучивања о рађању своје дјеце, преко истосполних веза-бракова, до одлучивања о властитој смрти. На свим тим подручјима Црква узима одлучивање у своје руке, одузима дакле човјеку као свом уду право на самоодлучивање или самоопредјељивање, а тиме и право на самоодређење, темељ људског достојанства. За њу је слобода само „права“ (читај: по њој прописана) слобода, а чиста савјест само клерикално прочишћена савјест. Лишена тако вјере у живу вјеру, Црква зато у помоћ зазива државу, штовише, прибјегава сили која је по дефиницији у рукама државе (судства, полиције), с гледишта етике, прибјегава дакле – насиљу. При томе не полази, рецимо, од неповредивости (светости) живота, јер још увијек толерира смртну казну или чак благосиља оружје и велича ратне злочинце, него из свог престижног тумачења изабраних божјих заповиједи, односно забрана. И тиме се, дакле узимањем права у своје руке, потврђује као експозитура и довршитељица модерног еуропског нихилизма.
      Непосредно извориште еуропског нихилизма јест изједначење човјека и субјекта. Као субјект човјек би требао бити посвемашњи господар не само својег тијела и своје воље, него и природе и друштва. Напосљетку живота и смрти. Укратко: као Субјект требао би заузети мјесто Бога. Нововјековни антропоцентрични субјект, не осврћући се на смртност као коначност властитог бивствовања, тако није ништа друго до узвратна пројекција Божје Свемоћи. Из тога произлази да су изопачене како прва тако и друга слика: како теоцентризам тако и антропоцентризам.
      Постмодерна епоха у правом значењу те ријечи је пост-теистичка и пост-атеистичка епоха. Происходи, за разлику од ултрамодернизма (који се игра животом и смрћу, којима би на крају требала припасти само виртуална стварност) и кршћанства (које човјеку обећава вјечни живот, бесконачно трајно посмртно постојање), из коначности људског бивствовања. Човјеков живот није неповредив јер га је створио троструко сакрални Господар живота, него због човјекове коначности и смртне рањивости. Зато нема Имена у име којег бисмо могли жртвовати људски живот. Како је радо понављао Курт Хиллер, могући су ратови у име овог или оног Бога, али није могућ рат у име неповредивости живота: „Ако не убијем, никада нећу засновати царство праведности…Тако мисли духовни терорист… Али ми вјерујемо да живот сам по себи стоји изнад среће и праведности неког живота“. Пустити бити најприје значи не допустити убити. Не убијај! То је једина заповијед која нема изнимку. Јер изнимку не може имати. Јер је сваки живот јединствен, уникатан, непоновљив. Само се један човјек родио, само један умро. Тврдити супротно, чиста је статистика, рекао би Боргхес.
      Но живот није само људски живот. Живот је живот свих живих бића. А право на живот није само право садашњих, него и право будућих родова човјека и животиња. Због коначности бивствовања, које није само одређење човјекова бивствовања, него бивствовања као таквог, неизбјежно је човјеково само-ограничавање. С обзиром на освајачку ескалацију субјективитета субјекта, то значи: потребно је разликовање између човјека као човјека и човјека као субјекта те ограничавање субјекта неповредивошћу живота и човјековим достојанством.
      Достојанство човјека, које извире из њега самог, јест у томе да не попусти пред свим својим жељама, да се, у бризи за себе и за друге, сам ограничава. Дакако, из човјекове аутономности или самозаконодавства може извирати и злокобна слобода безобзирности, али то није аутоматска посљедица аутономности. Бит аутономности је у слободи за слободу. Темељ човјекова достојанства је духовна слобода и зато човјека негира сваки пропис који му унапријед диктира што и како треба бити, неовисно о томе да ли се на мјесту Прописивача (само)поставила Партија/Странка, Црква, Народ или Држава. Своје достојанство може препознати и очувати само слободан човјек. Из своје савјести и по својој савјести!
      Но савјест није већ и свијест. Премда никаква свјесност или правовјерност не може и не смије надомјестити савјест, глас савјести одјекује у празном ако човјек нема свијести, ако нема самосвијести као свијести о самоме себи и самосвијести као поноса над тим да располаже самосвијешћу. Ако, другим ријечима, не допусти себи да буде то што у својем бивствовању свагда већ јесте.
      Према Хераклиту, спор је Отац свих ствари (polemos panton men pater esti). Међутим, то не значи да је рат Мајка свих ствари. Мајка свих ствари јест – љубав. У посвети писцу  Лудвигу фон Фикеру, пријатељу Георга Тракла, Хајдегер је своједобно записао: „Подупири љубав! Најдубље тумачење тога што је љубав јест оно Аугустиново, у ријечима које гласе: amo volo ut sis: љубим, односно желим (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Љубав је пустити бити (Sein-lassen) у неком дубљем смислу, сходно којем дозове/изазове бит.“
      А без љубави ни Бог нема никакве будућности.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Јереј Дејан Трипковић, парох Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и духовник у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву, говори о својој улози и мисији на месту у којем је према његовим речима „велика концентрација греха и промашаја, али уз огромну шансу за покајање“. Отац Дејан бар два пута месечно служи Литургију у капели Светог Саве, а једном седмично одлази у посету затвореницима који у сусрету са њим очекују разумевање и неосуђивање. Доводи и познате и угледне личности у затвор, па тако су штићенике посетили психолог Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, музичар Слободан Тркуља….“Суштина живота је покајање, јер нема човека без греха“, каже отац Дејан који је већ пет година духовник у малолетничком затвору.
      Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...