Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Радивој Радић: ПРОСЛАВА 1600-ГОДИШЊИЦЕ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА У НИШУ 1913. ГОДИНЕ. (ВИДЕО

Recommended Posts

На 1600-годишњицу доношења Миланског едикта цара Константина (рођеног у Нишу) и 35 годишњицу ослобођења Ниша од турске владавине, епископ нишки Доситеј је покренуо иницијативу да се у Нишу направи велика прослава, која је одржана од 28. до 30. децембра 1913. године. Свечаностима су присуствовали регент Александар Карађорђевић, принц Павле, председник владе Никола Пашић, митрополит српски Димитрије, епископи, свештенство и многобројни грађани Ниша. Од страних гостију присуствовали су руски царски посланик Николај Хартвиг, посланици савезница Србије у Другом балканском рату, Румуније, Грчке, као и представници Руске православне цркве на челу са Анастасијем, епископом Јамбуршким и ректором Петроградске духовне академије.

 

Филм прати долазак регента Александра и принца Павла на нишку железничку станицу, и свечану поворку која се формирала пред нишком Саборном црквом, после свечане службе у част Миланског едикта. Литија у којој су били свештеници, високе званице и многобројни грађани се упутила главним нишким улицама ка новоподигнутом споменику свештеницима обешеним од стране Турака 1821. године, а споменик је осветио епископ јамбуршки Анастасије. Последњег дана прославе, 30. децембра 1913. године званице су обишле стару нишку цркву Светог Пантелејмона, а потом су обишли артиљеријску касарну и присуствовали ревији хаубичких јединица.

https://www.facebook.com/RadicRadivoj/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, уз саслужење братства храма. У препуној цркви, учешће у служењу је узела и НЦПД "Бранко". Након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља, јеромонах Нектарије (Ђурић) одржао је поучну беседу.
       
      По заамовној молитви уследио је обход око храма, на ком су ученици веронауке из нишке гимназије "Светозар Марковић" из Ниша носили иконе, а затим је прочитан и Синодик који се чита у Недељи Православља. 
      Одмах по завршетку Свете Литургије, у просторијама Светосавског дома, господин Маријан Мишић, директор гимназије "Светозар Марковић", уручио је Преосвећеном Владики Арсенију захвалницу за несебичну подршку ученицима школе.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења
       

      Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете Четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете Четрдесетнице назива духовним пролећем и Светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како би што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свети период године био саобаржен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је од својих почетака подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером.
      Саставни део човековог бића је потреба за постом и подвигом, јер је и сâма човекова природа дубоко подвижничка. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пост је промена философије живота, јер нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске и душевне, без поста. Пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти, богомудро нас поучава Свети Симеон, Архиепископ Солунски. Од јела постећи душо моја, не очистивши се прво од страсти, узалуд се радујеш нејелу, јер ако те пост не води исправљењу, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу.  Пост истинити је отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања и преступа заклетве; то је пост истински и Богу угодан, подсећа нас химнографија посног триода. Постом се Мојсеј удостојио да прими закон из руке Божје, постом Илија затвори небо те не би кише три дана, постом се Данило спасе лавова у пећини, постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, постом се спасе град Нинива од пропасти, постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођеним. И најзад, није ли и Сâм Господ отпочео своје божанско дело спасења људи, управо постом? Света Четрдесетница за нас представља један вид духовног изазова, духовног труда и напора кроз који корачамо ритмом великопосних богослужења. Ступајући на пут великог поста ми ступамо на пут подражавања Спаситељевог поста и подвига, али и на пут који су нам пропутили велики подвижници који су у свом подвигу просијали. Време Свете четрдесетнице не представља само духовни и телесни пост, већ подразумева подвиг целокупног бића човечијег.  У једној триодској стихири појемо: Пост није уздржавање од хране које само вршимо, него плот која је на нама, мучи нас да је умиримо и тако достојни  будемо причешћа, Јагњета за свет закланог вољом Сина Божијег, и духовно празнујемо из мртвих Спаситељево Васкрсење; на висину доброчинства да се уздигнемо.

      Будући да се хришћански живот и богослужбено правило увек међусобно прожимају, великопосно богослужење представља путоказ који нас руководи и држи нас увек буднима у овој радосној тузи Великог поста. Богослужбену књигу посни триод са слободом можемо назвати књигом поста будући да садржи богату химнографију која нас подсећа на греховност и  ништавност, а у нама побуђује жељу за покајањем. Будући да је молитва Цркве увек заснована на Светом Писму, долазимо до чињенице да нема богослужења које се не темељи на Светом Писму. Употреба Светог Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима Свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломоновиих. Срце Великопосних богослужења чини Литургија Пређеосвећених дарова која предствља јединствени израз пастирског искуства цркве које се огледа у бризи за човека, будући да сваки пост и подвиг чине саставни део литургијског живота. Због покајног периода и покајног карактера великопосних богослужења, канонима је забрањено служење потпуне Литургије која има свечан и радостан карактер. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести) јер је радост Евхаристијског славља не спојива са покајним карактером Великог поста. По речима оца Александра Шмемана: „можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г)  и он гласи: „ У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“.  Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или пак храмовни свети. Ако смо рекли да пост подразумева подвиг целукупног бића човечјег, једна од највидљивијих особености великопосних богослужења јесте чињење метанија. Кроз чињење метанија ми се на видљив начин показујемо да и наше тело учествује у молитви и предавању вољи Божијој, али и символизује наше покајање. Ради духовне поуке верних богослужење је проткано Светоотачким делима. Према типику на јутрењу читамо два одељка из беседâ Светог Јефрема Сирина, два одељка из Лавсаика, као и читања из синаксара, док по завршетку првог часа читамо оглашење Светог Теодора Студита, а на осталим часовима одабране одељке из Лествице преподобног Јована Лествичника. Врхунац великопосне поезије садржан је у Великом покајном канону Светог Андреја Критског. Овај канон пева се (или чита) на Великом повечерју  у прва четири дана Свете четрдесетнице, као и на Јутрењу четвртка пете недеље поста.    Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада. Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме. Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају. Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих. (одабрани стихови из великог покајног канона Светог Андреја Критског)   Немогуће је говорити о великопосним богослужењима, а не споменути великопосну молитву Светог Јефрема Сирина. Са слободом њу можемо назвати главном великопосном молитвом, јер готово да нема личног, или заједничког богослужења за време Великог поста на коме се она не чита.    Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми.  Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме.  Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин   Велики духоносни и богоносни светитељ свети Лука Кримски, ову великопосну молитву назива молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника Светог Јефрема Сирина. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока.    „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква     ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗЕАНЕ САДРЖАЈЕ:    
       
       
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете Четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете Четрдесетнице назива духовним пролећем и Светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како би што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свети период године био саобаржен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је од својих почетака подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером.
      Саставни део човековог бића је потреба за постом и подвигом, јер је и сâма човекова природа дубоко подвижничка. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пост је промена философије живота, јер нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске и душевне, без поста. Пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти, богомудро нас поучава Свети Симеон, Архиепископ Солунски. Од јела постећи душо моја, не очистивши се прво од страсти, узалуд се радујеш нејелу, јер ако те пост не води исправљењу, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу.  Пост истинити је отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања и преступа заклетве; то је пост истински и Богу угодан, подсећа нас химнографија посног триода. Постом се Мојсеј удостојио да прими закон из руке Божје, постом Илија затвори небо те не би кише три дана, постом се Данило спасе лавова у пећини, постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, постом се спасе град Нинива од пропасти, постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођеним. И најзад, није ли и Сâм Господ отпочео своје божанско дело спасења људи, управо постом? Света Четрдесетница за нас представља један вид духовног изазова, духовног труда и напора кроз који корачамо ритмом великопосних богослужења. Ступајући на пут великог поста ми ступамо на пут подражавања Спаситељевог поста и подвига, али и на пут који су нам пропутили велики подвижници који су у свом подвигу просијали. Време Свете четрдесетнице не представља само духовни и телесни пост, већ подразумева подвиг целокупног бића човечијег.  У једној триодској стихири појемо: Пост није уздржавање од хране које само вршимо, него плот која је на нама, мучи нас да је умиримо и тако достојни  будемо причешћа, Јагњета за свет закланог вољом Сина Божијег, и духовно празнујемо из мртвих Спаситељево Васкрсење; на висину доброчинства да се уздигнемо.

      Будући да се хришћански живот и богослужбено правило увек међусобно прожимају, великопосно богослужење представља путоказ који нас руководи и држи нас увек буднима у овој радосној тузи Великог поста. Богослужбену књигу посни триод са слободом можемо назвати књигом поста будући да садржи богату химнографију која нас подсећа на греховност и  ништавност, а у нама побуђује жељу за покајањем. Будући да је молитва Цркве увек заснована на Светом Писму, долазимо до чињенице да нема богослужења које се не темељи на Светом Писму. Употреба Светог Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима Свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломоновиих. Срце Великопосних богослужења чини Литургија Пређеосвећених дарова која предствља јединствени израз пастирског искуства цркве које се огледа у бризи за човека, будући да сваки пост и подвиг чине саставни део литургијског живота. Због покајног периода и покајног карактера великопосних богослужења, канонима је забрањено служење потпуне Литургије која има свечан и радостан карактер. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести) јер је радост Евхаристијског славља не спојива са покајним карактером Великог поста. По речима оца Александра Шмемана: „можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г)  и он гласи: „ У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“.  Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или пак храмовни свети. Ако смо рекли да пост подразумева подвиг целукупног бића човечјег, једна од највидљивијих особености великопосних богослужења јесте чињење метанија. Кроз чињење метанија ми се на видљив начин показујемо да и наше тело учествује у молитви и предавању вољи Божијој, али и символизује наше покајање. Ради духовне поуке верних богослужење је проткано Светоотачким делима. Према типику на јутрењу читамо два одељка из беседâ Светог Јефрема Сирина, два одељка из Лавсаика, као и читања из синаксара, док по завршетку првог часа читамо оглашење Светог Теодора Студита, а на осталим часовима одабране одељке из Лествице преподобног Јована Лествичника. Врхунац великопосне поезије садржан је у Великом покајном канону Светог Андреја Критског. Овај канон пева се (или чита) на Великом повечерју  у прва четири дана Свете четрдесетнице, као и на Јутрењу четвртка пете недеље поста.    Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада. Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме. Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају. Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих. (одабрани стихови из великог покајног канона Светог Андреја Критског)   Немогуће је говорити о великопосним богослужењима, а не споменути великопосну молитву Светог Јефрема Сирина. Са слободом њу можемо назвати главном великопосном молитвом, јер готово да нема личног, или заједничког богослужења за време Великог поста на коме се она не чита.    Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми.  Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме.  Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин   Велики духоносни и богоносни светитељ свети Лука Кримски, ову великопосну молитву назива молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника Светог Јефрема Сирина. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока.    „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква     ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗЕАНЕ САДРЖАЈЕ:    
       
       
       
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 7. марта 2019. године Ниш поводом одржавања научне конференције „Православно монаштво“, посвећене седамдесетогодишњици монашке службе високопреподобног архимандрита Дионисија (Пантелића).

      Светјејшег Патријарха дочекао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније са свештенством и монаштвом Епархије нишке. Патријарх је присуствовао вечерњој служби у Саборном храму у Нишу, којом је началствовао архимандрит Дионисије уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и ђакона Ђорђа Филиповића. завршетку вечерње молитве, Његова Светост се обратио присутном народу надахнутом беседом.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Милан Ракић,
      У току Првог балканско рата (8. октобар 1912 - 30. мај 1913) српска влада је крајем јануара 1913. године на молбу краља Црне Горе, одлучила да војно помогне ослобођењу Скадра. Формиран је у том циљу комбиновани корпус српске војске, назван “Прuморскu кор”,  под командом генерала Петра Бојовића, који је преко Солуна бродовима превежен до луке Сан Ђовани ди Медово (Свети Јован – Медовски) на албанској обали код Љеша и даље копном према Скадру.  

      Слика 1: Штаб Приморског кора на броду
      Ради ваздухопловне подршке борбених дејстава Приморског кора, формирана је и српска ваздухопловна, односно авијацијска борбена јединица – Аероплански приморски одред. То је било је остварење сна српских ваздухопловаца да учествују у борбеним дејствима. У то време Ваздухопловна команда Српске војске је била у Нишу, где је организавана летачка обука ради тренаже и усавршавању пилота. Услед снежних падавина и недовољно искуства догодила су се два удеса у којима су повређивања двојице пилота. Присутни су били одређени проблеми и тешкоће, али је расположење људства било одлично.
      У то време помоћник Начелника Штаба Врховне команде, генерал Жuвојuн Мuшuћ послао је шифровану депешу 19. фебруара 1913. године, која гласи:
      КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВНОГ ПАРКА НИШ
      Известите ме шифрованом депешом колико се могу употребити наших аероплана и са каквом сигуроношћу за евентуалне операције које би могле наступити. У потпису:
      По заповести начелника Штаба (војвода Путник) помоћник ђенерал Мишић.

      Слика 2: Војвода Радомри Путник и генерал Живојин Мишић
      Истога дана, такође шифровано, Ваздухопловна команда, односно командант мајор Коста Милетић, шаље одговор Врховној команди, који гласи:
      ВРХОВНОЈ КОМАНДИ,
      За евентуалне операције које би могле наступити ова Команда располаже са седам добрих аероплана и то: 3 Блериа, 2 Депердисена – моноплана, 2 Фармана – биплана.
      За операције у Србији, на Једрену и око Скадра могу се свих седам употребити под условом да се за Скадар пренесу аероплани морем преко Солуна и искрцају у Санђовани ди Медуа где би био аеродром. За операције даље од Једрена због тешкоће транспортовања могли би се употребити само три моноплана Блерио. Пилота сигурних за летење има три официра, 1 наредник и 1 пилот Француз. Механичара добрих има четири. Овај број пилота и механичара довољан је за ових седам аероплана. У потпису:
      командир мајор Милетић.

      Слика 3: Мајор Коста Милетић
      Добивши повољан извештај, Врховна команда је 20. фебруара 1913. године наредила да се образује одељење „од два до три авиона“ за употребу око Скадра, а истовремено је издала налог да се авиони и људство припреме за транспорт. Сутрадан, Штаб Врховне команде  шаље депешу:
      КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВВНЕ КОМАНДЕ
      мајору Милетићу
      Образујте једно одељење од 2-3 аероплана за употребу код Скадра. Припремите што је потребно за транспротовање до приморја – очекујте наређење за утоваривање а одмах пошаљите бројно стање људства, аероплана и осталог материјала који уз то иде. У потпису:
      Ђенерал Мишић.
      Мајор Коста Милетић је одмах приступио изршењу добијеног наређења од Врховне комаде, известивши да је његова јединица спремна за борбена дејства. Још истог дана је приступио формирању “Аеропланског прuморског  одреда”, који је био прва борбена јединица српског војног ваздухопловства.
      У саставу Аеропланског приморског (према операцијском дневнику) одреда били су:  један виши официр - мајор Коста Милетић - командант одреда; три нижа официра пилота: поручници Јован Југовић, Милош Илић и Живојин Станковић и два подофицира пилота: наредници Михаило Петровић и Миодраг Томић; један пилот странац, Француз Луј Годефроа: четири авио-механичара - два српска и два странца; један чиновник инжињер (обвезник); један комесар чиновник (благајник); два каплара и 16 редова, свега 31 човек.
      Аеропланском одреду придодат је ради појачања техничког састава један инжењер обвезник (Радован Мојисиловић - који је већ из Солуна враћен у Србију због болести), негде се може наћи податак два инжењера, а од Команде Моравске дивизије додељена су два каплара и 16 војника, јер Ваздухопловна команда није у свом саставу имала војника редова. За наоружање одреда, одређена су четири авиона: „Блерuо XI“ једносед, „Блерuo XI“ двосед, један „Депердuсен“, и један „Фарман“. Тако је прва српска борбена једница била комплетирана и спремна за ратни задатак.
      Одмах су почеле припреме за полазак на борбени задатак, те је у Операцијском дневнику за 21. фебруар 1913. године, записано:
      „Наређено је да сви авио-механичари са пилотима иду на аеродром код станице Топоница и да припреме са војницима аероплане за транспортовање, и да се сви мотори прегледају. Да се понесе 2000 кг бензина и 500 кг рицинусовог уља. За аероплане да се припреме и 4 пољска хангара – преносна од платна“.
      Припреме Приморског аеропланског одреда за одлазак на ратиште код Скадра биле завршене су за два дана. Ваздухопловна техника и људство било је спремно, сви су били расположени и нестрпљиво су очекивали наређење за покрет.
      Покрет је наређен за 4. март 1913. године у 7,00 часова од Топонице до Ниша, а даље војним возом бр. 276 за Скопље. У Скопље су стигли 5 марта у 4,00 часа, где је формирана нова композиција и у 6,00 часова кренула даље за Солун.
      Командант одреда, мајор Коста Милетић, по доласку у Солун у 8.30 часова 5. марта 1913. године, известио је пуковника Милоша Васића, начелника Штаба Приморског кора и тражио да се одреди време за укрцавање на лађу. Аероплански материјал из воза пренет је у Солунску луку, где је почело укрцавање на брод „Марика“.  Утовар је завршен до 12,00 часова 6. марта 1913. године, а у 2 часа по подне истакнуте су српске заставе на лађама, и уз пуцњаву из топова са солунске  тврђаве, конвој од шест бродова кренуо је за Скадар.
      Путовање морем, од Солуна, кроз Коринтски канал, поред Крфа, до пред луку Сан Ђовани трајало је пет дана, до 11. марта 1913. године.
      Крај путовања могао је бити кобан за српску авијацију, због напада турске крстарице „Хамидија“ на усидрене грчке бродове пред луком, на којима су се налазили српски војници и ратна техника, укључујући и упаковане аероплане, 12. марта 1913. године. У тренутку када је са неких бродова већ почело искрцавање српских трупа, изненада се појавила турска крстарица и почела да бомбардује незаштићене бродове, наневши знатне губитке у људству и материјалу. Срећом, напад није дуго трајао, па брод на којем су били авиони није био оштећен, а људство је, касније пребачено на обалу.
      Искрцавање са бродова обављено је 13. марта 1913. године. Аероплански одред је кренуо из Санђованске луке у седам часова изјутра, сухо-путно. Велик одмор и ручак  био је у Љешу. Превоз аероплана је био врло тежак нарочито од Љеша до села Барбалуш) кроз теснац, јер је пут иако добар, био врло узак.
      Гумени точкови на колима за превоз ваздухоплов и опреме јако су оштећени, пут је био ширине два метра, те су аероплани на појединим местима ношени (рукама војника) па ипак су неоштећени допремљени на одредиште.
      У Барбалушу, где је капетан Милош Илић извршио рекогнисцирање претходног дана и одабрао место за аеродром, одред је стигао у шест часова увече. Летелиште је била мања зараван, дужине око 700 и ширине 600 метара, код села Барбалуш, између друма Љеш – Скадар, реке Дрим и села, од предњих положаја српских јединица била удаљена око шест километара ваздушне линије. Подигнута су четири хангара за аероплане, истоварени аероплани и почело је њихово монтирање.

      Слика 4: Мајор Коста Милетић и капетан Милош Илић на аеродрому Барбалуш
      Уређење аеродрома ишло је врло споро јер је терен који је изабран за аеродром био избраздан, испресецан каналима за наводњавање и улегао, па су предузете мере да се нивелише и изравна. Ангажоване су две чете инжињеријског полубатаљона и један батаљон 17. пешадијског пука. Заједничким радом летилиште је уређено и прирпемљено за летење.
      Српски ваздухопловци су одмах по доласку у Барбалуш склопили платнене хангаре и почели да монтирају авионе.  Монтирање три аероплана завршено је 17. марта, па су на њима у пет часова извршени први пробни летови. Константовани су неки недостаци на моторима и одмах су предузете мере да се они отклоне. Приступило се прегледима и поправкама и већ након два дана сви каварови су успешно отклоњени, а  авиони били спремни за летење.

      Слика 5: Монтажни хангари на аеродрому Барбалуш
      Командант одреда мајор Коста Милетић, имао је доста проблема да обезбеди услове за рад на припреми аеродрома, ваздухоплова и опреме, као и око смештаја и исхране људства. У току припрема за борбене задатке, на ратном аеродрому посебно су праћени и метеоролошки услови, који су се знатно разликовали од оних у Француској и у Нишу, где су српски пилоти до тада летели. Процењујући метеоролошку ситуацију и укупну припремљеност за летачке задатке, командант Приморског аропланског одреда, мајор Коста Милетић, је издао наређење да се изврше пробни летови 20. марта 1913. године, јер су по његовој оцени временски услови тога дана били повољни.
      Прво је „Фарманом“ полетео поручник Југовиh и после 12 минута лета успешно је слетео. Затим је поручник Станковиh без потешкоћа летео „Блериом“ 25 минута. После Југовића на у „Фарману“ је летео наредник Петровић, он је полетео у 9.25 часова. Пењући се до висине од 1.500 метара, Петровић се упутио право ка линији фронта коју је надлетао код села Меглуши, а затим је наставио лет над српским положајима све до села Бушати. Потом се упутио на слетање.

      Слика 6: Михаило Петропвић испред авиона Фарман
      Над летелиштем је био у 9.45 часова и са висине од око 1.000 метара, са угашеним мотором, пошао у уобичајену понирућу спиралу. У једном од заокрета Михаилов авион „Фарман“ је улетео у снажну термичку струју, пропео се, затим нагло потонуо, услед чега је попустио ремен којим је пилот био везан за седиште.
      Изненађени Петровић испао је из авиона, без могућности да се спасе падобраном, који се у то пионирско доба авијације још није употребљавао. Петровићево тело другови су нашли у близини летелишта, код села Бабе, а недалеко од њега пао је и авион.
      О том трагичном догађају најверодостојнији опис, иако врло кратак и штур, дат је у Операцијском дневнику за 20. март 1913. године:
      „Данас извршена проба мотора. На Фарману летео поручник Југовић 12 минута, био у ваздуху, атерирао добро. На Блерио летео поручник Станковић 25 минута био у ваздуху, атерирао добро. На Фарману летео наредник Михајло Петровић од 9.25 минута над положајем наших трупа на Маглуши и Бушати на висини 1.500 м у 9.45 над аеродромом отпочео спуштање са угашеним мотором, упао у рему, апарат се преврнуо и са висини између 900 и 1000 м испао из апарата и погинуо. Апарат је јако оштећен.
      Поподне сахрана наредника Петровића, здравље код војника одлично, но морал код пилота и војника јако пао услед погибије наредника Петровића.“ 
      Слика 7: Схема лета наредника Михаила Петропвића код Скадра
      Овај трагичан удес оставио је дубок утисак на очевице и трупе Приморског кора, не само због своје трагичности, већ и због тога што је смрћу Петровића српско ваздухопловство изгубило, по општем мишљењу, до тада најбољег пилота. Михаило Петровић био је прва жртва српског војног ваздухопловства и други пилот на свету који је погинуо на борбеном задатку.
      Командант Приморског аеропланског одреда мајор Коста Милетић предузео је мере на повећању предострожности и наредио строго поштовање прописаних норми за услове летења. У Операцијском дневнику за 22 и 23. март 1913. године, записано је:
      „Услед пада наредника Петровића наређено је пилотима већа предострожност, с тим да постепено на разним висинама испитују атмосферу, јер је примећено да се и кад је најбоље време, често појављује реме на разним висинама, што долази до неједнаког загревања површине, близине мора и Скадарског језера и високих планина на којима је снега, поред кланца долином Дрима до Љеша. Летео је поручник Станковић на висини од 150 м. Примећено је да је најповољније време за летење од 6 – 8 ујутру и од 5 до 7 часова увече, тј. докле сунце не грије, иначе чим почне загревање појављује се рему. Поручник Станковић летео је са наредником Томићем на Блериу апарату на висини од 1.300 м и бавио се у ваздуху 2 пута по 20  минута, атерирао са угашеним мотором и спиралом.“
      Кобни лет и смрт Михаила Петровића оставила су добок и трајан печат на српско ваздухопловство, али храбре српске пилоте и њиховог команданта нису обесхрабриле у даљим напорима да употребе авионе за узвишени циљ због којег су дошли под Скадар, у помоћ братској црногорској војсци.
      Припреме за летове ка Скадру настављене су 22. марта.

      Слика 8: Авион Фарман са посадом на аеродрому Барбалуш
      Наредних дана због јаког ветра и кише није било летења. Први успели борбени лет српског ваздухопловства извршен је коначно 29. марта. Тога дана, у операцијском дневнику је записано:
      “Поново наређено летење над Скадром... Извештен и командант Приморских трупа. Летео поручник Станковић са наредником Томићем над Скадром и бавио се 45 минута, највећа висина лета 2.200 метара, правац летења: Барбалуши аеродром - Меглуши - Ашта - Дрим - Скадар - део језера Скадарског - Врака - Црногорски логор са северне стране Скадра, повратак, део језера поред Тарабоша над Брдицом, преко Бушати, спретно се спустио на аеродром. Са свију телефонских станица добијен извештај да су Турци са свију својих позиција отварали јаку пушчану паљбу а аероплан исти се вратио неоштећен. Пилотu потпуно мирни, нису ни чули паљбу”.
      Овим летом је постигнут велики морални ефекат. У Скадру појава авиона изазвала је пометеност и панику нарочито код “простог света”, како је изјавио један заробљени турски наредник. И сам командант одбране Скадра, Есад Пашa, причао је почетком 1916. године Миодрагу Томићу, да је лет српског авиона био огромно изненађење за његове трупе и становнишгво, које је веровало да је то нешто натприродно и да ће из авиона сипати врелу воду и бацати усијано камење. Док је код Турака утисак био поражавајући, дотле су опсадне трупе виделе у лету Живојина Станковића и Миодрага Томића једну од својих победа, што је повољно утицало на њихов морал.
      После првог успелог борбеног лета који је извео 29. марта 1913. године, поручник пилот Живојин Станковић, полетео је поново према Скадру и 1. априла. Са једним пешадијским капетаном из Скадарског одреда који је пошао као извиђач  Станковић је на 800 метара висине кружио над Меглушима, док је капетан осматрао турске положаје. Какви су били резултати извиђања не може се, на жалост, утврдити пошто нису били забележени у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда.

      Слика 9: Аеродром Барбалуши, позиција и правци дејства
      Последњи летови Аеропланске ескадре у опсади Скадра извршени су трећег априла пред начелником штаба Приморског кора, пуковником Живком Павловићем и војним изасланицима Француске, Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Шпаније. Летели су поручник Станковић авионом „Блерио ХI“ двосед, а Годефроа „Депердисеном“, али није записано ко су били извиђачи. Станковић се осмелио да надлети турске положаје на само 600 метара висине, што је омогућавало да се виде сви детаљи непријатељевог распореда, док је Годефроа опет кружио над српским положајима избегавајући ризик. У Операцијском дневнику пише:
      III/3.IV 1913. - Данас је извршено летење пред начелником штаба приморског кора пуковником г. Живком Павловићем и страним изасланицима: Француз мајором Фурније, шпанским мајор Еспениром и американским и енглеским. Летео је поручник Станковић и пилот Годефроа на висини до 600 м. Рус Кирштајн данас изјављује да на Дуску не може, а на другим апаратима немсе да лети. Војни изасланици показали су велико интересовање за примену авиона у рату, јер у то време њихова ваздухопловства још нису имала прилику да стекну сопствена борбена искуства. Даље летове над Скадром омело је лоше време, од 4. до 15. априла 1913. године.  Поред тога, било је отежано снабдевање храном. Услед сталних пролећних киша разлила се река Дрим и поплавила летелиште, тако да је људство једне ноћи морало да спашава хангаре и авионе како их бујица не би однела.
      Расквашени путеви отежавали су везу са Љешом где се налазио центар за снабдевање Српске војске. Шеснаестог априла, када се време већ побољшало и почеле припреме за нову серију летова према турским положајима, стигло је наређење команде Приморског кора којим се преноси наредба српске Врховне команде о забрани даљег учествовања српских трупа у акцији против Скадра. “Летење се не сме више вршити” записано је у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда:
      IV/19. IV 1913. - Наређењем О бр 201 Команде приморског кора саопштава наређење Врховне команде из Скопља, да наше трупе апсолутно не смеју учестовати у акцији противу Скадра. Летење се не сме више вршити (здравље се поправља). Ово наређење Врховне команде било је резултат снажног притиска великих европских сила, које нису хтеле никако да дозволе улазак српских и црногорских трупа у Скадар. Неке од њих, као Италија и Француска, послале су и своју флоту у Медуански залив, а Аустроугарска је претила ратом ако Србија не повуче своје јединице од Скадра.  Зато је већ 17. априла 1913. године, наређено Аеропланском одреду да са осталим трупама крене натраг у Србију.
      Одред је  24. априла 1913. године у 5 часова по подне испловио за Солун. Пловидба је трајала пет дана, до 30. априла. након пет дана кренуло је за Скопље. Након три дана путовања возом одред је 10. маја стигао у Ниш, где је на станици истоварен  ваздухопловни материјал.
      Приморски аероплански одред је расформиран у Нишу 12. маја 1913. године у атмосфери затегнутих односа са Бугарском, па је зато сво људство и даље задржано на окупу. Механичари и војници наставили су рад на дотеривању и упознавању ваздухопловног материјала, а пилоти су повремено вршили тренажне летове.
      У операцијском дневнику командант одреда мајор Коста Милетић је на крају написао закључак:
      Бројно стање одреда пред одлазак из Ниша било је: командир један (1), пилоти официри три (3), пилоти подофицири два (2), пилоти странци два (2) /Француз Луј Годефроа за моноплан Депердисен и Рус Јован Кирштајн за биплан Дукс – руски – оба са платом 3000 динара месечно/; Механичара пет (5) – странци 3 обвезници 2 /Француз Сорније, Американац Пијерс и Пољак Вежисински, обвезници Тодор Зелић и Милоје Милекић/; Машински инжињер један (1) Радован Моисиловић свршени инжињер; Каплар благајник један (1) Симеон Ђорђевић;  Каплара два (2); редова 16.  Свега: 33
      По доласку са Скадра 27. IV/ 10. маја 1913. године у одреду је било пет људи мање, свега 28: (1) Инжењер Моисиловић враћен из Солуна као болестан; (2) Механичар Пијера утекао лађом Аустријског лојда из Санђованија пошто је претходно покушао да оштети моноплан Блерио са кога је однео неке шрафове;  (3) Михаило Петровић погинуо; (4) Кирштајн и Вишенски отпуштени као непотребни;  (5) Пилот Луј Годефроа отпуштен пошто му је рок истекао.
      Бројно стање аероплана  по повратку, у односу на стање при поласку из Ниш: 1 Биплан Фарман 80 ХП поломљен; 1 Биплан Дукс 70 HP – руски тип формално неупотребљив; 1 Моноплан Блерио 70 HP – одличан тип на њему су поручник Станковић и наредник Томић прелетели у Скадар;  Моноплан Депердисен 80 HP  одличан апарат но није ваљао пилот и није смео да лети над Скадром, а то је Француз Годефроа.
      Утрошено 1050 кг бензина, 350 кг рицинуса.
      Одред је био привремено формиран није имао своје коморе те је био завистан, а при одступању од Скадра дошао је у положај да га Арнаути нападну, јер је био слаб.
      Официри пилоти и подофицири пилоти нису довршили школовање у Француској, те се нису могли добро употребити, јер у школи нису добили тренажу, па су је морали на бојишту добијати и постепено се тренирати. Одличан је био поручник Станковић и покојни наредник Михаило Петровић.
      Страни пилоти су скупо плаћени, а нису се могли натерати да лете. Њихов избор вршен је у Паризу - Српско посланство и Министарство иностраних дела. То исто важи и за механичаре. Механичари обвезници били су врло добри и за време рата оспособили се за механичаре авијатике иако пре овога нису никада те псолове радили. Војници градске артиљерије – обвезници били су врло добри и орни за сваки на посао. 
      Слика 10: Српски ваздухопловци у Нишу, лето 1913. године
      Пошто су односи са Бугарском претили да се претворе у рат са Србијом око поделе тек ослобођене територије јужних крајeва, почеле су војне припреме. У тој ситуацији Штаб Врховне команде послао је шифровану депешу Команди ваздухопловног парка Ниш, која гласи:
      „Јавите одмах у каквом су стању употребљивости налази ваздухопловни парк. Колико способних аероплана има за употребу.“  У потпису:
      помоћник начелника штаба ђенерал Мишић.
      Тиме су фактички почеле припрема за ангажовање спрског ваздухопловства у Другом балканском рату.  
      Искуства у вези са промоцијом ваздухопловтва у Првом балканском рату могу се, у најкраћем сажети на следеће: спорост и отпори у увођењу балона и авиона у оперативну употребу, услед традииционализма и конзерватизма, уз оправдање да “нема новца” (али се ипак под утицајем увођења тих нових средстава код суседних држава новац нашао, али по обичају касно); превише се очекивало од ваздухоплова, а посебно авијације, као и од сваког новог и недовољно усавршеног и недовољно испитаног борбеног средства, а посебно од пилота и ваздухопловнотехничког састава, који није имао искуства у летењу и одржавању (авион је промовисан непунх десет година пре тога, а у Србији тек пре који месец); и поред свих недостатака  остварени су велики, а у неким случајевима и веома велики морални ефекти, позитвни по српску војску, а негативни за противничку; ратна вештина, како из објективних, тако и из субјективних разлога није у довољној мери антиципирала утицај ваздухоплова као борбеног средства на квалитативне и квантитативне промене у факторима оружане борбе, и у самој оружаној борби као diferentii specifici рата.
                 мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

×
×
  • Create New...