Jump to content

IN MEMORIAM: Šabanova poslednja pesma

Оцени ову тему


Препоручена порука

Razvoj popularne muzike je u poslednjoj deceniji prošlog veka otvorio dno za još deset podrumskih spratova treša pa Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice deluje nadmoćno, kao Mocart zalutao među urođenike.

47555275_303.jpg

Jednog običnog dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka u Šapcu je bivši bokser Mačve Alija uveo svog bratanca, inače talentovanog fudbalera, ali i teškog pušača od desete godine života, u kafanu i naredio mu da peva. On je pustio glas:

Čajorije, šukarije,

ma phir urde pala mande,

ma phir urde pala mande,

čaje!

Klinac je tako dobro imitirao Esmu Redžepovu da se pred kafanom napravila gužva – ljudi su mislili da je Esma došla u Šabac.

Taj klinac se zvao Šaban Šaulić.

Područje između  Bijeljine, Šapca, Loznice , Zvornika i Tuzle nikada nije bilo neka definisana politička ili geografska  celina. Tamo gde su se spajali Podrinje, Majevica, Semberija i Mačva ipak je postojala jedna nevidljiva ali moćna veza među običnim ljudima.

Oni su, čini mi se, više nego na drugim mestima, imali sklonost ka narodnjacima. I to u rasponu od takozvanih „izvornjaka“ i ojkača preko svake vrste narodnjačkog treša, do vrhunskih poluorijentalnih šlagera.

Radio Loznica i Radio Šabac su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka danonoćno isijavali te hitove, kombinujući ih sa „željama i pozdravima". Narodnjaci su već tada polako gubili svoju čednost i postajali – veliki biznis.

"Dajte mi utjehu”

Šaban Šaulić se krajem šezdesetih pojavio niotkud u toj šabačkoj mehani, sa osamnaest je zaprepastio i orkestar i menadžera u Beogradu svojim jedinstvenim glasom na audiciji, već posle tri dana je napravio prvi studijski snimak. Ćutljivi mladić se pokazao kao vanserijski talenat. Ono imaginarno kraljevstvo narodnjaka koje se prostire sa obe strane Drine dobilo je svog nekrunisanog princa. Mada je rođen u Šapcu, Bijeljina, odakle mu je bila majka, inače partizanka odlikovana ordenom za hrabrost, takođe je obeležila njegovo detinjstvo. Majka je bila nosilac muzičkog dara – bijeljinski komšiluk bi zaustavljao dah kada bi ona zapevala.

Na prvoj ploči, snimljenoj 1969. Šaban Šaulić peva jezikom bijeljinskih sokaka - na ijekavici: Utjehu, dajte mi utjehu / za dušu slomljenu / za ranu na srcu /za ljubav nevjernu – dajte mi utjehu. To je postao hit na radio stanicama, ali se – što je još važnije – pesma odmah nametnula kafanskim pevačima.

Ljudi su u kafanama uz nju dizali ruke u onom čuvenom, do pola glumljenom, a od pola smrtno ozbiljnom zanosu. Mladi Šaban se nastanjuje  u Beogradu. U metropoli folka zlatno grlo će skromnog šabačkog momka od podstanarske sobice na Banovom brdu dovesti sve do porodične kuće na Dedinju. 

Moj Šaban

Osamdesetih je Šaban Šaulić već bio kralj folka, a za moje okruženje i više od toga - jedan od apsolutnih autoriteta u narodnjačkom miljeu. Čovek sa kristalnim glasom je svojim pesmama opsluživao teški rakijski zanos momaka za šankovima bistroa u bosanskoj varošici u kojoj sam odrastao. U našim raspravama Šaban, kako su ga familijarno zvali moji školski drugovi, beše nedodirljiv. Svaki znak pitanja koji bi se nehotice pojavio nad mojim namrštenim čelom – jer ja sam stanovao u drugačijem univerzumu u kojem su se note ukrštale pinkflojdovski – bio bi doživljavan kao veleizdaja.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, odrastajući u opisanom narodnjačkom kraljevstvu, naučio sam da živim sa tuđim zanosima koje nisam delio. Katkad  sam se neoprezno upuštao u situacije, u kojima su svi oko mene bili pijani, a komandu nad zvučnicima je imao predstavnik većine – neki Šabanov fan. Bilo je noći u kojima sam morao da slušam i po dvadesetak puta: „Bio sam pijanac /nekada zbog nje/  tugovao, lumpovao i sa čašom drugovao / cigani me svi poznaju, bio sam pijanac”.

To je u socijalističkom raju odjekivalo kao himna svih ruralnih ispičutura. Prinudno modernizovana radnička klasa sa seljačkim korenima mogla se konačno pronaći u toj vrsti zašećerene emotivnosti – uživanje u sopstvenom bolu i samosažaljenje su ionako, prema Dvornikoviću, sačinjavaju sevdalijski temelj balkanskog čoveka.

CD Cover Ausschnitt -Saban Saulic (Diskos)

Anđeoski glas palanke

Šabanovi  hitovi su tokom sedamdesetih izražavali novu samosvest širokih narodnih masa. Ljudi koji su u predgrađima varoši i gradova zidali kuće, pre podne radili u fabrikama, a popodne obrađivali svoje dulume zemlje, zalazili u kafane sa kariranim stolnjacima i prepunim limenim pepeljarama i zaljubljivali se u konobarice, u Šabanovim melodijama i tekstovima pronalazili su sebe. Oni su novokomponovanu muziku doživljavali kao izraz svog emotivnog sklopa – red patetike, red prejakih osećanja, red pseudopesničkih metafora, red patnje koju je Šaban znao radosno otpevati. Nekada su to bile i kriptične poruke, mudrosti čije krajnje domete niko nije razumevao, ali su se uz špricer, pivo i ostale opijate, kroz gusti duvanski dim te reči otvarale balkanske čakre: “Jedna lasta ne čini proleće - a ni jesen jedan cvet uveli”.  

Jugoslovenska industrija je usisavala seosku i provincijsku omladinu u orbitu gradova. Žal za ostavljenim zavičajem, nesnalaženje u hladnim gradovima i kompleksi proistekli iz kulturnog šoka nisu nalazili svoj izraz u tadašnjoj vrhunskoj književnosti, popu ili roku.

Te potrebe prepoznali su narodnjački bardovi, pretvarajući kulturološke lomove u kafansko-terapeutske rituale “Kako si majko, kako si oče / kakvo je tamo vreme / da li se momci u selu žene /pitali neko za mene?”

Ovaj motiv koji se pojavio 1974. ponavlja u podvarijantama u raznim Šabanovim pesmama, kao što je “S namerom pođoh u veliki grad” iz 1989.

U svakom slučaju, tekstovi narodnjaka su bili čista poezija za one koji nikada ne čitaju poeziju.

Šaban se urbanizovao, zemlja ruralizovala

Afirmacija seoske osećajnosti, njegova apoteoza, Šabanu je donela i neupitnu naklonost socijalističkih seljaka: Ti motiku uzmi od majke /a ja ću od oca plug / jer to nam je, sejo mila / najveći dug (1975).

Ali skoro istovremeno Šaban upotrebljava vokabular koji nije do kraja kompatibilan sa konstruisanom agrarnom idilom. U njegovim pesmama se pojavljuju i aristokratske ukrasne biljke poput  narcisa (“Uvenuće narcis beli / što ga tebi htedoh dati”).

Urbanizacija jugoslovenskog sela napreduje.

CD Cover Ausschnitt -Saban Saulic (Diskos)

Početkom osamdesetih Šaban Šaulić već sam piše svoje melodije. U njegove pesme ulaze konkretne žene kao što je Gordana (1976)

ili Snežana (Sneg je opet Snežana, 1981).

Upravo ova poslednja balada ima stišan, profinjen izraz i nagoveštava Šabana koji će za života u najboljim momentima postati živi klasik starogradske muzike čije se pesme izvode u najfinijim restoranima uz akustičnu pratnju.

Šaban Šaulić je bio i vrstan interpretator sevdaha, mada taj deo njegovog umetničkog angažmana  u očima njegovih fanova nije bio u prvom planu.

Devedesete su donele redukovanje tržišta i raspad zemlje, ali Šaban, za razliku od nekih drugih estradnih kolega, nije otvoreno učestvovao u stvaranju navijačkih tabora.

Mocart među urođenicima

Turbofolk i njegovi “trubaduri etničkog čišćenja” su pokazali da mi, koji smo smatrali da je svet koji je Šaban predstavljao, svet koji će biti prevaziđen, nismo bili u pravu. Razvoj popularne muzike je u poslednjoj deceniji prošlog veka otvorio dno za još deset podrumskih spratova treša pa Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice  izgleda kao Mocart zalutao među urođenike.

Osim toga, mladi ljudi u novom milenijumu žive po temeljnom postmodernom postulatu – sve može. Danas je to koncert Adel, a sutra žurka na kojoj svi horski pevaju Šabanove pesme. U tome nema nikakve protivrečnosti, u tome se više ne sudaraju oprečni životni koncepti  kao u mojoj mladosti.

Šaban Šaulić je bio čovek izuzetnih glasovnih mogućnosti, a bio je obdaren i apsolutnim sluhom. To se naprosto – čulo. To sam odavno morao da priznam i ja, čovek koji sigurno nije spadao u njegove najvatrenije fanove. Kada bi neki njegov hit zapevao prosečno obdareni kafanski pevač morao bi spuštati tonalitet, a ponekad bi se jedva iskobeljao iz ukrasnih “trilera”, koji su kod Šabana zvučali lako i – elegantno.

Rekao bih da je on bio vrhunski pevač – uprkos žanru koji je opsluživao.

Zbogom Šabane

Naposletku, vreme je da priznam da Šabanova interpretacija pesme Žal spade u moje omiljene numere:

Kad me put nanese  
opet u njen grad
znam da neću biti 
kao nekad mlad

Ali evo sad se kunem
bar još jednom dok ne umrem
njene usne poljubiću ja 

Srce moje deli se
na pre i posle nje 
na mlade godine 
i Žal što ostade.

Tako je to, Šaban je obišao svet, od Australije do Skandinavije, a bizarni slučaj ga je doveo i na zadnje gostovanje u Nemačku, a potom i na nemački auto-put, gde će umreti.

Pola veka je Kralj sa perikom, pa onda bez nje, bio nezaobilazni zvučni ukras nekih lepih trenutaka u životima svakoga od nas. Teško je zamisliti svet naših ljudi, ma gde da su, od Vranja do Helsinkija, od Bijeljine do Bostona, bez njegovog bistrog glasa. Uteha je da youtube ništa ne zaboravlja pa će digitalno konzervisan Šabanov glas u elektronskoj večnosti ostati dostupan svima.

Dragoslav DEDOVIĆ, DW.COM

Oprema (delimična): POUKE.org

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ухватила ме  језа уз песму из "убице мог оца", ни да ми је род.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Драгана Милошевић рече

Ухватила ме  језа уз песму из "убице мог оца", ни да ми је род.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Милан Ракић рече

izgleda kao Mocart zalutao među urođenike

Сјајан текст!

Ипак, ако смем, мислим да Шабке није био Моцарт народњака, више је био неки од романтичара, више као неки Чајковски - пре свега ако се упореди распон, тематика и атмосфера песама/композиција једног и другог: од веселости до дна пакла. Толико наглих расположења није било код Моција.

Студио? @Драшко

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Брка Жарковачки рече

Сјајан текст!

Ипак, ако смем, мислим да Шабке није био Моцарт народњака, више је био неки од романтичара, више као неки Чајковски - пре свега ако се упореди распон, тематика и атмосфера песама/композиција једног и другог: од веселости до дна пакла. Толико наглих расположења није било код Моција.

Студио? @Драшко

Распусност за неке...младалачка вехеменција за треће... За друге, пошто им "неки" и "трећи" не бејаху "нешто"... Романтика-љубав-атмосфера... Од немила, до недрага...

Нека... Душа напаћена све то "самеље" каогод "птибер"... Онај кекс... Чак И када место маслаца увале маргарин...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Брка Жарковачки рече

Сјајан текст!

И иначе. Драгослав, аутор текста, наш Земунац, детињство провео у Калесији, образовао се у Сарајеву... Сабрао у себи сву трагику простора.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Брка Жарковачки рече

Сјајан текст!

Ипак, ако смем, мислим да Шабке није био Моцарт народњака, више је био неки од романтичара, више као неки Чајковски - пре свега ако се упореди распон, тематика и атмосфера песама/композиција једног и другог: од веселости до дна пакла. Толико наглих расположења није било код Моција.

Студио? @Драшко

Nisam tu:0212_rolleyes:

pun mi... foruma

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pokoj mu duši! Sjajan pevač!

 

@Брка Жарковачки izvini Laki, nisam u forumskoj kondiciji, hvala za menšn

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Драшко рече

Pokoj mu duši! Sjajan pevač!

 

@Брка Жарковачки izvini Laki, nisam u forumskoj kondiciji, hvala za menšn

 

Е, нисам ни видео одговор ... хахаха, нема везе! :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Са великом тугом у Неготину је примљена вест да је у 83. години у Београду преминула  Даринка Матић Маровић, прослављени диригент и једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи. Даринка Матић Маровић је, као учесник а потом и члан и председник Програмске комисије, својим залагањем, огромном енергијом и јединственим  талентом дала посебан печат фестивалу Мокрањчеви дани за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама.
      Даринка Матић Маровић једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи,  била је прва жена декан Факултета музичке уметности и  прва жена Ректор Универзитета уметности у Београду, који јој је 2011. године доделио престижно звање професор емеритус. Професор дириговања на академијама у Београду, Цетињу и Бањалуци, паралелно са педагошким радом  остварила је и бриљантну интернационалну диригентску каријеру сталним ангажманом са два академска хора: Collegium musicum (од оснивања 1971. године) и мешовитим хором Бранко Крсмановић, данас Обилић (од 1981. године). Са овим хоровима гостовала је у преко 40 земаља широм света, у  најпрестижнијим концертним дворанама (Карнеги Хол, сала Конзерваторијума Чајковски у Москви, Златна сала Музикферајна у Бечу, опере у Ници и Букурешту…), као и на најзначајнијим домаћим и страним хорским такмичењима (Арецо, Ланголен, Гориција, Варна, Берлин, Торевијеха, Пекинг, Масмехелен…) на којима је освојила бројне награде. Дириговала је и многим угледним светским оркестрима, највише обимна вокално – инструментална дела и наступала на водећим светским фестивалима.
      Управо је на тим великим и важним сусретима музичара у свету готово без изузетка промовисала музику најзначјанијег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца, истичући да је то музика која је на свим континетима освајала својом лепотом срца публике. Такође је и у земљи и у иностранству била посебно ангажована на промоцији савремене српске музике, о чему речито говори податак да је остварила преко 150 домаћих премијерних извођења. Међу њима је велики број реализовала управо на концертима у оквиру фестивала Мокрањчеви дани, за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама. Квалитет програма Фестивала у Неготину је много пута значајно био увећан управо захваљујући концертима одржаним под дригентским вођством Даринке Матић Маровић, која се позиву организатора увек радо одазивала доносећи избор реперотоара достојан највећих музичких манифестација у свету. Да поменемо само неке од концерата одржаних за протекле 42 године, колико је прошло од њеног првог гостовања у Неготину са хором Collegium musicum. Управо је овај хор 1978. године предвођен Даринком Матић Маровић на 13. фестивалу одржао први пут концерт духовне музике у неготинској Старој цркви, а након 6 година (1984) је хор Бранко Крсмановић први пут наступио у Цркви Свете Тројице. Са овим је мешовитим хором, славна диригенткиња је, између осталог освојила прво место на Натпевавању 1975. године, док је 1998. неготинској публици представила Кармину Бурану Карла Орфа, 2005. Мокрањчеву Литургију, а 2006. Моцартов Реквијем – капитална дела музичке литературе која свакако наглашавају реноме фестивала и додају ексклузивност његовом програму.
      Дирљив је био наступ хора 2011. године у цркви Свете Тројице – фантастичан концерт духовне музике са само два, али капитална дела – Мокрањчевом Литургијом и Тајчевићевим циклусом Четири духовна стиха. На овом „концерту за памћење“, како је након концерта тог 11. септембра коментарисала одушевљена публика остварене су савршене интерпретације поменутих дела. Мокрањчева Литургија обликована „као исклесана у камену“, док су Тајчевићеви Стихови (иначе заштитни знак репертоара Даринке Матић-Маровић), зазвучали у оној врсти тумачења где не знате коме пре да се дивите – аутору или извођачу. Музика која је пре експресионистички крик него скрушена молитва, сасвим особено схватање односа човека према богу јединственог Тајчевића, оставили су на публику неизбрисив утисак, а оне осетљивије ганули до суза. Био је то уједно и прави врхунац програма 46. Мокрањчевих дана који је још једном потврдио вокалне и извођачке квалитете хора, као и  бесконачну енергију, музикалност и креативну сензибилност диригенткиње.
      Са хором Collegium musicum је у Неготину наступала 1972, 1973, 1976, 1978, 1984. године, а 1991. је концертом у оквиру Фестивала обележена 20-огодишњица ансамбла. Уследили су потом и концерти 2004. ( на отварању), затим 2006, 2007. (када је изведена композиција Десет обраћања богородици Тројеручици Хиландарској Зорана Христића) и 2010. са програмом насловљеним Посвете Неготину и Мокрањцу. Под управом Даринке Матић Маровић су посетиоци фестивала Мокрањчеви дани слушали и избор духовних композиција у извођењу Хора РТС (2003) или нпр. Нишки симофнијски оркестар и Здружене оркестре из Ниша и Приштине (1986). Неготин је овој уметници невероватне креативне енергије указао част да буде беседник на отварању 30. Фестивала Мокрањчеви дани, 1995.  У истој сезони је представљена у оквиру програма Портрет уметника, а као што се увек радо одазивала позиву да се на фестивалу  представи као извођач-диригент поменутих ансамбала, тако се увек пожртвовано и несебично ангажовала у организационим пословима везаним за Мокрањчеве дане. Члан Програмске комисије је била 1974, члан Одбора фестивала од 1991. до 1993, а председник Уметничког савета, односно Програмске комисије у континутитету од 2005. до 2015. године.
      На 48. Мокрањчевим данима 2013. година била је један од диригената који је дириговао здруженим Црногорским хорским ансамблима, док је годину дана касније, у оквиру 49. Фестивала, у Цркви Свете Тројице у Неготину, приредила концерт са Хором Обилић-АКУД Бранко Крсмановић.  Била је и члан стручног жирија на Натпевавању хорова, а на отварању Фестивала се исте године представила беседом  Са Мокрањцем на сценама свијета. Фестивалска публика још памти њену поруку:
      - О значају укупне Мокрањчеве дјелатности, и њеном доприносу српској музици и српској култури, несагласја никада није било. Јединствена је и трајна вриједност његовог незамјењивог доприноса српској музици као организатора, педагога, мелографа, диригента. И коначно, кроз бројна и ауторитативна тумачења његовог дјела, а прије свега трајним присуством и изванредном перцепцијом његове музике на подијумима широм свијета сто година послије његове смрти, Мокрањца са разлогом доживљавамо као истинског великана српске културе, а његов хорски опус као угаони камен српске хорске музике, према коме се морамо односити са дужним поштовањем и жељом да и наша генерација да удио потврђивању његове величине…
      Последње учешће на Фестивалу, Даринка Матић Маровић је имала 2015. године у оквиру јубиларних 50. Мокрањчевих дана, у програму који носи назив Сећање и омажи, чији је модератор била мр Александра Паладин. Исте године, на затварању Фестивала, уручена јој је и Плакета Мокрањчевих дана.
      Даринка Матић Маровић је својим знањем, ауторитетом, али и познанствима у интернационалим стручним, музичким круговима константно била ангажована на  промоцији, афирмацији  и унапређењу квалитета Фестивала. Тиме се уједно ова уметница уписала у ред оних чији ангажмани, дела и достигнућа предстаљају изузетан допринос развоју Мокрањчевих дана и позиционирања Неготина на културној мапи Србије, региона и Европе.
       Неготин и Неготинци одају велику почаст врсној уметници чији ће ведар дух, непресушна енергија и врхунско стваралаштво заувек недостајати фестивалу Мокрањчеви дани.
      IN MEMORIAM: ДАРИНКА МАТИЋ МАРОВИЋ (1937–2020) | Дом културе "Стеван Мокрањац" Неготин
      WWW.DOMKULTURE-NEGOTIN.RS Dom kulture Negotin, Dom kulture, Dom kulture u Negotinu, Negotin, Opstina Negotin, Dom kulture "Stevan Mokranjac" Negotin, Mokranjac, festival, Festival "Mokranjcevi dani"...  
    • Од Милан Ракић,
      Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години.

      Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова.
      Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана.
      Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута.

      Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља".

      Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. 

      Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а.
      Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили...
       
      Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.

      Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ

      Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...
      Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.
      Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

      Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

      И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... 

      Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини  ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...
      Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

      Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.
      Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....
      Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!
      IMDb

       
       
    • Од Милан Ракић,
      Члан Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, преминуо је у Београду, потврђено је РТС-у у САНУ. Хајдин је био на челу САНУ од 2003. до 2015. године.

      Рођен је 4. априла 1923. у Врбовском у Хрватској. Дипломирао је и докторирао на Грађевинском факултету у Београду, где је био редовни професор од 1966. године. Био је један од водећих светских стручњака у области пројектовања мостова и лучних брана.
      Његови мостови са косим затегама представљају светско достигнуће у изградњи мостова. Један од најпознатијих је мост на реци Висли у граду Плоцку у Пољској.
      Пројектовао је и лучне бране широм света. Аутор је више стотина научних радова. Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција.
      Из великог опуса тих остварења издвајају се Железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979), друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучна брана "Глажње" у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској.
      За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.
      Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата - од 2003. до 2015. године.
      Никола Хајдин је био инострани члан неколико академија - Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине.
      Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција, и на радове из Теорије танкозидних носача. 
      Научни опус Николе Хајдина обухвата преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи.
      Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011), саопштила је Српска академија наука и уметности.
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3594459/preminuo-akademik-nikola-hajdin.html
    • Од Милан Ракић,
      Легендарни кошаркаш Жарко Варајић преминуо је у 67. години након дуже болести. Некадашњи капитен златне генерације Босне преминуо је у Београду у 67. години.

      Са Босном је освојио три титуле шампиона државе и два купа.
      Босну је водио до крова Европе 1979. године, када је са 45 поена у финалу против Емерсон Варезеа донео екипи из Сарајева титулу европског шампиона.
      Oстаће упамћен као један од великана игре под обручима, нарочито због учинка од 45 поена у финалу Евролиге против Емерсона.
      Његов рекорд ни данас није оборен када је реч о клупској борби за континентални трофеј.
      Био је спортски директор мушких репрезентативних селекција у Kошаркашком савезу Југославије, СЦГ и Србије, заменик Савезног министра за спорт, а уз све то доби је и низ наградa попут три златне значке СОФKА Југославије, орден Немање првог реда СР Југославије, орден југословенске заставе првог реда итд.
      Поред тога, имао је читав низ волонтерске активности па је тако био члан Олимпијског комитета зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Затим председник Стручног савета Kошаркашког савеза Југославије од 1987. до 1992. године (златне године југословенске кошарке); Председник Програмске комисије Југословенског Олимпијског комитета од 1996. до 2000. године; Спортски директор југословенског Олимпијског тима на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године; Председник спортског савеза "Спорт за све" Србије од 2003. до 2006. године; Најнепосредније је учествовао у организацији Европског шампионата у кошарци у Београду 2005. године; Био је директор турнира ЕYОФ 2007.;Најнепосредније учествовао у организацији Европског првенства у кошарци за јуниоре у Београду 2005. године и Светског првенства за играче до 19 година у Новом Саду 2007. године; Био је директор кошаркашког турнира Универзијада Београд 2009. године исл.

      Рођени Никшићанин је за А репрезентацију играо 126 пута и освајао многе трофеје као што су сребро на Олимпијским играма у Монтреалу, злато на Европском првенству у Лијежу 1977, бронзу две године касније у Торину, злато на Медитеранским играма 1975, као и два злата са Балканских игара у Солуну 1974. и 1976. у Бургасу.

    • Од Милан Ракић,
      Преминула је звезда српске и југословенске кинематографије Душица Жегарац, саопштило је Удружење филмских глумаца Србије.

      Цењена уметница рођена је у Београду 1944. године. Као средњошколка случајно је запажена и ангажована за главну улогу прогоњене Јеврејке у филму Девети круг (1960), за коју је награђена на фестивалу у Пули.
      Жртвујући студије медицине, наставља са сличним улогама девојака које помажу партизанима Степенице храбрости (1961) и Саша (1962), те 1962. године уписује глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.  
      Након дужег раздобља без ангажмана, од 1966. године и улоге у филму Топле године гради стабилну каријеру.
      Зрелија, тамнокоса и привлачна, велике моћи уживљавања, тумачи главне и веће споредне улоге (све чешће карактерне) у бројним филмовима: Буђење пацова (1967) и Пошаљи човека у пола два (1967).
      За главну улогу у филму Опклада, из 1971. године, Здравка Рандића, у коме глуми младу супругу која напушта старијег мужа (Павле Вуисић), да би му се, увидевши да је преварена, вратила, награђена је Златном ареном у Пули.
      Осам година касније осваја исту награду, овога пута за епизодну улогу, за лик алкохоличарке на лечењу, у Посебном третману (1980) Горана Паскаљевића.
      Остварила је такође мноштво улога у домаћим ТВ серијама (Од сваког кога сам волела,  Микеланђело, Боје слепила и друге). 
      На Филмским сусретима у Нишу добила је награду „Павле Вуисић“ за животно дело.
      http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/461/svet-poznatih/3533441/preminula-glumica-dusica-zegarac.html
×
×
  • Креирај ново...