Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Pravda za pesimizam

Recommended Posts

                                                                   579715_263114063791231_1328218290_n

Jeste li primetili jedan životni paradoks- Što više konstantno jurimo sreću to je manje imamo. Što se više grčevito držimo ideje da moramo biti srećni to smo zapravo manje srećni. Zašto ?

Taj neumoljiv zahtev da sve konstantno mora biti lepo i radosno nas sprečava da radost osetimo. Dakle, više smo usmereni na potragu sreće, no na njeno doživljavanje. Alavost na konstantno zadovoljstvo sprečava nas da degustiramo lepe trenutke.

Život je život , sačinjen od raznih osećanja. Ukoliko to ignorišemo nećemo osećati ružno ali ni lepo. Život je celina i svako ignorisanje iste plaćamo emotivno. Dopustite sebi da ne budete stalno na vrhuncu raspoloženja. To je u redu, a ujedno i uslov da taj vrhunac osetite. Kakav paradoks. Ako zatvorite oči svim manama i vrline će ostati tamo. I vaše i života. Eto jedne afirmacije- ne morate se stalno afirmisati.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne smej se- plakaćeš!

Mnogi se plaše da troše životne radosti jer misle da će biti dužni bolu. To nas uče vrlo rano. Svi smo čuli čuvene pretnje – Nemoj se puno smejati plakaćeš ili od igračke plačke… Poslušna, dobra  deca nauče rano da se ne smeju puno, ne raduju puno, ne očekuju puno i onda su mirni.  Tako se spašavaju razočarenja. I to je tačno, samo koliko ta emotivna bezbednost košta ? Plaćamo je gubitkom šanse za puniju sreću. Sreću veću od tih prosečnih, koju imaju poslušna deca.

Tako ispade potencijalna bol najveći neprijatelj. A ta, neshavćena bol,  nije ružna reč sama po sebi. Tu je da nas uči, upozori , da nam da šansu za razvoj. Život je, doduše često takav da nam prvo daje testove, a posle lekcije.

  • Neki nemaju sposobnost da uvide pozitivno. Stalno se pesimizmom čuvaju od razočarenja i onda paradoksalno ostaju razočarani. Čuvati se od razočarenja znači stalno prediktirati moguće razočarenje.Znači to nam je stalna tema. Za nekog ko želi da pobegne od razočarenja puno o njemu mislimo.

Nema ljubavnog odnosa ili poslovnog cilja gde potencijalni problem ne može da se nađe. i nije problem u ovom početnom pristupu već u daljim koracima. Šta radimo kada uvidimo gde problem može nastati. Da li panično pokušavamo da ga zaobiđemo ili pak pokušavamo da ga razumemo, pa i ponekad prihvatimo kao neminovno. Svaka osoba i svaka težnja u sebi nosi i neko „crnilo“ nešto što nam kvari idealnu sliku. Ukoliko nemamo kapacitet da to prihvatimo stalno ćemo izmišljati nove kreativne načine da izbegnemo realnost. To je trenutak u kome sebi stvaramo psihološke simptome. Svako ignorisanje realnosti plaćamo nekom psihičkom poteškoćom. Jasno, što to više radimo to smo „luđi“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vidimo da nije jedino pitanje kako percepiramo budućnost, šta od nje očekujemo, već šta sa tim očekivanjem radimo. Ulazimo li u koštac sa potencijalnim problemima ili sedimo razočarani u život. Problematika je što nam ove dileme često nisu u pristupu svesti pa kažemo da nesvesno donosimo odluke šta ćemo i kako sa svojim životom. Ovo je trenutak gde psihoterapija može biti od pomoći. Da proniknemo u te nesvesne algoritme kojima izračunavamo koji „posao“ nam se isplati a koji ne. Jasno, kada su ti algoritmi dobri nemamo problema, ali ako su zastareli prave nam prepreke na putu uspeha, ljubanog i poslovnog.

  • Neki nemaju razvijenu sposobnost da uvide i prihvate negativno. Samo se smej, samo gledaj pozitivno, osmehom sve reši- tako kažu misli dok emocije plaču. Da- vrištimo na različite načine. I opet je to nepravda prema nama samima. Zapostavljamo deo nas koji ne može da se nasmeje, koji pati. Ignorišemo ga i ućutkujemo afirmacijama. Šta možemo očekivati da može da se desi kada to radimo duže vreme. Taj deo nas sve je gore i gore, a mi mislimo da je lek sve više i više ga ignorisati tj „afirmisati“.. Ulazimo u začaran krug i kopamo sve duplje rupu za našu dušu.  Pa ako ništa, nije fer.

Nije ni afirmacija ružna reč, daleko od toga. Sve ima svoje. Nemati sposobnost zahvalnosti životu što smo živi , što imamo šansu i svaki novi dan kao mogućnost,  nije rešenje. Ko nije zahvalan na onome što ima on to ni nema.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sa druge strane, nemati sposobnost prihvatanja i ulaženja u koštac sa životnim poteškoćama čini nas površnim i bez goriva za borbe i promene. Tu tek gubimo šansu za sreću. I našu i svih onih koje možemo usrećiti zaista – ne kobojagi.

Potraga za srećom 

Svi vole sreću, niko ne voli bol. Ali duge nema bez bar malo kiše. Dok jurimo sreću ne treba da zaboravimo šta nas na toj trci čeka- bol. To nije stvar pesimizma i optimizma. To je tako. Bol je deo celine. Podjednako kao što je radost deo bola. Ta dva se samo na silu mogu razdvojiti. Tako što sebe ubeđujemo  da jednog od ta dva nema ili neće biti. Koliko su pesimisti i optimisti u pravu toliko i greše. Realnost dobijamo tek kada spojimo ta dva.

Očekujući da nema bola kada idemo putem svojih ciljeva, nije realno. Zato mnogi kada krenu na put potrage za srećom , ako se uopšte usude, traže zaobilazne puteve gde nema bola. Takvi ne postoje. Svaku sreću i ostvaren cilj u ljubavi ili radu čeka i neka bol. To je odricanje, rizik, gubitak kontrole, razočarenje, moguća poljuljanost slike o sebi… Što bi rekli pesimisti moramo platiti nekako sreću. Što bi rekli optimisti- ispostavlja se da vredi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Srećni pesimista

U izazovu odabira optimizma i pesimizma možemo ubaciti još jedan predlog. Srečnog pesimistu. Na kraju dana da sve može krenuti loše, to je tačno. Još mnogo moramo saznati da bi znali koliko malo znamo. Naši odnosi su često samo naše ideje drugih ljudi. Sve je nestabilno, nigde nema garancija . Ni u odnosima ni u poslu, ni u roditeljstvu, prijateljstvu… Trud se ne isplati uvek kako mi mislimo da treba. Svet je pun nepravdi. Tačno. Na kraju nemamo garanciju ni koliko ćemo živeti. Život je more, ako ćemo pesnički. Ima velike vode ,  struje i pučine crne. I sve nas to čeka. Možemo li voleti život, ne ignorisajući to, već uprkos tome. Možemo. Da li hoćemo to je drugo pitanje.

Scenaristi sopstvenih života

Kada ono što želimo da postignemo vidimo kao nemoguće ono će to i postati. Mogli bi da kažemo da je jedan od ključnih faktora uspeha ne znati da je ono što želimo da učinimo nemoguće. Možda su optimisti zato nekada „neznalice“ ali nije da se ne ispalti. Nekada očito nismo od neke koristi sebi na putu uspeha kada znamo gde su granice mogućeg.

Svi mi imamo neke granice. Te granice su naše ideje šta je moguće, šta možemo očekivati, šta je „realno“ . Svi mi imamo neke manje ili više svesne scenarije naših života i mogućnosti. Gradimo na osnovu iskustva, vaspitanja, onoga što smo sebi rekli i što smo čuli do drugih važnih figira. Posebno na osnovu onoga što smo videli odrastajući i kasnije kroz život. Međutim i te životne poruke su nam svesno i nesvesno slali ljudi koji su ih uglavnom čuli od drugih. Mnoge nisu proverene, mnoge ne važe za nas, mnoge možemo proširiti. Ali to zaboravimo. Ne proveramo. Držimo se onoga što vidimo kao mogućnost i tako živimo u okovima i okvirima nemajući ideju da ih se možemo osloboditi. Utabamo sebi staze ili pratimo one koje su nam utabali drugi i zaboravimo da ima još toliko puteva i neobrađene zemlje ..naše ličnosti , ambicija, odnosa sa drugima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pesimizam i optimizam kao motor ili kočnica ?

Na kraju je ipak važno da razumemo da li svoj pesimizam /optimizam koristimo kao izgovor ili gorivo za pokret. Verovati kako su stvari lepe same po sebi- znači li to da dalje mi ništa ne trebamo da radimo više. Dovoljno da smo živi i da svet postoji. Isto je i sa pesimizmom. Da li činjenica koliko život ume da boli znači da ne treba ni da se trudimo. Ključno pitanje nije samo stav koji imamo u odnosu na nešto ili nekog već šta sa tim stavom radimo.

Pesimizam i optimizam nisu dve suprotstavljene strane u ratnoj zoni. Oni su deo iste realnosti. U uslovima mira ratovanje je nasrt na samog sebe.

Otrov je u optimizmu. Otrov je i u pesimizmu.  Mera čini razliku hoćemo li se otrovati ili izlečiti .

Kreativni pristup životu znači živeti van šablona i utabanih staza. Međutim šabloni i utabane staze su sigurnije, manje rizične. Živeti autentično znači graditi sopstvene puteve-  znači biti hrabar. Hrabrost da se ne držimo sigurnosti. Pesmisti bi rekli da je to retko, nesigurno i vrlo rizično Optimisti bi rekli da vredi truda. U pravu su.

 

https://psihoterapijaoli.com/2018/10/08/pravda-za-pesimizam/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Tristatri,
      .
      Sa pojmovima koji opisuju nematerijalno uvek je teže u razmisljanju.
      Ukoliko postoji nekakva hijerarhija vrednosti, gde na jednom kraju stoji Dobro ili Svetlost, a na drugom Zlo ili Tama, interesuje me šta vi mislite gde su Pravda i Ljubav jedno u odnosu na drugo? Jasno je da su oba mnogo bliska ovome prvom kraju, ali koje je od tih dva hijerarshijski ispred?
      Odgovori na neka pitanja su relativno jednostavni. Npr. verujem da se slazete da skolovanost i pamet ne idu uvek zajedno i da je na gore pomenutoj hijerarhiji, verovatno, vrednija pamet . Neki odgovori su kompleksniji. Npr. oholost je, mozda, ispred zavisti. Itd.
      Ove primere, možda banalne, navodim samo da bi ste me shvatili šta želim da pitam u vezi Pravde i Ljubavi.
       
      Verujem da će neko tvrditi da su obdva jednako važna i da je nebitno gde se nalaze jedno u odnosu na drugo. Ali čini se da nije sasvim tako. I da često u realnom životu upravo nailazimo na dilemu da li nešto uradti prema pravdi ili prema ljubavi. Primera je mnogo, da ne navodim, setićete se se sami već nekog...
       
      Dakle, šta je bliže Dobru/Svetlosti Ljubav ili Pravda!?
       
      .
    • Од Жељко,
      Хашки трибунал: Није забрањено убијати Србе
      субота, 17 новембар 2012 10:00

      Србе је дозвољено убијати , ако то некоме користи...Управо такав закључак се може извести из пресуде Жалбеног већа Хашког трибунала за бившу Југославију. Њоме су ослобођена два хрватска генерала претходно осуђена на дуготрајну робију због масовних убистава и прогона Срба.
      Један од најмрачнијих датума у светском правосуђу
      16.новембар 2012.г. остаће као један од најмрачнијих датума у историји светског правосуђа. Жалбено веће Хашког трибунала је ослободило хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача који су били проглашени кривим за истребљење Срба за време ликвидације Републике Српске Крајине 1995.г.
      Првобитном пресудом први од њих је осуђен на 24 године робије, а други на 18 због „репресалија, прогона, пљачке и убистава.“ Сада су оба ослобођена у судској дворани.
      Хашки трибунал демонизује Србе и ослобађа њихове убице
      Ослобођење хрватских генерала је логичка тачка у деловању Хашког трибунала склоног демонизацији Срба и оправдавању њихових убица. Тако је 2008. Трибунал ослободио команданта босанско-муслиманске војске Насера Орића. Он је заједно са најамницима из муслиманских земаља 1992., спалио неколико десетине српских села и натерао Србе да беже из градова Сребренице, Тузле и Горажда.Тако су ти градови постали муслиманске „енкалве“. Ниједан од политичких лидера босанских муслимана није сео на оптуженичку клупу у Хагу.
      Ослобођн и Рамуш Харадинеј
      Те године је Хашки тибунал ослободио и једног од лидера косовских Албанаца, бившег команданта УЧК-а и премијера албанског Косова Рамуша Харадинеја. Постало је очигледно да паљење српских села и масовна убиства цивилног становништва које су вршили Албанци на Косову Хашки трибунал није третирао као кривична дела зато што су Срби били жртве.
      Туђман и Бобетко без оптужнице
      Пред Хашки трибунал никад нису извдени руководиоци Хрватске из 1990. година. Бивши председник Фрањо Туђман је умро прирoдном смрћу, као и бивши начелник генералштаба Јанко Бобетко. Занмљиво је да су при прошлогодишњем изрицању пресуде Готовини и Маркачу, њихови претпостављени Туђман и Бобетко били означени као саучесници у истребљењу Срба . Поставља се логично питање: да ли су и они овом пресудом сад ослобођени? Јер Готовина и Маркач су извршавили њихова наређења.
      А шта је са Србима ?
      А шта је са Србима ? Њима суде по пуном програму. Први председник Српске Крајине ( оне исте коју су разрушили Готовина и Маркач) , Милан Бабић, осуђен је на 13 година робије и извршио самоубиство у затворској ћелији. Сада у Хагу суде његовом наследнику Горану Хаџићу , те лидерима босанских Срба Радовану Караџићу и Ратку Младићу и свима њима прети дуготрајна робија. Последњи председник Републике Српске Крајине Милан Мартић осуђен је на 35- годишњу робију због убиства Хрвата. Ето, такво је то хашко „правосуђе.“
      Хрватска прогалашава самосталност, Србима не дозвољава аутономију

      Догађаји за које се судило Готовини и Маркачу били су завршни акорди у сукобима Хрватске и Српске Крајине који су почели 1991.г. Тада је Хрватска одлучила да изађе из састава Југославије не дозвољавајући при том никаву акутономију за 600.000 Срба ( 12 % тадашњег становништва Хрватске ). Као одговор на то, Срби из хрватске су формирали самопрокламовану Републику Српску Крајину.
      Сукоби између Хрвата и Срба су били жестоки и само доласком у регион „плавих шлемова“ ОУН некако је успевало да се одржава крхко примирје.У то време западне земље су признале независност Хрватске у границама бивше социјалистичке републике одбијајући истовремно да Србима признају било какав облик аутономије. Западна СМИ су стално јављале о зверствима Срба, док су хрватске злочине прећуткивали као што је то био случај у Медачким Џепом за који се Хашки тринбунал чак није ни заинтересовао.
      Запад крши резолуцију ОУН, наоружава Хрватску
      И поред изричите забране ОУН достављања оружја у бившу Југославију, Запад је интензивно помагао Хрватској да наоружава своју војску. Године 1994., САД и Хрватска су подписале уговор о војној сарадњи. Амерички и европски иснтруктори су обучавали хрватску војску, а обавештења о кретању Срба снимљена америчким сателитима стално су достављана хрватској војној команди. Под притиском САД и ЕУ председник СР Југославије Слободан Милошевић је престао да помаже Српску Крајину чији се положај тиме још више погоршао .
      Најпре „Бљесак“, а затим „Олуја „
      У мају 1995. Хрватска је стекла пуно војно преимућсто и успела да дипломатски изолује Српску Крајину. Тада је изведена прва војна операција од називом „Бљесак“ током које је хрватска армија успела да заузме знатан део територије Западне Славоније која је до тада била под контролом славонских Срба ,месног становништва.У јуну 2005. приликом сусрета са хрватским државним врхом државни секретар САД Ворен Кристофер и министар иностарних послова Немаке Клаус Кинкел одобрили су спровођење операције „Олуја“ којом је требало завршити са Српском Крајином и протерати Србе са вековних огњишта.
      „Олуја“ је изведена од 4-7 авгуаста 1995. Најмодерније наоружаној Хрватској армији од 70 хиљада припадника супротставиле су се оружане снаге Републике Српске Крајине са 15 хиљада слабо наоружаних војника .Уз пуно одобравање „плавих шлемова“ ОУН, чије је Српска Крајина била наводно заштићено подручје, Хрвати су под командом Готовине и Маркача опљачкали, опустошили, спржили, и уништили српска села. За неколико дана убијено је око 5.000 Срба, док је више од 200 хиљада било приморано да оде у избеглиштво. Сада на територији Хрватске не живи више од 200 хиљада Срба од 600 хиљада, колико их је било пре ратних сукоба.
      Прави, правцати геноцид српског народа у Хрватској
      Да ли се ту ради о геноциду који заслужује да буде најоштрије кажњен?
      Да, геноцид, и то онај прави!Али на Западу су сматрали и даље сматрају другачије : „Не треба да заборавимо године српске агресије ...Срби су сувише дуго испробавали стрпљење Хрватске“ , рекао је тада министар иностраних послова Немачке Клаус Кинкел.
      Да је било правде и он, и бивши дражавни секретар САД Кристофер заједно са многим другим западним политичарима требало је такође да седе на оптуженичкој клупи Хашког трибунала. Али, то је чиста утопија .
      Хрватско становништво одобрава злочине у Олуји
      У Хрватској већина становништва сматра да је суровост у „Олуји“ била узрокована војним циљевима и зато су у њиховим очима Готовина и Маркач –национални хероји. Сада нема никакве сумње да су и судије хашког трибунала сагласне с таквим мишљењем.
      Ако је било непходно да се Срби убијају ради њиховог протеривања из Хрватске, то треба урачунати у „трошкове производње“! Тако резонују хашки делиоци светске правде !
      Хашки трибунал зближио Хрватску и ЕУ
      Занимљиво је да је одлука Хашког трибунала у извесној мери приближила Европску Унију (ЕУ) садашњој власти у Хрватској. Наиме, ЕУ је стално истицала да Хрватску никад неће примити у своје редове , ако генерал Готовина не буде изручен Хагу. Актуелне хрватске власти нису иступале у заштиту генерала, са првом ,строгом казном су се помирили , и колико су год то могли умиривали су народ због пресуде.
      Хрватску је одавно требало примити у ЕУ, пошто Готовина није злочинац, него –херој!
      Сада се ,међутим , испоставило да је Хрватску требало примити у ЕУ не 2011, него знатно пре . Јер Готовина није забога никакав злочинац, него напротив – херој !

      Србе је препоручљиво убијати - дневна заповест позајмљена од нациста и усташа
      Србе је препоручљиво убијати. Ту дневну заповест, позајмљену из арсенала нацистичке Немачке и њених најближих савезника у лику хрватских усташа, унео је у своје параграфе и „првани поредак“ и Хашки трибунал. Па је тако Нирнбершки процес отишао дођавола .
      Павел Чернишев
      Извор: Правда ру. 17. новембра 2012.г.
      Превод и опрема текста: Бранко Ракочевић
      Извор: Русија.рс

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...