Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

.............

Став науке о утицају вере на здравље

Recommended Posts

 

1b6d81a706bca653b12882a66b7fb993.jpg.47d5d8d88ab357eb9b3ec4afbcacc510.jpg

 

Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.

У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.

Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  

По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.

Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 

Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.

Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.

У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..

Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.

По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.

У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.

Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.

Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.

Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.

 

НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...

КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...

МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...

... СУ ОПТИМИСТИ...

ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...

ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...

ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...

ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.

 

(литратура у коментару испод)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60.
¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71.
¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8.
¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5.
¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70.
¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60.
¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51.
¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57.
¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sjajna tema :dobro:

Helping, fixing, and serving represent three different ways of seeing life. When you help, you see life as weak. When you fix, you see life as broken. When you serve, you see life as whole. Fixing and helping may be the work of the ego, and service the work of the soul.

Kod nas su profesor Đurović i sveštenik Saša Sovilj sa VMA krenuli u jedan ozbiljan (koliko znam prvi put u Srbiji takav) projekat, koji se sastoji iz tri dela, a deo su naučnoistraživačkog projekta koji je i okvir doktorske disertacije sveštenika Saše uz podršku prof. Đurovića i Klinike za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju VMA. Prvi deo je završen, publikovan i predstavlja uvod u dalja istraživanja, a možemo očekivati i neke odgove na pitanja koja se tiču i ove teme koju je Marko otvorio. Koliko poznajem prof. Đurovića, on će sigurno ovu temu dobro "pretresti" :smeh1:

Evo ga članak, imamo i interesantnih referenci Pastirska briga i religiozna podrška kao deo lečenja religiozne bolesnice s teškim oblikom osteoartritisa

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, ............. рече

НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...

КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...

МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...

... СУ ОПТИМИСТИ...

ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...

ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...

ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...

ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.

Ja prvo mislio da je u pitanju jedna od onih tema za razbibrigu, šalu.... Kad ono izgleda vi to ozbiljno.

:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од .............,
      Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: "Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу''. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ''рат'' са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца. Није реч о слободи у оном јуридичком смислу, оној коју Орвел једноставно означава у свом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ о слободи схваћеној унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ''потенције'' слободе... Сколон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиштем је била једна интуитивна реакција изазвана ''подсећањем'' на једну много већу истину, много већу пројаву онтолошке слободе и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно... у дубини душе... И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ''куцајте и отвриће вам се", ових дана сам наишао на неке друге исказе - исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање... исказе и гледишта светог Иринеја Лионског... на његово величанствено и Богом дано виђење човека... на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека - да гледа на себе из будућности - увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. СДрећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!! (Стеван Симоновић)
    • Од АлександраВ,
      Прота Милован Глоговац, први пут о сину, успоменама, последњем сусрету и растанку: Јесте ово мука, велика, јесте жалост, јесте бол, непребол…

      Фото: И. Маринковић, Танјуг
      Немам појма колико сам пута у жуту новинарску шлајфну, на којој оловком, пркосећи компјутеру, спајам руку и срце, утиснула причу о сусрету са протом Милованом Глоговцем. Колико год ми се учинило да су већ исписане речи биле истински одраз очинске туге за сином Небојшом, толико сам била обесхрабренија.
      Не, није то, тај додир. Није највернији. Бацам шлајфне, па поново. Па, поново. Ово може само онај који у меморију уписује најстрашнију судбину – да сахрањује рођено дете. Питала сам се, могу ли ја, која нисам верник, али јесам обзирна према вери, да иступим пред свештеника, а оца чије срце у тишини крвари и да прекинем ту тишину.
      Усудила сам се да му се јавим кад ми се учинило да се слегла година туге и који месец још, да после недавне, на неком сајту залеђене фотографије на којој он, у свештеничкој одори, савијен над Небојшиним гробом, пали сину свећу.
      Одговорио нам је прота Милован Глоговац:
      – Обећао сам вам и обећање ћу испунити, мада нерадо на то пристајем – казао је.
      Дрхтали смо фото-репортер и ја идући му у сусрет, после литургије у Манастиру Ваведење на београдском Сењаку, где служи вечно посвећен вери која му даје снагу да надвиси несрећу. Стегне срце и онда, када је држао опело сину. Рођеном. Вољеном. Поносном и великом, а тако брзо отргнутом од живота.
      Била је, нека, протекла, среда. Манастирски мир, као у свакој светињи, после богослужења и тихих јутарњих монашких послушања. Дочекао нас је у соби манастирског конака. Спустио на сто мартовско издање Православља, позвао монахињу да послужи кафу и слатко и пажљиво слушао наша, у грлу покидана питања.

      Прота Милован на гробу свог сина Небојше / Фото: К. Михајловић
      – Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу.

      Фото: И. Маринковић
      Понос бодри и храбри овог човека. Проту. Истовремено, савија га и обара. Он има снагу дива да потисне бол. Негде, између тог готово опипљивог осећаја и пригушене тишине, учинило нам се да су смислена питања где је та клица доброте о којој говори прота Милован. Где она најбоље клија? Како расте и развија се у цвет који мирише – Небојшом. Његовим сином.
      Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух – некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.
      – То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена – одговара прота. – Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће. Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе.

      Фото: П. Митић
      Док говори, прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина. Ми бисмо желели да се не десе сузе. Наша је, ипак, потекла прва. Ко не би имао право на њу пред готово опипљивим, а неизрецивим јауком.
      Захвалност и поверење: Репортери Новости, за поверење које нам је указано, захваљују с неизмерним поштовањем проти Миловану Глоговцу, сестринству Манастира Ваведење, владики Атанасију (Јефтићу) чији нас је путоказ довео до ове, јединствене, а до сада необјављене приче.
      – Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза… Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу.
      Време заустављено у дану растанка, 9. фебруара 2018.
      – То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече, Милица нам се јавила. Каже нам: „Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном… У петак, око два по поноћи…“ Болест је била јача. Нагла. За месец дана нам га је узела…
      Сунчица, досањани сан: Питате ме да ли је Небојша имао неостварених жеља? Вероватно, јесте. Али знам, сасвим сигурно знам да је био врло, врло срећан кад је добио ћерку. Дали су јој Милица и он име Сунчица.
      Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина.
      Без достојног обележја
      Зачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују.
      Прота се пита: Ако то у Београду није допуштено, шта онда да очекујемо у другим деловима Србије?
      Светлост лица Божјега
      Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божјега. И он је тамо, у тој светлости.
      Милена Марковић, Новости
      Извор: Хронограф
    • Од Логос,
      Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.
       
       
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од .............,
      Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру.
      Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи...
      Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља.
      Овде бих стао, форма писања  не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам.
      (Стеван Симоновић)
       
       

×
×
  • Create New...