Jump to content
Milan Nikolic

Сукоби на протестима у Тирани, траже одлазак Едија Раме (ФОТО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

16. фебруар 2019

Више хиљада присталица опозиције сукобило се данас са полицијом на антивладиним протестима у Тирани тражећи оставку премијера Едија Раме и ванредне изборе.

albanija-Tan2019-2-16_16832583_2_620x0.j

Демонстранти су пробили кордон полиције и покушали да упадну у канцеларију премијера. Том приликом металним шипкама су развалили врата на згради владе и бацали молотовљеве коктеле. Уништили две велике уметничке инсталације испред зграде, али нису успели да уђу унутра, преноси АП.

Једна група демонстраната протестовала је против намере владе да изгради обилазницу око Тиране, а међу њима су били станари којима је предвиђено рушење кућа.

Полиција је испалила сузавац како би потиснула демонстранте, а према подацима министарства здравља повређено је 15 особа, међу којима седам полицајаца.

Председник Албаније Иљир Мета позвао је раније данас демонстранте на уздржаност, а на смиривање тензија позвали су и европски званичници.

 

http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:777797-TRAZE-ODLAZAK-EDIJA-RAME-Sukobi-na-protestima-u-Tirani-FOTO

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све је то масло структура инструисаних са Запада у покушају да свргну, на изборима легално изабрано руководство. Шта им раде! Страшно!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тешко ће неко бити наиван да каже да ово није масло Запада, него пре Кинеза. Али резултат за Запад је само један: ,,каквим судом судиш, таквим ће ти се судити.''

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Године 2012. као резултат дугог и озбиљног филолошког рада објављена је у Београду велика монографија под називом Саборно гробље у Сентандреји. Прошлост и натписи. Група филолога под вођством проф. Димитрија Е. Стефановића напорно је радила на рашчитавању натписа на старим српским гробовима на сентандрејском гробљу, тиме их очувавши од пропадања и заборава. Овај рад је укључивао и нефилолошке активности као што је претходна припрема старих споменика, њихово чишћење, често и буквално ископавање споменика утонулих у земљу током временa.     Исписник ових редова није био у прилици да учествује у овом подухвату, али су му колеге из Института за српски језик САНУ препричавале многе згоде и анегдоте. У овом раду превасходни циљ је био да се, макар у штампаном облику, сачува једно славно наслеђе, које полако нестаје. Још је почетком двадесетог века један рођени Сентандрејац Павле Софрић писао да треба чувати и очувати оно мало што је од српске сентандрејске прошлости преживело.   Поред натписа са сентандрејских споменика, у књизи су дате и фотографије споменика, црквени епитафи из сентандрејских богомоља, као и картографски прилози. Овај подухват, који је у себи повезао озбиљан физички рад, научно прегнуће и жељу да се у овом конкретном случају очува сећање на више од три века живота српског становништва из најсеверније српске насеобине која имаше „седам славних цркава“, првенствено је резултат дугогодишњег рада проф. др Димитрија Е. Стефановића. Његова Сентандреја, место његовог рођења и рођења његових предака, полако нестаје и данас поприма другачији изглед. Дух времена све мења, па се тако данас стара химна „Ми же Сентандрејци, славни всјего свјета и живили сполу [заједно] на многаја љета“, помиње само у контексту те славне прошлости. Од ње је нама данас остало да изналазимо и обликујемо нова културна значења нашег културног идентитета и колективног искуства, да уживамо у једном сегменту наше историје.   Али Сентандреја и прохујало време и њено гробље нису само предмет песничких слика или научне заинтересованости. Она је некоме и место рођења и место починка. Једном је, док су млади сарадници Института приљежно радили, стари професор Димитрије показао и на споменик који је током живота многих генерација припадао његовој породици и констатовао у вези с њим: „Надам се да ћете ме овде једном посетити.“   И та шала, која и није била само шала, сада када је проф. др Димитрије Е. Стефановић преминуо, пружа нам прилику да с љубављу препричавамо анегдоте, али и да га стварно „посетимо“ и отпратимо, пуни радосне туге, те да присуствујемо његовом опелу и сахрани.     Проф. др Димитрије Е. Стефановић рођен је 20. августа 1936. године у Будимпешти. Основну школу и гимназију завршио је у Сентандреји. Студирао је у Будимпешти на Реформаторској теолошкој академији као један од неколико ђака које је на студије слала Епархија Будимска. Након времена проведеног на овој академији уписао је Филолошки факултет у Београду, на коме је дипломирао, 1972. год. магистрирао, а 1977. докторирао. Као прави грађанин централне Европе, чије велике градове Беч, Будимпешту, Београд не повезује само лепи Дунав већ и култура која је под некадашњом аустороугарском царевином повезивала људе и мешала их, и проф. Димитрије је између ових градова проводио живот. Школску 1966/1967. годину провео је на студијама Универзитета у Бечу.    Када је сада већ давне 1969. године основан Старословенистички одсек у тадашњем Институту за српскохрватски језик САНУ, под руководством професора Димитрија Богдановића (касније академика), Димитрије Е. Стефановић је у њему запослен. Тада је и започета ексцерпција Мирослављевог јеванђеља ради израде речника старословенског језика српске редакције. Стекавши сва научна звања, проф. Стефановић је у овој установи радио до 2001. године. Током десетак година, до 1981, радио је и као предавач руског језика на Саобраћајном факултету у Београду, а од 1988. до 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду предавао је историју руског језика. На Богословском факултету у Београду предавао је црквенословенски језик, од 1992. до 1994. и од 1996. до 1997. године. Након тога био је лектор за српски језик на Филозофском факултету Универзитета у Будимпешти на Катедри за словенску филологију.   У проф. Стефановићу биле су складно спојене две основне професије, наиме професура праћена изврсним предагошким талентом, као и научни рад у Институту за српски језик САНУ. Професор Стефановић није био само човек своје професије. У Мађарској је основао мешовити хор „Свети Димитрије“, састављен углавном од студената мађарске и других националности. Овај хор је више пута гостовао и у Србији, па је било лепо гледати и слушати како на црквенословенском језику његови страни студенти поју музику наше културне традиције.   Ове године је у часопису Теолошки погледи (бр. 52/1, 2019) објављена анотирана персонална библиографија радова проф. др Димитрија Е. Стефановића. Увидом у ову библиографију сазнајемо да се професор Димитрије највише бавио објављивањем споменичке грађе, текстологијом и лексиком старог српског писаног наслеђа, пре свега црквенословенских апостолских текстова. Напоредо са овим текстовима, проф. Стефановић гајио је љубав према своме крају, његовом богатом наслеђу, објавио је низ текстова који се тичу културне историје и духовности Срба у Мађарској. Ово српско културно наслеђе проучавано је како средњовековно, тако и оно настало у контакту српске с мађарском културом.   Професора Стефановића сам познавао као млађи колега из Института. Његово опхођење према људима репрезентовало је стару мисао да хришћанин треба да буде достојанствен. У његовом случају та достојанственост се показивала у његовој великој пажњи при комуникацији с другима, ненаметљивости, а ипак и у чврстини изношења својих убеђења. Са сваким је био пажљив и спреман да помогне. Некада бих несвесно имао случајни порив када му се обраћам да га ословим с оче Димитрије, као да је његова аскетска фигура наликовала свештеничкој онако како замишљамо да би она требало да буде.    Увод и опис рукописа Матичиног апостола проф. Стефановић објавио је 1979. године заједно с Радмилом Ковачевић. Године 1989. Аустријска академија наука објавила је Шишатовачки апостол који је он приредио. Бавио се проучавањем Матичиног и Енинског апостола, анализирао је Призренски, Барањски као и Софијски рукопис Законика Цара Душана (заједно с Димитријем Богдановићем), ћирилске рукописе Универзитетске библиотеке у Будимпешти, Вараждински апостол из 1454. године, писао је о црквеном појању (заједно с академиком Димитријем Стефановићем). Заједно с Томиславом Јовановићем приредио је Венцловићев сентандрејски Буквар из 1717. Будући велики познавалац богослужбених књига и зачала проф. Димитрије умео је да слушаоца уведе у танане анализе богословске мисли, али то није радио често. Његов саговорник морао је да буде помало упоран јер је професор био скроман. Заиста, ако „не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мат. 18:3). Када сам га једном упитао која књига Светог Јеванђеља му је најдража, прво је дуго промислио, а онда рекао: „Јеванђеље по Јовану. Знате, када га читате ви некако осетите да је Јован био тамо… да је све лично доживео.“   При састављању његове библиографије био нам је од велике помоћи. Будући прецизан и акрибичан, ниједна сувишна тачка, а поготово погрешна информација није смела у њој да се нађе. Бринуо је да се у библиографији не убележи нешто што је могло да је лажно преувелича. И ту се види колико је стражио над собом. Тражио је да се неки чланци наведу као популарни, иако су сви, било да су намењени научној или широј јавности, поседовали научну тачност, методичност и акрибију, но, разлика је морала да буде начињена.   У популарним чланцима осветљавао је поједина места из српске културе на тлу Мађарске. Тако је писао и о Петру Римском, пароху Ћипровачке цркве и своме рођаку из 19. века. Писао је и о богослужбеним књигама из ловранске цркве и уопште о црквеном језику, о Атанасију Стојковићу, о патријарсима Арсенију III Чарнојевићу и Арсенију IV Шакабенти, епископу будимском Дионисију Поповићу, о јеромонаху Исидору Дамјановићу и др.   Срдачна и блага природа проф. Стефановића, те његово поштење и преданост раду остаће у најлепшој успомени свима који су га познавали.     Вјечна ти памјат.   Владимир Живановић   Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Важна основна искуства за мене су криза протестантског библијског принципа, губитак односа живота према теологији уопште и посебно према библијској науци, „нестанак“ Бога из нашег животног света и све веће самозапуштање Цркве у већем делу Западне Европе. Црква ми је важна. Моја ерминевтика се стално окреће око Цркве. (U. Luz, Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments, Neukirchen-Vluyn: 2014, VI)     Др Улрих Луц (Ulrich Luz), професор емеритус на катедри за Нови Завет Теолошког факултета Универзитета у Берну, упокојио се у недељу, 13. октобра 2019. године, у 82. години живота.   Рођен је 23. фебруара 1938. године у селу Менендорф на Циришком језеру у чувеној породици Луц, из које је потекла и Елизабет Луц која се за време Другог светског рата нарочито ангажовала на помоћи размене писама између чланова насилно протераних јеврејских породица. Одраставши у родном селу, Луц је 1956. године завршио Слободну циришку гимназију. Потом је студирао протестантску теологију на универзитетима у Цириху, Гетингену и Базелу. Од 1963. до 1968. године радио је као асистент код Едуарда Швајцера (Eduard Schweizer) на Теолошком факултету Циришког универзитета. На истом факултету, 1967. године, одбранивши дисертацију Das Geschichtsverständnis des Paulus („Схватање историје код апостола Павла”), стекао је звање доктора теолошких наука, а затим је, 1968. године, завршивши процес хабилитације, стекао услове за универзитетску професуру. Од 1968. до 1969. служио је као свештеник Реформатске Цркве Цирих Зебах (Zürich Seebach). Животни пут га је потом одвео у Јапан, где је од 1969. до 1971. био ангажован као гостујући професор  на Интернационалном хришћанском универзитету Токио (International Christian University Tokyo). Евангелички теолошки факултет Георг-Аугустовог универзитета у Гетингену изабрао га је 1972. године за редовног професорa на катедри за Нови Завет. На овом месту остаје до 1980. године, када се враћа у родну Швајцарску, где је на Теолошком факултету Универзитета у Берну изабран у звање редовног професора и где остаје до пензионисања 2003. године.   Импресивно научно дело професора Луца обележиле су три главне теме: Еванђеље по Матеју, историја раног хришћанства и библијска ерминевтика. У оквиру 1968. године покренутог пројекта Евангеличко-католичког коментара Новог Завета (Evangelisch-Кatholischer Kommentar zum Neuen Testament) Улриху Луцу је поверено писање тумачења Еванђеља по Матеју, чији је први том (Мат. 1 – 7) угледао светлост дана 1985. године, да би последњи, четврти, био објављен 2002. године. Монографије попут Die Jesusgeschichte des Matthäus („Историја Исуса по Матеју”, 1993) и Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments („Богословска ерминевитика Новог Завета”, 2014) сврставају се у капитална дела новозаветникâ немачког говорног подручја.   Улрих Луц је наследио Едуарда Швајцера у уредништву Евангеличко-католичког коментара, а било му је поверено и уређивање научних часописа попут Evangelische Theologie, Judaica и New Testament Studies. Од 1997. до 1998. председавао је удружењем Studiorum Novi Testamenti Societas (SNTS).  Био је гостујући професор на универзитетима у Преторији, Риму, Нишиномији. Добитник је десет почасних доктората, носилац Медаље Јана Коменског Карловог Универзитета у Прагу и медаље за библијске науке Буркит (Burkitt) Британске академије хуманистичких и друштвених наука.   У историји српске теолошке мисли остаће упамћен као велики пријатељ и добротвор. По сопственој жељи ангажовао се на оснивању Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, коме је 2015. године поклонио своју целокупну библиотеку и додатни новчани износ за куповину нових књига. Посебно ће се памтити његови напори да и друге институције у свету подрже Православни богословски факултет у Београду.   Улрих Луц је био хришћанин и научник. У свом животу и раду несумњиво је спојио академски и црквени идентитет. Његови ученици посебно ће памтити упутства, личне контакте и искрену хришћанску љубав коју је несебично пружао.   Вечан му спомен!   Милан Кострешевић, Теолошки факултет Универзитета у Берну     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Ромејац,
      Преминула је др Олга Драшко – жртва рата и свједок ужаса који су се догађали на простору Херцеговине током деведесетих година када је у БиХ вођен крвави рат

      Она је одведена у мају 1992. године са радног мјеста у Дому здравља Чапљина, а потом спроведена до концентрационог логора за Србе – Дретељ 1, који су основале и контролисале јединице ХОС-а одане Блажу Краљевићу а који је признавао само власти Алије Изетбеговића ушавши у сукоб са ХВО-ом.
      Ту је провела три мјесеца и преживјела стравичну психо-физичку тортуру од својих мучитеља који су над њом извршили силовање стотине пута.
      Чак су и представници међународне заједнице у Стоцу, прећуткивали да је она заробљена у том казамату. Њен супруг адвокат Лазар Драшко који је преминуо 2017.године водио је надљудску борбу како би је извукао из тог пакла и на срећу успио је у томе. 18. августа 1992. године, др Олга Драшко је у групи од 245 логораша размијењена у Стоцу.
      Касније је Олга Драшко свједочила на судовима у БиХ и иностранству против злочинаца који су окрвавили руке и савијест својим монструозним радњама у логорима за Србе.
      Посљедице мучења су биле огромне и она је дуго била на лијечењу. У својим свједочењима, Олга Драшко причала је да су злочинци радили све оно што човјек не може ни да замисли да једно људско биће може да уради другом.
      Казивала је да су их злочинци тукли чиме су стизали, што су имали при руци…летвама, чизмама, ножевима. Испричала је да су по тијелима заточеника резали крстове, те скидали скалпове ножевима са главе.
      Жена мученица и херој.
      Жена која је на својим нејаким плећима носила претешко бреме страхоте која јој се десила , али и храбрости да стане и исприча јасно и јавно све што јој се дешавало.
      Разговор који смо водиле у марту 2012. године оставио је неизбрисив траг .
      Тиха жена која без осцилација говори о ужасу који се дешавао у Дретељу, крвницима који су се иживљавали, мученицима попут ње који су призивали смрт….
      И свака реченица изговорена је мирно, као да је причала о неком другом, а не о себи, свом животу чији ток су промијенили злотвори.
      Кажњени нису, али- вјерујемо у Божји суд који ће, надамо се , то све уредити како треба.
      Олга је у том разговору тада рекла да сви носимо своје бреме на различите начине. Битно је остати уздигнуте главе и ићи кроз живот часно, а како ће неко тумачити и коментарисати оно што је пакао нечијег живота ствар је личне савјести- рекла је тада Олга.
      За нас који вјерујемо у Бога и апсолутну правду ова храбра жена, српска хероина, коначно је пронашла свој мир и блажени спокој.
      Наша људска дужност је да јој овим текстом одамо посљедњу почаст и да је не заборавимо, као ни остале српске жртве.
      ВЈЕЧНИ МИР ЗА СРПСКУ ХЕРОИНУ ДР ОЛГУ ДРАШКО: Одлазак свједока ужаса логора Дретељ
      SLOBODNAHERCEGOVINA.COM Преминула је др Олга Драшко – жртва рата и свједок ужаса који су се догађали на простору Херцеговине током деведесетих година када је у БиХ вођен крвави рат Она је...  
    • Од Логос,
      Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“     ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу.   Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло.   Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу.   Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“.   Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе.   Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике.   Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море.   Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“.   Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази.   Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације.   ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ   Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања.   – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Милан Ракић,
      Свештенство Митрополије црногорско-приморске одржало је данас Свету литургију код дрвеног средњовјековног града Свача, али на улазу на локалитет гдје се налази храм. Црногорска полиција није дозволила служење литургије код храма. Читав скуп су обезбјеђивале јаке полицијске снаге, а нарочито сам улаз на археолошки локалитет древног епископског града Свача, којем, по решењу Управе полиције, свештенству Митрополије — није дозвољен прступ.
       
      Намјесник барски Слободан Зековић поручио је током литургије да — „ми нијесмо овдје странци“. „Деценијама излазимо, долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности, не да барјачимо. Са једним циљем — да не заборавимо наше свете претке и освештане гробове који се овде налазе. Преносим благослов митрополита Амфилохија, који је требало да донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, због тензија, то ће урадити наредне године. Предсједник Општине је рекао да је до децембра забрањен приступ локалитету, зато што раде археолошка истраживања“, казао је Зековић. Он је додао и да ће се, већ наредне године, вјерници окупити код храма, и упутио је поруку мира — „браћи Албанцима“: „Били смо добри пријатељи и то ћемо и остати“, закључио је Зековић.
       
      Извор: Спутник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...