Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

.............

Став науке о утицају вере на здравље

Recommended Posts

 

1b6d81a706bca653b12882a66b7fb993.jpg.47d5d8d88ab357eb9b3ec4afbcacc510.jpg

 

Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.

У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.

Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  

По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.

Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 

Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.

Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.

У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..

Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.

По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.

У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.

Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.

Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.

Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.

 

НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...

КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...

МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...

... СУ ОПТИМИСТИ...

ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...

ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...

ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...

ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.

 

(литратура у коментару испод)

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60.
¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71.
¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8.
¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5.
¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70.
¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60.
¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51.
¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57.
¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sjajna tema :dobro:

Helping, fixing, and serving represent three different ways of seeing life. When you help, you see life as weak. When you fix, you see life as broken. When you serve, you see life as whole. Fixing and helping may be the work of the ego, and service the work of the soul.

Kod nas su profesor Đurović i sveštenik Saša Sovilj sa VMA krenuli u jedan ozbiljan (koliko znam prvi put u Srbiji takav) projekat, koji se sastoji iz tri dela, a deo su naučnoistraživačkog projekta koji je i okvir doktorske disertacije sveštenika Saše uz podršku prof. Đurovića i Klinike za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju VMA. Prvi deo je završen, publikovan i predstavlja uvod u dalja istraživanja, a možemo očekivati i neke odgove na pitanja koja se tiču i ove teme koju je Marko otvorio. Koliko poznajem prof. Đurovića, on će sigurno ovu temu dobro "pretresti" :smeh1:

Evo ga članak, imamo i interesantnih referenci Pastirska briga i religiozna podrška kao deo lečenja religiozne bolesnice s teškim oblikom osteoartritisa

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, ............. рече

НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...

КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...

МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...

... СУ ОПТИМИСТИ...

ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...

ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...

ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...

ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.

Ja prvo mislio da je u pitanju jedna od onih tema za razbibrigu, šalu.... Kad ono izgleda vi to ozbiljno.

:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од .............,
      Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру.
      Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи...
      Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља.
      Овде бих стао, форма писања  не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам.
      (Стеван Симоновић)
       
       

    • Од ризница богословља,
      Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду – Небојша Дугалић, одржао је предавање у понедељак, 18. фебруара 2019. године, у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: Вера и уметност. Предавање је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, организовала Црквена општина у Врбасу. На звучном запису предавања благодаримо Радију Беседи.
       
       
    • Од ризница богословља,
      Свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Разговор смо почели на тему молитвеног спомена св. Трифуна и тренда "прославе" св. Валентина као тзв. "дана заљубљених", те сазнајемо више детаља о том питању. "Проблем је у ствари што ми не знамо довољно о нашим светитељима, нисмо свесни да су они наши пријатељи и наша браћа", каже наш гост. Чућемо како Чилеанци реагују на св. Николаја охридског и жичког, како је Освалдо постао Серафим и зашто напомињемо да је ова парохија мисионарска. "Постоји велика и значајна разлика у мисионарењу и катехизацији" каже о. Душан, који истиче да се без "чврсте вере у Христа - све распада".     Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Извор: Радио Слово љубве
    • Guest свештеник Иван
      Од Guest свештеник Иван,
      У православној гносеологији о Богу су пак, присутна два приступа: апофатички
      и катафатички. И један и други приступ тајни познања Бога имају основ речи јев.
      Јована: Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га
      објави. Речи: Бога нико није видео никад, имају апофатички значај и говоре о
      недоступности и несхватљивости библијског Бога, док речи: Јединородни Син који је у
      наручју Оца, Он га објави, имају катафатички значај јер указују на могућност
      богопознања, будући да Син Божији „који је у наручју Очевом“ открива Бога Оца,
      односно тајну Свесвете Тројице. Катафатички говор о Богу је потврдни говор или говор
      шта Бог јесте.
      Апофатизам одриче дефиницију Бога и користећи префикс НАД испред
      атрибута Божијих указује да се знање о Њему не може сравнити ни са чим из овога
      света. Без мистике апофатизам постаје пука игра речи, и без апофатизма мистика
      одриче свој садржај и упада у крајњи мистицизам. Граница између православне
      мистике и религиозног мистицизма је Црква. Изван искуства или доживљаја Цркве,
      свако искуство је лишено поузданости и објективности и оно може постати мешавина
      истине и лажи, реалности и илузије, значи мистицизам у лошем значењу те речи.
      Ставови о познању Бога, на основ учења кападокијских Отаца су следећи:

      а) незнање о Богу се описује као несхватљивост Бога или недокучивост Божије
      суштине, кападокијци не одричу сваки вид знања, јер у том случају речи Св. Писма: Да
      познају Тебе истинитог Бога, не би имале смисла.

      б) одричући знање природе или суштине Божије, Св. Оци а посебно свети
      Григорије Богослов, не одричу говор о Богу као Тројици. На основу Отаца Цркве, пре
      свега кападокијских Отаца може се закључити да је Бога могуће познати само у
      Личности или као Личност. Апофатизам постоји у односу на природу Божију, али не и
      на плану личног постојања Бога.
      Све што се катафатички каже о свету, за Бога се каже са поменутим префиксом,
      и на тај начин се избегава било какав апофатизам. Такав говор о Богу има за циљ да
      укаже да Бог не прима идентитет ни од каквог поређења са светом. О Богу се може
      говорити апофатички зато што Његова суштина остаје непозната, али Га Његове
      енергије чине познатим. Све што би се говорило о Богу на основу разума била би
      философија о Богу указивала да постоји само нека енергија која се сагледава у
      творевини, а не Бог у суштини и Трима Ипостаси.
×