Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
    • Од Поуке.орг инфо,
      Радован Биговић (1956–2012)
      Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу.
      Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју.
      Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић.
      Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити  владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске?
      Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним.
      Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста  пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука.
      Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса?
      Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро.
      Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања?
      Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно.
      Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу?
      Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас.
      Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама.
      http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc
    • Од Логос,
      Верни народ Цркве Преподобне мајке Параскеве у Јагодини има неколико разлога да буде радостан у ове дане. Сама чињеница да је Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован посетио ову заједницу 17. фебруара 2019. године и увеличао јој прославу Светог Исидора Пелусиота и Недеље о Митару и Фаријсеју, довољан је разлог за радост. Ипак, још много је разлога за овакво расположење међу верницима у Црквеној општини Свете Петке у Јагодини.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Разлог за радост је што је ово први пут да заједница дочекује свог архијереја са новим старешином Цркве, протонамесником Срђаном Кандићем, парохом из Драгоцвета. Он је однедавно на месту протојереја-ставрофора Миодрага Матића, пређашњег старешине цркве, који је на дужем боловању.   Још један разлог за радост је то што је Преосвећени владика Јован на Малом входу Свете Литургије благоизволео доделити право ношења орара чтецу Срђану Милутиновићу, председнику ове Црквене општине. Овом чашћу која је указана господину Срђану, још једном је показано колико је велико и важно његово прегалништво на њиви Господњој и истакнута важност лаичке службе за сваку црквену заједницу.   У својој беседи, Његово преосвештенство је навео највеће хришћанске врлине међу којима је смирење, и како насупрот њој стоји гордост као најгори грех. Говорећи на тему еванђеоске параболе о Митару и Фарисеју, Преосвећени владика је говорио о фарисејству и лицемерју као рак рани данашњег друштва и наше Свете цркве.   “Данас нас Црква учи кроз ово Јеванђеље да се чувамо фарисејства и лицемерства. Јер Господ ништа у Јеванђељу, браћо и сестре, тако не осуђује као што осуђује фарисејство и лицемерство. А фарисејство и лицемерство, нажалост, данас је, чини ми се, итекако актуелно и препознатљиво је свуда. И фарисејство и лицемерство препознатиљиво је, браћо и сестре, нажалост опет кажем, и у храмовима, и на улицама, и у породици, и у друштву, на свим местима и на свим, браћо и сестре, људским контактима, када долазе до контаката. Но, онај човек који има смирења, он одмах препознаје онога другога који тога нема. Онај који живи по заповестима Божијим, по заповестима Цркве Божије, који испуњава Јеванђеље, који живи вером у Бога и веру претвара у дела, како то често говорим, тај препознаје онога другога човека који му прилази, с којим намерама – да ли су искрене. А данас нам треба... Увек! Али данас, чини ми се, посебно, та искреност, браћо и сестре. А искрености нема без поштења. А на поштењу се зидају све хришћанске врлине. Као што на непоштењу, све се руше хришћанске врлине”.   Беседу Преосвећеног владике верни народ је примио са одушевљењем. И отуда још један разлог за радост у заједници.   Последња радост је што је након причешћа великог броја деце и других верника, Преосвећени владика у име Свете Цркве у Шумадији доделио Архијерејску захвалницу господину Ненаду Милојевићу из Јагодине, за преданост коју је показао у украшавању Цркве Светог апостола Јакова у селу Дубока крај Јагодине.     После свете службе, коју су својим појањем украсили Србски православни појци из Београда, уследила је вечера љубави.     Извор: Епархија шумадијска 
    • Од Логос,
      Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве крајем 2016. године дао је благослов за покретање Програма духовног вођења тренера борилачких вештина.     За координаторе тог програма постављени су протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија, парох ротердамски, и презвитер др Оливер Суботић, уредник Православног мисионара. Једна од активности Програма јесте сарадња са борилачким клубовима и предавања на теме које су од духовног значаја за вежбаче борилачких вештина. До сада је одржано неколико таквих предавања у Београду, а успостављена је сарадња са више борилачких клубова.   На позив мајора полиције, карате мајстора и инструктора Ненада Миловића (6. дан), у четвртак 7. фебруара ове године у просторијама карате клуба „Феникс Кан“ предавање на тему „Хришћанске врлине и борилачке вештине“ одржао је презвитер Оливер Суботић. Међу присутнима слушаоцима били су, поред чланова и пријатеља клуба, и инструктори борилачких вештина из других клубова: карате мајстор Душан Јанковић (8. дан), аикидо мајстор Драган Станковић (5. дан), аикидо мајстор Драган Миленковић (4. дан), као и наша репрезентативка у теквондоу Александра Радмиловић.   Предавач је у уводном делу предавања укратко испричао своје некадашње искуство у борилачким вештинама и духовно трагање које је потом уследило. Објаснио је потом основне правце рада синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина: теоријски и практичан рад на томе да се медитативне технике Далеког истока, које су веома присутне на овим просторима, замене исихастичком молитвеном праксом Православне Цркве, потом искорењивање специфичних страсти које се обично јављају код вежбача борилачких система и уз то упоредни рад на стицању хришћанских врлина. Нагласио је искуство о. Војислава Билбије и његов пионирски подухват на овом пољу. Посебно је истакао једноставно правило о. Воје: да сваки хришћанин који вежба борилачке системе, себе испита да ли је спреман да после добијеног шамара окрене други образ, по јеванђељској максими.   Током предавања је објашњено шта су то страсти, затим како се страсти гнева, агресије, сујете и гордости појављују код вежбача и на који начин се оне искорењују. Објашњено је и које су то врлине које би вежбачи борилачких вештина посебно требало да стичу: смиреноумље, храброст, пожртвованост, чојство, праведност, мудрост. О. Оливер је рекао да је љубав врхунац врлина, али да је она финални плод очишћења од страсти. Посебно је нагласио да су смирење и мудрост врлине које вежбачи треба да се потруде да стекну, и рекао да је највећи борилачки мајстор онај који смирењем и мудрошћу успе да избегне физички конфликт, када год је то могуће.   На крају предавања, презвитер Оливер Суботић је истакао лик Светог деспота Стефана Лазаревића, човека који је у своје време био највећи витез Европе и имао изузетне борилачке способности, а који је уз све то успео да искорени страсти, стекне све наведене врлине, и на крају да се посвети. Предложио је да сваки српски борилачки клуб у своју салу постави икону Светог Стефана Високог као подстицајан пример споја хришћанских врлина и борилачких вештина за све вежбаче и тренере.   После главног предавања, реч је узео г. Илија Животић, председник Интернационалне полицијске организације за Србију и стручњак за безбедност и сектна деловања. Он је одржао краће излагање на тему савремених сектних деловања. Нагласак је ставио на корпоративне видове секташког деловања који су усмерени, пре свега, против породице.  Животић је здушно подржао рад православног свештенства са младима и активности попут Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. Према његовом мишљењу, таквих активности на терену наша Црква мора имати далеко више. Животић је, међутим, истакао да се његов приступ борби против секти разликује од оног који има Црква, иако није у супротности. У закључку је нагласио потребу заштите породице у српском друштву, јер је она угрожена неолибералним вредностима које праве секташки менталитет своје врсте, и апеловао на заједничку акцију у том погледу.   После дискусије, завршну реч је дао презвитер Оливер Суботић, који се осврнуо на излагање господина Животића у погледу теме секти и поменуо пример проте Лазара Милина и његовог искуства. Осврнувши се на разлике у приступу које су поменуте, казао је да то није сметња заједничкој акцији, већ да то говори да постоји још једна врлина коју треба да стичемо као народ, а то је слога у најважнијим стварима, попут заштите породице.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг инфо,
      Дела апостолска су ранохришћански спис који је апостол Лука саставио као другу књигу или наставак свог Еванђеља и посветио извесном Теофилу (Дап 1, 1; уп. Лк 1, 1). Иако се спис назива Дела апостолска главни јунак приповести је у суштини један апостол, апостол Павле, чији живот и деловање Лука детаљно описује, од његовог саглашавања као младића са линчом архиђакона Стефана (Дап 7, 58), преко његовог обраћења, мисионарске делатности, све до доласка у Рим (Дап 28, 17). Дела апостолска су, дакле, првенствено приповест о делима апостола Павла. Лука је своју приповест конципирао тако да Теофил, односно шири круг читалаца који су хришћани из незнабоштва или још увек незнабошци, у делима (πράξεις) апостола Павла препознају одређене опште социо-културолошке обрасце тога доба којима се послужио као средством ефикасне комуникације и афирмације нове вере као носиоца позитивних вредности античког наслеђа. На тај начин су читаоци у приповестима Дела апостолских требали да читају њима познату, али наново испричану причу о непролазним вредностима, врлини, снази речи, храбрости и слободе.
      Један такав коцепт је имплицитно поређење апостола Павла и Сократа. Овај моменат је још у 2. веку препознао Јустин Мученик који је поредио апостола Павла и грчког философа, утолико што су обојица покушали да убеде Атињане да укажу част непознатом богу (Апологија 2: 10, 5–6). Стога се у новозаветној науци неретко износи став да Лука у Делима апостолским представља апостола Павла као „новог Сократа“ или „хришћанског Сократа“. Сократ је у 1. и 2. веку после Христа сагледаван као крајње позитивна личност из прошлости, као парадигма етике и исправног понашања, као инспирисан човек, као сведок истине пред судом света. Чини се да Лука у своју приповест о Павлу нарочито уткао последња два момента: апостол је надахнути говорник и сведок истине. Иако се ови елементи могу препознати у приповестима о апостоловом боравку у Листри (14, 8–18) и Ефесу (Дап 19, 9–10), најупечатљивији пример „сократизације“ апостола Павла је његов говор на Ареопагу (Дап 17, 16–34).
      У 1. веку Атина је била средиште интелектуалног живота и високе културе. Павлов долазак у Атину је по Луки уједно и сусрет Еванђеља са интелектуалном елитом. Истовремено Павле, проповедник и мисионар Еванђеља, долази у средиште тадашње културе, град великога Сократа. Анализа текстова у Дап 17, 16–22; 32–34 показује јасне паралеле са описима из Сократовог живота сачуваних код Платона, Диогена и Ксенофона. Тако је Павле исто као и Сократ приказан као јавни говорник, као неко ко свакодневно разговара са људима на агори. Он јавно износи своје учење што је била карактеристика доброг философа. Као и Сократ Павле је приказан да поучава стране богове и уводи нова учења (Дап 17, 18–19). Учење обојице се доводи у сумњу; Сократ наводно квари омладину, Павле износи нека чудна учења. Павле је оптужен да је σπερμολόγος, што функционише као метафора за егзибиционисту и празнослова који тражи пажњу, а чији је говор неутемељен и произвољан. Павлово обраћање Атињанима: „Људи Атињани“ сматра се „сократизмом“, пошто Платон тако почиње Одбрану Сократову (1а). Павлов неуспех на Ареопагу се такође може сматрати паралелом са Сократом, иако Лука нотира скроман успех у лику два следбеника (Дап 17, 34). Слично се догађа и са Сократом: године 399. када је већином гласова Сократ осуђен на смрт, око њега је остала само неколицина ученика.

      Ареопаг
      Све наведено указује да је приповест о Павловом говору на Ареопагу конципирана тако да читаоци у њој препознају паралеле са Сократом. Павле је приказан као философ који путем посматрања (αὐτοψία) и интеракције са средином износи своје сопствене ставове. Познато је да је на Ареопагу била градска судница у којој су се водили разни спорови, па и они везани за религијско-обичајна питања. Међутим, говор апостола Павла није приказан као апологија пред судом – он није изведен пред суд, већ слободно говори пред другим философима, пред културном елитом града. С друге стране Сократ није био изведен пред суд на Ареопагу, пошто је тај суд у 5. веку пре Христа судио само за убиства, злоупотребу власти, издају и корупцију, већ пред суд у Хелиеји. У том смислу смештање Павловог говора на Ареопаг у овом детаљу одступа од намерене паралелизације, мада је Павловим присуством баш на том месту постигнут ефекат јавности хришћанског теолошког говора у самом средишту интелектуелног и културног живота Сократовог града.
      Као и Сократ апостол Павле у говору на Ареопагу указује својим слушаоцима да се не налазе на правом путу и да то треба сами да признају: они поштују непознатог бога, дакле у ствари не знају кога поштују (17, 23), али Бог је решио да прекине то незнање (17, 30). Као и Сократ апостол Павле је убеђен да је његово послање божанског карактера. Сократ је волео да наводи своје саговорнике да признају незнање, али то није чинио забаве ради, већ је тако испуњавао своје божанско послање. Тако и апостол Павле „објављује“ од Бога откривену истину (17, 23). Коначно, елементи сократовске мајевтике су препознатљиви у Павловом говору на Ареопагу. Наиме Сократ је у разговорима развијао једну посебну реторичку стратегију: отпочињало се са темом коју саговорник мисли да зна, Сократ се најпре правио да дели његове ставове постављајући најпре нека мања питања, да би на крају кроз низ питања довео саговорника до тога да призна да у ствари не зна оно што је мислио да зна. Сличан је концепт Павловог говора на Ареопагу: он почиње са нечим што слушаоци наводно знају (17, 23), он указује на извесну религиозност Атињана (17, 22–29), критикујући је веома „добронамерно“, закључујући да је коначно наступило време да то незнање Атињана престане јер је наступило време откривења и чекања суда (17, 30–31). Елементи мајевтике су присутни, мада недостаје оно кључно: дијалог. Павле је читав процес извео сам, а атински фислософи нису хтели да уђу у дијалог са њим: помен васкрсења им се учинио немогућом темом за дискусију (17, 32). Можда је Лука намерно овако литерерно уобличио приповест о Павловом наступу на Ареопагу, сугреришући да је управо ту отпочео један дијалог који се није завршио и који ће се тек водити.
      Писац Дела апостолских намерно је одбрао да свог хероја апостола Павла наративно обликује по сократовском моделу. Бити као Сократ у његово време значило је бити заиста велики. Апостол Павле и порука Еванђеља коју је проповедао и коју Лука кроз Дела апостолска наново приповеда и проповеда су компатибилни са културолошким вредностима епохе. Мудрост апостола Павла је мудрост хришћанства. Вера Цркве је вера која не негира и потире вредности једне културе, већ их афирмише, преображава и осмишљава на један нови и другачији начин, дајући кроз веру у Христа смисао свеколиког постојања, наиме веру „да Бог није тако далеко ни од једнога од нас… јер у њему живимо, мислимо и јесмо…“ (Дап 17, 27–28).


      View full Странице
×
×
  • Create New...